Slepo oko

Mada je od tog strašnog događaja prošlo skoro dvanaest godina, vest o srebreničkom masakru još uvek nije stigla do svih stanovnika Srbije, o čemu svedoči natezanje partija oko usvajanja deklaracije kojom bi se osudio pogrom Bošnjaka. Ako bacite pogled na požutele stranice novina iz jula 1995, nećete naći mnogo toga o onome što se tada zbivalo u ovom bosanskom gradiću. Štampa jeste pisala o ulasku Vojske Republike Srpske u zaštićenu zonu Ujedinjenih nacija, ali nema ni slova o izdvajanju muškaraca iz mase od nekoliko desetina hiljada ljudi koja se tiskala u Potočarima, niti o iživljavanju nad kolonom koja se preko planina i reka, zajedno sa ženama, decom, ranjenicima i ostacima Armije BiH, vukla prema Tuzli. Na video-trakama ostale su sačuvane treperave slike Ratka Mladića koji unezverenim ljudima govori da se ne boje, miluje neko dete po glavi i ponavlja da se nikome neće ništa dogoditi, dok vojnici iz njegove pratnje guraju u ruke koje vire kroz žičanu ogradu vodu, hleb, cigarete i čokolade. U arhivima se još uvek nalazi snimak paljanske televizije onog Bošnjaka koji naivno doziva svoje komšije koje se skrivaju na brdu, „…’ajmo ‘vamo, dolaz’te ovamo, slobodno kod Srba…“, dok se među novinskim kompletima može nabasati na tekst Zorana Petrovića Piroćanca „Počelo je krečenje grada“ u kome se s gađenjem primećuje kako neke zajedničke prostorije u Srebrenici, u kojima je mesecima živelo na stotine izbeglica, smrde na loj, uz opasku jednog od „oslobodilaca“ kako će trebati najmanje „sto kila tamjana da se sve to okadi“, dok njegov sabesednik više poverenja ukazuje slanini, čiji se miris trajno lepi za zidove.

ZAVERA ĆUTANJA: Niko gotovo da nije ni spomenuo da su samo dan nakon što su pojeli onaj hleb i popili vodu, žitelji Srebrenice ubijani u okolini baze UN-a u Potočarima, da su sutradan pobijeni u Kravici svi oni koji su bili zatočeni u ogromnom skladištu, što se kasnije ponavljalo sa zarobljenim ljudima u Bratuncu, Tišćoj, Petkovcu, Cerskoj dolini, Pilici… i Branjevu. Mada u to vreme nije postojala cenzura, retki su mediji koji su smogli hrabrosti da kažu da se u Srebrenici sprovodi etničko čišćenje, dok su ostali naširoko pisali o kosidbi na Rajcu, zdravstvenim problemima Borisa Jeljcina, filmskom festivalu na Paliću i Summertime festivalu koji je u glavnom gradu okupio džezere iz sveta. Mogle su se, doduše, na stranim kanalima videti kolone iznurenih ljudi kako bauljaju kroz šumu i gaze Glogovsku reku. Jednu od tih grupa koja je nosila oružje, neki strani novinar opisao je kao „vojsku strašila koja je izašla iz šume, izbezumljenu, odrpanu, sa nogama umotanim u krpe, u jezivom psihičkom i fizičkom stanju“. Radio-televizija Srbije oglasila se jedino kada je par stotina stradalnika, u paničnom strahu za život, preplivavalo Drinu i prešlo u Srbiju, gde su ih kod sela Jagoštice spremno čekale kamere da bi potkrepile priču o „zavedenim Alijinim bojovnicima koji imaju poverenja u Srbiju i njeno rukovodstvo“. No sve te događaje ubrzo je prekrila neka zlokobna tišina koja nije narušena ni do današnjih dana.

