U aprilu 2011. Branislav Peranović, u to vreme već rukovodilac Pravoslavnog centra za lečenje zavisnosti „Sretenje“ u Jadarskoj Lešnici kod Loznice, rekao je u razgovoru za „Pečat“ da je, nakon izbijanja afere oko Duhovno-rehabilitacionog centra Crna reka, u kom su štićenici prebijani, sedmoro štićenika preminulo, jer su ostali prepušteni sami sebi. Sada Peranović na spisak preminulih može da doda još jednog, kog je, sumnja se, ubio upravo on. Tridesetdevetogodišnji N. Z. iz Valjeva preminuo je u ponedeljak, 6. avgusta oko 22.30, od udarca tupim predmetom u glavu. Prema nezvaničnim informacijama, Peranović je osumnjičen da je, zbog sumnje da kod sebe ima drogu, udario N. Z. metalnom šipkom. Peranović je uhapšen i određeno mu je policijsko zadržavanje do 48 sati zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ubistva. „Sumnja se da je Branislav P. u ponedeljak, 6. avgusta, oko 22.30 sati lišio života N. Z. (39) iz Valjeva“, navodi se u saopštenju Policijske uprave Šabac. Posle isteka mere zadržavanja Peranović će, uz krivičnu prijavu, biti priveden na saslušanje istražnom sudiji Višeg suda u Šapcu. Slobodan Velisavljević, istražni sudija u Šapcu angažovan na tom slučaju, precizirao je da je štićenik nađen mrtav u pomoćnoj kući koja je u vlasništvu Peranovića, udaljenoj oko dva kilometra od zgrade Centra za lečenje zavisnosti.
N. Z. je pušten iz Centra na vikend, a kada se vratio u ponedeljak uveče, Peranović je posumnjao da je pod dejstvom narkotika. Izveo ga je iz kampa i odveo u svoju kuću, gde je počela svađa tokom koje je Peranović uzeo šipku i nekoliko puta udario štićenika po glavi. Prema nezvaničnim informacijama, Peranović je sam pozvao policiju i prijavio ubistvo. Tokom policijskog saslušanja branio se ćutanjem.
BOG I LOPATA: Branislav Peranović postao je poznat širokoj javnosti u maju 2009. godine kada je „Vreme“ (vidi broj 959) ekskluzivno objavilo snimak batinanja štićenika koje se događalo u Rehabilitacionom centru Crna reka, kojim je upravljao Peranović. Na snimku se vidi kako bivši, izlečeni štićenici surovo batinaju zavisnika koji je tu došao zbog lečenja. Razapinju ga preko drvenog stola i dok ga dvojica drže, treći ga deset puta udara lopatom. Potom ga šutiraju u glavu, udaraju rukama i nogama, sve dok se ne onesvesti. Nakon brutalnog prebijanja, jedan od batinaša dovikuje drugom: „Vodi ga i veži.“
Nekoliko dana kasnije u medije je dospeo snimak na kom jednog od štićenika tuče i sam Peranović. Pet meseci kasnije, u oktobru 2009. Nemanja Radosavljević i Marijan Pavićević, batinaši sa prvog snimka koji je dospeo u javnost, osuđeni su na 29, odnosno 12 meseci zatvora. Neposredno posle emitovanja snimka, u maju 2009, jedan bivši štićenik Crne reke obratio se nadležnima tvrdeći da je u Crnoj reci bio ne samo premlaćen već i seksualno zlostavljan. Radosavljević i Pavićević su zato osuđeni za silovanje i nasilničko ponašanje – dela za koja je predviđena zatvorska kazna od tri do 15 godina, ali je Okružni sud u Novom Pazaru odredio kazne koje su daleko ispod zakonskog minimuma. Protiv Branislava Peranovića pred Opštinskim sudom u Tutinu održano je suđenje za nasilništvo, ali presuda još nije doneta. Peranović i pomagači Radosavljević i Pavićević, čitavo vreme postupka branili su se sa slobode i nijednog trenutka nisu bili u pritvoru.
