Slučaj Cvijan kao ogledalo našeg sistema

Advokat Ivan Ninić iz Beograda poslao je zahteve sa po pet pitanja o slučaju smrti političara Vladimira Cvijana za Bezbednosno-informativnu agenciju (BIA) i MUP. Ninić je tražio odgovore na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Ovde je reč o misterioznoj smrti bivšeg generalnog sekretara Predsedništva Srbije za mandata Borisa Tadića, kasnije visokog funkcionera SNS-a i advokata Vladimira Cvijana čije je telo pronađeno 5. januara 2018. godine u Dunavu, dva kilometra od Pančevačkog mosta u Beogradu.

Tužilaštvo se o tom slučaju oglasilo posle više od tri godine. Ninić je zato pitao: da li je Cvijan bio predmet obrade BIA, da li je BIA izvršila istragu o smrti advokata Cvijana, razmenjivala operativne podatke sa drugim institucijama o tom slučaju, kad i s kim, da li je službenik BIA izašao na lice mesta kada je identifikovano telo Vladimira Cvijana…?

U razgovoru za „Vreme“, Ivan Ninić tumači odgovore i službene spise koje mu je poslala BIA, dok iščekuje odgovore iz MUP-a, ali i još nekih institucija, objašnjava zašto je odlučio da se zauzme za slučaj Vladimira Cvijana, o čemu je razgovarao s njim 2014. godine i šta je to što je Cvijan mogao imati protiv Aleksandra Vučića kad je najavio obračun s njim. Ninić otkriva i da li je posle šest godina saznao ko ga je i za čiji račun premlatio metalnim šipkama ispred ulaza u zgradu u kojoj je živeo, avgusta 2015.

Advokat Ninić ima 33 godine, bivši je novinar, pisao je istraživačke tekstove za portal „Pištaljka“ u kojima je ukazivao na sumnjive poslove ljudi iz vrha Demokratske stranke (do 2012), bio je savetnik u Ministarstvu privrede za vreme Saše Radulovića (2013–2014), u Savetu za borbu protiv korupcije istraživao je vlasničku strukturu i finansiranje domaćih medija, u Agenciji za privatizaciju bio je savetnik Vide Uzelac (2014) i napisao desetine krivičnih prijava protiv državnih funkcionera. Ninić ima i intrigantno stranačko iskustvo: 2006, sa svojih 18 godina, ušao je u Srpsku radikalnu stranku i ostao član sve do 2012.

„VREME„: Šta je neobično a šta novo u dokumentima koja ste dobili od BIA?

IVAN NINIĆ: Nisam verovao da ću dobiti odgovore. Budući da sam svoj zahtev njima odmah objavio, oni su verovatno shvatili da javnost mora da se umiri, misterija Cvijanove smrti – amortizuje. Odlučili su da nešto daju. Dali su šest dokumenata, službenih beležaka i izveštaja koji ne sadrže ništa drastično novo, osim prepričavanja i interpretacije razgovora sa članovima porodice, pretpostavljam da je jedno lice otac, drugo lice sestra, zatim, predstavnici Advokatske komore i Instituta za sudsku medicinu, radnik Jugoslovenskog rečnog brodarstva. Sva dokumenta su nastala u martu ove godine posle medijskih objava o Cvijanovoj smrti. BIA želi da ubedi javnost da Vladimir Cvijan nije bio predmet njihovog interesovanja u periodu od decembra 2013. kad sukob s vrhom SNS-a eskalira i kad postaje disident, pa do smrti, do 5. januara 2018.

Kako je moguće da BIA nema ništa o čoveku koji je bio generalni sekretar Predsedništva Srbije za vreme Borisa Tadića, zatim visoki funkcioner SNS–a koji sa SNS–om u jednom trenutku ulazi u otvoreni sukob?

