Slučaj sudije Marka Kljajevića

Sudija Marko Kljajević, koji je kao predsedavajući sudskog veća vodio „proces stoleća“ još od decembra 2003, bio je na godišnjem odmoru do 15. avgusta, kada je trebalo da nastavi pripreme za nastavak pretresa posle letnje pauze. Međutim, umesto u Specijalni sud, Kljajević je tog dana otišao u beogradski Okružni sud, i od predsednika tog suda Siniše Važića (koji mu je formalno šef) zatražio i dobio odobrenje da produži odmor za još sedam dana. Od tog trenutka Kljajeviću se izgubio svaki trag: ljudi iz njegovog obezbeđenja su se uspaničili, jer im ničim nije nagovestio da namerava da napusti grad. Konačno, neko se setio da potraži Kljajevićevu majku i da je pita zna li gde joj je sin. Svima je laknulo kad im je rekla da je Marko otputovao u Crnu Goru, odakle je, inače, rodom. Međutim, zebnja se vratila kada su shvatili da nikako ne mogu da uspostave kontakt s njim; svi telefoni su bili isključeni, ili se na njih niko nije javljao. Konačno, krajem avgusta, Kljajević se telefonom javio Važiću i kratko saopštio: „Obaveštavam te da se više neću vraćati ni u Sud, ni u Beograd“, na šta mu je Važić rekao da taj zahtev mora da dostavi u pisanom obliku. Nekoliko dana kasnije, 28. avgusta, nepoznata osoba donela je u Sud koverat naslovljen na Važića. U koverti je bio list papira, istrgut iz školske sveske, na kome je rukom bila ispisana jedna rečenica: „Molim da me razrešite sudijske dužnosti. Marko Kljajević.“ Tri dana kasnije, Vrhovni sud Srbije je u zvaničnom saopštenju potvrdio da je Kljajević zatražio prestanak sudijske dužnosti, te da će taj zahtev, nakon kontrole valjanosti (s obzirom na to da nije predat lično), biti prosleđen Skupštini Srbije.

Dalje postupak teče ovako: Skupština bi u roku od 30 dana trebalo da Kljajevića oslobodi sudijske dužnosti, a on bi dotle po proceduri i dalje trebalo da predsedava sudskim većem. Međutim, s obzirom na to da se Kljajević u dogledno vreme neće vraćati u Beograd, Okružni sud ima pravo da na njegovo mesto postavi nekog od preostala dva člana sudskog veća – u ovom slučaju to su sudije Nata Mesarović i Milimir Lukić – a zatim da kao trećeg člana imenuje novog sudiju. Da je Kljajević ostavku dao pre nekoliko meseci, suđenje za ubistvo Đinđića moralo bi da počne sasvim iz početka, a većina optuženih bi bila puštena na slobodu. Međutim, zahvaljujući novom zakonu o krivičnom postupku, koji je usvojen u aprilu ove godine, ostavka predsedavajućeg sudije više ne znači automatski prekid suđenja. Očekuje se da će u sredu, dan nakon predaje ovog teksta u štampu, Važić imenovati novog člana veća i novog predsednika, a da će se suđenje nastaviti po planu.

HRONOLOGIJA: Zanimljivo je da je odredba kojom je ovo omogućeno jedina koja je stupila na snagu odmah (novi ZKP će u celini početi da se primenjuje tek od sledeće godine). Zanimljivo je, takođe, da je usvajanje ove odredbe koincidiralo sa hapšenjem Markovog starijeg brata Gorana (vidi okvir), kao da se neko već tada pripremao na ovu eventualnost. Raznih čudnih koincidencija u vezi sa suđenjem za ubistvo Đinđića uopšte, a sa Markom Kljajevićem posebno, bilo je i previše, pa ne bi bilo zgoreg podsetiti se na dosadašnji tok procesa.

Suđenje za ubistvo Đinđića, najavljeno kao najveći (po broju optuženih) i najsloženiji postupak do sada vođen u srpskom pravosuđu, počelo je u ponedeljak 22. decembra 2003. U tom trenutku, na optuženičkoj klupi nalazilo se dvadest dva od ukupno trideset šest optuženih za atentat i niz drugih zločina. Već prvog dana, advokati odbrane zatražili su izuzeće Marka Kljajevića i tužioca Jovana Prijića, a trećeg dana suđenja došlo je do prekida, kad su advokati napustili sudnicu pre čitanja iskaza drugooptuženog Zvezdana Jovanovića, jer je po njima iskaz dat pod prinudom. Uopšte, podnošenje brojnih i često besmislenih zahteva, u cilju odugovlačenja procesa, bilo je od početka glavna strategija odbrane. Samo tokom prvih šest dana suđenja, advokati optuženih podneli su ukupno 78 predloga i raznih zahteva za izuzeća i žalbe. Sudsko veće ih je sve odbilo.