Tokom čitavog trajanja afere, Peranović se nije skrivao od javnosti. Naprotiv, činilo se da mu medijska pažnja veoma prija i da u njoj uživa, rado je davao izjave i gostovao u televizijskim emisijama, a svaki javni nastup koristio je za pravdanje i veličanje efikasnosti svoje „metode“ lečenja bolesti zavisnosti. Tako je uspeo da stekne priličan broj pristalica, a mediji su dobili i pismo podrške Peranoviću, koje su potpisali roditelji 210 štićenika koji su se u tom trenutku nalazili u Crnoj reci. Roditelji štićenika Centra u Crnoj reci izrazili su slaganje sa radom tog centra i upozorili da javno prikazivanje događaja u ovoj ustanovi ne koristi njihovoj deci. „Od državnih institucija nismo dobili nikakvu pomoć ni podršku u rešavanju naše situacije koja može već koliko sutra da zakuca na vrata bilo kog doma. Nas 210 porodica nismo bili u stanju da rešimo problem narkomanije ni uz pomoć referentnih zdravstvenih ustanova koje u našim slučajevima nisu dale nikakve rezultate“, istakli su tada roditelji koji su podržali metode iz Crne reke i upozorili na posledice „zatvaranja Duhovno-rehabilitacionong centra, čime bi se 210 zavisnika našlo na ulici, a njihove porodice u potpunom očajanju i beznađu“.
PROPUST U RADU: Iako se povodom afere „Crna reka“ oglasio Sinod Srpske pravoslavne crkve koji je pozvao tadašnjeg vladiku Eparhije raško-prizrenske Artemija da odmah raspusti nelegalni stacionar u okviru manastira Crna reka, to se nije dogodilo. Nadležni vladika Artemije razrešio je Peranovića i najavio da će biti pokrenut crkveno-sudski postupak zbog primene nedopustivih metoda kažnjavanja nad štićenicima Centra. „Ukoliko bi se i ubuduće, pored naše opomene, primenjivala sila i fizičko kažnjavanje štićenika, bićemo prinuđeni da zabranimo rad ovoga kampa“, izjavio je tada vladika Artemije: „Donoseći ovakvu odluku, rukovodili smo se osećanjima i potrebom mnogih roditelja koji su nam upućivali molbe i pismeno i telefonom da Centar ne zatvaramo, jer im je to jedina nada da će njihova deca sa puta propasti biti vraćena na put normalnog života.“ Iako je smenjen sa mesta upravnika Duhovno-rehabilitacionog centra, Peranović je ostao u njemu kao „savetnik za duhovno-psihološko-terapeutska pitanja“, kako je u to vreme stajalo na sajtu Centra. Godinu dana kasnije, Peranović je samoinicijativno napustio Crnu reku i prešao u jedan od nekoliko sličnih centara kojima je upravljao, onaj u Jadarskoj Lešnici kod Loznice. Taj dolazak, ispostavlja se ovih dana, biće koban za N. Z., koji se u ovom centru lečio gotovo godinu dana. Po prelasku u Jadarsku Lešnicu, Peranović je dao intervju za „Pečat“, u kom je izrekao sledeće: „Ja sam satanizovan zbog nepopularne metode, ali pitao bih onda šta su to elektrošokovi, vezivanje pacijenta u ‘ludačku košulju’, kljukanje lekovima koji ih bukvalno umrtvljuju. Zar je to humano?!“ Sledi rečenica koja danas, nakon smrti N. Z. zvuči zastrašujuće zlokobno: „Greške u radu se, nažalost, dešavaju u obdaništima, školama, bolnicama i u mnogo većim i jačim institucijama od našeg centra.“
Pun naziv je Pravoslavni centar za bolesti zavisnosti „Sretenje“. Na sajtu centra www.sretenje.org stoji da je nastao izdvajanjem od Duhovno-rehabilitacionog centra Crna reka: „Svoju humanu delatnost obavlja pod nadležnošću Eparhije Šabačke i Srpske Pravoslavne Crkve, a vrata Centra otvorena su za svakoga, bez obzira na versku pripadnost i odnos prema Crkvi. Rad Centra sprovodi se pod upravom protojereja Branislava Peranovića. Programi po kojima se lečenje obavlja, formirani su na osnovu preko petnaest godina bogatog radnog iskustva, sa više od hiljadu zavisnika, kao i duševnih bolesnika.“
