Pisao se avgust 1963. godine, kada je mladi levičarski i antiratni aktivista Berni Sanders, učestvujući na nenasilnom masovnom skupu Marš na Vašington, slušao nadahnuti govor Martina Lutera Kinga „Ja imam san“. Taj čuveni govor, koji je zauvek promenio odnos američke nacije prema crnačkim, ali i ljudskim pravima, imao je ogroman uticaj na formiranje Sandersove buduće političke i ideološke agende. Buntovni mladalački zanos i revolucionarne ideje o slobodi, pravdi i jednakosti ostali su – i nakon više od pola veka – vodeći principi diplomiranog politikologa, gradonačelnika, kongresmena i senatora, a danas jednog od najozbiljnijih kandidata za predsednika SAD.
NEPARTIJSKI POLITIČAR: Iako je Sanders član Američkog kongresa već punih 25 godina, što u donjem što u gornjem domu, čitav ovaj period bio je nezavisni poslanik i nije pripadao niti jednoj partiji. Tek je prošle godine formalno pristupio demokratama i to kada je objavio da će se takmičiti u unutarpartijskoj trci za kandidata stranke na predstojećim izborima za predsednika Amerike. Mada je u početku kampanje smatran potpunim autsajderom, ovaj agilni 74-godišnjak uspeo je da se nametne kao „novo lice“ američke politike.
Veliki deo tamošnje javnosti, a posebno mladi, u Sandersu prepoznaju nekoga ko bi mogao da omogući da društvene promene krenu „odozgo“, sa vrha, jer već decenijama unazad američkom unutrašnjom i spoljnom politikom vlada uska grupa ljudi iz bogatog i uticajnog vašingtonskog establišmenta, kao i pripadnici političkih dinastija, ekonomskih i finansijskih elita, otuđenih od običnog čoveka i njegovih problema. I sadašnji predsednik Barak Obama, na talasu jedne takve želje za promenama, izborio je mesto u Beloj kući, ali je nakon dva puna predsednička mandata mali broj njegovih nekadašnjih pristalica zadovoljan njegovim učinkom.
Kako bi Berni Sanders uopšte i bio u mogućnosti da bude izabran za predsednika Amerike, potrebno je da preskoči izuzetno tešku „prepreku“ i da na unutarstranačkim izborima pobedi Hilari Klinton, nekadašnju prvu damu SAD i bivšeg državnog sekretara, donedavno ubedljivog favorita, ne samo među demokratama, već i u najširoj javnosti.
Hilari Klinton smatra se reprezentom i kandidatom upravo onih uticajnih grupa protiv kojih se Berni Sanders decenijama borio. Iza nje stoji ogromna finansijska, politička i medijska mašinerija, ali, kako je njen stranački rival na predizbornoj debati primetio, ona teško da može da se predstavlja kao borac za jednakost, dok joj kampanju finansiraju upravo nosioci te nejednakosti: investicioni hedž-fondovi sa Volstrita, banke i velike korporacije. Među njima i banke poput Sitigrupe i Goldman Saksa, zatim agrokompanije na lošem glasu Monsanto, ili pak lobističke organizacije Podesta, angažovane da pruža PR i inu podršku vojnoj i farmakoindustriji.
LOBIRANJE I ZARADA: Prema navodima „Volstrit žurnala“, Hilari i njen suprug, 42. predsednik SAD, Vilijam Džeferson „Bil“ Klinton, samo za prethodnih godinu dana zaradili su basnoslovnih 25 miliona dolara, držeći predavanja na brojnim biznis skupovima. Zahvaljujući tome, bračni par Klinton nalazi se upravo u onih 0,1 odsto najbogatijih Amerikanaca koji kroje i usmeravaju društvene i političke procese u SAD. Za razliku od njih, Berni Sanders, prema podacima medijske organizacije NPR, imao je tokom 2014. prihode u iznosu nešto većem od 205.000 dolara, a najveći deo zarade dolazi od senatorske plate koja iznosi 174.000 dolara.
