Slučaj građanina Tolimira

Poslednjeg dana maja sve svetske agencije su pod oznakom „hitno“ plasirale vest da je u okolini Bratunca uhapšen Zdravko Tolimir, bivši načelnik za bezbednost u štabu Ratka Mladića, treći po značaju na listi begunaca od Haškog tribunala. Vlasti su saopštile da je Tolimir uhvaćen zahvaljujući zajedničkim naporima policije Srbije i Republike Srpske, nakon što je ilegalno prešao u Bosnu preko Ljubovije, da kod sebe nije imao nikakva dokumenta i da nije pružio otpor hapšenju. Već sledećeg dana, u petak 1. juna, Tolimir je prebačen u Sarajevo, a odatle u pritvorsku jedinicu Haškog tribunala u Sheveningenu. Tolimir je u Hagu optužen kao glavni Mladićev saučesnik u genocidu u Srebrenici, ali i kao šef njegovih jataka u Srbiji, pa je ovo hapšenje izazvalo talas pohvala od zvaničnika Sjedinjenih Američkih Država, Evropske unije i ostalih faktora međunarodne zajednice. Uz okolnost da je Tolimir prebačen u Sheveningen samo tri dana pre dugo najavljivane posete Karle del Ponte Beogradu, učinilo se da je srpska vlada konačno povukla potez kojim je dokazala da je spremna da okrene novi list kad je reč o saradnji sa Tribunalom i da je konačno spremna da ispuni svoje međunarodne obaveze. Istovremeno, to je trebalo da bude dokaz da se odustalo od politike nagovaranja na dobrovoljnu predaju, koju je premijer Koštunica nepopustljivo zastupao u prethodnom mandatu, te da će preostali haški begunci, sa Mladićem na čelu, u dogledno vreme biti pohapšeni.

ČINJENICE I FRAZE: Međutim, još pre nego što se avion Del Ponteove spustio na beogradski aerodrom, pojavile su se prve sumnje u zvaničnu verziju o Tolimirovom hapšenju. Tu verziju je prvi osporio Aleksandar Vučić, generalni sekretar Srpske radikalne stranke, na konferenciji za štampu u nedelju 3. juna. „General Zdravko Tolimir nije uhapšen u policijskoj akciji u pograničnom delu između Srbije i RS, kako je zvanično saopšteno. To je besramna laž i manipulacija! On je uhapšen još u noći između 30. i 31. maja, u jednom iznajmljenom stanu na Novom Beogradu“, rekao je Vučić i dodao da ima dokaze da su u hapšenju učestvovali i predstavnici stranih obaveštajnih službi, te da će njegova stranka „primorati vlasti da objasne ko je dozvolio Britancima i Amerikancima da vršljaju i hapse po Srbiji“.

S obzirom na to da je Vučić u poslednjih nekoliko godina često izlazio u javnost sa bombastičnim optužbama i obećavao dokaze koje nikada nije isporučio, u početku ga je malo ko shvatio ozbiljno. Tek sutradan, kada se Tolimir pojavio pred sudijama Tribunala, javnost je dobila priliku da čuje njegovu verziju priče. Umesto da se izjasni da li se oseća krivim po optužnici, koja ga tereti za zločine protiv čovečnosti i teško kršenje prava i običaja rata, Tolimir je izjavio da želi da skrene pažnju na okolnosti svog hapšenja. „Uhapšen sam u Srbiji, čiji sam državljanin, i prebačen sam u Republiku Srpsku, čiji nisam državljanin, bez moje volje i bez prava na advokata. Iz meni nepoznatih razloga, posle hapšenja sam prebačen u Bijeljinu, a zatim u okolinu Bratunca. Tamo su me, ne znam zašto, snimali u okolini vojnih i policijskih objekata“, rekao je Tolimir. „Zatim sam preko Bijeljine prebačen u Banja Luku, gde su mi ljudi iz Ministarstva pravde nudili pogodnosti za porodicu samo ako prihvatim da sam državljanin Republike Srpske.“ Tek nakon toga, ispričao je general, isporučen je predstavnicima NATO-a u Bosni, koji su ga sproveli u Holandiju.

