Ratko Mladić u Srebrenici, juli 1995. foto: reuters
Svi kao da su zauvek ukopani u stavovima koje su branili pre pet godina, uz pojedinačnu evoluciju ka stanovištu da ćemo novi stav doneti kad vidimo kompletan tekst; osuda zločina može, genocid ne; da se osude svi zločini... Evo, već mesec dana ne zna se ni ko piše rezoluciju – neki prozvani se ograđuju i demantuju; ni kada će dospeti na skupštinski dnevni red – do sada su pominjani i januar i februar, mart i jun; ni kako teku navodno već započete konsultacije i usaglašavanje poslaničkih grupa
Link ka tekstu „Podsećanje: Srebrenica za početnike“ Dejana Anastasijevića iz „Vremena“ broj 752, od 2. juna 2005.
Ovo januarsko nadmetanje i natezanje oko jedne ili dve skupštinske rezolucije kojom se osuđuje genocid u Srebrenici u leto 1995, ili se osuđuju svi ratni zločini počinjeni devedesetih godina na teritoriji bivše Jugoslavije – od početka je deža vu. Već smo videli pre pet godina (iste) inicijative i kontrainicijative, slušali (iste) argumente, gledali (iste) analitičare, tumače, advokate ove ili one strane, demonstracije (istih) nevladinih organizacija i sleganje ramenima (istih) onih drugih.
Isto kao i od početka najnovije inicijative predsednika Borisa Tadića da Narodna skupština donese rezoluciju o Srebrenici pa – malo posle ublaženo – može i dve rezolucije. Svi kao da su zauvek ukopani u stavovima koje su branili pre pet godina, uz pojedinačnu evoluciju ka stanovištu da ćemo novi stav doneti kad vidimo kompletan tekst; osuda zločina može, genocid ne; da se osude svi zločini… Evo, već mesec dana ne zna se ni ko piše rezoluciju – neki prozvani se ograđuju i demantuju; ni kada će dospeti na skupštinski dnevni red – do sada su pominjani i januar i februar, mart i jun; ni kako teku navodno već započete konsultacije i usaglašavanje poslaničkih grupa. Na tome – konsultacijama i usaglašavanju – već je propala ona inicijativa od pre pet godina, ne dospevši ni do praga Narodne skupštine.
Prvi predlog rezolucije Skupštini Srbije podneli su 2005. godine u ime nevladinih organizacija Nataša Mićić (GSS) i Žarko Korać (SDU). Tražena je osuda genocida u Srebrenici i priznavanje zločina počinjenog „u naše ime“, kao način da se distancira od zločina. Tim povodom, poslanici su se složili samo u tome da rezolucijom treba osuditi sve ratne zločine. Potom su Demokratska stranka i Srpski pokret obnove podneli svoj predlog rezolucije, a Demokratska stranka Srbije svoj.
Predsednik Srbije Boris Tadić je posle presude Međunarodnog suda pravde u Hagu 2007. pozvao Narodnu skupštinu da usvoji deklaraciju kojom će se nedvosmisleno osuditi zločin u Srebrenici. Na to je Liberalno demokratska partija dostavila svoj „Predlog deklaracije o obavezama državnih organa Republike Srbije u ispunjavanju odluka Međunarodnog suda pravde“, tražeći da Srbija kroz pravni sistem i postupanje državnih organa „jasno osudi svako poricanje genocida u Srebrenici“. Onda su Liga socijaldemokrata Vojvodine i Savez vojvođanskih Mađara ponudili svoj predlog jer „odnos prema Srebrenici određuje budućnost naše zemlje, a predstavnici Narodne skupštine Srbije odaće poštu srebreničkim žrtvama i iz njihovog stradanja izvući trajnu pouku o pogubnim posledicama etnonacionalizma, ratnog huškaštva i slepog i nekritičkog ‘patriotizma’“. Prošle godine iste tri stranke tražile su da se 11. jul prihvati kao dan sećanja na genocid u Srebrenici, a Žarko Korać dao je svoj predlog deklaracije o obavezama države Srbije da preduzme sve mere zaštite prava žrtava ratnih zločina, a posebno žrtava genocida u Srebrenici.