Proleće 2004. bilo je verovatno najteži deo procesa, obeležen mnogim incidentima i problemima. Već 1. marta, ubijen je Kujo Kriještorac, svedok koji je prepoznao neke od optuženih na mestu atentata. Premda to ubistvo nije poremetilo postupak, jer je Kriještorac već bio dao iskaz, podstaklo je mnoge spekulacije, a policija do danas nije našla ubicu. Nešto kasnije, novi ministar pravde Zoran Stojković najavio je mogućnost da se Posebna odeljenja okružnog suda ukinu kao nepotrebna, dok je Dragan Jočić, ministar unutrašnjih poslova, rekao da bi istragu za ubistvo Đinđića trebalo početi iz početka. Oba ministra su nakon žestoke reakcije javnosti povukla svoje reči, ali je izvesna mrzovolja prema specijalnim sudovima ostala da tinja u vrhu izvršne vlasti, i povremeno izbijala kroz izjave raznih funkcionera.

U međuvremenu su u Srbiji bili izbori, a u prljavoj kampanji suđenje je često pominjano za šaku dodatnih glasova. U sećanju je ostala konferencija za novinare funkcionera Demokratske stranke Srbije Dejana Mihajlova, koji je javno prozivao Đinđićeve najbliže saradnike da kažu ko im je ubio premijera, i pri tom na prilično ružan način upleo Đinđićevu porodicu. Posle se Mihajlov pojavio na sudu kao svedok, i vadio se da nije mislio ozbiljno jer je bila kampanja.

ŠPEKULACIJE: U aprilu je tužilac Prijić odustao od gonjenja predsednika Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja i bivšeg šefa vojne bezbednosti Aca Tomića, navodno zbog nedostatka dokaza. Krajem meseca, u sudu su među publikom počeli da se pojavljuju pripadnici Jedinice za specijalne operacije, iz čijeg je sastava došao dobar deo optuženih, odeveni u majice sa simbolom Jedinice – iskeženim vukom. Istovremeno je, podstaknuta tvrdnjama svedoka Milana Veruovića da je na Đinđića pucano više od dva puta, kroz tabloide i jedan nedeljnik krenula priča o trećem, četvrtom i petom metku, uz osporavanje praktično svih dokaza na koje se pozivala optužnica. Drugog maja se, posle više od godinu dana skrivanja, pod čudnim okolnostima predao prvooptuženi Milorad Luković Legija. Okolnost da je Legija neposredno nakon predaje doveden u MUP, gde je proveo više sati u razgovoru sa ministrom Jočićem, šefom tajne policije Radetom Bulatovićem i načelnikom Javne bezbednosti Branislavom Miloševićem izazvala je posebnu pažnju javnosti, jer zakon jasno nalaže da se optuženi mora odmah predati sudu, a da bez odobrenja sudije (u ovom slučaju Marka Kljajevića) niko nema prava da sa njim razgovara. Lukovićeva pojava izazvala je jednomesečni prekid suđenja, kako bi mu se omogućilo da pripremi odbranu. Kada je Legija konačno progovorio u nastavku suđenja, toliko se zapričao da je preopteretio glasne žice, pa je suđenje prekinuto na još mesec dana, da zaleči grlo. I pored gromoglasnih najava da će Lukovićeva odbrana oboriti optužnicu i izazvati senzaciju u Srbiji, to se nije dogodilo: po opštem mišljenju, njegov govor pred sudom je bio konfuzan, protivrečan i neubedljiv.

U julu je u Grčkoj uhapšen Dejan Milenković Bagzi, koji će kasnije dobiti status svedoka saradnika. U „Vremenu“ je kasnije objavljen transkript presretnutog razgovora između Bagzija i njegove advokatice Biljane Kajganić, koja mu je sugerisala šta treba da izjavi na sudu uz napomenu da se u vezi sa tim već dogovorila sa „najmoćnijim ljudima u Srbiji.“ Kajganićka je odlučno porekla da se takav razgovor vodio, ali ju je Milenković nakon izručenja otpustio i najmio drugog branioca.