Dva ključna pitanja sam im postavio: da li je Vladimir Cvijan bio predmet obrade službe bezbednosti, ako jeste kad i po kom osnovu, i da li su ti podaci prosleđeni tužilaštvu ili su propisno uništeni? Ako su prosleđeni, kada i kom tužilaštvu, a ako su uništeni, kada su uništeni? Pitanja su prilično jednostavna, ali je odgovor na njih komplikovan. U odnosu na ova dva pitanja Agencija kaže da ne raspolaže podacima u pogledu kojih biste mogli da ostvarite pravo propisano zakonom. Na treće pitanje mi odgovaraju da nisu izašli na lice mesta kad je leš isplivao jer oni ne vode istragu, kao da ja to ne znam. I na preostala dva zahteva mi dostavljaju službene beleške, tih šest dokumenata. Ključ su ta prva dva pitanja i ja sam izrazio žalbu povereniku za informacije od javnog značaja. BIA mi nije eksplicitno odgovorila ni da ima ni da nema podatke o praćenju i operativnoj obradi. Umesto toga nemušto su formulisali odgovore verujući da ću da se upecam da nema podataka u pogledu kojih ja mogu ostvariti prava propisana zakonom o pristupu informacijama od javnog značaja. Što znači: ima podataka koje mi ne mogu dostaviti. Sad je na potezu poverenik pošto on ima sertifikat da pristupi svim podacima u Srbiji pa čak i onim podacima koji su označeni najvišim stepenom bezbednosti. Čekam da poverenik utvrdi da li BIA govori istinu ili ne i da po mojoj žalbi reaguje. Na kraju i Sud u Strazburu može da presudi.

Ne mogu da verujem da Cvijan kao član zakonodavne vlasti, kao član predsedništva najveće stranke kreće u otvoreni obračun s najjačom političkom figurom, ostvaruje kontakte s većim brojem ljudi, poseduje informacije, sprema vrstu „atomskog udara“ kad niko nema hrabrosti da se suprotstavi Vučiću, i niko od službi bezbednosti nije nadzirao njegov život, kontakte i kretanje.

Zahtev vam je odbijen jer, kako je navela viša javna tužiteljka Nataša Krivokapić, „sve relevantne informacije o slučaju bile su u ‘Telegrafu’, Kriku i portalu ‘Direktno’ i na TV Prvoj„. Rekoste da je to klinička slika srpskog pravosuđa.

Jedan od dokumenata koji mi je poslala BIA potvrđuje upravo to. To je dokument sa zaposlenim u Institutu za sudsku medicinu koji potvrđuje kako funkcioniše država. Lekar iz Instituta kaže da je primerak obdukcionog nalaza koji je objavljen u „Srpskom telegrafu“ prvi put jedino mogao da izađe iz Tužilaštva jer je drugi primerak arhiviran u Institutu i nije dostupan. Dok je još tekao rok u kojem je Nataša Krivokapić donosila rešenje po mom zahtevu, u tom momentu curi iz Tužilaštva dokument u „Srpski telegraf“. Okolnost da je taj dokument procurio iz Tužilaštva u „Telegraf“ viša tužiteljka koristi da meni odbije zahtev! Pritom, ne može ceo spis predmeta Tužilaštva da bude samo taj jedan dokument. To je čitav set dokumenata od prve do poslednje radnje kojom se utvrđuje da nema elemenata krivičnog dela da je smrt nastala utapanjem bez dejstva i prisustva trećeg lica… Obdukcioni nalaz bi bio poslednji akt u tom predmetu! Tužiteljka Krivokapić svoje rešenje obrazlaže curenjem tog poslednjeg dokumenta, obdukcionog nalaza, u medije?! Ovo je sistemska potvrda načina funkcionisanja države i tabloida. U medije puste samo ono što smatraju da treba, kažu evo, obdukcioni nalaz, tu lepo sve piše, to je anesteziranje javnosti. U obdukcionom nalazu bitno je, kao prvo, da je Cvijan imao povredu na glavi a da se ne znaju uzrok, način i mehanizam nastanka te povrede. Takva vrsta povrede otvara prostor za spekulacije. Drugo, obducenti ne navode prisustvo bilo kakve bolesti kod Vladimira Cvijana. Oni bi morali da identifikuju određenu bolest ukoliko ona postoji. Iz dokumenata BIA, međutim, proizlazi da je on navodno bio teško bolestan. Ne navodi se od koje bolesti, oni su veći deo dokumenata anonimizirali. Ukratko, BIA tvrdi da je bio bolestan, a obducenti to ne potvrđuju.

