Slike danas lažu brže, jače, bolje

Kažu da slika govori kao hiljadu reči. I još kažu da uvek treba verovati svojim očima. Ali, pred tim očima danas se u medijima i na društvenim mrežama ukazuju hiljade slika i snimaka dnevno. Beznačajni sadržaji mešaju se sa onim koji nešto vrede, mimovi sa scenama iz kultnih filmova, autentični snimci sa onima koje je generisala veštačka inteligencija.

Pa, da li još treba verovati svojim očima? Sandra Ristovska (39) nema jednostavan odgovor na to pitanje. Ristovska, rođena u Makedoniji, danas je vanredna profesorka medija na Univerzitetu Kolorada u Bolderu pokraj Denvera. Osnovala je tamo Laboratoriju za vizuelne dokaze i to je njena glavna tema – kako različito vidimo iste snimke i pod kojim uslovima snimci mogu biti vredan dokaz na sudu.

Ristovska je doktorirala na polju komunikacija, pre toga je studirala film. Na početku razgovora za “Vreme” kaže da sve te reference i veliko iskustvo više nisu dovoljni da prepozna koji je video “pravi”, a koji je generisala veštačka inteligencija (VI).

“Ranije sam to mogla. Jer bilo je tragova koji su ukazivali da je nešto čudno”, kaže ona.

“VREME”: Danas je teže primetiti tragove u generisanom videu?

SANDRA RISTOVSKA: Da. Oni nisu sasvim nestali, ali je teško reći kad nešto vidite na društvenim mrežama. Delom jer je danas mnogo sadržaja na mrežama vizualno pre nego tekstualno. Obično brzo skrolujemo i ako nešto izgleda dobro i realno, obično uzimamo da je pravo, da je autentično. Danas bi trebalo da zastanemo i osmotrimo bolje. Doduše, nema zlatnog pravila da se lažnjak prepozna. Zato ne verujem ni u svoju sposobnost da uvek prepoznam uradak VI.

Ristovska podseća na primer sa kraja prošle godine. Jan Lekun, glavni inženjer kompanije Meta za veštačku inteligenciju, podelio je na društvenim mrežama video na kojem njujorški policajac ljutito tera agente Imigracione službe. Ispostavilo se da je video generisan veštačkom inteligencijom. Lekun je obrisao objavu i nije se o tome izjašnjavao.

A ako imate sve vreme ovog sveta i možete da koristite razne softvere… da li onda možete da prepoznate delo VI?

Ni to ne uvek. Deepfakes su ranije bili slabiji. Ali, tehnologija brzo napreduje pa alati za detekciju koje koristimo danas možda neće raditi sutra.

Ristovska daje primer iz Mjanmara. Posle vojnog udara, 2021. godine pojavio se zbunjujući video. Na njemu se vidi kako Pjo Min Tein, tada uhapšeni prvi čovek regiona Jangona, u pritvoru daje priznanje i tvrdi da je potplaćivao svrgnutu političarku i nobelovku Aung San Su Ći. U Mjanmaru su mnogi sumnjali da je video delo VI.

Mnogo stručnjaka se bacilo na zadatak da to proveri. Na sudu bi se to moralo dokazati van razumne sumnje – e, pa oni nisu mogli da dokažu tako ubedljivo. Dakle, možda je video bio autentičan, a možda i nije. Ne može se reći. U tome leži kompleksnost.

Mene zanima kako verujemo slikama i kako iz njih izvlačimo značenje. Za to tehničke karakteristike slike jesu važne – ali tu stvar tek počinje. Jer bitan je i kontekst u kojem se slike dele i kako se o njima diskutuje. Na primeru Mjanmara, čak i da je sam video autentičan, to ne znači da je uhapšeni političar davao iskreno svedočenje. Možda je nateran da to ispriča, možda laže iz svog računa. Dakle, video može biti autentično neautentičan.

Kad pričate koliko muka ima sa utvrđivanjem lažnjaka, meni zvuči kao da tek prosečni korisnik društvenih mreža nema nikakve šanse.

Svi smo u istom čamcu – obični ljudi, stručnjaci, sudije, čak i policijske snage. Zato institucije koje se bave ustanovljavanjem činjenica – pravni sistem, pa i novinari – imaju sve važniju ulogu da se odgovorno bave bilo kojim događajem koji se dokumentuje slikama i snimcima.

