Smrt od koje se Srbija nije oporavila

U nedelju 12. marta navršiće se tačno 20 godina otkako je premijer Srbije i lider Demokratske stranke Zoran Đinđić ubijen na ulazu u zgradu Vlade Srbije. Ubice su bili pripadnici “Crvenih beretki” i zemunskog klana. Tokom narednih godina sudski je utvrđeno – precizno i jasno – ko je učestvovao u atentatu i ko je imao kakvu ulogu. Kao što je poznato, ovo je bio poslednji u seriji ataka na život pokojnog premijera – obrazovanog, civilizovanog, prozapadno orijentisanog i nasmejanog čoveka. Đinđića je, reći će neki, ubila sama država.

Iznenađen atentatom zasigurno nije bio tadašnji radikal Tomislav Nikolić, koji ga je na sebi svojstven, jezivo-kvaziduhovit način najavio. Današnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić nikada nije demantovao izjavu da se 12. marta 2003. “olešio” ushićen zbog smrti političkog protivnika. A njihov šef Vojislav Šešelj, koji se nešto ranije uputio u Hag, praktično je najavio premijerovu smrt najavivši “krvavo proleće”.

Dok je Zvezdan Jovanović drnčom čistio oružje ubistva spremajući se za akciju, Miloševićeva supruga Mirjana Marković klisnula je u Rusiju. Nejasno je i da li su se iznenadili izvesni ljudi iz Koštuničinog kabineta, recimo novinar Aleksandar Tijanić, autor “čuvene” rečenice “Ako Đinđić preživi, Srbija neće”. Možda ni neki ljudi iz najbližeg Đinđićevog okruženja nisu bili neobavešteni, ali nećemo o tome jer bismo direktno zabasali u “zonu sumraka”…

Sigurno je samo to da je Đinđić u trenutku ubistva najavio oštar obračun sa kriminalom i da su u tom trenutku prikupljeni veoma ozbiljni dokazi protiv najvećih kriminalnih bandi u državi. Sigurno je i to da su se njegovoj likidaciji obradovali nacionalisti, antizapadnjaci, rusofili, antireformisti, ratni profiteri, miloševićevci, raznorazni biznismeni kojima bi otvaranjem Srbije ka Zapadu bili ugroženi poslovi, kao i ono što se zvalo – antihaški lobi.

FILOZOFIJA, PRAGMATIČNOST I SAVEST
U trenutku ubistva Đinđić nije bio popularan političar niti je Demokratska stranka imala veliki rejting. Stranka je bila na 12 odsto, a njen predsednik je stajao još gore. Đinđića i njegovu politiku nisu napadali samo nacionalisti i miloševićevci koji su pucali iz svih propagandnih oružja, već i oni iz tzv. građanske opcije, koji su ga proglašavali nacionalistom. Neki od potonjih će posle atentata o njemu skladati ditirambe. Kao što Srbija ima bezbroj fudbalskih selektora, tako ima – a to se posebno vidi otkako su društvene mreže zavladali našim životima – i milione arogantnih političkih tumača. U to vreme, početkom dvehiljaditih, raznorazni “znalci” kritikovali su njegove reformske poteze kao da su decenijama živeli u demokratskom, višestranačkom sistemu, a – ruku na srce – nisu imali pojma ni o čemu, a pogotovo nisu znali šta je država i kako ju je teško podići iz (miloševićevskih) ruševina. “Sve je isto, samo njega nema” – ponavljali su misleći da je to velika mudrost, a ne jeftina dosetka. Iz ovog ugla gledano, zapravo su impozantni rezultati koje je Đinđićeva vlada postigla za kratko vreme, uz sve turbulencije kroz koje je prolazila.

Đinđić je vrhunac popularnosti stekao nakon smrti: delimično ispunjavajući Frojdovu prečesto citiranu tezu po kojoj je onaj koga svi vole – zasigurno mrtav. Među pola miliona ljudi koji su koračali beogradskim ulicama tokom njegovog ispraćaja ili onih koji su suznih očiju gledali sve to na televiziji, zasigurno je mnogo onih koje je mučila griža savesti jer nisu razumeli premijera i njegove nakane i jer ih je – u najboljem slučaju – nervirao.