POLJOPRIVREDNO DOBRO I ZLO: Izumitelj nezapamćene metode lečenja zavisnosti i duševnih bolesti batinanjem, čija je „posvećenost“, po svemu sudeći, rezultirala gubitkom jednog života, rođen je 1958. u Tesliću u Bosni i Hercegovini. U Beogradu je završio Poljoprivredni fakultet i jedno vreme predavao u srednjoj školi. Osim stočarstva, u to vreme, Peranovića su zanimale i borilačke veštine. Negde početkom devedesetih, počinje da se zanima za zdrav život, organsku hranu, život u komunama i mnemotehnike (strategije za ubrzano učenje i pamćenje). Upućeni kažu da Peranovićev prvobitni izbor nije bilo pravoslavlje, nego Adventistička crkva. Međutim, manastirski način života, posna ishrana i fizički rad, doveli su ga na ideju da napravi komunu. Navodno je tu ideju prvi put izneo polovinom devedesetih, posle jedne liturgije u manastiru Sopoćani. Sveštenicima i gostima manastira izložio je svoj projekat, sa brojnim pravilima, koja su uključivala i jedenje isključivo presne organski uzgojene hrane, a plan je bio toliko detaljno razrađen da je sadržao i raspored molitvi. Peranovićev projekat podrazumevao je i isključivanje iz svih sekularnih tokova, što će se kasnije manifestovati kroz dve stvari: njegovo petoro dece nikada nije pohađalo školu, a štićenicima u Crnoj reci bilo je zabranjeno uzimanje lekova. U to vreme napušta posao i sa suprugom se seli u manastir Radovšnica kod Šapca. Odatle, u novembru 1993. godine, sa suprugom i odlazi u Vranje, i obraća se vladiki Pahomiju sa željom da postane sveštenik. Pahomije ga je rukopoložio i dodelio mu parohiju u selu Mrtvice kod Vranja, gde ga pamte kao veštog govornika preke naravi. U februaru 1996. godine iz ličnih razloga tražio je kanonski otpust iz vranjske eparhije. Zbog čega, javnosti će postati poznato deset godina kasnije, kada se Branislav Peranović bude pojavio kao jedan od svedoka optužbe na suđenju vladiki Pahomiju za pedofiliju. Peranović je na sudu svedočio da mu je Pahomije još 1995. priznao da seksualno zlostavlja maloletnike. „Ja sam ga pogledao i rekao: ‘Znači, vladiko, sve je tačno?’ On mi je odgovorio: ‘Eto, dogodilo se.’ Pitao sam ga, kako je moguće da se dogodi. On je odgovorio: ‘Dok u grob ne legneš, ne možeš biti siguran šta će ti se dogoditi.’“, ispričao je Peranović na sudu.
Po odlasku iz Vranja, Peranovića uzima u zaštitu tadašnji vladika raško-prizrenski Artemije, pod čijim okriljem ostaje sve do napuštanja Crne reke. Artemije ga je rasporedio kao paroha u Istoku na Kosovu, gde je boravio do bombardovanja 1999. Među tadašnje svešteničke dužnosti Branislava Peranovića, spadalo je i ispovedanje zatvorenika u zatvoru u Istoku. Nakon početka bombardovanja, prelazi u manastir Crna reka, gde na jednoj livadi osniva Duhovno-rehabilitacioni centar. Ubrzo ih osniva još nekoliko u okolini Loznice, među kojima su i „Cikote“, „Sretenje“ kod Jadarske Lešnice, „Dvorska“ u opštini Krupanj i jedan centar na Ceru. Za taj projekat 2005. godine Ministarstvo vera odobrilo mu je pomoć od trista hiljada dinara. Svi centri radili su po istom principu: nalaze se na poljoprivrednim dobrima, gde štićenici sami uzgajaju hranu, a prostor čuvaju bivši štićenici i pitbulovi i dobermani. Pri dolasku u centre, štićenici potpisuju pisanu izjavu da pristaju na kontroverznu metodu lečenja za koju se navodi da uključuje „blaže i umerene batine“. Navodno, osim u Crnoj reci, za koju postoje dokazi u vidu snimljenih materijala, ni u jednom drugom centru nije bilo teškog batinanja, u šta je teško poverovati s obzirom na Peranovićevo više puta izraženo uverenje u efikasnost metode. Prvi incident u kom je sveštenik do tada poznat samo kao svedok na suđenju Pahomiju, povezan sa upotrebom nasilja, dogodio se u aprilu 2006. godine. Željko Vasić, austrijski državljanin, tada je izašao u javnost sa tvrdnjama da ga je brutalno pretukao upravnik Centra, protojerej Branislav Peranović, kada je došao po svog sina koji se tu lečio. Vasić je tada ispričao da je došao po sina koji je u Crnoj reci bio tučen i maltretiran, „a da ga je pretukao Peranović sa štićenicima, zato što je tražio priznanicu ‘da je njegov sin tu boravio dve nedelje i da se vrati 200 evra, jer je za mesec dana boravka platio 400 evra“. „Izgubio je svaku kontrolu, počeo je da bije moju suprugu, mene i sina. Rekao je da će nas pobiti i opsovao majku cigansku. Priskočili su svi ostali, udarali su nas rukama, nogama i čime su stigli“, ispričao je tada Vasić. Zbog ovog incidenta, Peranović je 2006. godine osuđen uslovno na godinu dana.