Posle letnje pauze, suđenje je na jesen 2004. nastavljeno nešto mirnijim tonom i tako se nastavilo do danas, bez incidenata i spektakularnih obrta, mada uz česte prekide i odlaganja. Ubistvo drugog svedoka saradnika, Zorana Vukojevića Vuka, uzburkalo je duhove ali, kao u slučaju Kriještorca, nije moglo da se odrazi na proces. Svedoci koji su se ređali mahom su potvrđivali navode optužnice. Najviše problema i odugovlačenja bilo je oko nalaza veštaka Kriminološkog instituta u Vizbadenu, koji se u prvoj verziji donekle razlikovao od nalaza domaćih stručnjaka. Sporna tačka bio je položaj premijera Đinđića u trenutku atentata. Odbrana je tvrdila da nalaz iz Vizbadena u potpunosti obara optužnicu, ali nakon što su u Nemačku poslati detaljniji balistički i patološki nalazi, nemački stručnjaci su se saglasili sa domaćim. Zatim je nastao spor koji je proizišao iz zahteva odbrane da se veštaci iz Vizbadena lično pojave pred beogradskim sudom, pa je jedno vreme u planu bilo da sudije, tužioci i advokati idu u Vizbaden… Na kraju je pala odluka da se između Beograda i Vizbadena uspostavi video-link putem koga će veštaci biti ispitani početkom novembra ove godine. Sve u svemu, na rasprave oko izveštaja iz Vizbadena utrošeno je, prema proceni Rajka Danilovića, zastupnika Đinđićeve porodice, oko osam meseci, odnosno oko četvrtina dosadašnjeg trajanja suđenja.

Tokom celog maratonskog postupka, sudija Kljajević je, po opštem mišljenju, smireno i samouvereno vodio postupak, ne nasedajući na provokacije i pritiske sa raznih strana. Nakon hapšenja njegovog brata u aprilu ove godine, posmatrači i kolege počeli su da primećuju promene. „Stekao sam utisak da je počeo da odugovlači“, kaže jedan od njih. „Trošio je silno vreme na beznačajne okolnosti, i uvek zakazivao nastavak procesa na samom kraju zakonom propisanog roka.“

Odmah nakon što mu je brat uhapšen, počele su prve spekulacije da bi Marko Kljajević mogao da dâ ostavku. On sam je takve priče javno demantovao, ali je privatno priznao kolegama da se dvoumi da li da ostane. Mnogi su ga nagovarali da istraje, a ključnu ulogu odigrao je sam Goran, koji mu je iz zatvora poručivao „Izdrži, Marko“. S druge strane, pojedini članovi Kljajevićeve familije vršili su pritisak u suprotnom pravcu, upućujući mu prekore što nastavlja da sudi za račun iste države koja mu „brata hapsi ko barabu i revolveraša, dok Legiju voze u luksuznom autu“.

TRETMAN: Istina je da je država Srbija, odnosno neki njeni predstavnici, našla hiljadu načina da stavi Kljajeviću do znanja da im nije prirastao k srcu. Najviše problema bilo je sa Jedinicom za zaštitu MUP-a, koja je zadužena za obezbeđenje sudija i svedoka. Nakon što je Kljajevićev lični pratilac u jednom trenutku uhapšen zbog ranije počinjenih krivičnih dela, sudija je odbio da primi zamenu uz poruku da mu više ne šalju kriminalce, pa je jedno vreme, sve do ubistva Vukojevića, bio neobezbeđen. Bilo je problema i sa mobilnim telefonom, službenim kolima… Ipak, priča da je sudija Kljajević prilikom poseta bratu bio ponižavan od strane osoblja Centralnog zatvora, koja se nedavno pojavila u štampi, po svemu sudeći nije tačna.

Pored pobrojanih, postoji još jedna okolnost koja je mogla uticati na Kljajevića, a u vezi je sa svirepim ubistvom svedoka Zorana Vukojevića Vuka. To ubistvo, kao što je rečeno, neće direktno uticati na samo suđenje jer je Vukojević već sve ispričao. Međutim, činjenica da se to ubistvo pripisuje braći Simović, odbeglim članovima zemunskog klana, te da su pomenuta braća preko izvesnog tabloida javno poručila da nameravaju da se obračunaju i sa preostalim svedocima saradnicima, a da niko iz vlasti na to nije reagovao, budi sumnju da kriminalci još imaju moćne zaštitnike u državnom aparatu.