Kao ni bilo koga drugoga političara, tako ni Đinđića ne treba glorifikovati, tim pre što je nesumnjivo imao mane i pogreške. Ali, nema nikakve sumnje da Srbija posle njegove smrti nije izrodila nikoga ko bi mu se mogao približiti bar na stotinu milja. U jednoj osobi su se susreli visoko obrazovanje, filozofsko i političko znanje, neiscrpna energija i preduzetnost, snaga i optimizam, organizaciona sposobnost i svest o okruženju u kojem deluje. A takva kombinacija je retkost i u mnogo većim kulturama. On nije bio od onih intelektualaca-političara zatvorenih u svoje samodopadne odaje, već neko ko je bio svestan gde živi i znao šta u tim okolnostima valja činiti. Devedesetih je u jednom intervjuu odgovarao na kritike upućene opoziciji koje su se zasnivale na moralnoj čistoti: rekao je da je on opozicionar u Srbiji, a ne u Švajcarskoj. Da je ostao živ, zasigurno bi na sledećim izborima doživeo poraz i završio u opoziciji, ali i njegovo delovanje iz opozicije imalo bi snažan uticaj na političke i društvene prilike. Sigurno je i da ne bi odustao od ideje da promeni i modernizuje Srbiju, da od nje pokušamo da napravimo državu. To je bila njegova ideja-vodilja, takoreći religija.

Možda je u svom konačnom cilju bio idealista, ali je – kako kažu njegovi biografi – u političkom delovanju bio “pragmatista”. Politiku je doživljavao kao nastavak filozofije: filozofija uočava probleme, a politika ih rešava. Ako je rezultat važan, za njega valja nekada progutati žabu ili žabe (ovo o žabama je Đinđićev citat sa najvećim “impaktom”). Ako vidiš da jedan pristup ne rešava stvar, pokušaj da pristup promeniš. Ako želiš da zaustaviš rat u Bosni, otiđi na noge Radovanu Karadžiću i pokušaj da ga ubediš da prihvati mirovni plan, bez obzira što će te mnogi potom godinama prozivati da si “pekao vola na Palama”. Bio je oštar kritičar nacionalizma iako je gajio nacionalni osećaj. I pre svega, vernik demokratije, tvrdeći između ostalog da je demokratija u srpskom nacionalnom interesu. Smatrao je još onomad, s kraja osamdesetih i početka devedesetih, da se srpski nacionalni interesi silom ne mogu ostvariti, pa čak ni oni koji su realni i legitimni.

ŠTA BI BILO KAD BI BILO
Jedan od naših sagovornika, novinar Mijat Lakićević, autor političke biografije Zoran Đinđić – prosvet(l)itelj, reći će da je nemoguće preceniti Đinđićevu ulogu u rušenju Miloševićevog režima jer je ona bila nemerljiva i nezamenljiva. Uprkos razlikama, često se u poslednje vreme porede devedesete i ovo što Srbija danas živi pod autoritarnim i raspamećujućim režimom Aleksandra Vučića, i to je sasvim logično. U tom kontekstu se postavlja i pitanje šta bi danas bilo da je Đinđić živ, kako bi se poneo prema Vučiću, da li bi mu kao neki njegovi naslednici i politički partneri pružao bar skrivenu podršku ne bi li ovaj rešio teška nacionalna pitanja, jedared. Naravno, hipotetičke dileme u politici, koja zavisi od bezbroj faktora, uglavnom su besmislene. Ova, međutim, nije. Jer, možda ovakav Vučić ne bi bio moguć da je Đinđić poživeo, a u najmanju ruku pokojni premijer verovatno ne bi dozvolio da opozicija bude spaljena posle 2012. godine kao masna krpa. Mnogi bi se kladili da bi Đinđić bio veliki i strastveni Vučićev protivnik jer ovaj predstavlja ono protiv čega se pokojni premijer najviše borio, a to je da jedan antidemokrata poruši postamente “nedovršene države”, pretvori je u svoju prćiju, razori institucionalni sistem i vlada strahom i korupcijom. Kladili bi se da bi Đinđić pragmatično i predano radio na okupljanju šarolike opozicije, ponovo stavljajući svoje i stranačke interese ispred opštih.

