foto: milovan milenković
Sportski život u Beogradu održavao se uprkos vanrednoj situaciji: na Košutnjaku se skijalo, na Adi se klizalo, a u centru grada se održavao teniski turnir. "Kvalitet igre ove dece je neverovatan, finale treće kategorije deluje kao da gledate tenis na televiziji", objašnjava predsednica beogradskog teniskog kluba
Tokom jednog čudesnog vikenda, Srbija je postala šampion Evrope u vaterpolu, vicešampion u rukometu, a Novak Đoković je u iznurujućem meču odbranio titulu na australijskom otvorenom šampionatu u tenisu. Nekoliko nedelja kasnije, u toku je još jedan teniski meč – osmina finala ženskog turnira. Preciznim i jakim udarcima jedna od igračica kontroliše poen i dovodi svoju suparnicu u bezizlazan položaj; ostaje još samo lagano plasirana lopta da se osvoji gem. Međutim, loptica nekontrolisano odlazi u aut: jedno detinjasto „Neeeemoj!“ otelo se dvanaestogodišnjoj devojčici koja je promašila.
SPORTSKO SELO U GRADU: Pored terena, njena vršnjakinja čeka da dođe na red: „Danas igram osminu finala i četvrt-finale, ako prođem“, kaže ona uz osmeh. Trenira tri godine, do sada je osvojila dva turnira, i samo je jedna od pedesetak devojčica koje učestvuju na turniru pod balonom u Sportskom selu na opštini Savski venac. „Ne možete da shvatite kako deca dobro igraju“, kaže za „Vreme Beograda“ Jelena Mandić, predsednica teniskog kluba „Victoria“. „Kvalitet igre i nivo dečijeg interesovanja je neverovatan, finale treće kategorije deluje kao da ga gledate na televiziji. Kako deca igraju, kakvu imaju tehniku, ali i ponašanje, stvarno je za priču. A to je sve zahvaljujući Đokoviću, on dosta utiče na decu, koja se ugledaju na njega“, opisuje uobičajeni vikend u Sportskom selu Jelena Mandić. Zajedno sa potpredsednicom kluba Marijom Zarić, ona organizuje teniske turnire u ovom sportskom kompleksu, drži školu tenisa, i „usput“ se brine o održavanju Sela – o površini od 1,3 hektara. Iznad glava teniserki, Grujica Trifunović, inženjer u penziji, čisti polukrug balona otežao od snega. On prvi dolazi u Selo i zadužen je za održavanje.
„Samo je tenis komercijalan, sve je ostalo u Sportskom selu – teretana, dva terena za basket, teren za košarku, fudbal i rukomet, te dva igrališta i staza za boćanje – besplatno“, objašnjava Marija Zarić. „U ovako teškoj situaciji sa lošim vremenom, puno nam je pomogla podrška opštine i grada oko organizacije i programa. Tokom ovog vikenda svi su uglavnom otkazali turnire zbog snega i hladnoće, a kod nas je pun žreb – ove nedelje je turnir devojčica do 12 godina. Svake nedelje se održava poneki turnir, unutra je prijatna temperatura, može da se igra, sve teče kako treba“, ponosna je Marija Zarić. Dodaje da su treneri Nikola Momčilović, Stevan Veljković i Branislav Kapaš počeli da drže kurseve i za odrasle. „Želimo da se i stariji malo uključe u tenis, imamo početnike od po 40 i više godina. Ljudi su oduševljeni tom idejom – zašto bi škola tenisa morala da bude samo za decu?“, zaključuje ona.
PING–PONG U DOMU KULTURE: Iz ove sportske „oaze“ u centru grada, priča o gradskom sportu vodi nas u Barajevo, u selo Boždarevac. Tamo je, u pomalo filmskoj priči, iznikao ženski stonoteniski klub, i za veoma kratko vreme napredovao do druge lige – i to bez stalnog mesta za boravak i treniranje. Klub se obratio opštini za prostor, a opština je ustupila lokalni dom kulture. „Na teritoriji Barajeva to je jedini dom kulture, od petnaest, u kome se redovno okupljaju deca“, kaže Ljubiša Petrović, trener stonoteniskog kluba „Barajevo“. „Kada smo ušli u njega, to je bila ruševina bez prozora, vrata, plafona i vode. Dom je sada potpuno renoviran, i dograđeno je još 50 kvadratnih metara, za svlačionice i toalete. Osim opštine, veliku pomoć smo dobili i od nekadašnje Fabrike kotrljajućih ležajeva (FKL)“, kaže on, dok se iza njega čuje karakteristično kuckanje ping-pong loptica: trening je u toku. „Imamo velike uspehe u mlađim kategorijama – naša devojčica je bila druga u državi, imali smo dečake među prvih pet. Kroz našu školu je prošlo više od četiri stotine dece, od toga je dvesta išlo na zvanična takmičenja“, kaže Petrović. Kada priča o uspesima, ne može da ne pomene „Sportiš“, takmičenje u kojem učestvuju sve beogradske osnovne i srednje škole: zahvaljujući igračicama iz kluba, osmogodišnja barajevska škola je jedanaest puta bila prvak beogradskih škola u stonom tenisu, i ove godine će po treći put učestvovati na školskoj olimpijadi Srbije. Takođe višestruki je prvak beogradskih srednjih škola i očekuje je drugo učestvovanje na školskoj olimpijadi.
