Srbija i njen imidž

Srđan Šaper

Zapisao sam 1903. godinu jer mi je bilo onako paradigmatično da je XX vek počeo jednim strahovito svirepim ubistvom u ime „nacionalnih interesa“, koje se dogodilo u Beogradu u maju te godine, ubistvom kraljevskog para. Ubili su ih zaverenici, vojnici koji su se tom istom kraljevskom paru zakleli na vernost. Čak imate i onu situaciju, ako je istinita, da ih je kralj, skriven tamo u onoj odaji neposredno pored spavaće sobe, pitao da li može da računa na njihovu zakletvu, a oni su rekli: da – i odmah posle toga su kralj i kraljica bili ubijeni.

I onda imate 2003. godine, sto godina kasnije, jedno isto tako svirepo ubistvo, takođe iz „nacionalnih interesa“ kojim počinje ovaj XXI vek. Kad sve to vidite, imate jedan neprijatan osećaj da su cela ta jugoslovenska priča i pokušaj Srbije da kroz jedan drugi brend, ako mogu tako da kažem, doživi svoju internacionalnu afirmaciju, u stvari negde potpuno propali. Žika Pavlović je, sećam se, svojevremeno rekao da će Srbi na kraju pamtiti Titovo vreme kao Periklovo doba srpske civilizacije, misleći na uspehe pre svega na kulturnom planu. Da li će tako biti, videćemo, ali mislim da čovek mora da se zapita da li su predrasude koje stranci imaju o nama uvek i isključivo samo predrasude ili i mi treba da pogledamo gde je zapravo problem. Takođe mislim da treba i da se suočimo sa predrasudama koje imamo o sopstvenoj istoriji, o sopstvenom imidžu samih sebe. Mislim da je veliki problem s kojim se danas suočavaju naš narod i ova zemlja Srbija pre svega to što je teško graditi imidž jedne države ako ne postoji jasna svest o nacionalnom identitetu ljudi koji u njoj žive. A pošto je Srbija danas zemlja za koju sam potpuno siguran da je zemlja bez nacionalnog identiteta, jer joj nedostaje sve što bi taj identitet trebalo da odredi, od granica do osećanja državnosti ispoljenog kroz zastavu, grb, himnu, institucije itd., i pošto živimo u jednom opštem provizorijumu, onda je teško govoriti o mogućnosti da se nekim marketinškim putem stvara imidž negde napolju, jer imidž ove zemlje ne postoji ni kod nas samih. Mi sami doživljavamo, nažalost, Srbiju – gledajući dnevnu potrošnju tabloida – kao jednu TV novelu gde se likovi političara smenjuju dnevno u raznoraznim komičnim, tragičnim, kriminalnim ili ljubavnim situacijama, a gde zapravo stvarnost počinje da izmiče bilo kakvoj ideji o tome da možemo da kreiramo neku bolju budućnost. Zato je revalorizacija Titovog vremena ovde prisutna ne samo zato što su ljudi tada bolje ekonomski živeli nego zato što su imali jasniju svest o nacionalnom identitetu, veće poistovećenje sa tadašnjom Jugoslavijom nego što imaju sa sadašnjom Srbijom.

Predrag J. Marković

Naša istorijska nauka je autistična, parohijalna, nemušta. Hoću da kažem da smo zemlja koja nema elementarne popularno-obrazovne forme. Nemamo enciklopediju. Recimo, stranac vas pita – dajte mi jedan leksikon o Srbiji. Nemamo, ne postoji. Mi nemamo ni kratke istorije Srbije. Mi smo i jedini evropski narod koji nema rečnik. To su forme delatnosti kroz koje se populariše i takva stvar kao što je istorija.

Drugo, mi sami ne znamo našu istoriju. To što mi pričamo da znamo, to su budalaštine. Kad biste izvršili anketu među tim velikim Srbima i nacionalistima, njima se istorijsko znanje svodi na petnaest poluproverenih činjenica. Ne više. Mi prvo moramo da znamo realno našu istoriju da bismo mogli da je objasnimo strancima, a ne znamo. Drugo, moramo da vladamo normalnim jezikom. Ne jezikom u smislu da znamo engleski. Imamo neke ekstremiste koji su školovani u Americi, ali ne vladaju pristupom koji je razumljiv mladima u svetu. Prema tome, da bismo sliku naše kulture i prošlosti približili Evropi, moramo da je poznajemo, a mi je ne poznajemo. Na primer, imate jedan interesantan paradoks u vezi s tim koliko podležemo mitovima. To je Nikola Tesla. Mi smo jedina država koji na novčanici ima čoveka koji nikada nije živeo u toj zemlji – Tesla je bio u Beogradu 36 sati u životu. Svaka njemu čast, ali se pravi mitska neravnoteža – stavljamo naglasak na neke stvari a druge zaboravljamo.

Što se tiče Kosova, na primer, mi smo tek kad je faktički uništeno shvatili da je argument za Kosovo civilizacijsko-kulturološki. Kosovo je evropska baština. Srpska srednjovekovna baština na Kosovu jedan je od vrhunaca vizantijske umetnosti. Kosovo treba da branimo kao evropsku baštinu, a ne kao Dušanovo carstvo, i prestonicu i te gluposti. U tom smislu, u našoj prošlosti imamo mnoge vrednosti koje mogu da se brane. I onda kad smo pokušali da to internacionalizujemo, to smo radili na glup način. Recimo, čuvena srpsko-jevrejska saradnja, od koje je ispala sprdnja. Naravno da je tačno da su Srbi verovatno narod koji je prošao neku vrstu holokausta kao Jevreji. Ali je to u interpretaciji Miloševićevog režima ispalo potpuno komično. I na kraju, nijedan ozbiljan jevrejski autoritet nije stao iza te naše priče, koju smo tako zamislili sami u nekim kafanskim kombinacijama.

Da skratim, da bismo objasnili strancima, prvo moramo sami da shvatimo šta je vredno u našoj istoriji. Što bi rekao Jova Zmaj: „Škole, škole, a ne zvona i praporci“. Volimo ovo talambasanje, a ne naše najdublje vrednosti, koje su često suprotno od onog što se misli. A imamo ih. Postoji jedan nihilistički stav da mi treba da izbrišemo svoju istoriju i da krenemo odnekud od nekakve pozitivne nule, što nije tačno. Mi moramo da donesemo neki miraz u tu Evropu. Naš miraz je jedino naša kultura. Samo treba da znamo šta je vredno, šta treba da odnesemo u tom prtljagu. To je ono što je bitno.