Neki pobornici neophodnosti rezolutne osude genocida u Srebrenici pozivaju se na to što je Evropska unija uvela 11. jul kao Dan sećanja, što moralno obavezuje i Srbiju kao kandidata za učlanjenje; drugi tvrde kako je Srbija obavezna da osudi srebrenički zločin na osnovu presude Međunarodnog suda pravde u Hagu po tužbi Bosne i Hercegovine protiv SR Jugoslavije. Ni u tome nema slaganja.
U presudi Međunarodnog suda pravde u Hagu ne pominje se eksplicitno da Srbija treba da donese nekakvu rezoluciju o Srebrenici, izjavio je Miloš Jovanović iz Instituta za međunarodnu politiku. Drugi se slažu da „to ne postoji kao pravna obaveza“ jer takva odluka nije u kompetenciji suda, ali može biti izraz političke volje. Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava, smatra da „ponovno pokretanje priče o rezoluciji o Srebrenici treba gledati iz ugla da je Srbija pred Međunarodnim sudom pravde pokrenula proces vezan za nelegalno proglašenje nezavisnosti Kosova“. Što će reći: „Ne možete se vi obraćati jednom sudu, očekivati od njega nešto što je za vas važno, a praviti se nevešti u pogledu ranijih presuda.“
Jelena Milić (Centar za evroatlantske studije):
„…Važno je i da li se ona odnosi samo na Srebrenicu ili na ‘sve zločine’ i da li se koristi pojam genocid, koji inače stoji i u rezoluciji EP-a i u presudama Stalnog suda pravde i Haškog tribunala. Slavica Đukić-Dejanović tvrdi da predlog nije videla, a SPS je rekao da ne može glasati za rezoluciju u kojoj se spominje termin genocid. Zašto? Da li im smeta i termin genocid u tužbama i kontratužbama Srbije i Hrvatske.“
Đorđe Vukadinović (politički analitičar):
„Inicijativa je spoljnopolitički motivisana i mislim da će samo doliti ulje na vatru srpskih političkih razmirica, te nisam uopšte siguran da će mnogo doprineti onome što bi trebalo da bude njena osnovna svrha, a to su istina i pomirenje na prostoru bivše Jugoslavije. … Takve inicijative bez adekvatnih priprema i konsenzusa na kraju donose više štete nego koristi.“
Čedomir Antić (istoričar):
„Naravno da sam saglasan s tim da treba osuditi zločine iz ratova devedesetih, ali postavljam pitanje predsedniku zbog čega to nije učinjeno 2005. godine, i pitam se da li je Tadić svestan da postavljanje pitanja kolektivne odgovornosti Srbije i Republike Srpske nema za cilj pravdu prema žrtvama, već je naprotiv, uglavnom, deo naknadnih ratnih napora Republike Hrvatske, i Muslimana i Hrvata iz BiH.“
Rezolucija o Srebrenici neće naići na najveće odobravanje u Srbiji i Republici Srpskoj, ali je obaveza Skupštine Srbije da je donese, izjavio je predsednik Boris Tadić 9. januara u intervjuu za RTV Republike Srpske. U tom trenutku, Tadić je smatrao da je donošenje rezolucije o Srebrenici obaveza Srbije prema Haškom tribunalu. Objašnjavajući da političke elite ponekad moraju da donose nepopularne odluke, Tadić se pozvao i na slučaj amnestije ubice porodice Zec: „Samo takvom politikom možemo braniti i žrtve, porodicu Zec u Zagrebu, jer taj slučaj je više nego aktuelan poslednjih dana.“
Demokrate su podržale svog i državnog predsednika, podsećajući da je on „pokazao moral i hrabrost uputivši izvinjenje za zločin u Srebrenici“.
