Socijalna odgovornostna srpski način

Nesumnjivo je da srpska državna administracija pati od gojaznosti: iz godine u godinu sve je deblja, a što je deblja – to je gladnija. I šta da radi sirota gladna država, već da poveća porez, ali ne na dohodak ili na dodatu vrednost, kako se to inače radi, jer to je loše za investitore i (vele)trgovce, već na sve ono što je već na stolu i/ili na polici, a ne može, poput dohotka, da se sakrije. U tom smislu već su izmenjeni poreski zakoni kojima se ukidaju olakšice i dodaju otežice, a priprema se i zakon kojim će sve bespravno izgrađeno da se brzo „legalizuje“, e da bi se broj obveznika povećao.

Od početka ovog veka u četiri navrata je pokušano da se „divlji“ objekti „pripitome“, ama neuspešno, pa je izrađen Nacrt zakona o izmenama zakona o planiranju i izgradnji kojim će, kako je objasnio ministar Oliver Dulić, za razliku od starog postupak legalizacije biti brži i jeftiniji. „Postupak legalizacije teče sporo zbog brojnosti i složenosti administrativnih radnji i postupaka, ograničenih kapaciteta organa uprave da isprate sve te postupke, zbog finansijskih obaveza koje prate postupak legalizacije. Da bi se legalizacija okončala u najkraćem roku, pojednostaviće se postupak i smanjiti najznačajnije takse i naknade.“

Predloženim odredbama, piše u obrazloženju Nacrta, otklanjaju se pojedine nejasnoće u postupcima legalizacije objekata. Izmenama pojedinih odredbi je, kroz povećanje površine za porodične stambene objekte za koje postoji mogućnost umanjenja cene legalizacije, povećan i broj objekata, odnosno porodica koje mogu ostvariti predviđeni popust, kao i precizirane odredbe koje se odnose na mogućnost legalizacije u zonama zaštite kulturnog ili prirodnog dobra, u skladu sa posebnim zakonima kojima se ova zaštita uređuje. Takođe, propisani su i dokazi koji se dostavljaju ili pribavljaju kada je objekat sagrađen na zemljištu na kome je upisano više suvlasnika.

AP–CAP: Prema zakonu čija se izmena priprema, za legalizaciju je bilo potrebno podneti projekat po kome je objekat izgrađen, geodetski snimak placa i objekta, vlasnički list, dokaze o priključku na komunalnu infrastrukturu i uopšte uzev sve ono što bi i inače za građevinsku dozvolu bilo potrebno. Pribavljanje tih dokumenata je bio ozbiljan kamen spoticanja: malo ko je gradio prema projektu, naročito ne prema projektu koji je izradio ovlašćeni projektant, sa vlasničkim listovima je takođe bilo problema jer biva počesto da je kuću izgradio jedan od suvlasnika placa… Za sve to je, na kraju, potreban novac.

Kako je novi zakon „nacrtan“, procedura je unekoliko pojednostavljena: vlasnik bespravno podignutog objekta moći će da sklopi ugovor sa lokalnom samoupravom da ona bude ta koja će dokumenta pribavljati, a sve što treba da se plati biće na rate. Međutim, teško da će privatne geodetske firme snimati teren i da će projektanti izraditi projekat na poček: odakle će lokalne samouprave izvući te pare nije baš najjasnije.

JEFTINO I KORISNO: Kad je o troškovima reč, razlika između „sada“ i „ubuduće“ je u svega dve, odnosno tri stavke: snimanje objekta i izdavanje kopije plana nepokretnosti, ali i nadoknade za uređenje građevinskog zemljišta. To sve, naravno, samo ako potencijalni „legalizant“ o tome sklopi ugovor sa lokalnom samoupravom: samo u tom slučaju će Republički geodetski zavod obaviti merenja i izdati odgovarajuću kopiju plana „do 70 odsto jeftinije“ i samo u tom slučaju će lokalna samouprava da „oprosti“ uređenje građevinskog zemljišta. Ovo sa Republičkim geodetskim zavodom još i pije vodu: uzmu naloge „na džumle“ pa u jednom izlasku na teren obave deset, dvadeset ili koliko već „snimanja“, katastar je skoro pa digitalizovan tako da ni izrada kopije plana nije neki problem, ali nikako vodu ne pije opraštanje nadoknade za uređenje građevinskog zemljišta „do 99 odsto“ koje Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja velikodušno obećava u ime lokalnih samouprava, što bi bila, u stvari, participacija u (već izgrađenoj) infrastrukturi, koju je neko već platio, niko drugi do svi oni koji su gradili „by the book“.