Tolimir je u sudnici delovao bolesno i iscrpljeno – imao je, kako je rekao, tri moždana udara i izgubio dvadeset pet kilograma – ali je njegov iskaz potkrepio Vučićeve optužbe. Na ovo je neko iz vlasti već morao da reaguje, a ta nezahvalna dužnost poverena je ministru prosvete Zoranu Lončaru, koji je ujedno i član Saveta za saradnju sa Haškim tribunalom. Bez ulaženja u detalje, Lončar je ponovio da je Tolimir uhapšen u Bratuncu „u zajedničkoj akciji organa bezbednosti Srbije i RS“ i dodao da Tolimirovo pozivanje na srpsko državljanstvo „samo potvrđuje da je postojala jasna obaveza državnih organa Srbije da učestvuju u zajedničkoj akciji“. Nikakvi dodatni detalji o „akciji u Bratuncu“ koji bi potvrdili zvaničnu verziju nisu saopšteni, a Lončarevo kruto fraziranje samo je potkrepilo postojeće sumnje. Ni Milorad Dodik, premijer Republike Srpske, nije bio mnogo uverljiviji kada je izjavio da je Tolimir uhapšen na teritoriji RS, ali da mu nikakvi detalji o hapšenju nisu poznati. Konačno, ni državna Agencija za istraživanja i zaštitu (bosanski ekvivalent BIA), koja je formalno nadležna za hvatanje haških begunaca, nije imala šta da kaže osim da su sve informacije o hapšenju dobili od organa RS.

MONKEY BUSINESS: U međuvremenu, pažnja medija se koncentrisala na kuću u Ulici vajara Živojina Lukića na Bežanijskoj kosi, u kojoj je Tolimir bar neko vreme boravio. Stanari su u početku bili nevoljni da razgovaraju sa novinarima, ali je njihov otpor brzo popustio pred najezdom, pa su ispričali da su u noći između 30. i 31. maja, oko tri ujutru, mladići sa fantomkama na licu provalili u stan na trećem spratu i odatle izveli lisicama vezanog čoveka koji odgovara Tolimirovom opisu. Vlasnik pomenutog stana izjavio je, posle izvesnog oklevanja, da je stan iznajmio poznaniku svog prijatelja. „Meni su rekli da stan iznajmljuju za švaleraciju“, rekao je gazda, koji nije želeo da mu se objavi ime. „Dogovorili smo se, a meni ništa nije bilo sumnjivo jer je redovno plaćao kiriju.“

Višestruki izvori „Vremena“ potvrđuju da je Zdravko Tolimir zaista uhapšen u pomenutom stanu, u kome su između ostalog nađena i lažna bosanska dokumenta na generalovo ime, te da je „hapšenje“ u Bratuncu inscenirano. Isti izvori kažu da o akciji nije učestvovala specijalizovana jedinica MUP-a Srbije za potragu za haškim beguncima, kao ni Vojno bezbednosna agencija, koju predvodi general Svetko Kovač. „Njima je servirana informacija da je na Bežanijskoj kosi hvatan Stojan Župljanin (takođe haški begunac), a da je reč o Tolimiru, saznali su iz novina“, kaže naš izvor. U krug posvećenih nije bio uključen ni Rasim Ljajić, šef Nacionalnog saveta za saradnju sa Tribunalom. Svi naši izvori se slažu da je čitavu ujdurmu – i stvarno i inscenirano hapšenje – izvela Bezbednosno informativna agencija (BIA), bez ikakve koordinacije sa drugim službama i institucijama Republike Srbije.

Da stvar bude gora, istina o hapšenju Tolimira nije saopštena ni Vladimiru Vukčeviću, tužiocu Posebnog odeljenja za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu, koji je ujedno i šef koordinacionog tima za primenu Akcionog plana za hvatanje Ratka Mladića, a ni Borisu Tadiću, predsedniku Srbije i predsedniku novoformiranog Nacionalnog saveta za bezbednost, koji bi trebalo da koordinira rad svih srpskih bezbednosnih službi, javnih i tajnih. Tako su svi oni – Tadić, Vukčević i Kovač – dovedeni u situaciju da u susretima sa Karlom del Ponte u ponedeljak i utorak podrže zvaničnu verziju, kako bi izbegli blamažu.