Drugi su reagovali prema očekivanjima. Pozivajući se na to da zločin ne može da ima ekskluzivitet, šef poslaničkog kluba Socijalističke partije Srbije Branko Ružić potvrdio je opredeljenost „linije“ stranke da „svi zločini budu osuđeni u svim parlamentima zemalja bivše Jugoslavije“. Ovlašćeni rukovodilac Srpske radikalne stranke u opravdanom odsustvu predsednika, Dragan Todorović, u prvi mah je samo konstatovao da se Tadić „izvinjavao i Hrvatima i Muslimanima. Dok on vodi ovakvu politiku, hrvatski predsednik oslobađa ubice Srba.“ Što se naprednjaka tiče, njihov stav prema rezoluciji zavisiće od njene sadržine; Aleksandar Vučić osuđuje svaki ratni zločin pa i onaj koji je nesumnjivo počinjen u Sreberenici, ali… „Bilo bi dobro da u takvoj rezoluciji budu pomenuti i ostali ratni zločini.“ Isti stav, da je prihvatljiva samo deklaracija koja osuđuje sve zločine, ima i Demokratska stranka Srbije.
Ukratko, u maniru najboljih političkih običaja u Srba, i opozicione stranke su načelno podržale inicijativu Borisa Tadića, a posle se bavile tumačenjem i uslovljavanjem te podrške. Što se predsednice Narodne skupštine Slavice Đukić-Dejanović tiče, ona bi lično podržala svaku rezoluciju koja osuđuje ratne zločine, uključujući i Srebrenicu. Ali, „po mom mišljenju, nije dovoljno da samo Srebrenica bude uključena u nju“. A glasaće kako odluče partijski organi.
Da li će i kada doći do glasanja, niko ne zna, jer stavljanje rezolucije na dnevni red podrazumeva ne samo predlog teksta rezolucije, nego i vladin predlog da se usvajanje obavi po hitnom postupku. Ili to može da se uradi na zahtev 84 poslanika.
Mediji su se pozabavili i skupštinskom matematikom. Po njoj, podršku rezoluciji kojom se osuđuje genocid u Srebrenici daju 123 poslanika (Za evropsku Srbiju – 78, G17 plus – 24, LDP – 12, manjine – sedam, samostalni – dva). Za osudu svih zločina glasaće 71 poslanik (Demokratska stranka Srbije – 21, Nova Srbija – devet, Srpska napredna stranka – 21, Socijalistička partija Srbije i Jedinstvena Srbija – 15, Partija ujedinjenih penzionera – pet). Iz nekih razloga, u ovoj formuli nedostaje 56 poslanika radikala, mada nije teško pretpostaviti kako će oni glasati.
Da počnemo s najgorim scenarijem. Na osudi genocida u Srebrenici najviši predstavnički dom Srbije biva opet podeljen i ne može da usvoji rezoluciju. U stvari, ne zna se šta bi za „imidž“ Srbije bilo gore: da rezolucije bude usvojena s jednim većinskim glasom (teorijski 126 prema 124) ili da genocid bude osuđen sa 64 poslanička glasa (većina, ako je u sali minimum od 126 poslanika). Jer, ako je dopušteno podsetiti, ideja i smisao ovakvih rezolucija jeste da one budu usvojene ubedljivom većinskom političkom voljom narodnih predstavnika. U tom smislu, džabe smo krečili ako smo se nadali da će od 2005. do danas nesumnjivi zločin u Srebrenici, sudski kvalifikovan kao genocid, tako biti viđen i u Srbiji.
Javnost možda još nije sazrela za suočavanje otvorenih očiju, ali ta konstatacija otvara ovde jednako bolnu temu – pitanje odgovornosti zašto je „narod opet izneverio“. Odgovor nije lak, mada jeste jednostavan: odgovorni su političari, bilo oni na vlasti, bilo oni koji se predstavljaju kao opozicija. Može i prostije – kako to da ovdašnje elite, sad ne samo političke – za pet proteklih godina nisu uspele ni za dlaku da promene stav o jednom zločinu za koji je najtužnije reći – neosporan je.
