Špijun koji se sklonio u samicu

Kada su se među stotinama gangstera, kojima je nakon ubistva premijera Zorana Đinđića određen jednomesečni pritvor, našla i imena Jovice Stanišića zvanog Ledeni i Franka Simatovića zvanog Frenki, mnogi nisu mogli da poveruju. Nije bilo čudno to što su dugogodišnji šef tajne policije svih srpskih zemalja i njegova desna ruka dovedeni u vezu sa osobama poput Pacova, Budale i Prevare, pa čak ni to što se sumnjalo da su upleteni u atentat na premijera. Čudno je to što je u paramparčad razbijen jedan dugo i pažljivo građen mit. Više nego bilo koje drugo, ova hapšenja dokazuju da obećanje vlasti da u hajci na gangstere neće biti nedodirljivih možda nije samo puka fraza.

Od Osme sednice CK SK Srbije septembra 1987. do pada Slobodana Miloševića oktobra 2000. i dalje, legenda o svemoćnom i sveznajućem Jovici rasla je sa svakom krvavom godinom. Predsednici vlada su dolazili i odlazili baš kao i ministri policije koji su Stanišiću formalno bili nadređeni. Došao je i prošao dan kada je i sam Stanišić bio smenjen, ali je čak i njegovo penzionisanje više ličilo na uzlet nego na pad u njegovoj karijeri. Tek nakon atentata na Đinđića, Stanišić je postao sumnjivo lice: priveden je na informativni razgovor, pušten, a zatim ponovo priveden, ovaj put sa malo izgleda da u dogledno vreme izađe na slobodu.

Jovica Stanišić je rođen 1950. godine u Bačkoj Palanci, u porodici crnogorskih kolonista sa Kosova. U Beogradu je studirao Fakultet političkih nauka gde je diplomirao 1974. Njegove kolege sa fakulteta pamte ga kao sasvim prosečnog studenta koji je mahom izbegavao da se meša sa ostalima. Izgleda da je već u to vreme imao na umu posao u Službi u koju je primljen odmah nakon studija. U prvo vreme, Stanišić je radio kao operativac beogradskog Centra DB-a, po kontraobaveštajnoj liniji. Navodno se već na samom početku karijere istakao prilikom obrade čuvenog teroriste Iliča Sančeza Karlosa koji je 1975. uhapšen u beogradskom hotelu Metropol, ali je verovatnije da je Stanišićeva uloga u toj aferi, nakon koje je Karlosu odlukom sa najvišeg mesta omogućeno da bezbedno napusti Jugoslaviju, bila marginalna.

MEKA RUKA: Mnogo važniju ulogu, koja je definitivno odredila njegovu buduću karijeru, Stanišić je odigrao tokom priprema za Osmu sednicu i dovođenja Slobodana Miloševića na vlast. Stanišićev tadašnji šef, načelnik DB-a Dragan Mitrović, bio je među prvim žrtvama čistke koja je usledila, a njegov naslednik, Zoran Janaćković, zadržao se na tom mestu kratko vreme. Janaćkovićevim premeštanjem na čelo Službe za istraživanje i dokumentaciju (SID), obaveštajne agencije pri Ministarstvu za inostrane poslove, Stanišiću je omogućeno da posle petnaest godina rada dođe na čelo Službe.

Na tom mestu ga je čekalo mnogo posla. Najpre je bilo neophodno obezbediti nastavak „antibirokratske revolucije“ u Crnoj Gori i Vojvodini. Stanišić je taj deo posla brzo i uspešno odradio, u čemu mu je dvostruko crnogorsko-vojvođansko poreklo bez sumnje pomoglo, a u Vojvodini mu je pomogao i drug iz zavičaja Mihalj Kertes zvani Bracika koji će kasnije postati veoma značajna ličnost. Zatim se trebalo infiltrirati i blokirati još uvek moćni Savezni SUP, u čijem je sastavu bilo mnogo ljudi nesrpske nacionalnosti ali (što je za Stanišića i Miloševića bilo opasnije) i mnogo Srba jugoslovenske orijentacije odanih tadašnjem premijeru Anti Markoviću. I to je odrađeno bez greške, opet uz pomoć Bracike Kertesa koji je bio čovek za vezu između Stanišićevih krtica u SSUP-u i DB-u Srbije. Kada je 1992. MUP Srbije formalno (i nasilno) preuzeo arhivu savezne Službe, SSUP je odavno bio prazna ljuštura.