I „alkohol u krvi“ je procurio u medije?

Po „modelu“ Omera Mehića. Tabloidna mantra je bila da je pilot Omer Mehić bio pijan. Na to je trebalo da se upeca javnost. Samo nekoliko medija objavilo je informaciju da je Više javno tužilaštvo odbilo moj zahtev, ali kad mi je BIA dostavila odgovor i kada sam objavio svih šest dokumenata, usledila je sinhronizovana akcija publikovanja tih dokumenata. Ne postoji medij koji za sat vremena nije objavio sadržaj dokumenata s interpretacijom koja odgovara vlasti.

Šta dalje?

Još jedna značajna adresa je Poreska uprava, koja traži podatke 2018. radi utvrđivanja staža, a bivša supruga, prema dokumentima iz BIA, tvrdi da je tek u martu ove godine posle objava u medijima saznala da Cvijan nije živ. Postavlja se pitanje ko je i kada podneo zahtev Fondu PIO za penziju i kad je to pravo ostvareno. Čekam od PIO fonda odgovor na to. Danas sam (29. april, prim. n.) dobio dragocen odgovor da li je republički javni tužilac vršila nadzor nad postupanjem Višeg tužilaštva. Odgovor je da nije. U sistemu tužilačke subordinacije Zagorka Dolovac može da izvrši nadzor nad radom Višeg tužilaštva. Međutim, Više javno tužilaštvo je bilo potpuno autonomno u svojoj odluci.

Čekam odgovor i na još jedno pitanje: šta je urađeno po krivičnoj prijavi koju je Cvijan podneo Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu protiv Aleksandra Vučića tada zbog pretnji i ugrožavanja sigurnosti? On je s tim izašao u javnost. Bilo bi korisno saznati sa ove vremenske distance šta je sadržina te prijave i šta je tužilac uradio po tom slučaju.

„Pitajte za Olivera, za Cvijana, za Staniku Gligorijević, za helikopter… Pitajte, da bi neko imao i za vas da pita to isto…“, tvitnuli ste pre neki dan. Jeste li se zato zauzeli za Cvijanov slučaj?

foto: fonet / medija centar

Jesam. Postali smo društvo bez mrve empatije, anestezirani. I to u našem najbližem okruženju. Slučaj Cvijan je paradigma našeg sistema. Naučeni smo i prisiljeni da verujemo zvaničnim verzijama svakog događaja i pored niza nelogičnosti i prećutkivanja. Onaj ko dovede u pitanje zvaničnu verziju u ovoj je zemlji ugrožen, bilo fizički, bilo poslovno, ili mu je porodica ugrožena.

foto: filip krainčanić / nova.rs

Kad je 2010. godine Vladimir Cvijan održao konferenciju za medije, bio je 15. april, u prostorijama SNS-a, Aleksandar Vučić ga je predstavio kao novog člana SNS-a. Cvijan je tad napustio kabinet predsednika Borisa Tadića i bio veliko pojačanje za SNS. On je tada izgovorio rečenicu koja, možda, opisuje ćutanje njegove porodice: „Porodica mi je na prvom mestu, jedino čemu se nadam da će moja porodica, posle svega, biti bezbedna.“ Bio je svestan okolnosti u kojima se nalazi, društveno i politički, da svoje najbliže izlaže riziku jer prelazi iz vlasti u opoziciju, da u SNS donosi politički kapital u smislu insajderskih informacija koje bi mogao da ima iz Predsedništva Srbije i vrha DS-a. Kad god čujem ono „zašto ćuti porodica“, ja podsećam na tu rečenicu. Njega nema, ali članovi njegove porodice treba da nastave život u Srbiji. Ti ljudi bi imali štošta da kažu. Između ostalog, o razlozima njegovog odlaska iz Srbije i njegovog povratka u Srbiju, od čega je živeo, gde je boravio…