Nada Kolundžija (ZES): „Predsednik Tadić je, govoreći o rezoluciji, kazao da ne očekuje da će ona biti prihvaćena od svih. Mi smatramo da je neophodno postići što širi konsenzus, jer parlament predstavlja građane i državu.“
Ivica Dačić (SPS): „Naš stav je i ranije bio da treba osuditi zločin u Srebrenici, ali i sve druge zločine koji su počinjeni.“
Slavica Đukić–Dejanović (SPS): „Potrebno je da rezolucija ima širu dimenziju – da osudi zločin uopšte, a ne da se bazira samo na jednom. Potrebno je pomenuti i Srebrenicu, ali i druge zločine baš u toj rezoluciji.“
Dragan Marković Palma (JS): „Ako se osudi i ‘Oluja’ i sve drugo što je nama činjeno, onda može i Srebrenica. Samo za rezoluciju o Srebrenici poslanici JS-a neće glasati.“
Dragan Todorović (SRS): „Srebrenica je, između ostalog, instrument pomoću kog pokušavaju da osude srpski narod za genocid koji nije počinjen u Srebrenici. SRS osuđuje sve zločine počinjene na bilo kojoj strani i traži da se svi zločinci privedu pravdi, procesuiraju i osude.“
Miloš Aligrudić (DSS): „Nemamo problem da osudimo zločin u Srebrenici, ali ako se već takav akt predlaže, onda i sve ostale treba osuditi jer su sva stradanja i žrtve nepotrebne i strašne.“
Miroslav Markićević (NS): „Niko od poslanika NS-a neće glasati ni za kakvu deklaraciju u kojoj neće postojati svi ratni zločini koji su se desili. Niko ne može očekivati naše glasove za papir na kom se pominje samo Srebrenica, pod uslovom da je tamo uopšte bilo ratnog zločina.“
Suzana Grubješić (G17 plus): „To nije obaveza Srbije samo prema Haškom tribunalu već prema žrtvama i njihovim porodicama. Pošto je nekima očigledno problem da se osudi samo zločin u Srebrenici, rešenje bi bilo donošenje dve rezolucije – jedne o Srebrenici, i druge, kojom bi se osudili svi zločini počinjeni tokom raspada bivše SFRJ.“
Meho Omerović (SDPS): „Siguran sam da ćemo je do obeležavanja 15. godišnjice najvećeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata i usvojiti u Skupštini.“
Vesna Pešić (LDP): „Ne vredi donositi rezoluciju o osudi svih zločina zato što je to isto kao da osuđujemo sva ubistva, krivična dela, korupciju, sve ratne zločine. Ako nećemo da izdvojimo Srebrenicu kao posebnu, onda nije potrebno da donosimo rezoluciju da osuđujemo sve zločine.“
Jelena Trivan (DS): „Taj dokument treba da pokaže civilizacijski odnos prema zločinu. Bitno je da dobije što širu podršku i stranaka i građana.“
Čedomir Jovanović (LDP): „To je samo jedan od elemenata našeg određivanja prema svojoj i političkoj budućnosti regiona i dobra prilika da se rešimo ratnog nasleđa i skinemo preteški teret koji i nas i druge usporava u procesu vrednosne transformacije.“
Velimir Ilić (NS): „Ako se tekst bude odnosio samo na Srebrenicu, mi ćemo osuditi zločin, ali nećemo glasati za deklaraciju. Zalažemo se za to da se osude svi zločini bez obzira na to ko ih je počinio, a ne samo jedan, ma koliko bio težak.“
DVA LICA SRBIJE: Predsednik Boris Tadić na komemoraciji u Srebrenici…
…i Aleksandar Vučić na protestu protiv imena Bulevara Zorana Đinđića
ČOVEK KOJI JE UBIO SREBRENICU: Ratko Mladić
„Onog trenutka kada Ratko Mladić bude lociran, ukoliko bude u Srbiji, bez ikakve sumnje će biti izručen Haškom tribunalu“, izjavio je po tko zna koji put predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajić. Po tko zna koji put Ljajić je ponovio i da nitko ne raspolaže preciznim informacijama gdje se nalazi najpoznatiji haški bjegunac. A kako stvari stoje, bez lociranja, hapšenja i izručenja Ratka Mladića, Srbija se ne može nadati da će u dogledno vrijeme ostvariti svoj glavni politički i strateški cilj – ulazak u Evropsku uniju. Deklaracije, politička volja, potpuna suradnja sa Tribunalom, kao i sve što je po tom pitanju do sada urađeno, izgleda da nisu dovoljne. Dok god Mladić bude na slobodi, Srbiju će progoniti avet Srebrenice. Taj čovjek i taj bosanski gradić zauvijek će ostati povezani najstrašnijim masakrom u Evropi poslije Drugog svjetskog rata.
