Smeh kroz suze

Ako početkom marta u sela Rasinskog okruga dođu sve one putarske mašine koje je predsednik Srbije obećao građanima, pored Morave neće moći da se prođe. Ali nema brige pošto u obećanja Aleksandra Vučića više, izgleda, ne veruju ni oni koji su svojevoljno došli da ga vide i da ga nešto mole. Jedan kaže da su mašine dolazile i odlazile pa ništa, drugi da se nikad ništa neće završiti jer dvojica rade a četvorica gledaju, dok je jedna ljuta gospođa odbrusila predsedniku da ti koji dođu samo raseju neki pesak pa ona posle lomi noge. Možda je ideja bila da predsednik baš u trenutku dok se na novosadskim mostovima preko Dunava pisala istorija, sasluša šta muči ove iz centralne Srbije, ali ko je želeo da vidi video je da sve građane, bili toga svesni ili ne, muči ista muka – institucije koje ne rade svoj posao.

Da li je neko zbog toga kažnjen na izborima? Nije, jer građani otrovani medijima glasaju samo za jednoga i od njega očekuju spas. Skupljeni ispod transparenata preteklih od prošlih izbora “Ćićevac je uz Vučića” ili “Varvarin je u Vučića”, traže od predsednika da natera “ove svoje”, koje je tu postavio, da rade svoj posao. A vide i sami da neće pošto on voli da bude na bini sa mikrofonom i da im sa te visine poručuje da će država (a to je on) samo za puteve izdvojiti onoliko koliki je ceo budžet njihove bedne opštine. I da za to dobije aplauz.

Ako bismo morali da izdvojimo vest sa ove dvodnevne turneje, ona bi glasila da stanovnicima centralne Srbije najviše nedostaju putevi. Zatim voda, bolja briga za stare i bolesne, fabrike… Vučić je obećao sve ili u ponedeljak ili početkom marta. Neki su možda poverovali, neki su otvoreno pokazali da nisu. Pokušavao je predsednik da okrene na šalu, uvredljivo je karikirao akcenat iz tih krajeva, gubio je živce ređe nego inače… Na kraju, ostao je gorak ukus da je na čelu države čovek koji se nadmeno i ironično nadgornjavao sa invalidom rada bez desne ruke oko 300 dinara pretplate za RTS.

U SVAKOJ SALI ISTA TUŽNA PRIČA

Dvodnevna poseta Rasinskom okrugu zamišljena je tako da uz predsednika svuda ide ministar odbrane Bata Gašić, koji je iz tog kraja, a da ostali ministri tehničke vlade budu manje vidljivi. U sva četiri mesta scenografija je bila ista: sala doma kulture ili bioskopa krcata ljudima, a Vučić sam na bini. Na početku je obavezno napominjao kako ima još ljudi ispred koji žele da uđu. Takođe i: “Došao sam da vas čujem, a posle ću i ja vama nešto da kažem”.

U svakom mestu govorio je isto. Dakle – država je napadnuta i spolja i iznutra, ali on će znati da je odbrani. U svakom mestu ljude uopšte nije bilo briga za taj deo priče. Kako inače objasniti pojavu da vam predsednik upravo kaže da je država u opasnosti, a da posle toga prvo pitanje bude o nekih kilometar puta u selu Obrež ili Mrzenica. I scenario kao da je naručen – obavezno prvo hvala i divljenje, poneko naglasi da je član partije i da je vodio ljude u Jagodinu, pa onda nešto traži. Vučić ga obavezno prekine.

Na primer: “Koliko je, Bato, to u parama?”

(Ne čuje se Batin odgovor.)

“‘Ajd pozovi Srbijavode sad, pa da, sine, dobiješ odgovor za pet minuta. Slušam dalje ljudi, pa ću i ja nešto da kažem.”

Onda neko drugi počne da govori, a Vučić i njega prekine pa kaže: “Tražio je ovaj dečko nešto mnogo skupo, 300 do 500 hiljada evra je tražio, jako je skupo, ali sutra će doći ljudi iz Srbijavoda i biće”.

Zatim da se obezbedi gerontodomaćica, ali samo za tu prisutnu ženu koja pita, jer za celu službu nema. Zašto nije obavešten da je potrebno renoviranje škole u Pojatama?

“Miro, koliko košta to?”, pita predsednicu opštine, ona mu priča o projektnoj dokumentaciji, a po žamoru je jasno svima da od toga nema ništa u skorije vreme.

Onda se predsednik svađa sa nekim zato što pita zašto je tako veliko umanjenje za prevremenu penziju: “Sačekaj me, bre! Ako misliš da znaš bolje. Neću da ti se dodvoravam!”, breca se.

Zatim savetuje kako da se razvije turizam u Stalaću, pa ugrabi trenutak da se prebaci na ton predizbornog mitinga i kaže kako je SNS osvojila vlast bez ijednog medija i promenila lice Srbije.

“I važno je da idemo na Pokret za narednih 10 i 15 godina da nastavimo da radimo!”, grmi Vučić, ali taj pokret nikog ne pokreće.