Jedna priča koja cirkuliše među Kljajevićevim kolegama tiče se Dejana Milenkovića Bagzija, čijim bi iskazom trebalo da se nastavi suđenje za ubistvo Đinđića. Bagzi bi mogao da dodatno optereti svoje nekadašnje drugove iz zemunskog klana, ne samo u procesu protiv Đinđića, već i u suđenjima za druga krivična dela istoj grupi. Zbog toga su, prema tim pričama, ostaci zemunskog klana naročito rešeni da ubiju ovog svedoka, a Marku Kljajeviću je prećeno da će mu brat u zatvoru biti ubijen ako sasluša Bagzija (što je prvo što je po povratku sa odmora trebalo da uradi). Inače, Kljajević je dosta oklevao da Bagziju da status svedoka saradnika i odugovlačio sa odlukom gotovo godinu dana.

Dok se sad već bivši sudija Kljajević ne vrati iz dobrovoljnog izgnanstva i ne objasni svoje motive, možemo samo da ih nagađamo. Dotle, da svedemo bilans: zbog zlih mamera ili kletve, dosad je previše učesnika u procesu za ubistvo Đinđića loše prošlo. Policajci koji su hapsili optužene su otpušteni ili degradirani, od dva zastupnika optužbe jedan je umro u zatvoru pod sumnjom da je odao službenu tajnu, a drugi je dao ostavku, ubijena su dva svedoka… Kažu da su stari Kinezi među brojnim načinima pogubljenja imali takav da osuđenika mesecima bockaju i seckaju na sitno, sve dok ne ispusti dušu; to se zvalo „Smrt od hiljadu rezova“. Ostavka Marka Kljajevića je dubok rez u tom nizu: zasad poslednji, još uvek ne i fatalni.

Bratske veze

Goran Kljajević, dugogodišnji predsednik Trgovinskog suda u Beogradu i stariji brat Marka Kljajevića, uhapšen je sa još sedam osoba 12. aprila ove godine zbog sumnje za zloupotrebu službenog položaja, primanje i davanje mita i odavanje službene tajne. Ministar finansija Mlađan Dinkić izjavio je tim povodom da je to „najjači udarac privrednom kriminalu koji je ikad zadat u Srbiji“, a za Gorana Kljajevića je rekao da je „više nego sinonim za korupciju u Srbiji“ i „vrh stečajne mafije.“ Kljajević se od tada nalazi u pritvoru, koji mu je u međuvremenu produžen, ali optužnica još nije podignuta.

Za Kljajevića lično i Trgovinski sud u celini vezuju se mnogobrojne afere iz vremena Slobodana Miloševića, počevši od oduzimanja firme Bel padžet biznismenu Zoranu Markoviću, do otimanja „Borbe“ i sumnjive privatizacije čitavog niza društvenih i državnih preduzeća. Tvrdi se da je lično on registrovao sve firme Bogoljuba Karića, a kada je Karić sa nekolicinom magnata svojevremeno osnovao Udruženje industrijalaca Srbije, u šali se pričalo da bi Goran Kljajević u tom udruženju trebalo da bude doživotni počasni predsednik.

I pored takve reputacije Goran Kljajević je posle 5. oktobra 2000. postavljen za predsednika Trgovinskog suda, navodno na insistiranje pokojnog Zorana Đinđića i Čedomira Jovanovića. Milica Arežina, dotadašnja predsednica suda, tvrdila je da su braća Kljajević 6. oktobra upali u sud u pratnji naoružanih članova surčinskog klana, da su je odatle silom izbacili i organizovali njeno prebijanje.

Iako hapšenje Gorana Kljajevića, u sklopu obračuna sa „stečajnom mafijom“, nije predstavljalo iznenađenje, način na koji je to obavljeno bio je u najmanju ruku čudan. Goran Kljajević je uhapšen uz ektsremne mere predostrožnosti, kao da je reč o opasnom gangsteru ili teroristi, a fotografije sudije u lisicama koga u maricu sprovode teško naoružani i maskirani pripadnici Žandarmerije već sutradan su se pojavile u odabranim tabloidima i u jednom nedeljniku. Već tada je ovakav tretman poslužio kao povod spekulacijama da je reč o posrednom pritisku na njegovog brata Marka, u čemu je najglasniji bio Čedomir Jovanović, koji je za hapšenje rekao da predstavlja „sumrak pravosuđa u Srbiji“. Vlast je ove optužbe jednoglasno odbacila.

Goran Kljajević se na odluku o pritvoru žalio Evropskom sudu u Strazburu, koji je ovih dana od Vlade Srbije zatražio zvanično razjašnjenje o njegovom slučaju.