Hoćete da kažete da članovi njegove porodice ćute iz straha, nema mesta sumnji da je nešto drugo u pitanju?

Nemam kontakt s njima, ali sve upućuje na takav zaključak. Cvijan je strahovao za porodicu kad je napustio bivšu vlast, a zamislite koliko porodica se danas oseća nebezbedno i šta se sve dešava porodicama u Srbiji nakon 2012. godine. U tom smislu, moje su slutnje da porodica ćuti da bi sačuvala bezbednost. Psiholozi bi mogli da objasne zašto se ćuti u takvim situacijama. Jedan je razlog strah, drugi – sramota. Ali postavlja se pitanje kakva to sramota može da bude da bi se izostavilo prezime s nadgrobne ploče? Cvijan nikog nije ubio, nikome nije ništa nažao učinio, koja bi to sramota bila opravdanje za tako nešto? Kad tako postavimo stvari, onda ostaje samo strah.

Pritom, Vladimir Cvijan nije čovek bez biografije.

Imao je impresivnu biografiju, profesorka Vesna Rakić Vodinelić napisala je tekst o tome. Ostavio je akademski trag u Institutu za uporedno pravo. Napisao je brojne stručne tekstove iz oblasti prava, u kabinet Borisa Tadića otišao je kao ekspert za uporedno-pravne analize. Vučić ga je u SNS-u predstavio kao najboljeg pravnika u Evropi koji je napisao 70 zakona. Pa ne može sad to da se izbriše. Najmanje što je porodica mogla jeste to da grobno mesto obeleži onako kako to naši običaji zahtevaju. Cvijanovu porodicu ne poznajem, nemam kontakt s njima, nisam ni pokušavao da dođem do njih, ne treba ih proganjati i lešinariti. Međutim, njihovo ćutanje daje nam mogućnost da izvodimo zaključke bazirane na činjenicama iz prethodnih 30 godina.

Pre šest godina, sačekala su vas dvojica ispred kuće i premlatila metalnim štanglama. Jeste li ikad saznali ko su nalogodavci, a ko izvršioci?

Od avgusta 2015, kada mi se dogodila klasična sačekuša, do danas apsolutno nikakvog pomaka nema. Sačekala su me dva momka sedeći na stepeniku i znajući da ja tuda moram proći, ja sam zaključao auto, proverio bravu, od njih me je delilo pet metara. Pustili su me da prođem i napali s leđa, prethodno su izvukli metalne štangle iz žbunja, što sam uspeo da vidim kad sam se okrenuo. Jednom sam video spis predmeta i nisam otkrio ništa značajno, ništa novo. Policija piše tužilaštvu da nije utvrdila identitet NN osoba a tužilac odgovara policiji da nastavi dalje rad na tome. Saslušana su neka lica, pokazivane su mi i fotografije nekih viđenijih navijača u gradu, ali ja zaista nisam mogao nikog da prepoznam, iako sam upamtio lice jednog od napadača i prepoznao bih ga da mi je njegova fotografija data.

Kome ste smetali? Imate bogat antikorupcijski staž – od „Pištaljke„, preko Saveta za borbu protiv korupcije, Agencije za privatizaciju, bili ste i jedan od savetnika bivšeg ministra privrede Saše Radulovića?