Ristovska prelazi na sveže primere iz Mineapolisa. Onde su u januaru službenici Imigracione službe ubili dvoje građana, Rene Gud i Aleksa Pretija. Gud je ustreljena u svojim kolima, kroz vetrobransko staklo, kad je pokušala da se udalji od službenika. Preti je ubijen hicima u leđa kad je već bio savladan i kad mu je već oduzet pištolj, koji je sve vreme bio za pojasom i za koji je imao dozvolu. Oba ubistva su snimljena sa mnogo kamera mobilnih telefona, ali su ubrzo kružili i lažni snimci proizvedeni veštačkom inteligencijom.

U slučaju Rene Gud, imali smo video na kojem se vidi da ona kolima udara policajca, što se uopšte nije desilo. U slučaju Aleksa Pretija, ljudi su pokušavali da pomoću VI “odmaskiraju” policajce koji su bili u akciji i imali fantomke. Naravno, nemoguće je “skinuti” im masku tako. Veštačka inteligencija će onda “nagađati” i proizvesti neko lice, ali to neće biti autentično lice konkretnog policajca. Zato su stručnjaci morali da objašnjavaju po medijima da je “skidanje” maske nemoguće i da je opasno – tako bi mogao biti targetiran neki čovek čije lice “liči” na ono što je kreirala veštačka inteligencija.

Ali, evo sada dobrih vesti – uprkos tom preplavljivanju sadržajem, ankete pokazuju da je većina Amerikanaca gledala mahom autentične snimke i da stoga smatra da su akcije policije bile neopravdane. Čak je i predsednik Donald Tramp povukao svoje prvobitne izjave kako je reč o “domaćim teroristima” – i počeo da govori o “nesrećnim incidentima”. Verujem da je Tramp reterirao jer je javnost shvatila šta se desilo. Istina je nadvladala laži, autentični snimci potisnuli lažne. Dakle, možda nas VI neće sprečiti da verujemo očima i ušima.

...

Duga je istorija manipulacije slikama. Ali, VI omogućava upravo “preplavljivanje” o kojem ste govorili.

Da, to je poslednji krik u istoriji tehnologija koje su ljudi koristili da manipulišu slikama i snimcima. Razlika je u tome što je ranije bilo potrebno specifično znanje.

Vilijam Alison je 35 godina bio senator države Ajove kad je 1908. dobio još jednu nominaciju republikanaca da produži mandat. Na unutarstranačkim izborima pobedio je Alberta Kaminsa. I to iako je Kaminsov tim preplavio poštanske sandučiće birača retuširanom fotografijom Alisona. Fotografija je izmenjena tako da vremešni senator deluje još starije i veoma bolesno. Poruka – on ne može da izgura još jedan mandat. Iako se služio podmetačinom, Kamins je bio u pravu – za samo nekoliko meseci postao je senator pošto je Alison zbilja umro.

Danas bismo možda mogli da zaključimo da je to retuširana fotografija, ali smo imali sto godina da to naučimo. A 1908. to je bilo van moći poimanja običnog čoveka pa je imalo veliku snagu. No, tada je takva prevara bila skupa – bila je potrebna mračna soba za razvijanje fotografija, trebalo je određeno znanje, valjalo je sve to ubaciti u poštanske sandučiće – dakle, tražilo je vreme i novac.

Pre dvadeset godina smo se bojali zbog Fotošopa, mislili smo da fotografija kao dokument ništa više ne vredi. Zato je 2012. u Njujorku firma Adobe, koja je stvorila Fotošop, finansirala veliku izložbu posvećenu manipulaciji fotografija kroz istoriju. Hteli su da dokažu da je manipulacija stara koliko i fotografija. Pa i Fotošop se morao naučiti, sećate se, nije mogao svako da sedne za računar i časkom montira fotografiju tako da izgleda realno.

Danas pak za manipulaciju više ne trebaju veštine ni resursi. Svako sa pametnim telefonom ili računarom može da odabere aplikaciju generativne VI, upiše jednostavni prompt – to jest, zadatak, komandu – i napravi video koji izgleda ubedljivo, a zapravo je tu da obmane. To potom može da podeli na društvene mreže sa potencijalom da lažnjak vide milioni ljudi na svetu. Dakle, razmere su bez istorijskog presedana.

Ali, osnovno pitanje je staro – kako, kao društvo, razdvajamo stvarnost od fikcije. Nadu može da nam ulije to što sam problem nije nov i što se po ko zna koji put kroz istoriju plašimo istog. Uvek smo se dovijali kako doći do istine i činjenica pa smo nekako prolazili kroz te haose.

