Spiskovi jedne savetnice za 18+

Kada je u pitanju dizanje prašine, jedina ozbiljna konkurencija koju na političkoj javnoj sceni ima Aleksandar Vučić – jeste njegova savetnica za medije Suzana Vasiljević. Nije se još majci rodio taj opozicioni lider, aktivista, a još manje istaknuti naprednjak koji bi izazvao više reakcija, kontroverzi, besa, glavobolje, često i mučnine, od ovog dvojca s Andrićevog venca.

Imajući to u vidu, nije zaista nikakvo čudo što se o nastupu savetnice Vasiljević u „Insajder debati“ 27. marta već danima priča, što se njene izjave seciraju i tumače, što je za trenutak uspela da baci u zasenak čak i svog šefa. Zbog toga, nažalost, i na ovom mestu mora ponovo da se govori o istoj temi. I to taksativno, po citatima.

„Niko me nije zvao, nikada nisam dobila poziv da dođem“

Ovu rečenicu savetnica Vasiljević izgovorila je odgovarajući na komentar predsednika NUNS-a Željka Bodrožića da na javnoj sceni nedostaju debate s predstavnicima vlasti. Izgovorila je to iskreno, činilo se čak i s određenom tugom u glasu i verovatno samo zbog nepozivanja u Insajder – jer se u drugim medijima relativno često pojavljuje.

Iako ne deluje preterano važno, ova priča počinje upravo tim citatom zato što nas dovodi do najvažnije činjenice: da je Srbija postala mesto na kojem je upravo ta žena – inače plaćena da organizuje, priprema i koordiniše medijske nastupe predsednika – odjedared postala najvažniji državni autoritet za razgovor o medijskim slobodama. Ako se zna da ovde postoji Ministarstvo kulture i informisanja, državni sekretar za informisanje, ako postoji regulatorno telo za elektronske medije, a najvažnija i zapravo jedina relevantna sagovornica je savetnica Vasiljević – ta se situacija ne može smatrati normalnom. A mi je, eto, živimo.

„Ovo je spisak nezavisnih medija, onih za koje mislimo da su nezavisni i što sami kažu da su nezavisni“

Ova rečenica bila je podtekst ključne scene u „Insajder debati“, u kojoj savetnica Vasiljević drži spisak s nazivima 18 medija (među kojima je i „Vreme“), štampanih krupnim fontom, da se dobro vidi. Savetnica Vasiljević je verovatno želela da pokaže kako ovde ima slobode štampe jer, eto, ima slobodnih medija.

Ali, ne lezi vraže…

„Taj spisak je brutalna pretnja onima koji drugačije misle, drugačije pišu, drugačije govore“, protumačio je politikolog Cvijetin Milivojević u FoNetovom serijalu „Kvaka 23“. On je istakao kako se plaši da „spisak medija znači i dosijee urednika i novinara koji u tim medijima rade i njihove kućne adrese, odnosno upozorenje da se zna šta rade, gde žive i da treba da razmisle kako ubuduće da se ponašaju“.

Čak i ako to stavimo po strani, ako zaboravimo da je ovo klasično targetiranje i klasična pretnja, opet imamo problem. U Srbiji postoji više od dve hiljade registrovanih medija. Ukoliko ih aktivno radi bar dve trećine i ukoliko je savetnica Vasiljević omanula za možda još njih dvadesetak (koji bi se kvalifikovali za spisak u krupnom fontu), postavlja se pitanje o kakvoj slobodi pričamo kada se slobodnim može smatrati 2-3 odsto ukupnog broja medija?

„Novinarstvo podrazumeva kritiku pre svega vlasti, ali ne možete da ne dozvolite predstavnicima vlasti da na tu kritiku odgovore“

Savetnica Vasiljević verovatno nije upućena, ali mediji koji nisu pod kontrolom vlasti nemaju skoro nikakav pristup „predstavnicima vlasti“. Suprotno zakonu koji kaže da je zabranjena diskriminacija medija, „predstavnici vlasti“ uopšte ne odgovaraju na pozive, mejlove i poruke tih 18+ medija, na pamet im ne pada da u njima gostuju, daju izjavu ili ih bar

udostoje zvaničnog odbijanja. Što se tiče najvišeg predstavnika vlasti, on je sve, samo ne odsutan iz medija; sve samo ne onemogućen da odgovori na kritike.