ODMETNIK NA HARLIJU: Stil odmetnika od civilizacije Peranović je pokazivao i tako što nijedno od njegovo petoro dece nije nikada upisano ni u osnovnu školu. Za razliku od nasilništva nad štićenicima Crne reke, za ovo nikada nije odgovarao. Odluku da decu ne upisuje u školu obrazlagao je time da je radio kao prosvetni radnik i da nema poverenja u obrazovni sistem. Međutim, Peranovićev prezir prema modernom društvu i njegovim tekovinama ima jednu slabu tačku: motorcikle i džipove. U krajevima u kojima je živeo i radio, poznat je kao ponosni vlasnik motora „Harli Dejvidson“, kojim je imao običaj da jezdi po parohijama u svojoj nadležnosti. U septembru 2009, svega četiri meseca nakon otkrića premlaćivanja ovisnika, u organizaciji Moto-asocijacije Srbije održana je vožnja podrške Duhovno-rehabilitacionom centru Crna reka, a domaćin je bio tek osnovani Moto-klub Crna reka (vidi „Vreme“ br. 977). Pažnju reportera „Vremena“ tada je privukao grb novoosnovanog kluba: beli dvoglavi orao na crnoj pozadini, sa štitom i ocilima na grudima, koji u kandžama drži ašov i lopatu, inače, alat korišćen za prebijanje štićenika Centra. Na pitanje novinara „Vremena“ zašto je baš to odabrao za grb kluba, Peranović je odgovorio: „Iz inata.“ Pre smrti N. Z. ime Branislava Peranovića poslednji put je u javnosti pominjano u aprilu ove godine, u vezi sa neakreditovanim Univerzitetom prirodne medicine, gde je predavao o bolestima zavisnosti. Osnivač i rektor Univerziteta prirodne medicine je Miroljub Petrović, zagriženi prokreacionista i protivnik abortusa i teorije evolucije, koji je početkom maja pritvoren zbog pretnji iznetih preko svog Jutjub kanala da će granatirati holandske brane, ako svi srpski državljani ne budu pušteni iz pritvora Haškog tribunala.
Branislav Peranović je trenutno u pritvoru i treba da bude izveden pred istražnog sudiju. U trenutku pisanja ovog teksta (utorak uveče), on ima status osumnjičenog za ubistvo N. Z. Šta god istraga pokazala, teško je poverovati da ovo nije kraj Peranovićeve živopisne karijere. Kako javljaju agencije, u toku je evakuacija svih 50 štićenika Centra u Lešnici, po koje dolaze rođaci i prijatelji. Kamp, koji je u utorak čitavog dana bio pod nadzorom policije, napustila je i Peranovićeva supruga sa decom. Eparhija šabačka, u čijem je vlasništvu imanje na kom se nalazi Centar, oglasila se saopštenjem u kom je izrazila žaljenje zbog smrti N. Z. „Organi Eparhije, sa velikim poverenjem, budno prate korake o preduzimanju mera istrage koju vrše nadležni organi Republike Srbije i čim dođe do relevantnih podataka i činjenica Crkveni sud Eparhije šabačke će preduzeti mere u svojoj nadležnosti“, navodi se u saopštenju Eparhije.
Osim Šabačke eparhije, oglasio se i episkop bački Irinej, koji je za B92 izjavio da je, posredno, i Srpska pravoslavna crkva odgovorna za smrt N. Z. „Ja smatram da, posredno, svi mi snosimo odgovornost i to moram da kažem pošteno, zato što nismo ozbiljno shvatili šta jedan neuravnotežen čovek može da uradi“, kaže Irinej bački.