A opet, ljudi vole da veruju u ono u šta već veruju. Vi ste dosta istraživali koliko naša biografija, boja kože ili politička uverenja utiču na ono što učitavamo u neki video. Da li VI pomaže ljudima da čuvaju svoje predrasude?

Uvek kad u igru uđe ljudski faktor, ako smatramo tehnologiju lekom za osnovne probleme, onda samo rizikujemo da naduvamo problem koji pokušavamo da rešimo. Decenije istraživanja pokazuju da naši identiteti itekako utiču na to kako vidimo slike. Utiče čak i brzina kojom se video pusti, a pogotovo društveni faktori, da li se identifikujem sa policijom, jesam li levičar ili desničar, to nas sve oblikuje. Ima i kognitivnih faktora poput selektivne pažnje.

U poznatom eksperimentu iz 1999. od ljudi je traženo da pogledaju kratki snimak koji prikazuje ljude u belim i crnim majicama kako se dobacuju košarkaškom loptom. Od ispitanika je traženo da izbroje dodavanja jednog ili drugog tima, ili da broje koliko lopti je dodato kroz vazduh, a koliko o pod. U jednom trenutku, kroz kadar prolazi osoba potpuno maskirana u gorilu. Oko 50 odsto ispitanika to nije ni primetilo – jer su fokusirali pažnju na loptu.

Takvi uticaji, dakle, već postoje kod autentičnih videa, dok ih veštačka inteligencija samo produbljuje. Mediji, sudovi ili vladine agencije još nisu shvatile ni kako da se odnose prema autentičnim slikama, a sada se nakalemila tehnologija koja pravi lažne slike. Dakle, izazovi će samo biti veći.

Ima, srećom, i obrnutih primera gde VI mnogo pomaže i nemoguće čini mogućim. Recimo, grupe za zaštitu ljudskih prava su uz pomoć tehnologije mogle da pregledaju hiljade videa iz Sirije tragajući npr. za određenim tipom naoružanja ili municije, da bi rekonstruisali odakle to dolazi. VI se mogla “utrenirati” da to prepoznaje, a onda su stručnjaci od krvi i mesa dalje proveravali, intervjuisali ljude, tragali za informacijama. To je jedan od najpozitivnijih primera.

Dešava se još nešto – istina postaje fakultativna. Notorni primer je Trampova administracija koja zloupotrebljava veštačku inteligenciju. A kad bude uhvaćena, kaže – sve je šala, mim. I nikome ništa.

Po usponu generičke VI stručnjaci su počeli da govore o “lažovskoj dividendi”. Samo postojanje veštačke inteligencije nudi zgodan izgovor lažovima, to jest onima koji bi da obmanu javnost – ako im neki snimak, recimo, ne ide u prilog, uvek mogu da kažu da je to možda veštačka inteligencija stvorila. I obratno, ako sami dele generisani snimak pa budu u tome uhvaćeni, onda kažu da je sve šala, da nije ni bitna autentičnost. To možda prolazi kod dela publike koji je politički podoban. Ali i doprinosi tolikoj normalizaciji VI da ljudi više ne znaju u šta da veruju.

Hana Arent je još posle Drugog svetskog rata bila zabrinuta zbog slične stvari iako tehnologija nije bila ni blizu današnje. Ako zvaničnici fabrikuju činjenice, nije poenta u tome da im baš svi poveruju i ničice padnu pred lažima. Nego je poenta da javnost bude toliko skeptična prema svemu da se izgube temeljni konsenzusi, opšte istine koje su neophodne da društvo funkcioniše. Da se ne veruje ni u šta.

Nema čarobnog štapića koji to može da odagna. Ali javnost mora da se pokaže doraslom. Vraćam se na primer pucnjava u Mineapolisu. Pritisak javnosti i dalje ima snagu, u to moramo verovati.

U jednom radu Vi čak upozoravate da sudovi ne bi smeli da se olako oslanjaju na video–dokaze…

Sudovi moraju da koriste video, ali bih htela da imaju vodič kako da ih koriste vrlo jasno. Naravno da je video važan dokaz iako sa njim ima problema, ali ima ih i sa svedočenjima. Kad čujemo da neko svedoči, znam da je ono što priča filtriramo kroz njegovo sećanje i iskustvo, a nekad su doživljaji traumatični. Ali naravno da je svedočenje bitno, da se mora čuti.

Sa videom, ljudi misle da imaju direktan prenos istine, da smo deo scene koju video prikazuje. Dugo smo mislili da su snimci toliko objektivni da ćemo svi u njima videti i učitati isto. Ali danas znamo da to nikako nije tačno.

