Suđenje za saobraćajnu nesreću u kojoj je Katarina Marić poginula, a još dvoje ljudi povređeno bliži se kraju. Ta tragedija povukla je za sobom neizbežnu medijsku pažnju, jer je reč bila o vozilu tadašnjeg ministra Dragana Veselinova. Neke materijalne činjenice, međutim, tek treba rasvetliti
Petnaestog aprila 2003. u 9:40 pre podne, terensko vozilo „micubiši pajero“ BG 19-11 (vlasništvo Vlade Srbije) kretalo se niz Beogradsku ulicu ka raskrsnici sa Njegoševom. U vozilu su bili Dragan Veselinov, ministar za poljoprivredu u Vladi Srbije, policajac Nebojša Jovčević iz SUP-a Pančevo (dodeljen kao obezbeđenje ministru tokom vanrednog stanja) i vozač Steva Bakalov (stalni vozač D. Veselinova, primljen na rad u MUP Srbije). Vozilo je koristilo plavo rotaciono svetlo i policijsku sirenu i kretalo se brzinom od oko 80 km/h nizbrdo, ka Slaviji. Na raskrsnici Beogradske i Njegoševe dolazi do kontakta sa taksi-vozilom mercedes benc koje je izlazilo iz Njegoševe i skretalo levo, uzbrdo u Beogradsku. Prilikom sudara taksi je odbačen i zarotiran zadnjim krajem nekih pet metara; prednja leva guma vladinog vozila pukla je i vozač Bakalov izgubio je kontrolu nad teškim vozilom. Po tragovima sudeći, Bakalov je primetio taksi i pokušao da ga obiđe s leđa, menjajući traku (iz leve u desnu), ali ga je ipak pogodio u zadnji levi deo svojim prednjim levim krilom i branikom. Boreći se sa volanom, Bakalov koči, ali teški džip skreće desno na trotoar, lomi one crno-žute stubiće koji brane parkiranje i usput udara troje pešaka. Katarina Marić ostaje mrtva na mestu; Snežana Vujičić teško je ranjena, a Srbislav Ćirić nešto lakše; vozač taksija Milivoje Stojanović imao je lakši potres mozga.
Medijskih posledica ove nesreće svi se sećamo: Dragan Veselinov poneo se nezgrapno (na više načina) i na kraju, nepristojno kasno, podneo ostavku. Pravosudne posledice nekako su pale u drugi plan. Naime, Steva Bakalov odmah je suspendovan kao policajac i predat Disciplinskom sudu MUP-a, koji će rešiti da nema mesta disciplinskom gonjenju, pa će ga tadašnji načelnik Javne bezbednosti vratiti na posao – pretpostavlja se do kraja krivičnog postupka. Novi načelnik RJB-a gen. Milošević, međutim, otpustiće ga pre kraja krivičnog postupka. Krivični postupak započet je u Trećem opštinskom sudu, da bi onda „nevidljivom rukom“ (advokati odbrane) bio prebačen na Okružni sud, a kvalifikacija promenjena u težu: iz nehata u umišljaj. Umišljaj je opisan rečima: „u odnosu na koje posledice je okrivljeni olako držao da neće nastupiti, ili da će ih moći otkloniti“.
Prevedeno na običan jezik, a u datom kontekstu, to jednostavno znači: ne vozi se niz Beogradsku ulicu 80 na sat, bez obzira na sirenu i plavo rotaciono svetlo; tamo ima semafora i pešaka, „pajero“ je težak i uopšte je to postupak rizičan – kao što smo, nažalost, videli. Steva Bakalov to ne spori: odmah je rekao da je vozio tom brzinom, a to su potvrdili i sudski veštaci. Ostaju dve druge okolnosti: stanje na semaforu i pitanje kretanja i položaja taksija mercedes. Po nalazu veštaka (tri inženjera), semafor ne može istovremeno da pokaže zeleno svetlo za obe ulice; to je nesporno. Vreme izmene signala na semaforu takvo je da tokom dve sekunde oba vozila imaju zajedničko crveno svetlo; zajedničko zeleno ne mogu imati nikako. Oba vozača tvrde da su imali zeleno; policajac iz džipa potvrđuje verziju Bakalova, ali pešaci na prelazu s jedne na drugu stranu Beogradske ulice kažu da su oni imali zeleno za pešake; jedan od njih je i krenuo, pa nije uspeo da odskoči dovoljno daleko od džipa… Biće da se Steva Bakalov previše uzdao u sirenu i plavo svetlo; moguće je i da je vozač taksija krenuo malo ranije; dve sekunde su u pitanju…