„Predsednik nikada nije bio agresivan prema novinarima. Da li je njegova retorika možda malo jača nego što bi trebalo da bude, moguće je….on prosto burno reaguje, ali odgovara na svako pitanje“

Iako je savetnica Vasiljević jako lepo i za širu javnost prihvatljivo „upakovala“ ovu tezu, ona pre svega nije istinita, a potom je i neprihvatljiva sa stanovišta medijskih sloboda.

Predsednik odgovara samo na pitanja na koja hoće da odgovori, dok sva druga pretvara u šlagvort za beskrajne monologe na opšte teme. Takođe, u apsolutno svakoj prilici agresivan je prema novinarima koji dolaze iz 18+ medija, a ponekad čak i prema ostalima. Ako nema razloga da bude agresivan, on ga izmisli, pa se novinarima obraća sa „vi“, gde to drugo lice jednine ili množine predstavlja sve koji ne misle kao on. „Vi mislite…“, „Šta vi hoćete…“, „Oni koje vi podržavate…“.

Među običnim svetom to se zove agresivnost, iako reči na Andrićevom vencu često imaju neko drugo značenje.

Osim toga, predsednik SVIH građana i građanki, predsednik SVIH novinara i novinarki nema PRAVO da prema njima koristi „jaču retoriku nego što bi trebalo“. On je izabran i plaćen da štiti interese svih njih, a ne da im uništava ostatke zdravlja i ono malo dostojanstva koje su do sada uspeli da spasu. Aleksandar Vučić „malo jaču“ retoriku može da prakticira u svoja četiri zida, a ne pred onima koji se usude da ga bilo šta pitaju.

„To je odgovor na pisanje medija, to je ono što vi smatrate predsednika stranim telom koje treba odbaciti. Onda je prirodna reakcija da on ponekad možda malo više reaguje nego što bi trebalo, možda malo glasnije reaguje“

Ovako je savetnica Vasiljević odgovorila na tezu da predsednik konstantno etiketira novinare. Smatrajući, dakle, da je sasvim prirodno da se predsednik kojem se ne sviđa šta neko misli o njemu, ponaša kao šestogodišnjak kad se naljuti. Osim što bi to moglo da se smatra osobinom koja je u najmanju ruku znak emotivne nezrelosti, ovde je problem što se šestogodišnjakovo durenje završava kupovinom sladoleda, dok durenje predsednika države – garnirano sočnim uvredama i diskvalifikacijama – ugrožava posao, dignitet, pa i život osobe koja je etiketirana.

„Mi od 2004. pokušavamo da predstavnicima vlasti objasnimo da se prema novinarima ponašaju kao prema korektivnom faktoru društva i to je jedino čemu bi novinari trebalo da služe….Vi danas imate novinare koji sa toliko ostrašćenosti govore protiv predstavnika vlasti, recimo predsednika Vučića u poslednjih godinu–dve. To nije hajka i nema veze s kritikom, to je toliko ostrašćeno da oni često izgledaju kao politički protivnici, a ne novinari koji bi trebalo da se bave kritikom i analizom nečijeg rada“

Kada u jednom društvu institucije praktično ne funkcionišu, kada je blokiran rad parlamenta, kada je korupcija u vrhu države vidljiva golim okom, kada se krađa penzija naziva povećanjem penzija, kada ljudi umiru od infekcija u poluraspadnutim bolnicama, kada predsednik koristi državne resurse radi sopstvene i promocije sopstvene stranke, kada se gradovi sistematski uništavaju suludim arhitektonskim poduhvatima, kada se premijerki čestita što je dobila sina (iako ga nije rodila, a po zakonu tom detetu nije ništa više osim sustanarke), kada život u Srbiji postaje bukvalno nepodnošljiv itd – dužnost je novinara da o tome pišu, da se na to osvrću, da to kritikuju s manjom ili većom količinom strasti, koliko god se to predsedniku ili njegovoj savetnici dopadalo ili ne dopadalo. Da ne govorimo o tome da nije njen posao da novinarima objašnjava za šta bi „trebalo da služe“.

„Predsednik je doneo odluku da se zaustavi (rad na prethodnoj Medijskoj strategiji – prim. T. S.), ja sam u njegovo ime samo to saopštila, da pomognemo da se uradi. Otišla sam kao predstavnik predsednika, premijerke i ministra kulture“

Ovako je savetnica Vasiljević obrazložila svoj prošlogodišnji nastup u sali Narodne skupštine, gde je pred članovima Nacionalnog konventa saopštila da se Medijska strategija rađena u drugoj polovini 2017. povlači iz procedure i da se počinje rad na novoj.

