Skupštinska šarenica

Novom skupštinskom sazivu u kome će se naći predstavnici čak 44 stranke, pokreta, udruženja, što je dvostruko više u odnosu na prethodni saziv i njegove 22 stranke, ako ništa drugo mora se odati priznanje za veliku brižljivost. Tačnije, za brigu o tome da se u istom teškom i glomaznom aparatu vlasti koji delegira narodnu volju, pored već poznatih i uigranih političkih aktera, nađu i svi oni koji su se makar jednom pojavili u političkom životu, ili su nekad davno nešto značili, ili nikad ništa nisu značili. Sada kada je izborna oluja protutnjala i kada je potrebno uspostaviti novi poredak stvari, prethodno koaliciono udruživanje u veštačke i naopake konstrukcije više nego u prirodne saveze, odjednom se pojavilo kao problem. I formiranje vlade je postalo teško pitanje jer, kako političari naknadno uviđaju, zbog velikog broja stranaka u parlamentu teško je pronaći koaliciju. Postizborna događanja samo potvrđuju već stečen utisak da se na našoj političkoj sceni i dalje igra u stilu stare tragedije, u kojoj ima mnogo više arhitekture a manje svega drugog.

SITNIJE, CILE, SITNIJE: Namere o ukrupnjavanju političke scene primenom Zakona o političkim strankama od 2009, posle ovih izbora kao da su pale u vodu. Nekadašnjih, prema procenama, 600 stranaka u Srbiji moralo je da se preregistruje dokazujući svoju vitalnost sa 10.000 overenih potpisa (umesto dotadašnjih 100 potrebnih za registraciju) i sa 1000 potpisa u slučaju partija nacionalnih manjina. Broj je sada sveden na 89 stranaka, samo što je polovina njih, a to je dosadašnji rekord, ušla u parlamentarni život i napravila nikad veću pometnju. I analitičari su jednodušni u oceni da se i pored Zakona umesto uređene političke scene opet dobio ekstremno raznovrstan i konfuzan parlament, u kome nema ni jasnih stavova ni koncepata.

Parlamentarni život Srbije u narednom mandatu gradiće 11 lista, od kojih čak sedam čine koalicije („Pokrenimo Srbiju“, „Izbor za bolji život“, SPS–PUPS–JS, Preokret, URS, „Sve zajedno“ i Albanci Preševske doline), i četiri samostalne stranke (DSS, Savez vojvođanskih Mađara, Stranka demokratske akcije Sandžaka i NOPO). Od 250 poslanika u novom skupštinskom sazivu, najveća većina odnosno 221 poslanik pripada nekoj od koalicija a svega su 29 poslanika izabrani kao predstavnici stranke koja je samostalno izašla na izbore.

„Uvek je otvoreno i neizvesno pitanje“, piše u svojoj analizi ovogodišnjih izbora prof. dr Zoran Stojiljković, „koliko i šta partija dobija od koalicionog odnosa, a šta ulaže u njega, odnosno sa kakvom snagom, rejtingom i identitetom ulazi u koaliciju, a sa kakvim posledicama može izaći iz nje. Nekada je na kraći rok izvestan dobitak u vidu određenog broja mandata – kod predizbornih koalicija, ili ministarskih mesta – kod postizbornih, ali dugoročno se može gubiti identitet, kao i partijske pristalice, odnosno birači.“

Razloge ubrzane koalicione dinamike i izvesne nelogičnosti političkog života koji proizlaze iz velikih stranačkih turbulencija, raskoraka, ujedinjavanja i rascepa, prof. Stojiljković vidi i u prošlosti: „U nešto više od dve decenije dugoj istoriji višepartizma u Srbiji, gotovo da nije preostao nijedan primer odsustva različitih oblika saradnje, na mnogim nivoima organizovanja vlasti, između stranaka sa čak krajnje suprotstavljenih političkih pozicija. U kratkim ali dramatičnim istorijskim menama, natopljenom i nabijenom intervalu suočili smo se s gotovo nebrojenim, izbornim i postizbornim, opozicionim i vladavinskim koalicijama. One su formirane kao programske koalicije srodnih stranaka i stranačkih familija, ali i kao široke taktičke koalicije usmerene ka (jednokratnom) preuzimanju vlasti.“