Moje pisanje za „Pištaljku“ bilo je u vreme (do 2012) kad istraživanja nisu bila opasna po život. Ne verujem da bi mi se neko zbog mojih tekstova do 2012. svetio na taj način 2015. Ta bi reakcija bila zakasnela. Rekao bih da je taj napad imao veze s mojim aktivnostima 2014. i prethodne, 2013. godine, tada sam bio u Ministarstvu privrede i angažovan sam u to vreme i kasnije u Savetu za borbu protiv korupcije, tadašnje Vlade Srbije. Radio sam na nekoliko izveštaja Saveta koji su objavljeni. To su bili izveštaji o vlasničkoj strukturi medija, oglašavanja ali i niz drugih. U tom periodu neposredno pre napada postavljao sam pitanja nekim institucijama, recimo na način na koji sad radim u Cvijanovom slučaju. I ne mogu sad da suzim taj krug pitanja i institucija kojima sam se obraćao pa da kažem ovo je bio neposredni povod za napad, a ovo nije. Recimo da sam tim pitanjima previše čačkao u nečije privatne interese jer sam ispitivao tokove novca koji su se slivali na račune državnih funkcionera, i neko je procenio da imam određena saznanja o, da kažem, visokoj korupciji u zemlji, i da postoji mogućnost da ta saznanja objavim.

Kažete neko iz vrha vlasti, vi direktno optužujete kao nalogodavca…

Vrh Srpske napredne stranke.

Vaše lično iskustvo je, reklo bi se, i razlog što ste se zauzeli za Cvijanov slučaj?

Sama činjenica da sam upoznao Cvijana, da smo imali jedan srdačan razgovor i veoma čudan susret 2014. na njegovu inicijativu, nedorečen, rekao bih, pa onda to što mi se dogodilo da me napadnu i premlate metalnim štanglama 2015, i na kraju činjenica da sam pripadnik advokatske profesije koja je posrnula u slučaju kolege Cvijana, sve te komponente su mene alarmirale i podstakle da postavim niz pitanja. Imao sam dilemu da li je to korektno prema njegovoj porodici, jer ako se porodica ne oglašava, a ja nisam u statusu punomoćnika porodice, u čijem interesu, u čije ime, za čiji račun ja mogu da pitam bilo šta? Imao sam neku vrstu moralne dileme, da li je ljudski, da li je etički da istupam na ovaj način. Ali sam shvatio da ako ja ne istupim, neće, najverovatnije, niko. Ćutimo o svemu, pojedinci dignu glas, za slučaj Stanike Gligorijević reagovao je Božo Prelević, za helikopter reagovali su novinari, za Savamalu Rodoljub Šabić. Ja, eto, postavljam pitanja o Cvijanu.

Samo ste se jednom videli s Cvijanom? Kakav je to susret bio?

Vladimir Cvijan je izrazio želju da me upozna početkom 2014. godine, bio je to januar ili februar. Jedan prijatelj mi je preneo da Cvijan želi da se vidi sa mnom. Nisam hteo da se vidimo nasamo, sreli smo se u prisustvu još dve osobe, za javnost bez velikog značaja. Našli smo se u jednom restoranu pored Brankovog mosta. Sačekali smo Cvijana, čovek od dva metra, prvi put sam ga tad video uživo. On skida kaput, seda i ponaša se kao da se znamo godinama. Stekao sam utisak da je bio u prilici da o meni čuje, i da je čitao moje istraživačke tekstove i da je upravo to bio jedan od razloga što je želeo da se upozna sa mnom. Ali se u tom razgovoru nije otvarao, samo je rekao da je važno da se upoznamo. Najavio mi je svoje aktivnosti na međunarodnom planu, na unutrašnjem planu, rekao mi je: posmatraj samo, sledi jedan dinamičan period. Pitao me je kako komentarišem njegove poslednje nastupe posle izlaska iz SNS-a. Nikakvu ekskluzivu tad nisam čuo od njega. Možda je bio nepoverljiv. Dao mi je vizitkartu, uzeo moj broj i dogovor je bio da ostanemo u kontaktu. Susret je trajao oko sat, primetio sam da je uznemiren. Pitao sam ga u nekom trenutku da li je sve u redu, on mi je rekao: „Ma nije u redu ništa, prate me.“ Pitam ko. On kaže: „Duga priča, moje kretanje i komunikacija su kompletno praćeni.“ On je meni delovao kao čovek rešen da se obračuna s vlašću, i da ima čime to da uradi. Vučić je tad prvi potpredsednik Vlade i to je bilo vreme pred izbore.