Ministar Dulić tu velikodušnost opravdava socijalnom odgovornošću države: „Bespravna gradnja je u najvećem broju slučajeva oblik gradnje za sopstvene potrebe, a najbrojnija kategorija građana koji u Beogradu žive u bespravnim objektima su mladi slabijeg imovnog stanja. Vlasnici bespravno sagrađenih stambenih objekata od 100 metara kvadratnih u drugoj zoni, na osnovu izmena i dopuna Zakona o planiranju i izgradnji, imaće mogućnost da plaćaju ukupne mesečne troškove za legalizaciju 487 dinara u prve četiri godine i preostalih 16 godina svega 13 dinara.“

To „lepo, a jeftino“ ne važi za sve, već samo za one koji ispunjavaju „socijalne uslove“, da „predmet legalizacije“ nije veći od 100 „kvadrata“, s tim da po članu domaćinstva ne može biti više od 25 „kvadrata“, dakle za četvoročlano domaćinstvo. Ipak, za eventualnih dodatnih 100 „kvadrata“ popust bi iznosio 60 odsto, a sve preko toga bi bilo po punoj ceni: u odnosu na „do sada“, buduća legalizacija kuće/stana od 100 „kvadrata“ četvorostruko je jeftinija, a od 200 zamalo pa šestostruko.

Ovo razvrstavanje „legalizanata“ možda zvuči fer, ali nije: ograničenje površine po članu domaćinstva za kvalifikaciju za popust može da se shvati, neka granica mora da postoji, ali ima porodica sa više od dvoje dece, nije retkost da sa svojom decom žive ostareli roditelji… Zbog čega i oni koji su uslovno rečeno „višak“ ne bi imali prava na svojih 25 „kvadrata“?

„Za državu je važno da se legalizacija dosledno sprovede, kako bi građani imali pristup adekvatnim komunalnim uslugama, kao i mogućnosti uspostavljanja hipoteka radi podsticanja ekonomske aktivnosti“, zaključuje Dulić. I da počnu da plaćaju porez, moglo bi se dodati.

60 ODSTO: Na prvi pogled, porez na imovinu „po novom“ manji je nego što je bio „po starom“: osnovna poreska stopa je ostala neizmenjena, osnovice su povećane, a progresije smanjene. Zanimljivo, prvi predlog izmena zakona Ministarstva finansija bio je da porez na imovinu bude linearan, bez obzira na vrednost objekta, ali je taj predlog amandmanima socijalno brižnih poslanika „popravljen“ progresivnim stopama, istina blažim nego što su bile, ali ipak progresivnim, e da bi bogatiji podneli veći teret, kad su već bogati pa se baškare u velikim stanovima i vilama. Međutim, iako je tim amandmanima porez bogatijima dodatno uvećan, i oni za koje se ne može reći da su bogati ubuduće će plaćati bitno veći porez. Da će tako biti piše u članu 34. Zakona o izmenama i dopunama zakona o porezima na imovinu, po kome poreska obaveza za 2011. može biti utvrđena u iznosu ne većem od 60 odsto u odnosu na poresku obavezu utvrđenu za 2010. godinu.

Kao prvo, amortizaciona stopa, kao korektiv poreske osnovice – vrednosti objekta, smanjena je sa 1,5 na 0,8 odsto, s tim da se po osnovu amortizacije vrednost objekta može smanjiti najviše do 40 odsto, umesto 70 koliko je do ove izmene bilo. Tako, po novousvojenoj amortizacionoj stopi, vek stambenog objekta je „potezom pera“ produžen sa 66,66 na – 125 godina. Kao drugo, poreski kredit – umanjenje poreza za vlasnika koji stanuje u kući/stanu predmetu oporezivanja, uvećan je sa 40 na 50 odsto, ali najviše do 20.000 dinara. Tih 50 odsto je 20.000 dinara za nov stan od 50 „kvadrata“ u trećoj i četvrtoj građevinskoj zoni u Beogradu, ili malo manji ali 40 godina star u drugoj zoni. Takođe, „poreski kredit“ više „ne broji“ članove domaćinstva, tako da će isti porez platiti poreski obveznik koji je samac i onaj koji „hrani, školuje i oblači“ jedno, dvoje, troje ili više dece. Lepota.