KOALICIONI DERBI: Nervoza oko zauzimanja vlasti učinila je da se tik uoči izbora pojave i mnogi novi lideri sa svojim novim strankama, bez birača ali sa jakim obećanjima i velikim parolama i da u koalicionom vozu lagodno uđu u skupštinu. Najmnogobrojnija lista „Pokrenimo Srbiju“ dala je na primer 73 poslanika iz 11 raznorodnih stranaka. Najveći broj poslaničkih mandata pripao je stožernoj Srpskoj naprednoj stranci, zatim Novoj Srbiji, kao i stranci koja oživi samo u vreme izbora – Pokretu snaga Srbije, i po jedan mandat ostatku široke koalicije: Bošnjačkoj narodnoj stranci, Pokretu socijalista, Narodnoj seljačkoj stranci, Romskoj partiji, Demokratskoj partiji Makedonaca, Pokretu privrednog preporoda. Na listi se još nalaze i Koalicija udruženja izbeglica u Srbiji, kao i Asocijacija malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Srbije. Iole sinhronu programsku platformu na kojoj su svi đuture ušli u skupštinu nije lako pronaći. Pominju se Evropa, region, smanjenje nezaposlenosti i opšte blagostanje, socijalna pravda… Problem je samo što slično izgledaju platforme skoro svih koalicija. Ovde može da zbuni, na primer, kako se na istoj strani ringa mogu naći „borbena levica“ Aleksandra Vulina koja zastupa socijalne slojeve „koji žive od svog rada“ i to ih zastupa „na konkretan i borben način“ zajedno sa Karićima, prepoznatljivim predstavnicima prvobitne akumulacije kapitala u našim uslovima. Zatim, u koaliciji, a i u Skupštini, pojavio se i Pokret za privredni preporod Srbije. Nova stranka, registrovana ove godine, koji mesec pre izbora. Predsednik je poznati jagodinski privrednik Miodrag Nikolić Feman koji je pred izbore svoju političku poziciju učvršćivao garancijom da će smanjiti visoku nezaposlenost na maksimalno 10 odsto i to u roku tri do pet godina. Nešto pre izbora osnovan je još jedan koalicioni partner, Bošnjačka narodna stranka, kao 12. po redu bošnjačka stranka u Sandžaku. Njen lider Mujo Muković, inače donedavni državni sekretar u Ministarstvu za infrastrukturu, izazvao je veliku buru u Sandžaku osnivajući novu stranku i priključujući je naprednjacima. Njegova predizborna procena išla je naruku njegovoj koaliciji: „Siguran sam da će Nikolić pobediti u Tutinu. Nije to više onaj Toma iz radikala, naprednjaci su ozbiljna i cenjena evropska stranka, znaju to dobro i moji sunarodnici Bošnjaci.“ Ispostavilo se da baš i ne znaju, jer je u prvom krugu predsedničkih izbora u Tutinu kandidat Zukorlić dobio 42,34 odsto podrške glasača, a daleko iza njega, kao drugi, bio je Boris Tadić. U drugom krugu, kada se biralo između Nikolića i Tadića, broj nevažećih glasova u Tutinu bio je ogroman, više od 33 odsto, što se može ubrojati u apsolutni rekord „belih listića“ na ovogodišnjim izborima. Međutim, biračko uporište stranke Muja Mukovića posle svega nimalo nije upitno, kao ni njegov dalji politički angažman, pošto se na vreme priključio velikoj koaliciji „naprednjaka“ odakle je počašćen jednim poslaničkim mandatom. Izborni kredibilitet velikog broja skupštinskih stranaka, odnosno njihovih predsednika koji su kandidati na listama, možda i najbolje oslikava biografija Marijana Rističevića, predsednika Narodne seljačke stranke koja je takođe dobila jedan mandat. U njegovom živopisnom portretu na sajtu stranke pošteno se, što je prava retkost a trebalo bi da bude obaveza, iznose podaci o tome kako je Rističević kao predsednički kandidat na izborima 2004. osvojio 0,33 odsto glasova, a 2008. godine 0,45 odsto. Već dva puta je bio narodni poslanik u Skupštini Srbije i jednom u pokrajinskom parlamentu, dok je kandidovanje na predsedničkim izborima, njegov, kako piše – hobi.

