Samoubistvo saveznog ministra Miodraga Kovača upotrebljeno za međusobne obračune političkih protivnika
Dobar deo domaćih političara još jednom je prošlog vikenda iskoristio priliku da jasno pokaže da ne pati od viška skrupula, iskoristivši za promociju sopstvenih interesa tragični i potpuno lični čin samoubistva saveznog sekretara za rad, zdravstvo i socijalnu zaštitu Miodraga Kovača.
Za razliku od nekadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Srbije Vlajka Stojiljkovića, koji je, samo nekoliko sati ranije, pucao sebi u slepoočnicu na ulazu u Skupštinu Jugoslavije, ostavivši za sobom pismo u kome je jasno definisao motiv samoubistva i za svoju smrt optužio, navodeći imena, ključne političke ličnosti u zemlji, Kovač je otišao mirno i diskretno – onoliko koliko je uopšte moguće da stravičan čin prekidanja sopstvenog života bude miran i diskretan.
Miodrag Kovač je u petak, sat i po posle ponoći, pronađen mrtav u sobi hotela Eurobilding u Madridu, gde je boravio kao šef jugoslovenske delegacije koja je učestvovala na Konferenciji UN-a o starenju. Španska policija, koja je pronašla njegovo telo, odbila je svaku mogućnost ubistva i saopštila da je Kovač sam sebi oduzeo život obesivši se kaišem u hotelskom kupatilu. Pored tela pronađeno je i oproštajno pismo namenjeno prvenstveno porodici, čiji deo je ipak objavljen u medijima.
„Ovo je najmanje što mogu da uradim za rodbinu, moje prijatelje širom Jugoslavije, za moj narod u Crnoj Gori, za pretke i potomke“, naveo je Kovač u svojoj poslednjoj poruci, dodajući da su njegova nepažnja i slaba procena ljudi kojima je verovao uradili da se nađe tamo gde nije mogao ni sanjati.
„Sin sam Crne Gore i svih srpskih zemalja i sin sam svih Južnih Slovena – pravoslavac, iako ovo nije po kanonu vere – trudio sam se da sve uradim za zajedničku državu do kraja, do Madrida – mog zadnjeg uzdaha“, napisao je Kovač dodajući još nekoliko rečenica namenjenih isključivo porodici.
KREATIVNO ČITANJE: Mirko Marjanović, predsednik Socijalističke partije Srbije u odsustvu Slobodana Miloševića, uspeo je, ipak, da negde između redova pročita da Kovačevo samoubistvo ima veze sa usvajanjem Zakona o saradnji s Haškim tribunalom i (u tom trenutku samo pokušajem) samoubistva Stojiljkovića. „Njegovo samoubistvo je čin protesta zbog odluke njegovih partijskih drugova“, samouvereno je istakao Marjanović, podsećajući da je Kovač prisustvovao sednici savezne vlade kada je raspravljala o saradnji s Tribunalom. Marjanovićevu izjavu odmah je demantovao Dragan Koprivica, portparol Socijalističke narodne partije (SNP) Crne Gore, čiji je Kovač bio član, izrazivši, pri tom, iznenađenje zbog „zloupotrebe tragične Kovačeve smrti“ od strane v.d. predsednika SPS-a.
Nije se, međutim, SNP dopisivao samo s nekadašnjim koalicionim partnerom iz Beograda – daleko oštrije strele letele su pravcem SNP–DPS. Povod je bio tekst objavljen 30. marta u podgoričkom dnevniku „Publika“, u kome se tvrdilo da bi Kovač mogao biti uhapšen zbog nezakonitog uvoza i prometa „enormnih količina“ lekova. Pozivajući se na neimenovane izvore iz Palate federacije u Beogradu, list je naveo da „postoje nepobitni dokazi“ da je Kovač „materijalno oštetio državu“ i „ugrozio život građana nuđenjem lekova koji nisu imali odgovarajuće sertifikate“.
Kovačeve stranačke kolege zato su ocenile da je pokojni ministar u poslednje vreme bio izložen „besprizornim i neosnovanim napadima DPS-a i pojedinih režimskih glasila Crne Gore“ i podsetile da je čak i savezna vlada, na osnovu zahteva saveznog ministra policije Zorana Živkovića (DS), zadužila savezni upravni inspektorat da obavi odgovarajuću kontrolu resora za koji je bio zadužen Kovač.
„Izveštaj tog inspektorata usvojila je savezna vlada 4. aprila. Njegovim usvajanjem Vlada je odbacila sve insinuacije i podmetanja perma Kovaču“, saopštio je SNP.
GNUŠANJE: Usledio je, naravno, depeesovski „utuk na utuk“, koji nije bio nimalo nežan: „sa gnušanjem“ odbivši „besprimjerne optužbe vrha SNP-a povodom tragične smrti dr Miodraga Kovača“, stranka crnogorskog predsednika Mila Đukanovića potrudila se da objasni da je „SNP prevrtljivom politikom svoje funkcionere, kao i dojučerašnje koalicione partnere kontinuirano obmanjivao i dovodio pred svršen čin, bilo političkom likvidacijom ili predajom Tribunalu“. Krešendo vladajuće crnogorske stranke bio je briljantan izdanak škola Mirka Marjanovića i poluzaboravljenog Gorana Matića: „DPS ukazuje da je Kovač jasno adresirao oproštajno pismo i da je na istu adresu imenom i prezimenom stiglo i oproštajno pismo Vlajka Stojiljkovića.“
Pravim prijateljima i porodici pokojnog ministra ostalo je da sami (i možda uz pomoć neke buduće istrage nadležnih organa) nagađaju da li je i koliko na dramatičnu odluku ministra Kovača uticalo pisanje štampe, ili je tu bilo straha od odgovornosti zbog učinjenog (pojavile su se informacije o Kovačevom potpisu, iz prethodnog mandata, na uvoz sumnjivih lekova iz Kine, kojim je, suštinski, dirigovao tadašnji srpski ministar Milovan Bojić) ili su, ipak, presudni bili neki sasvim privatni razlozi. Kao i nakon svakog samoubistva, pravi prijatelji i porodica mučiće se s pitanjem da li su propustili neku priliku da pokojnom Kovaču pruže pomoć i podršku. Političke stranke, zaokupljene svojim ambicijama, u tome se, izvesno, neće nadmetati.
Miodrag Kovač rođen je 31. jula 1948. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, a postdiplomske studije iz kardiovaskularne hirurgije i magisterijum završio je na Karlovom univerzitetu u Pragu. Radio je u Kliničko-bolničkom centru Crne Gore i bio šef Hirurške klinike KBC-a.
Bio je član Izvršnog odbora SNP-a i poslanik u Skupštini Crne Gore. Ministar za rad, zdravstvo i socijlanu politiku bio je i u prethodnom sazivu savezne vlade. Tokom prošle godine savezna vlada ga je odredila za ambasadora u Švedskoj. Dobio je agreman i očekivalo se da tokom ovog meseca otputuje u Stokholm.
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