NEURAVNOTEŽENI NASILNIK: Upitan za komentar na to što je Sinod SPC-a 2009. godine preporučio Raško-prizrenskoj eparhiji da pokrene crkveno-sudski postupak protiv njega, ali je tadašnji episkop Artemije to odbio da učini, a nakon što je Artemije raščinjen, to nije učinila ni Šabačka eparhija, Irinej je rekao da Sinod nema vlast nad mesnim episkopima: „Videlo se da je ovaj čovek neuravnotežen i nasilnik, ali, nažalost, ni crkveni postupak nije pokrenut.“ O Peranovićevoj neuravnoteženosti svedoči i Aleksandar Jevremović, direktor Organizacije za borbu protiv narkomanije Izlazak, koji je sa njim svojevremeno gostovao na Radio-televiziji Srbije: „Zamalo me nisu linčovali jer se nekako namestilo da je u publici bilo 95 odsto štićenika i roditelja koji njega podržavaju. Pokušavao sam da objasnim da batine ne mogu ništa da izleče, da ta njegova komuna nema nikakav program, da je 300 evra mesečno, koliko je naplaćivao, ogroman novac… Ovo za mene uopšte nije iznenađenje. Znao sam da će kad-tad nešto da se desi jer je nekontrolisan, ima neki ego trip.“
Ono što najviše iznenađuje, upravo je odsustvo iznenađenja javnosti nad činjenicom da je u kampu za lečenje od bolesti zavisnosti došlo do nečije smrti. Kako i pod kojim okolnostima, biće poznato po završetku istrage. Međutim, posrednu odgovornost o kojoj govori Irinej bački, osim SPC-a, moraće na sebe da preuzmu i država koja je dopustila ovakve diskutabilne metode lečenja (u martu ove godine, ministar policije Ivica Dačić i patrijarh Irinej potpisali su protokol o saradnji na suzbijanju bolesti zavisnosti) i pravosuđe koje je propustilo da adekvatno reaguje u slučaju Crne reke, ali i zdravstveni sistem, zbog čije neefikasnosti u lečenju zavisnosti, građani iz očaja prihvataju metode poput Peranovićevih. Na kraju krajeva, odgovorno je i društvo u kom je moguće da lečenje batinanjem bude društveno prihvatljivo i koje u takvo lečenje ima poverenja. Odsustvo društvene svesti i znanja o tome da batine mogu da budu fatalne za organizam iscrpljen višegodišnjom upotrebom narkotika, ukazuje na dubok, gotovo sistemski primitivizam, a to je već nešto što ni presude ni kazne za odgovorne ne mogu da promene.
„Rehabilitacioni centar za borbu protiv bolesti zavisnosti može da otvori ko god ima advokata i registrovano udruženje građana“, kaže za „Vreme“ Saša Ivanović, osnivač i direktor Udruženja za lečenje narkomanije i bolesti zavisnosti Raskršće iz Novog Sada. Zbog toga i nije čudno kako to da je neko poput Branislava Peranovića ponovo došao u situaciju da „leči“ zavisnike.
Na tragu pitanja kako je Branislav Peranović ponovo došao u situaciju da u svom Pravoslavnom centru za bolesti zavisnosti „leči“ zavisnike, „Vreme“ je razgovaralo sa ljudima iz nekoliko drugih centara i organizacija koje se bave prevencijom i lečenjem narkomanije u Srbiji i to o njihovim metodama rada, programima i iskustvima u ovoj oblasti.
Novosadsko udruženje Raskršće ima licenciran program međunarodnog udruženja Tin čelindž (Teen Challenge International) iz Njujorka, koje postoji već 50 godina i veoma je uspešno u lečenju bolesti zavisnosti, priča Ivanović. Tu licencu dobili su besplatno, ali su pre toga morali da ispune određene kvalitativne standarde. Svi zaposleni su prošli potrebne kurseve u inostranstvu, a lečenje se zasniva na učenju. Takođe, svake godine njihov rad kontrolišu ljudi iz Tin čelindža.
„Taj program ima nastavni plan, ima radnu, psiho i kreativnu terapiju. Štićenici moraju da prođu 14 knjiga iz kojih uče i polažu ih kao ispit. Svaka knjiga rešava neko pitanje o tome zašto su završili u narkomaniji. Tema jedne knjige je, na primer, ‘Bes i lična prava’, ili ‘Moja porodica i ja’. To je u suštini davanje alatki za prevazilaženje njihovih problema. Ovo ostalo su samo prenoćišta“, objašnjava Ivanović. Osim toga, 30 odsto lečenja čini religijski pristup: „Taj duhovni deo kod nas vodi diplomirani teolog, a ne neko ko je jednom pročitao Bibliju. Religija jeste jako bitna, ali nije osnov celog programa.“
Osim komuna ili kampova za lečenje bolesti zavisnosti, mnogo je i nevladinih udruženja koja pružaju samo savetodavnu i motivacionu pomoć zavisnicima. Od 2009. godine beogradski centar za prevenciju narkomanije (CPN) ima nacionalni info-telefon na koji svi mogu besplatno da dobiju savet. Osim toga, ovaj centar, kroz radionice i tribine radi na prevenciji narkomanije, priča Nenad Stevanović, direktor CPN-a.