Prije petnaest godina, točnije 11. jula 1995, sa tri tromblonske mine u jednoj i heklerom u drugoj ruci, Mladić je polako, nogu pred nogu, hodao Srebrenicom. Dovikivao se sa svojim borcima, grlio i ljubio sa potčinjenima. Svjestan kamere, uživao je u svakom trenutku tog sparnog sunčanog dana. Posebno zadovoljno djelovao je kada je pomilovao dječaka pred hiljadama i hiljadama prestravljenih žena, djece i staraca, javno obećavši da se nikom neće desiti ništa loše. Što se poslije dogodilo, dobro je poznato.
U julu 1995. Ratko Mladić je bio na vrhuncu moći. Politički embargo protiv Radovana Karadžića i njegovih suradnika sa Pala koji je zaveo Slobodan Milošević, na njega se nije odnosio: komandant Vojske Republike Srpske u svakom trenutku bio je rado viđen gost na kanabetu u Predsjedništvu Srbije. Kao nikad dotad, od Mladićevih odluka i postupaka zavisili su u Bosni i Hercegovini život i smrt, rat i mir. Njegov ugled kao generala i velikog srpskog vojskovođe među nacionalistima sa obje strane Drine, nikad nije bio veći. Činjenica je bila da je Vojska Republike Srpske u tom trenutku bila prenapregnuta do pucanja. Ali isto tako je stajala i činjenica da su njene jedinice imale kontrolu nad više od šezdeset posto teritorija Bosne i Hercegovine, da su i dalje držale Sarajevo pod opsadom, da su slomile ofanzivu Petog korpusa Armije BiH iz Bihaća, da su ponizile i natjerale na popuštanje međunarodnu zajednicu kada su poslije par zračnih udara aviona NATO-a uzeli kao taoce nekoliko stotina pripadnika mirovnih snaga, sve snimajući ih vezane na mjestima potencijalnih bombardovanja.
Ipak, Milošević, Karadžić i Mladić uveliko su bili svjesni da im vrijeme ističe. Jasno im je bilo da je neizbježno razgraničenje u Bosni i Hercegovini u omjeru 49 odsto teritorija Republici Srpskoj naspram 51 odsto koliko je trebalo da dobije muslimansko-hrvatska federacija. Ostalo je samo da se utvrdi koja konkretna područja moraju da ustupe. Ako je Mladić podržavao Miloševića protiv Karadžića kada je u pitanju pregovarački proces, slagao se s njima da bosanski Srbi moraju pošto-poto zadržati svoj dio Sarajeva i kompaktnu teritoriju u istočnoj Bosni; ako Miloševiću i nije bilo stalo do Sarajeva i Karadžićevih zahtjeva za nezavisnošću, do zapadnog zaleđa Drine i te kako jeste.
Prema nekim navodima, Mladić je spremao napad na Srebrenicu još od februara 1995. Iste te informacijama govore i da je nastojao da što manji broj ljudi bude upoznat sa operacijom. Pored Srebrenice, ona je obuhvatala i Žepu (koju je VRS i zauzela) i Goražde (na samim prilazima gradu, Milošević je pod pritiskom međunarodne zajednice zaustavio Mladića i njegove jedinice).
Mladić nije želio samo da zauzme Srebrenicu, Žepu i Goražde, niti samo da zada udarac Armiji BiH od koga se ona nikad više ne bi oporavila: Mladić je htio da jednom zauvijek zauzme i uništi sve tri muslimanske enklave u istočnoj Bosni na način koji nikakvi mirovni planovi, nikakvi pregovori i nikakvo stanje na terenu neće moći da promijene. Zato je spremio kamione i autobuse za transport ratnih zarobljenika, streljačke vodove i potjerne odrede za likvidacije tih ljudi po šumama i napuštenim objektima, bagere i rovokopače za desetine masovnih grobnica… Zato je Mladić u Srebrenici naredio i izvršio genocid.
Deklaracija o Srebrenici izuzetno je važan korak za Srbiju. Međutim, onaj ključni i najvažniji bio je i ostaće hapšenje i izvođenje Ratka Mladića pred lice pravde.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