Međutim, pravi izazov za Stanišića i posao kome je posvetio najviše vremena i energije, bio je prelazak Srbije na višepartijski sistem tokom 1990. Priča se da je Stanišić tada skrojio srpsku opoziciju po Miloševićevoj meri, i to tako da mu je sledećih dvanaest godina lepo pristajala. Čak i ako se uzme da su te priče grubo preterivanje, ostaje činjenica da se među osnivačima opozicionih stranaka našlo mnogo ljudi sa debelim dosijeima saradnika Službe kao i ljudi koji su u svojoj biografiji imali stavke koje su ih činile podložnim ucenama. Tokom godina koje su usledile, Stanišić je mekom i majstorskom rukom diktirao jalovim pokušajima opozicije da se ujedini u jedinstven antimiloševićevski front, i nije čudno što su prvi uspesi na tom polju ostvareni tek nakon njegovog udaljavanja iz Službe i raskida sa Miloševićem.

TVRDO SRCE: Paralelno sa tim, Stanišić je po prirodi stvari bio ključni čovek za pripremu i vođenje ratova u kojima Srbija zvanično uopšte nije učestvovala. Najpre je početkom 1991. u sastav reformisane Službe, koja je pod Stanišićem promenila ime u Resor državne bezbednosti, uvedeno Drugo odeljenje kome je povereno organizovanje i naoružavanje paravojnih formacija u Hrvatskoj i Bosni. Operativna uloga u tom planu pripala je Franku Simatoviću Frenkiju, Stanišićevom mlađem kolegi sa studija i kasnije u Službi, koga smo nedavno imali prilike da vidimo kako u svojstvu osnivača Jedinice za specijalne operacije (JSO) predaje Miloševiću raport na svečanosti u Kuli.

Kada su s proleća 1991. izbili prvi oružani sukobi između hrvatskih oružanih snaga i „golorukog naroda“ u Krajini i Slavoniji, tamo su već uveliko bile postavljene Stanišićeve i Simatovićeve mreže. Slično se dogodilo i u Bosni gde je kontrola nad Srpskom demokratskom strankom opet išla preko Stanišića. Nema nikakve sumnje da je 1992. godina predstavljala vrhunac njegove karijere: u to vreme, snage pod njegovom i Miloševićevom direktnom ili indirektnom kontrolom držale su oko trećinu hrvatske i četiri petine bosanske teritorije. Cena uspeha, merena u ljudskim životima, bila je strašna, ali se ta jedinica mere nije koristila. Bitno je bilo da je Srbija mirna, opozicija mahom patriotska, i da ratni plen u vidu automobila i luksuzne robe, zlata i deviza, nesmetano dotiče u pratnji lica sa službenim legitimacijama. Uza sve to, Stanišić je kroz aferu „Opera“ uspeo da eliminiše svoje glavne konkurente iz vojne kontraobaveštajne službe i na njihovo mesto dovede sebi odane ljude. Iz tog doba potiče krilatica da srpskih zemalja možda ima više ali je srpska policija samo jedna, i da se na njenom čelu nalazi Jovica Stanišić.

Uprkos svim tim zaslugama, prošlo je nekoliko godina pre nego što se Stanišić usudio da izađe iz senke i prikaže svoje lice široj javnosti. To je učinio tek 3. juna 1995, na vrhuncu krize koju su Karadžić i Mladić izazvali uzimajući za taoce oko 150 pripadnika mirovnih snaga UN. Stanišić je u vidu specijalnog Miloševićevog izaslanika otišao u Bosnu sa ponudom koja se nije mogla odbiti i vratio se, istog dana, sa živim i zdravim taocima. Na graničnom prelazu Karakaj, dao je kratku izjavu za strane televizije u kojoj je između ostalog rekao da „pregovori nisu bili teški kao što se misli“ i izrazio duboko uverenje da se „iz krize može izaći samo mirom, nikako ratom.“ Kada je šest meseci kasnije mir zaista potpisan u Dejtonu, među dizajnerima tog mira nije bilo Karadžića i Mladića, ali je Jovica Stanišić stajao uz bok Miloševiću i Holbruku.

OPASNOST S LEVA: U tom trenutku nije bilo nikakve sumnje da je Stanišić de facto drugi najmoćniji čovek u Srbiji, ali se brzo pokazalo da je taj utisak bio varljiv. Njegova bliskost sa Miloševićem počela je da smeta Miri Marković koja je ocenila da je došlo vreme da se njena dotad marginalna partija vine u vrh političkog života Srbije. S renomeom „iskrenog patriote“ i „vrhunskog profesionalca“ koji je uživao i u vlasti i u opoziciji, Stanišić je bio najozbiljnija prepreka na tom putu. Kada je na novembarskim izborima1996. SPS izgubio lokalnu vlast, Mira je zahtevala poništavanje izbornih rezultata i oštre mere prema opoziciji. Stanišić je, međutim, savetovao Miloševiću nastavak oprobane politike „meke ruke“. Milošević je poslušao suprugu, nakon čega su usledili tromesečni protesti pred kojima je na kraju morao da ustukne; Stanišić je bio dovoljno ozlojeđen da svoje neslaganje sa šefom izrazi ne samo u kuloarima, nego i u izjavi koju je putem svog pomoćnika Dragićevića dostavio američkom „Tajmu“. „Služba je odana pre svega državi, a ne pojedincu, ma ko to bio“, poručio je. „Mi se protivimo prekomernoj upotrebi sile i zalažemo za rešenje krize mirnim sredstvima.“ Iako se ispostavilo da je bio u pravu, pukotina između Stanišića i Miloševića je bila stvorena, a Mira Marković i jurišnici iz JUL-a svojski su se usredsredili da je što više prošire.