Druga po broju osvojenih mandata je lista „Izbor za bolji život – Boris Tadić“, a 67 mandata te liste su raspodeljeni na Demokratsku stranku, Socijaldemokratsku partiju Srbije, Ligu socijaldemokrata Vojvodine, Demohrišćansku stranku Srbije, Zelene Srbije, Demokratski savez Hrvata i Izvorni Srpski pokret obnove. Osim novog, rascepljenog SPO-a, pod nazivom Izvorni SPO, u skupštinskom bloku demokrata prvi put su se našli i Zeleni Srbije. Zeleni su se politički angažovali 2008. na lokalnim izborima, i imali jednog odbornika u Pančevu i na Ubu. Predsednik stranke Ivan Karić, sada narodni poslanik u Skupštini, javnosti bi mogao biti poznat kao aktivista i stručnjak za ekološka pitanja, ne i po političkim diskusijama. U programu stranke usvojenom pre samo godinu dana, Zeleni Srbije govore o tome da šovinizam i ultranacionalizam „ne treba da budu vodeća politička opcija u Srbiji, ali se njima ne mogu suprotstaviti ‘demokratske stranke’ potrošenog autoriteta i bez novih ideja“. Na koje su demokratske stranke Zeleni mislili ostalo je nedorečeno, a važno je s obzirom na to da su u parlament ušli na vrata širokog demokratskog bloka. Još je više nedorečeno šta o aktuelnom političkom trenutku misle male stranke koje su u koalicionim dogovorima „izlobirale“ svoje učešće u Skupštini. U nedeljama postizbornih političkih previranja, Demokratski savez Hrvata na primer detaljno obaveštava na svom sajtu o fudbalskim utakmicama na prvenstvu Evrope nacionalnih manjina, dok su Zeleni, uz neskrivenu radost što je njihov predsednik kao prvi „zeleni“ ušao u parlament, proslavili i Svetski dan vetra, koji su doduše povezali sa energetskim potencijalima koje Srbija još ne koristi. Male, „privesci“ stranke, na nagomilana pitanja političke, ekonomske, finansijske krize ipak se brane ćutanjem, velikodušno ustupajući ključni politički angažman nosiocu liste. Tako, kada se kaže da je tehnički teško sastaviti vladu zbog mnoštva stranaka, sigurno se ne misli na one, a njih je velika većina, koje se u glavne političke procese slabo uključuju.

Kada smo pak kod „zelenih“, njih ne treba mešati sa takođe „zelenim“ – Zelenom ekološkom partijom, jer ovi drugi su u koaliciji Preokret. Zeleni iz Novog Pazara po svemu sudeći nisu ušli u parlament, a sa liste „Preokret“ 19 predstavnika će imati Liberalno demokratska partija, Srpski pokret obnove, Bogata Srbija i Socijaldemokratska unija. Zašto Zeleni i Zeleni ne nastupaju zajedno na izborima, to je već drugo pitanje. Kad bi se ujedinili, jedan predsednik stranke morao bi da se odrekne predsednikovanja, ili bi u kakvoj koalicionoj varijanti morali da usaglase sve druge interese i političke simpatije, do čega očigledno ne dolazi bez obzira na to što se i jedni i drugi programski deklarišu kao borci za ekološki razvoj i osvešćenost, te da su im voda, vazduh, hrana i prirodni energetski potencijali glavni prioriteti.

Ujedinjeni regioni Srbije, kao svojevrstan konglomerat najrazličitijih političkih opcija i istorija, osvojio je 16 mandata, koji će biti raspoređeni između G17 plus, Zajedno za Šumadiju, Narodne partije, Koalicije za Pirot i Pokreta „Živim za Krajinu“. Lideri ovih stranaka su dovoljno dugo u političkom životu i često promenljivih političkih opredeljenja, pa je konfuzija oko toga kojim putem bi sve te stranke ubuduće mogle krenuti gotovo izvesna. Maja Gojković, predsednica Narodne partije koju je osnovala 2007, pre toga je bila dugogodišnji eksponent Šešeljeve Srpske radikalne stranke, kao narodni poslanik, potpredsednik Vlade, gradonačelnik Novog Sada. Posle razlaza sa vrhom stranke osniva Grupu građana – Maja Gojković, a potom i Narodnu partiju koju priključuje URS-u Mlađana Dinkića (pioniru petooktobarskih promena), pa onda i političkom bloku Ivice Dačića (pioniru režima devedesetih). Boško Ničić, osnivač Pokreta „Živim za Krajinu“ koji je u URS-u, prešao je takođe dug put, ali uvek na onoj drugoj, suprotnoj strani od Maje Gojković. Iz DEPOS-a do DOS-a, pa u Novoj demokratiji, posle čega je osnovao Pokret za Krajinu. Posle ND (kasnije Liberala Srbije) sarađivao je sa Vukom Draškovićem, a 2008. je podržao Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima.