Na nedavno održanim prvim unutarpartijskim izborima u američkoj državi Ajovi, dva vodeća demokratska protivkandidata bila su u iznenađujuće tesnoj trci, koju je Hilari Klinton dobila za dlaku, uz sve glasnija šuškanja o neregularnosti samog izbornog procesa i brojanja glasova. Međutim, nakon ovih predizbora, Berni Sanders nije krio zadovoljstvo, poručujući svojim biračima da „ono što je Ajova počela večeras, jeste politička revolucija“. On je, u maniru prekaljenog borca za pravdu, poslao jasnu poruku vladajućoj klasi da je došlo vreme da shvate da „kada mladi ljudi, radnici i penzioneri ustanu i kažu glasno i jasno – što je mnogo, mnogo je“, to predstavlja važno upozorenje, jer „vlada naše velike zemlje pripada svima nama, a ne samo milijarderima“.
POLITIČKE RAZLIKE: Poslednje prognoze koje prate popularnost kandidata na nacionalnom nivou, a koje je prošle sedmice objavio Ej Bi Si Njuz, govore da se prednost koju je Hilari Klinton imala u odnosu na svog glavnog protivkandidata praktično istopila. U poređenju sa decembarskim istraživanjem, kada je Klintonova imala prednost od čak 31 odsto glasova u odnosu na Sandersa, danas su to svega dva procenta prednosti u korist nekadašnje prve dame SAD. Ona može da računa na podršku 44 odsto upitanih, dok senator Berni Sanders ima 42 odsto. Takođe, on je izraziti favorit i na sledećim unutarstranačkim izborima, koji će 9. februara biti održani u Nju Hempširu, a čiji će se rezultati znati kada ovaj broj „Vremena“ već bude bio u štampi.
Iako formalno pripadaju istom političkom taboru, dvoje glavnih kandidata za demokratsku predsedničku nominaciju imaju u mnogo čemu vrlo suprotstavljene vizije američke spoljne i unutrašnje politike. Klintonova spada u „jastrebove“ američke političke scene, poznata po zalaganju za čvršće američko zalaganje i uticaj u svetu. Takođe, demokratski rivali imaju različita mišljenja i o američkoj intervenciji u oba rata koja su vođena u Iraku, 1991. i 2003. godine, kao i u Avganistanu i Libiji. „Rekao bih da je pogubna invazija na Irak, nešto čemu sam se snažno protivio, u velikoj meri razorila region i dovela do uspona Al Kaide i do Islamske države“, rekao je Sanders. On je zagovornik i odlučnih akcija sa ciljem preokretanja procesa globalnog zagrevanja, koje je po njemu velika pretnja za državnu bezbednost SAD.
Klinton i Sanders ne slažu se ni oko buduće uloge NATO-a na globalnom planu. Senator Berni Sanders protivio se daljem širenju alijanse, smatrajući da bi u neki „novi NATO“ bilo važno integrisati i Rusiju, posebno imajući u vidu njen angažman u Siriji i na Bliskom istoku. Međutim, svoj inače čisti antiratni imidž Berni Sanders svakako je uprljao nedvosmislenom podrškom američkom predsedniku Bilu Klintonu da bombarduje Srbiju i SRJ u proleće 1999. godine.
Vodeći demokratski stranački rivali imaju različite poglede i na druge važne stvari. Sanders je bio protiv usvajanja tzv. Patriotskog zakona, koji je omogućio vladi SAD da nadgleda i špijunira svoje građane. Glas je svojevremeno digao i protiv izbavljenja finansijskih institucija 2008. godine, kada su, novcem poreskih obveznika, spasavane upravo one banke koje su svojom neodgovornom i rasipničkom politikom dovele Ameriku, kao i čitav svet, na rub propasti. Berni Sanders protivnik je i NAFTA sporazuma, koji omogućava slobodnu trgovinu između SAD, Kanade i Meksika, kao i drugih sličnih ugovora, poput Transpacifičkog partnerstva, kao i Transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva, nazivajući ih katastrofom za američke radnike. Poređenja radi, za sve ove odluke – od finansiranja globalnih vojnih intervencija i ratova, špijuniranja građana ili smanjenja poreza bogatima – Hilari Klinton uvek je glasala „za“.
NARODNI KANDIDAT: Za razliku od uticajne rivalke, koja čitavu svoju kampanju finansijski zasniva na velikodušnim donacijama ultrabogatih, senator Berni Sanders ponosan je upravo na činjenicu da ga ne podržavaju moćni krugovi SAD, već milioni običnih građana koji na račun njegove kampanje uplaćuju skromne iznose. „Prikupili smo novac od 3,5 miliona ljudi, pri čemu su donacije u proseku iznosile 27 dolara“, rekao je Sanders. U skladu sa njegovim „socijalističkim“ načelima odbio je da prihvati finansijsku podršku krupnog kapitala, smatrajući da će jedino tako biti nezavisan od njihovog uticaja, ukoliko u januaru 2017. položi zakletvu i zvanično se useli u Belu kuću. „Ako budem izabran za predsednika, lisice više neće čuvati kokošarnik“, napisao je Sanders u autorskom tekstu za „Njujork tajms“.