Mnogo je puta o tome bilo reči u „Vremenu“, ali nije zgoreg ponoviti da predsednik (bilo koji predsednik, kako god se zvao), a još manje njegova medijska savetnica, NEMA USTAVNO PRAVO da odlučuje o sudbini bilo kakvog predzakonskog akta koji se tiče medija. Osim toga, činjenica da početak rada na strategiji obznanjuje upravo savetnica Vasiljević, a ne neko iz Ministarstva kulture i informisanja (koje je bilo direktno zaduženo za Strategiju), posebno je skandalozna.

„Nova Medijska strategija je poprilično dobra. Niko se do sada nije žalio“

U najkraćem, ovo – nije istina. Javne debate povodom nove Strategije su snimljene, pa postoji i dokaz kako savetnica Vasiljević prećutkuje činjenicu da su se mnogi istaknuti predstavnici struke vrlo jasno i vrlo glasno pobunili protiv nekih predloženih rešenja. Ili se to ne računa u žalbe?

„Mi sada moramo da se bavimo time da, kada ova Strategija bude usvojena, ona mora da se poštuje. Vlast ne može sama. Meni tu, odnosno nama tu treba pomoć svih medijskih udruženja ako hoćemo da napravimo atmosferu u ovoj državi, a ne da dolivamo ulje na vatru“

Da ponovimo: „Meni tu…treba pomoć“. I još jednom: „Meni treba pomoć“. Savetnici za medije predsednika države, dakle, potrebna je pomoć kako bi se nova Medijska strategija poštovala?! Ona je nadležna za sprovođenje strategije?! Ona se pita?! Ona lično na tome radi?!

Bilo bi veoma dobro da ta formulacija uđe u uvodne pasaže Strategije, pa i u zakone, da konačno bude i formalizovano gde se tačno stvara medijska politika i ko tačno upravlja medijima u ovoj zemlji.

„Koleginica koja je danas jedan od najvećih boraca za slobodu medija…2008. kritikuje svog kolegu zbog toga što nije poštovao instituciju predsednika“

Savetnica Vasiljević je ovo izgovorila čitajući delove teksta „Stenogram iz Predsedništva“ iz „Vremena“ br. 902, koji se bavio intervjuom Borisa Tadića objavljenim u „Politici“. Primedba autorke tog teksta, sticajem okolnosti iste koja potpisuje i ovu priču, odnosila se na činjenicu da su u sklopu intervjua bile objavljene i sve upadice tadašnjeg predsedničkog savetnika Nebojše Krstića. Želeći da prikaže kako „isti ti novinari“, koji danas kritikuju vlast, nekada to nisu radili – savetnica je citirala poveći pasus i navela ime autorke, da slučajno ne bi bilo zabune o kome se radi.

Autorka, inače, i dalje stoji iza svog teksta, i dalje smatra da se nekorektno i nedopustivo ponašanje savetnika „kažnjava“ posebnim tekstom, antrfileom, bojkotom, bilo kako osim citiranjem interne komunikacije koja se dešavala tokom intervjua. Ipak, ono što je daleko najvažnije – kad bi se danas neki medij usudio da u zagradama objavi svoju komunikaciju sa savetnicom Vasiljević, kad bi se drznuo da opiše sve što se dešava iza zatvorenih vrata, tokom organizacije predsedničkih putovanja, šta se dešava s novinarima koji „zgreše“,…ne bi od tog medija ni kamen na kamenu ostao. Zapravo, ono što je „Politika“ u konkretnom slučaju uradila Tadiću, praktično je nezamislivo u trenutnim okolnostima, što možda i najbolje ilustruje razliku između „nekad“ i sad.

(Uzgred, autorka se iskreno zahvaljuje savetnici na najvećem komplimentu koji je ikada dobila. Kad te s Andrićevog venca cinično pomenu kao „jednog od najvećih boraca“, to ti dođe kao orden)

„Ja u četvrtak, kad dobijem press kliping, samo želim da prespavam taj dan“

Suvišno je reći da je ovo bio najduhovitiji momenat „Insajder debate“.

Sticajem okolnosti, danas je četvrtak. Nedeljnici su na kioscima. Zato, samo spavajte i nešto lepo sanjajte, cenjena savetnice.