Nalaz veštaka kaže da se džip kretao brzinom od 80 km/h; ali kaže takođe i da se taksi u trenutku kontakta sa džipom kretao brzinom od 27 km/h. Vozač taksija Stojanović, međutim, tvrdi da je u trenutku kada ga je džip udario stajao pred pešačkim prelazom i čekao pešake da prođu. Kaže i da je u desnoj traci u Njegoševoj, pored njega, bilo još vozila koja su skrenula dole desno, ka Slaviji; tih vozila, međutim, nema; teško da ih je i bilo, jer bi se tako našla na putu džipa koji je doleteo tolikom brzinom…
To su, dakle, dileme koje su preostale sudskom veću koje sudi u ovom predmetu. Što se javnosti tiče i moralnog aspekta cele ove tužne priče, ostao je utisak ministarske arogancije (mogao je da skrene pažnju vozaču da ne juri toliko; neće Vlada da pobegne), pojačan frenetičnom i nervoznom atmosferom vanrednog stanja. Taj utisak Dragan Veselinov mogao je da ublaži – da je bio taktičniji i pristojniji. Druga pouka koju valja izvući – da se tragedija ne ponovi – jeste da ministre i sličan svet koji ima pravo na prioritet u saobraćaju ne smeju da voze vozači koji nemaju iskustvo sa prioritetnom vožnjom (sa sirenom i plavim svetlom). Svaki vozač iz policije, Hitne pomoći i vatrogasne brigade kazaće vam da, kad pod plavim svetlom i sirenom naiđe na crveno svetlo, ima da uspori, dobro pogleda levo i desno i nastavi vožnju tek kad je siguran da su ostali vozači stali i ustupili mu prolaz.
Kako reče jedan vozač Hitne pomoći: „Ako se sudarim žureći se nekud, neću stići tamo kuda sam žurio.“
Dijana Hrka i Milomir Jaćimović nisu samo pojedinci u štrajku glađu – oni su simbol moralne povrede koju oseća celo društvo. Kada moralnu povredu posmatramo u političkom kontekstu, postaje jasnije zašto inače razumni i pristojni ljudi mogu da osete snažan bes ili čak mržnju prema onima koji se ponašaju cinično i bez trunke empatije
“Mi sada nemamo politički život u Srbiji i moramo da ga obnovimo, da obnovimo elementarnu demokratiju i platforme kritičkog mišljenja. Ako budemo insistirali na ideološkim ekskluzivnostima, tu promenu nećemo izvojevati, jer da smo mogli, to bi se već dogodilo. Dakle, sad imamo jednog snažnog aktera, i tog aktera treba podržati, jer u referendumskoj atmosferi na potencijalnim izborima Vučić gubi”
Šta je ušlo u te male ljude po srednjim školama te su zaustavili svoje živote na dva dana kako bi poslužili kao leđa jednoj ženi, da ne leži bez ikoga dan i noć naspram Ćacilenda? U srednjoškolcima se razbuktao požar saosećanja i solidarnosti. Jer, Dijana Hrka je taman tih godina da bi mogla biti majka svakoga od njih. A majka se nikada ne ostavlja sama
Kako su poslanik SNS Milenko Jovanov i njegove kolege, nastojeći da u parlamentu dokažu kako je leks specijalis kojim će se omogućiti rušenje Generalštaba prava stvar za ovu državu, blatili Nikolu Dobrovića, autora tog zdanja, a u stvari pokazali koliko su on i njegovo delo veliki
Kad taktika beskonačnog odlaganja obaveza prestane da daje rezultate, režim u Srbiji ima jednostavna i oprobana rešenja. Ako im smeta kulturno dobro, Skupština izglasa Leks specijalis. Na žalbe o krađi izbora, predlažu zakon kao da su stvarno spremni na kompromis. Ako mora novi Savet REM-a, može i to, ali da se bar oko jednog kandidata napravi neka spletka – recimo, oko nacionalnih manjina
Ukoliko imate trunku ličnog integriteta, lako ćete ugledati samog sebe na kiši u štrajku glađu. Kao što danas za Milomira Jaćimovića nema pravde, zakona i ustavnih prava, sutra ih možda ni za vas neće biti
Nema ničega u ideji Fakulteta srpskih studija što državni univerziteti već ne pokrivaju. „Identitetske discipline“ nisu drugo do košmari proizašli iz falangističkih glava
Ko je od nas ikada pogledao svih 250 imena poslaničkih kandidata na listi za koju želi da glasa? Iako to nigde nije rečeno, jasno je da će studentska lista biti švedski sto. Ako je ikom bitno, moj glas imaju, sve i da mi se 249 imena ne dopadne
Dijana Hrka, Milomir Jaćimović i emocije građana
Ranjene duše na obodu Ćacilenda Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