Još je „lepše“ što su poreske stope određene kao u reklamama za šampone – „do 0,4 odsto“: na lokalnim samoupravama je da odluče koliko će to biti, ali ako kojim slučajem lokalna samouprava propusti da to učini, ili mož’ bit’ odredi stopu veću nego što je zakonom propisana, onda će se primeniti najviša poreska stopa.

Neka ostane zabeleženo: u „onoj“ Jugoslaviji, onoj „komunističkoj“ u kojoj se na vlasnike stanova nije baš blagonaklono gledalo, amortizaciona stopa je bila 1,2 odsto, zbirno najviše do 70 odsto, ali se porez plaćao samo na „višak stambenog prostora“, samo ako je broj soba u stanu više od jedan bio veći od broja članova domaćinstva.

PATENT DEVEDESETIH: Porez na „upotrebu, držanje i nošenje dobara“ – na mobilne telefone, (lovačko) oružje, automobile i čamce, „patentiran“ je krajem devedesetih kao način da se dopuni hronično prazan budžet. Obrazloženje je bilo jednostavno: kome (u to vreme) nije bio problem da kupi mobilni telefon i da plaća (preskupe) minute razgovora, ko je mogao da kupuje gorivo tri puta skuplje nego što bi inače koštalo, ko može da se luksuzira pa da u lov ide, može i da plati (dodatni) porez i tako pomogne napaćenom narodu/državi. Tad je i usvojena skala koja i danas važi: granica za najniži porez – 1150 „kubika“, jer u to vreme je „kec“, zastava 101/Yugo 55, bio najzastupljenije vozilo na srpskim putevima i tom „nacionale“ vozilu bio je namenjen simboličan porez – reda 10 litara goriva godišnje. Porez je po „kubikažnim razredima“ rastao geometrijskom progresijom: za svaki sledeći razred bio je dvostruko veći od prethodnog, s tim da je na 2000 „kubika“ skok bio četvorostruk. Kako onda, tako i sada.

Istina, pred (pre)prodaju „Mobtela“ porez na mobilne telefone je ukinut, tako je bilo i u vreme kad je treći operater „ulazio“ na srpsko tržište, a ponovo je uveden kad je „svetskokrizni“ talas zapljusnuo Srbiju, da bi ovim najnovijim izmenama Zakona opet ukinut: da li zbog tendera za udaju „Telekoma“, da li zbog nečeg drugog, može samo da se nagađa. Tek, ukinut je.

Time se „otvorio“ ozbiljan budžetski problem: neka je prosečan mesečni račun za mobilni telefon samo 500 dinara, a „mobilnih“ je tri miliona, pa puta 10 odsto od 500 dinara, pa puta 12 meseci… koliko li para više neće priticati u budžet? Najmanje 180 miliona dinara.

MOTORČIĆI I KAMIONČIĆI: „Popuna“ je obezbeđena (skoro) nevidljivo: malim, skoro rutinskim usaglašavanjem zakona koji oporezuje „upotrebu, držanje i nošenje dobara“ sa Zakonom o bezbednosti saobraćaja usvojenim pretprošle godine, čime je porez na motocikle proširen i na mopede, a porez na motorna vozila na male teretnjake.

Mopedi su u oporezivanje uključeni time što je novim Zakonom o bezbednosti saobraćaja ukinuta trajna registracija: dok je bila moguća, vlasnici mopeda su porez plaćali samo pri prvoj (i jedinoj) registraciji, jedanput za svagda, a sada, budući da se „po novom“ i njima registracija svake godine obnavlja, a porez se plaća pri svakoj registraciji… Eto novih, recimo, pedesetak hiljada obveznika, pa puta 950 dinara… Nije malo.