Novu priliku dobili su godinu dana kasnije kada je na Kosovu počeo da tinja gerilski rat. Šta se tačno dešavalo između Stanišića i Miloševića u to vreme još uvek se ne zna. Iz sudnice haškog Tribunala, kroz usta Mahmuta Bakalija i Batona Hadžiua, javnost je upoznata s tim da su početkom 1998. godine posredstvom Stanišića vođeni tajni pregovori između Rugovinih izaslanika i Beograda, ali da su ti pregovori Miloševićevom odlukom naglo prekinuti. Ono što je sasvim izvesno je da nakon prekida pregovora Stanišić više nije konsultovan o pitanjima bezbednosti na Kosovu a u oktobru 1998. usledila je i njegova smena. Stanišić se tada ponovo obratio javnosti, pismenom izjavom u kojoj je naveo da je Služba „pod njegovim rukovodstvom delovala u skladu sa zakonom i svoj rad vezivala za instituciju predsednika Republike.“ JUL se široko razmahao po Službi i po državi, a Stanišić se povukao u senku u kojoj je ostao sve do nedavno. Simatović je u Službi ostao još nekoliko meseci, da bi i on, na kraju, bio bez mnogo buke uklonjen.

REČNI VUKOVI: Penzionisanje, međutim, nimalo nije naškodilo Stanišićevoj reputaciji „patriote“, i čak mu je donelo izvesnu demokratsku legitimaciju. Uostalom, za beogradsku čaršiju kojom je godinama suvereno dirigovao, njegov angažman u krvavom ratu u Bosni i Hrvatskoj nikada nije predstavljao problem.

Sa podjednakom lakoćom Stanišić je izlazio na kraj sa istražiteljima haškog Tribunala koji su ga u više navrata pohodili. Iako se u javnosti mnogo spekulisalo kako bi Stanišić mogao da se pojavi kao krunski svedok na procesu protiv Miloševića, izvor „Vremena“ iz tužilaštva odbacio je takvu mogućnost. „Koliko god Stanišić znao o Miloševiću, Milošević zna isto toliko o Stanišiću, s obzirom na to da su toliko godina sve radili zajedno. Sem toga, ne želimo da nam se ponovi fijasko sa Radetom Markovićem i Kapetanom Draganom koji su na suđenju porekli svoje ranije izjave i svedočili u korist optuženog.“ Zvanično, međutim, optužnica protiv Stanišića i Simatovića nikada nije podignuta.

Stanišić i Simatović su svoje penzionerske dane mahom provodili u marini Brodogradilišta Beograd na Savi, u blizini baze JSO-a koja je na suprotnoj strani reke. U klubu marine, ograđenom bodljikavom žicom i jakim reflektorima, za lepog vremena su se viđali i Milan Radonjić, Brana Crnčević i ostali njihovi drugovi iz ratnih dana. Navraćao je i Bracika Kertes, čim se čudesno oporavio od zdravstvenih problema na osnovu kojih je pušten iz pritvora, a i kapetan Dragan, pre i posle svog svedočenja u Hagu. Novac stečen teškim patriotskim radom ulagali su u izgradnju i preprodaju luksuznih rečnih brodova.

Nema nikakve sumnje da je i iz „Kluba prijatelja Save“, kako se ovo mesto zvanično zove, Stanišić nastavio da vuče konce i u Službi i u čaršiji. Upućeni tvrde da se njegova ruka osećala u mnogim skandalima koji su nakon 5. oktobra opteretili službu – od iznošenja i uništavanja ličnih dosijea, preko postavljanja i smenjivanja Gorana Petrovića i pobune JSO-a, pa do atentata na Đinđića. Iako zasad nije poznato zbog čega se konkretno Stanišić tereti, njegovo i Simatovićevo hapšenje predstavlja potez čiji će se pravi značaj videti tek na sudu. Ovde ili u Hagu, red je da se na njihov „patriotski rad“ najzad stavi tačka.