U razgovoru za “Vreme”, današnji predsednik DS-a Zoran Lutovac ističe da je Đinđićeva ključna uloga devedesetih bila u tome što je bio spreman da “uže stranačke interese podredi zajedničkom cilju i javnom interesu i svojim primerom povuče i ostale”.

Poredeći devedesete i današnje doba, Lutovac kaže da postoje sličnosti, ali i ozbiljne razlike koje se ogledaju u ratnim okolnostima. “Slično je to da je nezadovoljstvo među građanima bilo veliko, ali da opozicione stranke nisu uspevale da ga artikulišu. Slično je i to da su posle Dejtona Miloševića na Zapadu tretirali kao faktora mira i stabilnosti, ali je brzo posle toga on izgubio tu podršku i Zapad se okrenuo opoziciji. Bilo je represije, pa i nerazjašnjenih političkih ubistava, kao što ih ima i sada. Korupcija i organizovani kriminal su takođe izjedali Srbiju. Medijska slika je bila nešto bolja nego sada jer je postojala mreža lokalnih medija dostupnih opoziciji i kritičarima vlasti. Zoran Đinđić je bio ključna figura okupljanja opozicije. On je uspeo da bez tada pojedinačno najjačeg SPO-a okupi sve ostale, postane menadžer kampanje i bude ključni čovek promena”, kaže Lutovac.

Politikolog Milorad Đurić, nekadašnji visoki funkcioner Demokratske stranke, kaže da se ključna razlika političke današnjice i Miloševićevih devedesetih, osim u ondašnjim ratovima i sankcijama, krije u nedostatku nade i harizmatičnog opozicionog lidera kakav je bio Đinđić.

“Devedesete su počele raspadom Jugoslavije i ratovima koji su pratili taj proces, a završile su se bombardovanjem Srbije”, kaže Đurić. “U toj, po svemu, katastrofalnoj deceniji doživeli smo međunarodne sankcije i izolaciju, hiperinflaciju, dramatično osiromašenje građana i potpunu institucionalnu i ekonomsku devastaciju države. Međutim, u tom sveopštem opadanju, neprekidno je rasla nada u mogućnost političke promene, nada u mogućnost stvaranja dobrog drušva, nada u mogućnost moderne Srbije, nada koja je, konačno, kulminirala petooktobarskim događajima. Drugi deo uspešne petooktobarske formule je svakako bio – Zoran Đinđić, kao harizmatični lider koji je uspeo da mobiliše političku energiju, da okupi, funkcionalizuje i operacionalizuje ideološki vrlo heterogenu i fragmentiranu opozicionu scenu. U tom smislu, njegova uloga je bila od neprocenjivog značaja u procesu rušenja Miloševićevog režima. Što se današnje situacije tiče, plašim se da, bar za sada, imamo deficit oba ova važna elementa.”

