Suđenje za saobraćajnu nesreću u kojoj je Katarina Marić poginula, a još dvoje ljudi povređeno bliži se kraju. Ta tragedija povukla je za sobom neizbežnu medijsku pažnju, jer je reč bila o vozilu tadašnjeg ministra Dragana Veselinova. Neke materijalne činjenice, međutim, tek treba rasvetliti
Petnaestog aprila 2003. u 9:40 pre podne, terensko vozilo „micubiši pajero“ BG 19-11 (vlasništvo Vlade Srbije) kretalo se niz Beogradsku ulicu ka raskrsnici sa Njegoševom. U vozilu su bili Dragan Veselinov, ministar za poljoprivredu u Vladi Srbije, policajac Nebojša Jovčević iz SUP-a Pančevo (dodeljen kao obezbeđenje ministru tokom vanrednog stanja) i vozač Steva Bakalov (stalni vozač D. Veselinova, primljen na rad u MUP Srbije). Vozilo je koristilo plavo rotaciono svetlo i policijsku sirenu i kretalo se brzinom od oko 80 km/h nizbrdo, ka Slaviji. Na raskrsnici Beogradske i Njegoševe dolazi do kontakta sa taksi-vozilom mercedes benc koje je izlazilo iz Njegoševe i skretalo levo, uzbrdo u Beogradsku. Prilikom sudara taksi je odbačen i zarotiran zadnjim krajem nekih pet metara; prednja leva guma vladinog vozila pukla je i vozač Bakalov izgubio je kontrolu nad teškim vozilom. Po tragovima sudeći, Bakalov je primetio taksi i pokušao da ga obiđe s leđa, menjajući traku (iz leve u desnu), ali ga je ipak pogodio u zadnji levi deo svojim prednjim levim krilom i branikom. Boreći se sa volanom, Bakalov koči, ali teški džip skreće desno na trotoar, lomi one crno-žute stubiće koji brane parkiranje i usput udara troje pešaka. Katarina Marić ostaje mrtva na mestu; Snežana Vujičić teško je ranjena, a Srbislav Ćirić nešto lakše; vozač taksija Milivoje Stojanović imao je lakši potres mozga.
Medijskih posledica ove nesreće svi se sećamo: Dragan Veselinov poneo se nezgrapno (na više načina) i na kraju, nepristojno kasno, podneo ostavku. Pravosudne posledice nekako su pale u drugi plan. Naime, Steva Bakalov odmah je suspendovan kao policajac i predat Disciplinskom sudu MUP-a, koji će rešiti da nema mesta disciplinskom gonjenju, pa će ga tadašnji načelnik Javne bezbednosti vratiti na posao – pretpostavlja se do kraja krivičnog postupka. Novi načelnik RJB-a gen. Milošević, međutim, otpustiće ga pre kraja krivičnog postupka. Krivični postupak započet je u Trećem opštinskom sudu, da bi onda „nevidljivom rukom“ (advokati odbrane) bio prebačen na Okružni sud, a kvalifikacija promenjena u težu: iz nehata u umišljaj. Umišljaj je opisan rečima: „u odnosu na koje posledice je okrivljeni olako držao da neće nastupiti, ili da će ih moći otkloniti“.
Prevedeno na običan jezik, a u datom kontekstu, to jednostavno znači: ne vozi se niz Beogradsku ulicu 80 na sat, bez obzira na sirenu i plavo rotaciono svetlo; tamo ima semafora i pešaka, „pajero“ je težak i uopšte je to postupak rizičan – kao što smo, nažalost, videli. Steva Bakalov to ne spori: odmah je rekao da je vozio tom brzinom, a to su potvrdili i sudski veštaci. Ostaju dve druge okolnosti: stanje na semaforu i pitanje kretanja i položaja taksija mercedes. Po nalazu veštaka (tri inženjera), semafor ne može istovremeno da pokaže zeleno svetlo za obe ulice; to je nesporno. Vreme izmene signala na semaforu takvo je da tokom dve sekunde oba vozila imaju zajedničko crveno svetlo; zajedničko zeleno ne mogu imati nikako. Oba vozača tvrde da su imali zeleno; policajac iz džipa potvrđuje verziju Bakalova, ali pešaci na prelazu s jedne na drugu stranu Beogradske ulice kažu da su oni imali zeleno za pešake; jedan od njih je i krenuo, pa nije uspeo da odskoči dovoljno daleko od džipa… Biće da se Steva Bakalov previše uzdao u sirenu i plavo svetlo; moguće je i da je vozač taksija krenuo malo ranije; dve sekunde su u pitanju…
Nalaz veštaka kaže da se džip kretao brzinom od 80 km/h; ali kaže takođe i da se taksi u trenutku kontakta sa džipom kretao brzinom od 27 km/h. Vozač taksija Stojanović, međutim, tvrdi da je u trenutku kada ga je džip udario stajao pred pešačkim prelazom i čekao pešake da prođu. Kaže i da je u desnoj traci u Njegoševoj, pored njega, bilo još vozila koja su skrenula dole desno, ka Slaviji; tih vozila, međutim, nema; teško da ih je i bilo, jer bi se tako našla na putu džipa koji je doleteo tolikom brzinom…
To su, dakle, dileme koje su preostale sudskom veću koje sudi u ovom predmetu. Što se javnosti tiče i moralnog aspekta cele ove tužne priče, ostao je utisak ministarske arogancije (mogao je da skrene pažnju vozaču da ne juri toliko; neće Vlada da pobegne), pojačan frenetičnom i nervoznom atmosferom vanrednog stanja. Taj utisak Dragan Veselinov mogao je da ublaži – da je bio taktičniji i pristojniji. Druga pouka koju valja izvući – da se tragedija ne ponovi – jeste da ministre i sličan svet koji ima pravo na prioritet u saobraćaju ne smeju da voze vozači koji nemaju iskustvo sa prioritetnom vožnjom (sa sirenom i plavim svetlom). Svaki vozač iz policije, Hitne pomoći i vatrogasne brigade kazaće vam da, kad pod plavim svetlom i sirenom naiđe na crveno svetlo, ima da uspori, dobro pogleda levo i desno i nastavi vožnju tek kad je siguran da su ostali vozači stali i ustupili mu prolaz.
Kako reče jedan vozač Hitne pomoći: „Ako se sudarim žureći se nekud, neću stići tamo kuda sam žurio.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