U prvoj predizbornoj debati vodećih kandidata Demokratske stranke u formatu „jedan na jedan“, Hilari Klinton oštro je napala svog rivala da su njegove ideje o besplatnim koledžima i univerzalnom sistemu zdravstvene zaštite za sve Amerikance, obećanja koja se ne mogu održati. Sanders je odgovorio da to nisu radikalne ideje, već da bi se njegov predlog o besplatnom univerzitetskom obrazovanju finansirao porezom na finansijske transakcije i spekulacije na Volstritu. „Srednja klasa je izbavila Volstrit kada mu je bila potrebna. Sada je vreme da Volstrit pomogne srednjoj klasi“, rekao je on. Berni Sanders se obrušio i na čitav američki ekonomski sistem, koji je, po njemu, namešten u korist najbogatijih slojeva, dok je politički sistem u SAD dodatno iskvaren zbog prevelikog uticaja novca na političare. „Postoji razlog zašto svi ti ljudi ubacuju ogromne svote novca u naš politički sistem. To podriva demokratiju i omogućava Kongresu da predstavlja bogate finansijere kampanja, a ne građane koji imaju obične poslove“, poručio je senator u debati.
DETE JEVREJSKIH IMIGRANATA: Berni Sanders, dete poljsko-jevrejskih imigranata koji su se doselili u SAD početkom 20. veka, rođen je 8. septembra 1941. godine u Bruklinu, Njujorku. Njegov otac emigrirao je u SAD 1921. godine, dok su roditelji njegove majke iz Poljske u Njujork stigli još 1912. godine. Jedan deo Sandersove rodbine, koja je ostala da živi u Istočnoj Evropi, nestala je u pogromu holokausta. Sanders je 1964. godine diplomirao političke nauke na Univerzitetu u Čikagu.
Jedno vreme, tokom šezdesetih godina, volontirao je u jednom kibucu u Izraelu, koji je poznat i kao „jugoslovenski kibuc“, jer su ga osnovali jugoslovenski i rumunski useljenici. Dva puta se ženio i ima jednog sina, Levija Sandersa, iz veze sa svojom nekadašnjom devojkom. Njegova druga supruga ima troje dece, koje je prihvatio i smatra ih svojom, kao i sedmoro unučadi. Njegova druga žena rimokatoličke je vere, a on sam često ume da pohvali papu Franju zbog njegovih govora o ekonomskoj jednakosti i potrebi za drugačijim svetom.
Još 2006. a zatim i 2012. izabran je za senatora, nakon što je šesnaest godina služio kao kongresmen, takođe za državu Vermont. Daleke 1981. godine izabran je za gradonačelnika Barlingtona, najvećeg grada u toj državi, i nakon što je na čelu grada bio četiri uzastopna dvogodišnja mandata, 1989. godine dobrovoljno je napustio tu poziciju. Nakon toga, jedno vreme predavao je političke nauke na Univerzitetu Harvard.
Mediji su ovog, za SAD atipičnog političara dugi niz godina potpuno ignorisali, smatrajući ga „socijalistom“, što konzervativnoj Americi i dalje zvuči kao da se radi o političkoj jeresi. S obzirom da ga najsnažnije podržava upravo omladina, uzrasta od 18 do 24 godine – prema poslednjim istraživanjima njih čak 65 odsto – ovaj 74-godišnji senator smatra se „najstarijim kandidatom koga podržava najmlađe biračko telo“. Sa jedne strane, za Sandersov uspeh zaslužna je i sve češća društvena pojava širom sveta, a koja ukazuje na to da je glasačima dosta samodopadljivih elita, koje odavno ne zastupaju njihove interese. Takođe, veliki broj ljudi oduvek je umeo da se identifikuje sa autsajderima, svojevrsnim antiherojima, koji, uprkos teškoćama, uporno istrajavaju u neravnopravnoj borbi pojedinca protiv sistema.