SRBIJA VREDNOSNO DALJE OD ZAPADA NEGO DEVEDESETIH
Mijat Lakićević smatra da se Srbija danas, kao i krajem devedesetih, nalazi pred izborom “biti ili ne biti”, tj. na koju će stranu, na Istok ili na Zapad. On, međutim, ukazuje da je situacija “u izvesnom smislu” gora nego pre četvrt veka: “Danas je u javnom prostoru mnogo više primitivnog nacionalizma, vulgarnog populizma, nekog zadrtog crkvenjaštva, vrednosno je Srbija dalje od Zapada nego što je tada bila. Sa druge strane, iza Srbije su tada bila četiri izgubljena rata – na Kosovu, u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni – kao i decenija sankcija, blokada, hiperinflacije i ekonomskog propadanja nezabeleženog u istoriji nacije. Upravo to je bila olakšavajuća okolnost za opoziciju koja se spremala da sruši Miloševića. Sama opozicija je pak bila prilično razjedinjena i zavađena, delovala je kao rogovi u vreći. Ipak, ono što je za nju bilo bolje – postojala je jaka Demokratska stranka koja je mogla da posluži kao stožer okupljanja. I što je najvažnije, postojao je Zoran Đinđić koji je ne samo posedovao menadžerske sposobnosti i ogromnu energiju, nego je i razumeo istorijski trenutak u kome se zemlja nalazi i posedovao viziju moderne evropske Srbije”, kaže Lakićević.

Borislav Novaković, narodni poslanik Narodne stranke, jedne od brojnih koja se izrodila iz DS-a, za sebe će reći da je “đinđićevac”. Ovaj bivši gradonačelnik Novog Sada decenijama je bio visoki funkcioner demokrata. Takođe smatra da je veliki problem današnje opozicije to što nema snažnog lidera poput Đinđića, čija je uloga u rušenju Miloševićevog režima neprocenjiva. On, međutim, kaže da je devedesetih godina na unutrašnjem planu bilo nešto bolje jer je politička elita SPS-a imala “određen nivo političke i pravne kulture”, dok je Vučić oko sebe okupio isključivo “desperadose, kleptomane i neznalice”.

“Nažalost, ni onda nisu, a ni sada ne postoje okolnosti za beskonfliktnu i civilizovanu smenu vlasti. Zoran je u ambijentu devedesetih stasao u glavnog menadžera petooktobarske revolucije. Imao je dar da u političkim procesima uoči bitno, trajno i nužno ne gubeći vreme na slučajno i sporedno. Umeo je da okupi razjedinjeno i dobro fokusirano usmeri energiju 18 stranaka DOS-a. Trenutno Srbija taj i takav format lidera nema. U Srbiji trenutno imate portabl lidere, lidere u pokušaju i lidere u deminutivu. Tek će parlamentarna borba i energija nastupajućih protesta iznedriti one političare koji mogu da vode opoziciju i narodno nezadovoljstvo pretvore u pobedu”, kaže Novaković.

SMRT OD KOJE SE SRBIJA NIKADA NIJE OPORAVILA

foto: goranka matić

Od Đinđićeve smrti Srbija se u političkom i simboličkom smislu nikada nije oporavila. U političkoj ravni izgubila je snažnog i autentičnog lidera, a u simboličkoj je naglašena poruka da “dovršetak” i modernizacija države nisu mogući, kao ni Srbija na Zapadu.

Demokratska stranka je, doduše, politički vrhunac doživela posle Đinđićeve smrti, Boris Tadić je osam godina bio predsednik Srbije, a sama partija jedno vreme bila stub izvršne vlasti, ali to svakako nije bila ista stranka: za vakta Tadića, DS se i nije baš preterano otimala za Đinđićevo nasleđe. To je, u mnogo većoj meri, činio Čedomir Jovanović, nekadašnji premijerov saradnik. Đinđić je bio ikona njegove Liberalno-demokratske partije. Međutim, tek se Jovanović pokazao kao nedorastao naslednik pokojnog premijera – ogromnu energiju mladih i liberalnih ljudi s polovine dvehiljaditih protraćio je očas posla. Tadićevi naslednici na čelu DS-a nisu uspeli da zaustave raspad u stranci pod snažnim pritiskom neoradikalske vlasti nakon 2012. godine. Sve što se moglo pocepati u njoj – pocepalo se.

Lutovac kaže da su Đinđićeve ubice simbolički zaustavile modernizaciju Srbije i izgradnju uređene demokratske države i građanskog društva spremnog da se suoči sa svojim slabostima: “Đinđić bi verovatno izgubio na prvim sledećim izborima i otišao u opoziciju zato što je bio reformista i nije mario za rejting. Ali, on bi i u opoziciji mogao da nastavi borbu za reforme i transformaciju Srbije i održavao bi plamen borbenog duha”, kaže on.