Ni koalicija SPS–PUPS–JS nije ovog puta sasvim bez promena. Posle prošlih izbora, kao predstavnik veterana koji se takođe nalaze na njihovoj izbornoj listi, Saša Dujović je u skupštini zamenio Željka Vasiljevića, predsednika tadašnjeg Pokreta veterana Srbije koji nije želeo u parlament već je postao državni sekretar u Ministarstvu za rad i socijalnu politiku. Posle skandala kada je predložio da se natalitet u Srbiji poveća dovođenjem 100.000 žena iz Laosa, Burme, Kambodže i Vijetnama koje bi se udale za srpske neženje, navodno je izgubio podršku koalicionih partnera. Posle tog predloga Vasiljević je u ministarstvu smenjen, a deo članstva odvojio se i formirao samostalni Pokret veterana sa Dujovićem na čelu, koji je pod tim imenom sada prvi put izašao na izbore u okviru stare koalicije i dobio jedan poslanički mandat.

MALI A VELIKI: Usitnjenost stranačkog života u Srbiji, uprkos nezahvalnih 10.000 potpisa potrebnih za registraciju stranke, izgleda da je sve dominantniji oblik političarenja. Mnoštvo stranaka je unutar sebe pocepano, a iz njih kao pečurke niču sve novije, u stalnoj potrazi za još uvek slobodnim prostorom u nekoj većoj koaliciji. Najslikovitiji su primeri stranaka nacionalnih manjina, od kojih bi se najpre mogla očekivati izborna sabornost. Osim koalicije „Sve zajedno“, koju čini pet stranaka nacionalnih manjina, i koalicije Albanaca Preševske doline koja je okupila četiri stranke, u Srbiji na primer postoje tri stranke bugarske nacionalne manjine. Demokratski savez Bugara, koji je podržao listu Crnogorske partije, Demokratska partija Bugara koja je podržala Bošnjačku listu za evropski Sandžak – Dr Sulejman Ugljanin i Partija Bugara Srbije koja se odlučila za koaliciju Preokret. Bunjevačke, vlaške, sandžačke stranke gotovo da se pred izbore nisu mogle ni prebrojati.

Problem se navodno pojavio kod sastavljanja vlade, međutim još nije primećeno da je najveći broj partija, bar njih tridesetak, uznemireno, da su kritičarski nastrojene i da „zatežu“, već pre da su kao svoju startnu poziciju izabrale ćutanje. Da li je to znak ujednačene programske politike šarolike skupštinske družine, ili se radi samo o zauzimanju pozicija a zapravo o programskom deficitu, videće se uskoro.

Prof. dr Zoran Stojiljković

Potreban nov izborni dizajn

Problem je što naše koalicije uopšte nisu programske, nisu fiksirane na politiku, nego su kao mehovi harmonike, pa šta nahvataju. Svako ima svoje Vlahe, svoje Bošnjake, svoje socijaliste, poljoprivrednike, sindikate, svako je otvorio neki svoj šalter pa prikuplja. Ovi manji se pridružuju da bi na taj način preskočili cenzus, a manji su svi sem demokrata i naprednjaka, a ovi veći prikupljaju sve i svašta. Velika koalicija stvara i veliku simboličku i taktičku prednost, po principu – samo da imam pola procenta više od drugih i da se moja koalicija odnosno stranka smatra najjačom u Srbiji.

Šta može da se uradi? Smatram da za koalicije mora da bude povećan izborni cenzus i da u svakom koalicionom sastavu treba da se meri snaga aktera. Na primer, da se cenzus od pet odsto podigne za dvostranačke, trostranačke koalicije na šest ili sedam odsto. Za koalicije koje imaju oko četiri-pet aktera na sedam, osam ili devet odsto. Takođe, veliki su problem koalicije koja nemaju jasno u naslovu sve koalicione partnere, nego se onda u tu priču, na iznenađenje glasača šlepuju neki koji se ne pominju u koalicionom ugovoru. Takvih ima ogroman broj. Ne bi trebalo da bude izabran iko ko nije u koalicionom dogovoru i ko nema kapacitete i merljivost. Sa tom merljivošću i procenom u raspodeli troškova i dobiti unapred, niko iz koalicije ne bi gurao onoga koji bi dobio 0,01 odsto glasova. A mi smo imali stranke i liste koji nisu dobili glasova koliko je potrebno prikupiti potpisa. Znači, izborno zakonodavstvo i izborni dizajn treba prvo da se pozabave cenzusom i njegovim selektivnim podizanjem za koalicije i, drugo, da se čitava ta priča završi nekom vrstom personalizovanih proporcionalnih lista u kojima bi se birao neko sa imenom i prezimenom. Takve promene bi smanjile partijsku oligarhiju i istovremeno glasačima ostavile utisak da nešto stvarno i biraju.

foto: dragan kujundžić