Zbog zavere ćutanja i dalje su retki oni koji uopšte veruju da je do sada popisano skoro 8000 žrtava srebreničkog masakra. Čak i kada se kroz stisnute zube priznaje da je tamo ubijeno više hiljada Bošnjaka, obično se potežu argumenti kako je u Srebrenici i Bratuncu prethodno stradalo 1700 Srba. Ne samo da je Ratko Mladić, glavni demijurg srebreničkog masakra, donedavno uživao punu zaštitu u Srbiji nego se ne mogu ni pobrojati sve one tribine, konferencije i besede na kojima se klicalo „oslobađanju srpske Srebrenice“, ponavljalo da tamo nisu ubijani civili već borci koje je „Alija žrtvovao“, da bi se na kraju na pojedinim skupovima otvoreno tražilo da se izmeste grobovi Bošnjaka sa „srpske zemlje jer je to plodno zemljište, koje narod treba da obrađuje“. Napisani su i novi udžbenici istorije za osnovne i srednje škole, ali u njima Srebrenica nije ni spomenuta.

Kada su međunarodni zvaničnici diskretno zatražili od državnih čelnika Srbije da se distanciraju od takvih gestova i odrede prema srebreničkom pokolju, Koštuničina vlada je uoči desetogodišnjice srebreničkog masakra osudila sve ratne zločine – kako one koji su počinjeni nad Bošnjacima u Srebrenici tako i one u kojima su žrtve bili Srbi u Bratuncu. Prihvatajući doslednije pojedine sugestije, predsednik Boris Tadić otišao je te godine u Potočare i odao poštu postradalima. Na vencu koji je zajedno s njim stigao iz Beograda pisalo je: „Srebreničkim žrtvama – predsednik Republike Srbije Boris Tadić“.

OREOL ILI OMČA: Negde u to vreme prvi put je spomenuta deklaracija o Srebrenici. Grupa nevladinih organizacija uspela je preko poslanika Nataše Mićić i Žarka Koraća da doturi parlamentu „Deklaraciju o obavezama države Srbije da preduzme sve mere zaštite prava žrtava ratnih zločina, a posebno žrtava genocida u Srebrenici“. Niko, verovatno, ne bi ni pogledao taj tekst da se prethodno nije pojavio snimak Škorpiona na osnovu koga je sumnjičava publika konačno mogla da vidi kakva je sudbina zadesila mnoge Srebreničane. Dok se senka tih prizora nadvijala nad zemljom u kojoj je mirno živela većina onih koji su ubijali vezane ljude, počela je rasprava o osudi tog zločina. Najpre je Srpska radikalna stranka sročila svoj tekst rezolucije o osudi svih ratnih zločina. Ubrzo su se u taj posao uključile i ostale partije, tako da su se u jednom trenutku na stolu predsednika parlamenta našla četiri predloga različitih deklaracija. No jedna stvar je ubrzo postala jasna: vladajuća, Demokratska stranka Srbije nije dopuštala da se na bilo koji način izdvaja zločin u Srebrenici, na čemu su insistirali Demokratska stranka i Srpski pokret obnove, tvrdeći da bi se na taj način minimizirala ostala zlodela koja su počinjena na prostorima SFRJ, jer je za ovu partiju bilo jako važno da se ne „pravi razlika po mestu zločina ili na osnovu vere i nacionalnosti nevinih žrtava“. Kao što se i moglo očekivati, poslanicima je ubrzo dojadilo nadgoranjavanje oko tih pitanja, pa je predsednik parlamenta odustao od daljih konsultacija.

S obzirom na to da se sa vrha države nije čula osuda najvećeg stradanja civilnog stanovništva koje se dogodilo u Evropi nakon Drugog svetskog rata, moglo se nastaviti po starom: Ratkova posestrima Ljiljana Bulatović počela je da radi na novom rukopisu o svom štićeniku pod naslovom Oreol ili omča, na utakmici SCG i BiH vijorio se transparent „Nož, žica, Srebrenica“, na bilbordima Tarika Samaraha koji su prikazivali posmrtne ostatke žrtava dopisivano je – „biće repriza“, na kraju su neki niški reperi snimili pesmu koja je postala hit na pojedinim forumima („…Tamo braćo više nema Muslimana / Bajonetom svojim klao ih je glatko / Jer samo je jedan đeneral Mladić Ratko / Zato braća Srbi njima ime slave / Neverničke turske odsekli im glave / Sedam hiljada ili malo više / ‘Odža tamo braćo više i ne riče / Srušili smo njihove džamije i kule / Zavili u crno sve njihove bule / Nosi, nosi Drino kosti Muslimana / Ponosni su naši preci sa Gazimestana…“).