Zašto ga posle niste zvali?

Nisam ni znao u čemu bismo sarađivali, pa ga nisam ni zvao. Shvatio sam da je želeo da se sretne sa većim brojem ljudi, tako je i rekao, pa sam i sam bio jedan od njih. Vrlo brzo je zaćutao. Za mene je misterija i to što neki drugi sad ne izađu i ne kažu da su se videli u tom istom periodu sa Cvijanom. Samo nekoliko meseci posle našeg susreta, sredinom 2014. Cvijan odlazi iz zemlje, prema rečima njegove bivše supruge, što stoji u dokumentima koje sam dobio od BIA. Da li je on odustao od svoje borbe, zato što mu je neko stavio u izgled da će njegova i bezbednost njegove porodice biti ugrožena, ili je on napravio neki vid trgovine, neku transakciju, to ne znam. Ali je činjenica da 2014. on odlazi i ne znamo pod kojim je okolnostima otišao i gde. I sam odlučuje da isključi javnost iz svog života, sam se odjavljuje. Ne znamo razlog. I nakon toga dobijamo vest o njegovoj smrti, bizarnoj i vrlo mističnoj. Taj sklop okolnosti da on kreće u borbu, ulazi u nju javno, najavljuje proces, da potom nestaje, a onda saznajemo da je mrtav posle tri godine, pa to je najveća bizarnost Vučićeve vladavine.

A šta je to mogao da sprema, pa da odustane?

To ne znam. Ali je on nesumnjivo mnogo znao, kad takvi ljudi poput njega postanu disidenti u nekom sistemu, postaju tempirana bomba, najveća pretnja bilo kom poretku, bilo kojoj državi, pa i ovoj. To je momenat kad Vučić vodi ozbiljne procese, protiv Miškovića i drugih biznismena. Mislim da je Cvijan bio u posedu svih pojedinosti oko modusa operandi na osnovu kog su se donosile odluke da li će neko da ide u zatvor, koliko će tamo da bude, pod kojim uslovima će da izađe, kada će biti podignuta optužnica protiv nekog, da li će neko suđenje da bude prolongirano a neki dokazni postupak kompromitovan ili kontaminiran.

Šta se događa u Advokatskoj komori Beograda? Dragoslav Ljubičanović poziva Jugoslava Tintora da podnese ostavku zato što je Cvijanov dosije predao BIA?

foto: lenka pavlović

Advokatura je ugušena u velikoj meri. Slučaj je takav da Advokatska komora Beograda službenim putem u julu 2018. saznaje za smrt Vladimira Cvijana pitanjem koje postavlja Poreska uprava a da niko iz rukovodstva Komore ne oseti potrebu da tu informaciju saopšti javnosti, ili makar da mi, advokati, to saznamo, bio nam je kolega.

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti kaže da se sva obrada podataka o ličnosti može raditi po dva osnova, jedan je saglasnost lica na koje se podaci odnose, drugi je izričit osnov propisa zakona. U ovom slučaju došla su lica, legitimisala su se i rekla trebaju nam podaci o Cvijanu, i neko je to iz Komore ustupio bez ikakve zakonom ustanovljene procedure. Ne želim da verujem, ali izražavam sumnju da su službe bezbednosti zamolile nekog u AKB da se ne širi dalje informacija o Cvijanovoj smrti.

To je nešto što bi trebalo u ovom trenutku da zabrine sve advokate u Srbiji.