Ljudi iz CPN-a sa zavisnicima rade porodičnu psihoterapiju, a poenta je na promeni načina života. „Zavisnici dolaze tri puta nedeljno na psihoterapijski tretman i dobijaju određene zadatke, razgovaramo o njihovim problemima i o tome kako da organizuju svoje vreme jer im je to možda i najbitnije. Čovek, kad se drogira, njegov život nema nikakvu organizaciju, pa im mi pomažemo da se srede, da naprave strukturu vremena, da u danu tačno znaju kad šta rade“, priča Stevanović. Još dodaje da ne koriste religijski princip lečenja, već kroz neke praktične stvari zavisnicima olakšavaju psihički krizne periode. „Svaka izolacija u komunama i kampovima ima svrhu prvih mesec ili dva, dok traje detoksikacija i čišćenje, a posle to gubi svrhu. Mi mislimo da zavisnik mora da se leči u okolini u kojoj inače živi“, zaključuje Stevanović.
Nešto slično postoji i u Bačkoj Palanci. Udruženje za borbu protiv narkomanije Nada organizuje tribine po školama i selima. Kada im se neko javi sa problemom, upućuju ga na Centar za borbu protiv narkomanije u Cikotama, koje je organizovalo Udruženja Svetlost iz Novog Sada. Njega vodi nekoliko majki čija su deca imala ili imaju probleme sa drogom i koji su bezuspešno prošli kroz mnoge vrste terapija. Tih nekoliko žena je na kraju odlučilo da zakupe prostor u brdima kod sela Cikote (takođe u blizini Loznice) i tako su osnovale centar u kome danas imaju oko sedam štićenika. Tamo su instruktori uglavnom bivši narkomani.
Nada Štrbac, predsednik udruženja Nada, kaže da na osnovu iskustava zavisnika koje upućuje u Centar u Cikotama, religija ima pozitivnu ulogu. „Nije suština tog lečenja kroz religiju da se narkomanima nametne religija pa da on kad izađe iz kampa ide u crkve, već da se, na neki način, okreće sebi, da preispituju svoje postupke i da razmišljaju o tim nekim osnovnim hrišćanskim principima. Mislim da religija u svemu tome ne može da škodi.“
Organizaciju za borbu protiv narkomanije Izlazak, iz Beograda, čine bivši zavisnici koji narkomanima, nakon savetovanja i motivacije za nastavak lečenja preporučuju određene kampove. „Za sedam godina, koliko postojimo, poslali smo oko 500 osoba u komune. Preporučujemo im Reto centar u Beogradu, Remar u Hrvatskoj, i Zemlja živih u manastiru Kovilj kod Novog Sada. Osim toga, sarađujemo i sa jednom italijanskom komunom koja je najveća na svetu. Ove prve tri su religijskog karaktera, pa ako neko želi takvo lečenje može da ide u italijansku komunu koja je takođe besplatna“, kaže Aleksandar Jevremović iz organizacije Izlazak.
Saša Ivanović iz novosadskog Raskršća, a sa početka ovog teksta, kaže da je broj zavisnika povećan za tri puta nakon ratova na Balkanu. „Zbog toga neki narkomaniju gledaju kao unosan posao i zbog toga centri cvetaju na sve strane kao pečurke posle kiše. Roditelji, sa druge strane, uvek prvo gledaju cenu, a tek potom na koji se način radi sa njihovom decom. Uostalom, najlakše je manipulisati sa očajnim roditeljima čija su deca zavisnici.“
Takvo mišljenje ima i Jevremović iz Izlaska, koji dodaje da veliku odgovornost za to snosi država: „U Nacionalnoj strategiji za lečenje bolesti zavisnosti uopšte nije uključen taj nevladin sektor koji pokriva ko zna koliko puta više lečenja narkomanije nego državne institucije, a taj civilni sektor uopšte nema pomoć države u lečenju, a daje mnogo bolje rezultate. Program koji naša zemlja ima u ovom trenutku za lečenje narkomanije jeste supstitucija, tj. otvaraju se metadonski centri po Srbiji i ljudima koji su na heroinu daje se mogućnost da pređu na metadon. To naravno nije nikakav lek nego još veća zamka, ali to je druga priča“, kaže Jevremović za „Vreme“.