Ljudi nastavljaju o putevima, on već gubi živce i nepristojno viče na stariju gospođu da nije on došao pa uništio puteve, ali da očekuju mašine početkom marta. Tu se čuje: “Aco, Srbine”, ali samo dva puta. Na kraju mu dete u narodnoj nošnji daje korpu sa poklonima dok se čuje pesma Ovo je Srbija, ali ne ona najpoznatija verzija sa Topalkom, nego hor.

foto: vladimir šporčić / tanjug

300 DINARA

Šta smo saznali od građana? Recimo, da je predsednik tu već bio, obećavao i nije ispunio. Govore mu svoje ime – misle da se seća – kako su prošli put bili tu kod škole i obećao je put za Obrež koji je njima baš mnogo bitan. Obećao je most, obećao je da će štete od poplava biti nadoknađene i da će se potruditi da možda i neka fabrika stigne. Pijaća voda je došla do nekog bazena koji je sada zarastao u bagrem, a predsednik obećava mašine u martu, biće voda za godinu dana… Čovek u publici ga gleda s nevericom, izgleda da je očekivao da u martu voda stigne. I za Obrež priznaje Vučić da je kriv, obećao jeste, daće 4,5 miliona evra, sad će početkom marta doći mašine.

E sad, pošto ti milioni evra retko kome nešto znače, mala ilustracija. Predsednik na ulici pita predsednicu Opštine Aleksandrovac koliki je budžet grada. A ona prvo kaže milijardu, pa oko sedam milijardi, pa da su prihodi od države 60 miliona evra. On iznerviran ponavlja pitanje, pa glasno računa milione, milijarde i dođoše do 8,5 miliona evra. “Baš malo para za Aleksandrovac”, konstatuje Vučić i nastupi tišina. Predsednica ni da trepne, zna da neće pod svojim imenom na izbore.

Da nije bilo Marije iz opštine koja je nesvesno najviše ponizila predsednika jer mu je tražila nove zavese za Dom kulture, ne bismo saznali da im je kod prošlog renoviranja pomogao ministar Gašić.

“S kog li si to računa, Bato, skidao, iz kog ministarstva, bog sveti zna”, smešno predsedniku, a smešno i ljudima jer je to kao normalno da svi uzimaju koliko im treba. I da ne bude ni to dosta, predsednik je za te zavese zadužio ili ministarku Jelenu Žarić Kovačević ili Nikolu Selakovića.

“Ako kanalizacija smrdi, kažite Ireni nek uradi to” – valjda ministarki, nije precizirao, ako su problem geometri, nema vode, penzija mala – najavljuje da će im doći predsednica opštine da ih obiđe.

Izvesni čovek iz publike već je izgubio živce, urla da se ništa ne može uraditi jer je komunalno privatno, a Vučić viče: “Stani malo, zaustavi se, stani, bre! Primiće vas predsednica opštine, ne bude li vas primila, neće više biti predsednica!” I dobije aplauz.

Bilo je još smeha, ali kiselog kad se predsednik istresao na invalida. To vikanje na čoveka i ubeđivanje da je povećanje od 4.000 dinara više nego što mu je iko dao, taj prezir u glasu kad sa izveštačenim akcentom kaže: “Ne, nego će ti da propadneš za 300 dinara, pa tebi treba da se dodvoravam”, pokazali su da prisutnima, nažalost, nije ostalo baš mnogo dostojanstva. Inače bi se okrenuli i izašli napolje, jer onako nešto niko ne bi smeo da trpi.

HRABROST IZ OČAJA

Integritet i hrabrost na ulici pokazala je jedna Varvarinka, ali smo iz razgovora saznali da ona baš i nema mnogo da izgubi. Muž joj je umro, ona krivi dom zdravlja jer nije poslao sanitet, a prevoze se, kaže, koncentrati i metali i sve što treba nekome privatno. Sin joj je bolestan, ne radi, ne prima socijalno. E, takva se žena ne plaši da priđe na ulici i kaže kako je u Varvarinu sve nula – i opština, i komunalno, i dom zdravlja, pa i da pita Bratislava Gašića da li žuri u crkvu gde je stavio svoju sliku pa očekuje da se pred njim klekne.

Njoj je Vučić objašnjavao kako je asfalt skup i ne krade se nego se štedi. “Vi ste visoki, ama mali mišići oko vas grickaju polako”, rekla je gospođa.

Mogla bi se o ovoj poseti napisati i zbirka priča, ali nema potrebe. Samo još par crtica. U punoj sali samo jedan čovek drži dva natpisa: “Svi smo mi Aleksandar Vučić” i “Život dajem, predsednika ne dam”; on moli za put, ne mora asfalt. Drugi okružen balonima “Vučić, moj predsednik” nema pijaću vodu, jedna zahvaljuje što je Brus dobio gondolu, ali kaže da nema igralište. Bio je i jedan što ima tremu da se obrati velikom šefu.

Na neki način, tužno je bilo videti donosioca svih odluka kako ponavlja fraze da država nije igračka i nije šaka zobi, on će da čuva trobojku… I obećava besplatne udžbenike, a sam kaže da nema ništa džabe jer se to naplati kroz druge stvari. I još da svi samo psuju državu, a Vučić je za slovo kraća reč (ko li je ovaj dijamant smislio) pa eto neka njega psuju. I sve će rešiti, nemojte samo da kukate, veli. Možda nije fer poređenje, ali taj dvodnevni prenos na nacionalnoj frekvenciji bolno je podsećao na onaj popularni video poznat kao “Nisam školovala”, kad će Bica i Đeljana, evo, od sutra da krenu u školu. Ko veruje, veruje.