STIGMA: Trajalo bi to pirovanje i dalje, da Međunarodni sud pravde nije presudio da je Srbija prekršila Konvenciju o genocidu, zato što nije sprečila njegovo izvršenje u Srebrenici, niti je uhapsila glavne aktere tog zlodela. Bez obzira na to što je država oslobođena optužbe, sud je jasno rekao da BiH ima pravo na neku vrstu zadovoljenja, u čemu su mnogi prepoznali poziv da se osudi srebrenički masakr. S obzirom da se u međuvremenu ništa nije promenilo, svi su potegli stare argumente: predsednik Tadić zatražio je od parlamenta da se usvoji deklaracija o Srebrenici; radikali su govorili kako bi bilo bolesno zaboraviti zločine nad srpskim narodom dodajući da se genocid nije dogodio u Srebrenici već u Hrvatskoj; Koštuničini savetnici ponovo su govorili o osudi svih počinilaca ratnih zločina; socijalistima nije odgovarao tajming za takve rezolucije, demokrate su čekale formiranje nove vlade, jedino što je ovoga puta na pozornicu istrčala i Liberalno-demokratska partija, sakupljajući na ulicama potpise za deklaraciju po kojoj bi veličanje, opravdavanje ili relativizacija genocida „predstavljala zločin koji ugrožava ustavni poredak Srbije“. U očekivanju da se neko odvaži da izađe pred oči Borke Vučić sa bilo kojim od tih zahteva, ponovo su počela stranačka preganjanje oko toga da li su veće žrtve krajiški Srbi ili srebrenički Bošnjaci, koliko je umesno poređenje predstavnika međunarodne zajednice, slovenačkih teritorijalica i albanskih terorista sa vođama bosanskih Srba, i šta je to uopšte genocid. A Međunarodni sud pravde očekivao je samo jednu stvar: da se pokaže barem malo ljudskog saosećanja sa porodicama nekoliko hiljada Srebreničana koji više nisu među živima.

Reči žaljenja zbog toga, očigledno, neće se lako iskamčiti. Jednostavno, ne ide. Možda bi se nešto slično moglo prevaliti preko usana uz istovremeno spominjanje drugih zločina, ali to Međunarodni sud pravde ne zanima, jer takve stvari nisu ni bile predmet spora. Odavno je već u teoriji poznat termin turn a blind eye – koji potiče iz vremena kada je lord Nelson tokom jedne pomorske bitke držao teleskop na oku na koje nije video, jer nije ni želeo da vidi naredbe svojih pretpostavljenih koji su mu slali poruke zastavicama – otkrivajući neku vrstu tihe jeze koja izvire iz laži i obmana: kao što kod Sofokla svi znaju ko je Edip, a ćute; kao kada se Slobodan Milošević i Mirjana Marković pitaju gde li je nestao Ivan Stambolić; kao kada general Mladić drži u ruci čokoladu.

Ako se taj mehanizam poricanja ovde jednom ne zaustavi, ostaće trajna sumnja da Srbija nije bila samo nezainteresovani posmatrač genocida koji se dešavao u Srebrenici, već i saučesnik u tom masovnom zločinu, tako da izvitoperene misli o grobovima na plodnoj zemlji više neće biti samo ispadi pojedinaca, već delo ispod koga stoji zajednički potpis. A nakon toga dolazi moralna stigma koja je mnogo veći teret od bilo koje sudske kazne.