Za Borislava Novakovića, političko vreme u Srbiji još dugo će biti mereno kao ono pre i ono posle Zorana Đinđića. Kaže da su i pre i posle Đinđića postojali političari koji su dobro razumeli pojedine segmente funkcionisanja sistema, ali da je Dinđić bio jedan od retkih koji je imao viziju kako reformisati institucije i savršeno razumeo način na koji funkcioniše cela država.

“Njegova politika je predstavljala vododelnicu: kraj ideološkog i početak tehnokratskog modela srpske politike”, smatra Novaković. “Naspram isprazne retorike i jalovih ideoloških nadgornjavanja, nametnuo je kulturu rezultata. Učinio je rezultate političkog angažmana merljivim i uporedivim. Prezirao je teoretičare ‘zamrznutog konflikta’. Političke procese i život niko ne može zamrznuti. Išao je u susret problemu ne čekajući da problem eskalira. Svako oklevanje je doživljavao kao nesposobnost da se donese odluka i nespremnost da se suočite sa neprijatnim posledicama vlastitog izbora. Bio je spreman da taktički gubi, a strateški dobija. Više mu je imponovalo da bude poštovan nego voljen.”

SKRETANJE SRBIJE SA DOBROG PUTA
“Srbija na dobrom putu”, kampanja je koju je premijer Đinđić vodio mesecima pre likvidacije, kao odgovor na medijsku harangu protiv njegove vlade. Njegovo ubistvo za Lakićevića upravo predstavlja skretanje Srbije sa dobrog puta. “Srbija se na taj put kasnije možda povremeno i vraćala, ali je, s obzirom da su druge zemlje srednje i istočne Evrope tim putem, neka brže neka sporije, stalno napredovale, Srbija je sve više zaostajala. Na pitanje gde bi Srbija bila da je Zoran Đinđić ostao živ i politički aktivan možda su najbolji odgovor dali njegovi kritičari, oni koji su ga čak zvali diktatorom. Prema jednom od njih, Zoran Đinđić bi rešio problem Kosova, doneo novi ustav i do 2010. godine uveo Srbiju u Evropsku uniju. I Srbija bi danas bila potpuno drugačija zemlja. Ne znam da li bi Zoran Đinđić sve to postigao, ali njegovi protivnici su se toga plašili. To je ono što se Zoranu Đinđiću nije smelo dozvoliti i zato je ubijen. To je ideološka pozadina one čuvene zlokobne rečenice ‘Ako Đinđić preživi, Srbija neće’. Kao što znamo, desilo se suprotno”, kaže Lakićević.

I Milorad Đurić smatra da je, i simbolički i stvarno, ubistvo Zorana Đinđića predstavljalo brutalno prekidanje “teško započetog” procesa modernizacije Srbije. “Đinđićeva rečenica da će ‘Srbija biti bolja nego što jeste ako svi mi budemo bolji nego što jesmo’ nije bila samo retorički vešta politička poruka. Bila je to šifra za svojevrsno resetovanje našeg društva, za tranziciju ovog društva od naše tradicionalne opsesije kolektivnim identitetima i teritorijama ka društvu u kojem će građani, svaki pojedinačno, biti motivisani da aktiviraju i realizuju svoje sopstvene potencijale. To je, po mom mišljenju, najvažnije nasleđe Zorana Đinđića. Teško je sada procenjivati da li bi se Srbija razvijala u tom pravcu, ali je lako proceniti da je sadašnja situacija veoma daleko od tog scenarija”, kaže naš sagovornik.