Postavlja se pitanje zašto je ova predstava, koja je malo koga zavarala i koju su neke zapadne diplomate u Beogradu nazvale „majmunisanje“ (monkey business) uopšte bila izvedena. Izgleda da se nekom učinilo zgodno da političke poene za Tolimirovo hapšenje podeli sa vlastima Republike Srpske, koje su već duže vreme pod žestokim pritiskom međunarodne zajednice zbog svoje neaktivnosti u hvatanju haških begunaca i zbog opiranja da pristanu na reforme koje imaju za cilj stvaranje jedinstvene policijske službe za celu teritoriju Bosne. Podelom zasluga za hvatanje Tolimira bio bi izmiren i deo duga koji Srbija ima prema RS, a koji je nastao 2004. godine, kada se velika grupa haških begunaca, od kojih su se mnogi skrivali na teritoriji RS, manje ili više dobrovoljno predala vlastima u Beogradu, dok je RS ostala uskraćena. Usput, hapšenje na teritoriji RS ojačalo bi tvrdnje Beograda da se optuženici ne nalaze na njihovoj teritoriji. Režiseri ove farse su u početku verovali da bi sa Tolimirom mogli da se dogovore da i on podrži ovaj scenario, u zamenu za pomoć porodici i pri finansiranju odbrane, a kada se on nije dao ubediti, primenjen je „plan B“ – jednostavno je isporučen u Sheveningen. Režiseri su izvesno računali da ni Tribunal ni međunarodna zajednica neće tražiti dlaku u jajetu i javno im reći da lažu.

UPALJAČ I ČOKOLADICA: U tome su u izvesnoj meri bili u pravu. Što se Karle Del Ponte tiče, njoj je sasvim svejedno gde je i kada uhapšen Tolimir, sve dok je on u Sheveningenu, i dok postoji neka nada da će i Mladić uskoro krenuti njegovim stopama. „Mi smo se dogovorili da od toga ne pravimo pitanje i stoga se nismo mnogo bavili tom temom“, kaže naš izvor iz Tribunala. Ipak, Del Ponteova je od svih ljudi sa kojima se u Beogradu srela, jedino Radetu Bulatoviću čestitala na uspešnom hapšenju, čime je pokazala da je svesna njegove uloge u ovoj tragikomediji. Polaskani šef BIA joj je, kako saznajemo, poklonio pozlaćeni upaljač sa amblemom Službe, a ona je njemu uzvratila čokoladicama koje je iskopala iz torbe.

Javnost Srbije, međutim, ne bi trebalo tako lako da pristane na laž, i to iz više razloga. Prvi je taj što uvid iza scene pokazuje da se o sprovođenju saradnje sa Hagom – koju i predsednik i premijer Srbije javno definišu kao pitanje od najvećeg državnog značaja – ne pita niko od ljudi koji su formalno zadužani za to, već da se o tim pitanjima odlučuje u uskom krugu Koštuničinih najbližih saradnika. Drugi, važniji razlog jeste to što je režiranim hapšenjem Tolimira grubo prekršen Zakon o saradnji sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu, a to je baš onaj zakon na kome je premijer-legalista onomad onoliko insistirao. Taj zakon u članu 14 jasno kaže da se lice koje je optuženo pred Tribunalom mora u najkraćem roku, ne dužem od 24 sata, izvesti pred istražnog sudiju, kao i da to lice ima pravo na advokata. Oronulom i bolesnom Tolimiru, koji bez obzira na teške optužbe ima neka osnovna prava, ta su prava grubo uskraćena.

Za sada jedino radikali i socijalisti imaju nameru da u parlamentu traže istinu o slučaju Tolimir, mada je zbog odnosa snaga u Skupštini malo verovatno da će od toga biti vajde. Stoga je na potezu državni tužilac, koji bi sada po službenoj dužnosti morao da pokrene postupak protiv grupe lica, sa Radetom Bulatovićem na čelu, koja su zloupotrebila službeni položaj. A zatim, predsednik Tadić bi na prvom sastanku Nacionalnog saveta za bezbednost morao da iskoristi svoja ovlašćenja i postavi pitanje odgovornosti režisera ove tragikomedije. Možda je naivno, imajući u vidu realnosti srpske političke scene, očekivati ovakav rasplet, ali sve drugo značilo bi kolektivan pristanak na kršenje zakona i na laž, kao i na bezakonje i laži koje tek slede.