Ristovska daje primer istorijske odluke Vrhovnog suda SAD iz 2007. godine. Mladi crnac u Džordžiji vozio je prebrzo i onda još bežao od policije koja je htela da ga zaustavi. Policajac je svojim kolima udario u auto begunca kako bi ga zaustavio – mladić je ostao kvadriplegičar. Argument policije je bio da je vožnja bila opasna po život drugih učesnika u saobraćaju te da je begunac morao biti zaustavljen, čak i uz rizik po njegov život. Potera je snimljena kamerom sa policijskog automobila. Niži sudovi su mislili da slučaj mora da ide pred porotu. Ali, Vrhovni sud je sa 8:1 odlučio da slučaj ne treba da ide pred sud jer “nema razumnog porotnika” koji bi, gledajući video, mogao da glasa za osudu policajca. Po njihovom mišljenju, begunac je očito vozio vratolomno i opasno po nevine ljude na drumu. Presuda je istorijska jer je sud prvi put odlučio da objavi video na internetu. Istraživači su ga potom prikazali stotinama ispitanika – iako se većina slagala da je mladić vozio opasno, bilo je i mnogo onih (potencijalno “razumnih porotnika”) koji su stvar videli drukčije. A to je mnogo zavisilo od boje kože, porekla i stavova prema policiji.

Dakle, uopšte ne možemo pretpostaviti da svako ko vidi video ima istu interpretaciju. Zato mislim da sudovima treba dati instrukcije kako da razumeju snimke.

Do sada, kad bi čovek otkrio nešto, koliko god razorno bilo, obično nije bilo povratka, kao sa atomskom bombom… Može li se zauzdati ili regulisati veštačka inteligencija?

Kad otvorite Pandorinu kutiju, teško se stvari vraćaju u nju. Mnogo je finansijskih interesa na polju veštačke inteligencije. Ovde u Sjedinjenim Državama se insistira da i škole i univerziteti primene VI. Mislim da bi trebalo malo stati na kočnicu i videti gde VI stvarno nečemu koristi. Tendencija Silicijumske doline je da razvije proizvod, pusti ga u cirkulaciju, a onda u hodu pegla probleme koje korisnici primete. U slučaju veštačke inteligencije to može da bude veoma opasno, ali tu smo gde smo. Posle izuma automobila, bilo je potrebno vreme da se izumi sigurnosni pojas. Neki misle da ćemo naći sigurnosni pojas i za VI, ali uopšte nisam sigurna. Potrebno je da sada rigorozno debatujemo od čega tu društvo ima koristi, a gde su rizici.

Možda će uskoro i vesti biti kao recimo zanatski proizvodi ili hrana – masa će konzumirati ono što štanca VI, a samo nekima će biti bitno da je vest napravljena “ručno”, od čoveka za čoveka.

Nadam se da nećemo stići do tolike distopije. Možda naivno, ali verujem da je ljudima i dalje bitna istina. Izlaze ljudi širom sveta na ulice da protestuju protiv svojih vlasti. Glasaju, veruju u neke demokratske procese. Svi mi, pa i novinari, institucije, treba da insistiramo na tome da je realnost jedna i da svi treba da je vide.

Spadate u nišu stručnjaka koji se u SAD bave ovom tematikom. Otkud Vam takav životni put?

Rasla sam u bivšoj Jugoslaviji, tokom raspada zemlje. Tamo sam shvatila moć slika pre nego što sam znala šta konkretne slike znače. Crtaće su prekidali vestima iz rata, izbegličkim kolonama. Videla sam odrasle koji bi da me zaštite od tih slika, znala sam da one “nisu za mene”, ali sam shvatila moć.

Kasnije sam htela da pravim filmove. Bila sam nezadovoljna što su filmovi sa prostora Jugoslavije ili o ratovima ili nas orijentalizuju… Da, dobro, imali smo rat, ali život nije stao, ima i drugih priča. Naša generacija je osećala da nije deo rata, bili smo mladi, rasli smo. A nismo mogli sebe da vidimo u umetnosti i na filmu. Htela sam nešto više i tako je počelo. Jesam diplomirala film, ali sam onda htela da više istražujem. Pravim izložbe o videima i dokazima sa Darijom Medić, medijskom umetnicom i dizajnerkom iz Beograda koja radi na Univerzitetu u Denveru.

Kad gledamo film, možda je zanimljivo što interpretiramo različito, ali nije zanimljivo kad je u pitanju sudski postupak. Moj bekgraund iz filma mi je pomogao da razumem proizvodnju slika i koliki je ovde zapravo ulog.