VUČIĆEVO POZIVANJE NA ĐINĐIĆA
Stidljivo ali uporno, Vučić pokušava da se predstavi kao nekakav naslednik Zorana Đinđićai sa kojim nema ama baš nikakve sličnosti. Manje stidljivo ovo poređenje koriste oni građanski orijentisani “uticajnici” koji su se (s)našli u piramidi Vučićeve korupcije. Vučić, je li, kao i Đinđić, podiže Srbiju, a posebno se naglašava njegova “ugroženost”. Priča je besmislena, ali očigledno pali kod nekih.

“Sa jedne strane, dobro je da svoju propagandnu mašineriju nisu iskoristili da se obračunavaju s njegovim političkim nasleđem, ali je, s druge strane, potpuno degutantno da upravo oni koji su ga označavali kao neprijatelja države sada sebe predstavljaju kao nastavljače ideje modernizacije i progresa. Svako Vučićevo pominjanje Zorana Đinđića kod pravih poštovalaca Đinđićeve političke ideje izaziva mučninu, a naročito poređenje sa stepenom ugroženosti zbog politike koju vodi”, kaže nam Zoran Lutovac.

Novaković se seća 2002. godine kada su u DS-u analizirali jedno istraživanje javnog mnjenja koje je pokazalo da Đinđićeva vlada, pa i on sam nemaju veliku podršku građana. Đinđić je tada, kaže Novaković, izgovorio “dve proročanske rečenice”: “Srbi teško uspostavljaju racionalan odnos prema politici. Oni vole one koje ih tlače ili one koji se za njih žrtvuju”.

“Vučić je reprezent prvog, autoritarnog i nasilnog modela”, kaže Novaković, “modela konfliktne političke kulture koja vređa, omalovažava i nipodaštava drugo i drugačije. Đinđić je bio racionalan tip političara. Za razliku od Vučića koji uzurpira vlast, Đinđić je uspostavljao paticipativni model demokratije. Đinđić je uspostavljao efikasan poredak, a Vučić naredbodavni obrazac upravljanja. Zoran je ohrabrivao ljude da preuzmu odgovornost, Vučić je tu slobodu oduzeo i najbližim saradnicima. Vučić ne želi poštovanje, nego strahopoštovanje. Vučić zapravo i nema saradnike, nego stradalnike. On vređa i ponižava, a oni strepe i slušaju”.

ĐINĐIĆEVI SARADNICI
Neki Đinđićevi bliski saradnici danas su prilično neomiljeni u građanskom delu društva. Pre svega zbog direktne ili indirektne saradnje sa Vučićevom vlasti, ali i političke i lukrativne beskrupuloznosti. Da li ti saradnici bacaju povratno senku na Đinđića i njegovo nasleđe?

“Svako je individualno odgovoran za svoje izbore, odluke i postupke. Kako će svako od nas reagovati na izazove i iskušenja na svom političkom putu, to pre svega zavisi od naše psihološke i moralne strukture. U tom smislu, ne vidim nikakvu senku lične odgovornosti Zorana Đinđića. Pogotovo ne post mortem”, kaže Milorad Đurić.

Lakićević takođe ističe da se aktivnosti nekih njegovih bliskih saradnika ne smeju staviti na teret Đinđiću. Oni su u njegovom periodu bili “više realizatori nego kreatori politike. Oni su delovali, da tako kažem, u jednom sistemu, kada tog sistema više nije bilo, promenila se i njihova funkcija. To je kao kada naši radnici u Nemačkoj rade dobro, a u Srbiji ošljare”, kaže Lakićević.

Za njega je veći problem uloga ljudi, nakon Đinđićevog ubistva, koji mu možda nisu bili toliko bliski. “Mislim pre svega na one koji su zauzimali mesto predsednika ili druge istaknute funkcije u Demokratskoj stranci. Za njih bi se moglo reći da su još više razočarali građane. Ne želim da kažem da Zoran Đinđić kao političar nije grešio, ali vreme je pokazalo da su njegove greške, u odnosu na doprinos, bile minorne i da ono što je u Srbiji odbačeno nisu njegove greške nego njegova politička ideja i društvena vizija”, dodaje on.