Međutim, nije ni bogzna šta, pa su, takođe usaglašavanjem sa već pomenutim Zakonom o bezbednosti saobraćaja, porezom obuhvaćena i teretna motorna vozila do 3,5 tona ukupne mase: od 1. januara ove godine auto-prevoznici sa furgonima male nosivosti, „tamićima dvotoncima“ koji sirotinji prevoze ugalj i drva, zanatlije i poljoprivrednici će plaćati „porez na luksuz“, dok oni sa šleperima neće. Sredstvo za rad, tako, ispade luksuz, ali samo ako mogu da se voze sa vozačkom dozvolom „B“ kategorije. Zašto? Pa tako.

Da nevolja bude veća, svi ti furgoni i mali kamioni imaju motore između 2000 i 3000 „kubika“, pa ne spadaju u baš jeftinu grupu – od četrdeset i nešto do osamdeset i nešto hiljada dinara. Istina, predviđene su i olakšice: za vozila od 5 do 8 godina starosti porez se umanjuje za 15 odsto, do 10 godina starosti 25, do 20 godina 40 odsto, ali je za one starije od dvadeset godina umanjenje svega 20 odsto, što i nije tako loše – moglo je i da bude uvećanje, iz ekoloških razloga, dakako.

Kako god, neka ih je ukupno – prevoznika, zanatlija i poljoprivrednika, svega 10.000, a više ih je, mnogo više, i neka je srednji porez (svega) 40.000 dinara, a veći je, to je najmanje novih 400 miliona dinara poreskih prihoda, što je već oho-ho. Za budžet baš lepo, dok za široke narodne mase koje će to da plate kroz poskupljenje ogreva „franko podrum“, odnosno kroz poskupljenje šargarepe, luka i krompira „franko pijaca“ baš i nije. Ali, koga briga: država je gladna i mora da se nahrani.

NAOPAKO: Ne može se reći da je porez povećan baš svima: pre šest meseci održan je protest „bajkera“ kojim je ukazano na ozbiljnu nelogičnost obračuna poreza „upotrebu dobara“, da je porez na upotrebu motocikla od svega 1100 „kubika“ i više, koji vrede tek nekoliko hiljada evra skoro isti kao za luksuzne automobile sa motorima od dva i po litra koji vrede nekoliko desetina hiljada evra. Pri tom, motocikli se „upotrebljavaju“ manje-više samo u sezoni, osam meseci godišnje najviše, dok se automobili voze cele godine.

Ta nelogičnost je u najnovijim izmenama zakona ispravljena, pa je porez na najveće motocikle smanjen dvostruko, odnosno trostruko, ali ta milost je zaobišla vlasnike motocikala ispod 750 „kubika“. Nije ni to bez razloga: dvotočkovnih „ala“ ima svega hiljadu-dve, pa gubitak i nije veliki, ali je zato ovih drugih mnogo više. I tako, ovde daš malo, tamo uzmeš više, i milina.

Porez „na upotrebu“ čamaca i jahti takođe je pretrpeo značajne izmene, ali opet naopako: što je osnovica manja, to je stopa veća. Ministarstvo finansija posebnu empatiju je iskazalo prema vlasnicima jahti i čamaca sa i bez kabine koji imaju motore snage od 22 kW (30 KS) pa sve do preko 220 kW (300 KS), a to niko nije javno zatražio i to tako da što je čamac/jahta/brod veći i ima snažniji motor, to je umanjenje veće – dvostruko, trostruko, pa i četvorostruko i petostruko. Sa druge strane, koliko da se „izvadi šteta“, porez na čamce sa slabijim motorima je povećan, a oni sa najslabijim motorima, ujedno i najbrojniji, koji su do sada bili oslobođeni poreza, više nisu.

Tako, vlasnik „čamca“ sa kabinom koji nije duži od 15 metara, ako se tako što čamcem uopšte može nazvati, koji košta dve, tri, četiri i više stotina hiljada evra, platiće ove godine porez isto koliko i vlasnik „tamića“ koji je star više od dvadeset godina, koji vredi najviše hiljadu-dve evra.