Osim ovih centara, udruženja i organizacija, očajni roditelji će na internetu naći i na pregršt drugih koji se reklamiraju sa dobro uređenih sajtova i koji su skoro 24 časa dnevno dostupni, za razliku od, na primer, Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj u Beogradu koja radi samo do 14 časova.
Mirko Rudić
U maju 2009. godine, novinar nedeljnika „Vreme“ Prvoslav Karanović došao je do snimka zlostavljanja štićenika u Duhovno-rehabilitacionom centru Crna reka. Snimak je naišao na ogroman odjek u javnosti, a „Vreme“ je i u narednim mesecima nastavilo da prati dešavanja u vezi sa ovim kampom i njegovim rukovodiocem Branislavom Peranovićem.
Mračna tajna Crne reke: Ubijanje boga lopatom (Vreme br. 959, 21. maj 2009)
Jedan od onih koji su prošli „rehabilitaciju“ kaže da su ga pri dolasku u centar pratili roditelji. Uz prijatnu priču ponudili su roditeljima ugovor u kom stoji da ovisnik na lečenju pristaje na svaku vrstu tretmana, „što uključuje lakše i malo teže batine“. Potom su potpisali papir u kojem stoji da je period lečenja šest meseci po ceni od 350 evra mesečno. Kaže da su se roditelji odlučili na takav korak ne znajući šta ga sve čeka. Po njemu, drugi presudni faktor bio je očaj roditelja i hvatanje za slamku u bezizlaznoj situaciji: „Radite šta znate samo pomagajte, mi mu ne možemo ništa“, a odgovor je bio: „Ne sekirajte se, mi znamo kako ćemo ga dovesti u red.“
Pogledavši snimak „lečenja“ odmah je prepoznao trpezariju „lečilišta“: „Nije to ništa, čim je u trpezariji. Napolju, u dvorištu, poređaju ovisnike u krug da gledaju kako tuku ‘nevaljalog’. Biju motkama, lopatama, pesnicama, šipkama, kaiševima, čime stignu. Jednom prilikom, dok sam gledao šta rade, toliko mi se smučilo da sam povraćao i počela je da me hvata nesvestica. Unutra ipak malo vode računa, ali prostorija u kojoj smo ručali često zna da bude krvava od prebijanja, mada je poznato da mnogi boluju od hepatitisa. Nema ko da razgovara s tobom, biju za sve, čak i za reč koja im se ne dopada ili preki pogled. Ako ne pokušavaš da bežiš, pričaš roditeljima da ti je sve super, onda ne dobiješ batine, ali takvi su retki. Jednog su prebili zato što je rekao roditeljima da mu se ne sviđa ovdašnji hleb.“
(Prvoslav Karanović)
Svedočenja iz Crne reke: Sa ocem na batinanje (Vreme br. 960, 28. maj 2009)
Produžavanje boravka u Centru zapravo je teren na kojem otac Branislav briljira. Pošto u Crnoj Reci nema ni psihologa, ni terapeuta, ni bilo kakvog stručnjaka koji bi procenio psihičko stanje štićenika ili njihov napredak, procena isključivo zavisi od Branislava i njegovih najbližih saradnika. „Ti si tamo i non-stop ti pune glavu kako te tvoji ne žele kod kuće, kako nemaš gde da se vratiš. U isto vreme, kada se čuju s tvojima, njima govore kako nikako ne napreduješ, kako moraš još da ostaješ, kako si beznadežan slučaj kojem ni deset godina ne bi pomoglo. Na taj način tvoj boravak tamo se produžava“, smatra B. D., prisećajući se kako je njegova mama, posle samo pet minuta razgovora s Branislavom, odustala od ideje da sina vrati kući.
Poverljivi razgovori s roditeljima, baš kao i onemogućavanje privatnih razgovora između roditelja i dece, dodatno urušavaju porodične odnose koji su i inače urušeni zbog narkomanije. Većina sagovornika „Vremena“ sa svojim roditeljima i ne govori posle povratka iz Crne Reke. „Bilo šta da kažeš roditeljima, dobićeš batine. Cinkariće te sami roditelji. Branislav i ekipa su toliko dugo u tom poslu da tačno znaju šta i kako da kažu, kako da ubede tvoje da im veruju. S druge strane, ti vremenom gubiš svako poverenje u svoje roditelje“, kaže T. N.