Predsednica opštine Barajevo Branka Savić kaže da su i po drugim selima u Srbiji domovi kulture neiskorišćeni i propadaju. Međutim, opština Barajevo je u selu Vranić od jednog doma napravila vrtić, a za stonoteniski klub ima samo reči hvale: „To je sjajna priča o tome kako deca mogu da se animiraju, da se okupljaju i druže, i da nešto s ljubavlju rade. Prostor, koji bi inače propadao, iskorišćen je na najlepši mogući način. Opština je renovirala prostor, ali ne bi uspela bez maksimalnog zalaganja žitelja Boždarevca, roditelja – oni su veliki deo poslova sami uradili, bez naknade, a opština je dala sredstva za ono što su morali da rade majstori. Sada je taj prostor baš fino uređen, imaju sve uslove za rad i za treninge, i to je sada postao klub čitave opštine, a ne samo Boždarevca.“
Naravno, bez Ade Ciganlije svaka priča o beogradskom sportu je nepotpuna. Iako poznat po letnjim sportovima, Beograđani i tokom zime mogu da iskoriste ovaj prelepi delić prirode za sportske aktivnosti. Tako, ove zime bile su organizovane škole klizanja i umetničkog klizanja, kao i škola skijanja na pokretnoj traci. Ipak, za iskusne klizače i ljubitelje ovog zimskog sporta nije bilo dileme – kao i prethodnih godina, besplatno klizalište na Adi je centar njihovog okupljanja. Šezdesetpetogodišnji Milan, sede brade i sa ćubicom na kapi, kaže da je do ove godine redovno posećivao klizalište. Ove jeseni se, međutim, kako kaže, „nešto razboleo“, pa nije dolazio onoliko često koliko je želeo. „Klizam više od četrdeset godina i uživam u tome. Na ledu brzo zaboraviš da li je napolju hladno ili nije“, kaže on. Zorana i Jasna su takođe na klizaljkama – za razliku od većine građana, sneg i debeli minus im uopšte ne smetaju. Štaviše, zahvaljujući njemu dobile su produžen raspust. I dok Jasna baš i nije raspoložena za razgovor („Super je!“, sve je što ima da kaže), Zorana iznosi svoje utiske: „Volimo da dolazimo ovde, ponekad odemo i u ledenu Halu Pionir. Na Adi je dobro što je besplatno, ali, mislim da bi led mogao bolje da se održava, trebalo bi da ona mašina češće prolazi.“
Ulaganje gradskih vlasti u sport može se posmatrati iz više uglova: izgradnja sportskih terena, hala, arena, trenažnih parkova, adaptacija fiskulturnih sala, sufinansiranje malih sportova. Najvažniji aspekt ove priče su deca sportisti, kojih je sve više i koji su sve privrženiji sportu. „Sport je za mene prelazak na drugi nivo“, kaže jedna desetogodišnja teniserka
Gradski sekretar za omladinu i sport Aca Kovačević kaže da je za Evropsko prvenstvo u rukometu Beogradu najviše „problema“ zadala Hala „Pionir“: „Da bi se ispunili svi zahtevi Evropske rukometne federacije (EHF), ‘Pionir’ je morao da se rekonstruiše, i u tu svrhu je uloženo oko 30 miliona dinara. Koliko ja znam, dobijene su pohvale da je ovo bilo jedno od najbolje organizovanih prvenstava do sada, i sa najvećim posetama. Grad je samu organizaciju prvenstva pomogao sa pet miliona dinara, kao što pomaže i sva velika takmičenja koja se održavaju u gradu.“ On dodaje da gradski budžet za sport u proseku iznosi oko 700 miliona dinara: „Od toga se kompletno finansira funkcionisanje svih sportskih saveza, a od sportova Beograd ima bukvalno sve ono što poseduje i država. Reč je o 66 sportskih saveza, tu je sportska rekreacija invalida, rekreacija gluvih, univerzitetski sportski savez… U toku prošle i ove godine Grad je stipendirao beogradske olimpijce – gradonačelnik je potpisao ugovor sa olimpijskim i paraolimpijskim savezom da olimpijci iz Beograda imaju mesečnu stipendiju, jer ne reprezentuju samo državu nego i svoj grad.“ Kovačević posebno ističe finansiranje besplatnih termina za dvoranske sportove: „Po meni je to najveća podrška beogradskom sportu i beogradskim klubovima – to je nešto što u teškim vremenima omogućava klubovima da nekako prežive. Osim toga, tu je i školski sport, čuveno takmičenje ‘Sportiš’, u kome učestvuju sve beogradske osnovne i srednje škole. Finansira se i korišćenje sportskih objekata za vreme letnjeg i zimskog školskog raspusta, a u taj budžet ulaze i razna velika takmičenja, poput Beogradskog maratona, koji je jedna od najvećih sportskih manifestacija i održava se svake godine.“
Ovo je jedan tekst iz dodatka.
Ostali tekstovi:
– Sneg 2012.
– Zbrinjavanje socijalno ugroženih na velikoj hladnoći
– Beoinfo: Novi izgled Slavije, replika starih Terazija na NBGD
Dodatak priredila Biljana Vasić. Fotografije u dodatku: A. Anđić, M. Milenković, Beoinfo
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