(Tamara Skrozza)
Intervju: Episkop jegarski Porfirije (Vreme br. 960, 28. maj 2009)
„VREME„: Reakcija Svetog arhijerejskog sinoda povodom događaja u Crnoj Reci mnoge je iznenadila, kako brzinom tako i sadržajem.
VLADIKA PORFIRIJE: Prizori brutalnog nasilja iz centra za lečenje bolesti zavisnosti Crna Reka su apsolutno suprotni biću Crkve. Jedina moguća odluka i javna reakcija Sinoda je onakva kakva je data u saopštenju Svetog arhijerejskog sinoda. Verujem da su oci Sinoda imali u vidu da ovaj pojedinačni slučaj, preko određenih krugova koji nisu naklonjeni Crkvi a glasni su u javnosti, može da kompromituje ostale mnogobrojne čovekoljubive socijalne crkvene delatnosti. Moram da kažem da postojanje Duhovno-rehabilitacionog centra u Crnoj Reci nije bilo nepoznato, kako crkvenoj tako i široj društvenoj javnosti. Neretko, govorilo se o brojnim mladim ljudima koji su imali problem sa drogama a prošavši kroz ovaj centar, izlečili se. Takođe, nije bilo tajna da se tamo, pored ostalog, kao metod lečenja primenjuju batine. Niko, međutim, nije mogao ni zamisliti do kojih razmera brutalnosti to ide. Na primer, lično sam bio u prilici da od nekih mladića koji su napustili centar pre isteka „terapije“ čujem kroz kakve su torture prolazili. Ali, budući da je reč o narkomanima, mislio sam da izmišljaju, odnosno da u najmanju ruku preuveličavaju. Posle objavljivanja snimka stravične „fizioterapije“ koji sam video na televiziji, bio sam ne iznenađen, već najdublje užasnut.
(Zoran Majdin)
Na tajnom zadatku: Uljez u Crnoj Reci (Vreme br. 977, 24. septembar 2009)
„Mi ovde otržemo decu iz kandži droge, a vi ništa manje nego medijski linč: otkako ste objavili ono što ste objavili, šest štićenika koji su odavde otišli, a zbog vas i vašeg pisanja su otišli, umrlo je od prekomerne doze droge. Vi novinari ste za to odgovorni, vama na dušu tih šestoro, vama na dušu i svi oni kojima se to isto, ne daj Bože, bude dogodilo.“ Zaista je bio ljut Peranović i zaista, čini se, misli kao što govori: da su novinari odgovorni za sve loše što se dogodilo po objavljivanju reportaže o batinanju štićenika. „Ako bi moglo bez vikanja: nema potrebe, niti ičemu vodi“, reče novinar kad je uspeo da dođe do reči. „Hajde ti da svima kažeš ko si i zašto si došao“, prekide svaku dalju polemiku Peranović. Rečeno – učinjeno: novinar je doveden do paviljona sa muzičarima, postavljen u sredinu da ga svi dobro vide. Peranović je svirku prekinuo, uzeo mikrofon i pokazujući rukom na novinara koji je pored njega stajao, ozbiljnim glasom saopštio skupu da je među njima jedan koji nije došao sa dobrim namerama, da je o novinaru nedeljnika „Vreme“ reč. Potom je ponovio ono o gostoprimstvu, o hrani i piću, o zasebnoj sobi i tako tome, a kako je on, novinar, došao da provocira i da „ko zna šta napiše o ovom skupu“.
(Zoran Majdin)
Slučaj Crna Reka: Lopata, batine i jeftino politikantstvo
(Vreme br. 981, 22. oktobar 2009)
Pet meseci pošto je „Vreme“ objavilo snimke prebijanja u Duhovno-rehabilitacionom centru u Crnoj Reci, protojerej Branislav Peranović dobio je titulu „eparhijskog savetnika za borbu protiv narkomanije“, glavni batinaši i nasilnici dobili su simbolične zatvorske kazne za silovanje, a vladika bački Irinej optužen je da laže i indirektno ubija mlade. Tako, ukratko, danas izgleda priča koja je počela podizanjem optužnica, smenjivanjem upravnika Centra, najavom crkvenih i svetovnih vlasti da neće tolerisati nasilje, obećanjem nadležnih institucija da će se problemom narkomanije ozbiljnije pozabaviti.
(Tamara Skrozza)
