Skupa srpska reč – vlada

Možda je najava da će na mesec i po dana odlaganim pregovorima o formiranju nove vlade biti reči samo o principima i ciljevima politike, a nikako o podeli plena (raspodeli funkcija), delovala neuverljivo i upućivala na zaključak da je serija razgovora započeta u petak u sedištu Demokratske stranke samo kupovina vremena. Pokazalo se, međutim, da su na sastancima ipak ispaljene neke rakete koje predstavljaju ozbiljan argument u rovovskoj borbi za ključne pozicije u budućoj vlasti, pre svega premijersku. A obelodanjen je i bar deo sadržine paketa o kome se, iza „principijelne“ zavese, zapravo, pregovara.

U rezultate prvih dana pregovora svakako valja uvrstiti i najavu da će okosnica buduće vlade (ako bude formirana) ipak biti DS i koalicija Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije, mada varijanta u kojoj bi se najpoželjnija srpska udavača – narodnjačka koalicija, ipak opredelila za radikale, ni pre aktuelne serije sastanaka na visokom stranačkom nivou nije izgledala previše uverljivo.

A čak se, prema proceni predstavnika DS-a, pojavila i mogućnost da vlada profunkcioniše pre 31. marta, krajnjeg roka za usvajanje budžeta, umesto, kao što se do sada verovalo, tek negde uoči poslednjeg zakonskog roka za obrazovanje novog kabineta, koji ističe 15 maja. Tako bi samoproklamovani tehnički premijer Vojislav Koštunica izbegao muku traženja za sada nepoznatog legalnog načina da i posle isteka privremenog finansiranja obezbedi isplate korisnicima budžeta, što im je, isprepadanim tvrdnjama Mlađana Dinkića o potpunom kolapsu nakon 31. marta, onomad obećao.

KANDIDATI I REAGOVANJA: U utorak, kada je nastajao ovaj broj „Vremena“, međutim, nije bilo odgovora na najzanimljivija pitanja – kako će resori biti podeljeni i, naročito, ko će biti mandatar vlade. Novi sastanak okosnice najavljene vladajuće koalicije zakazan je za sredu, ali svi su izgledi da ni tada neće biti preciznije informacije o tome kome bi trebalo verovati – Borisu Tadiću, koji je na sednici Glavnog odbora DS-a, u subotu u Nišu, eksplicitno rekao da ta stranka ne odustaje od zahteva da premijer bude Božidar Đelić, ili raznosiocima pouzdanih informacija koji su se odmah potom po medijima i čaršiji razleteli da objašnjavaju kako će, uprkos izbornim rezultatima, prvi čovek vlade ipak biti Koštunica.

Neslaganje u pričama „dobro obaveštenih izvora“, ali nimalo nevažno, uočeno je samo po pitanju sudbine Ministarstva unutrašnjih poslova, čiji izuzetan značaj za političke partije najbolje govori o tužnom stanju u kome se Srbija nalazi: prema jednoj školi mišljenja, Koštunica je spreman da se odrekne usluga Dragana Jočića kako bi zadržao sadašnje radno mesto, dok, prema drugim tvrdnjama, ministar policije ostaje u paketu s premijerom. Oglasio se, u poznatom maniru, i dežurni zabavljač iz narodnjačke koalicije, Velimir Ilić, koji je putem tabloida Tadiću zapretio da će, ako nastavi da insistira da Đelić bude premijer, „reći sve o tome kako je gospodin maneken urnisao našu vojsku i namensku industriju“. Ilić je, naravno, iskazao punu spremnost da od tog patriotskog čina odustane ukoliko DS pokaže spremnost da „napravimo stabilnu vlast, gde će premijer biti naš, a predsednik njihov“.

Osim kampanje „Koštunicu za premijera“, testirana je, doduše, i varijanta formiranja vlade sa oročenim trajanjem, i to u dve verzije: prema jednoj, bila bi to vlada sa Koštunicom na čelu – s tim što tvrdnja o oročenom trajanju takve, „prelazne“ vlade, ne bi bila previše uverljiva, s obzirom na činjenicu da je pominjana i u vreme formiranja odlazećeg kabineta koji je funkcionisao zahvaljujući parlamentarnoj podršci socijalista. Prema drugoj verziji, oročena vlada bila bi formirana bez Koštunice. Problem sa tom teorijom je činjenica da bi DS i ostale njegove članice u nove izbore (navodno, najkasnije u proleće 2008, i to na svim nivoima) ušli nakon potencijalnog nepovoljnog rešenja kosovskog pitanja, što bi moglo doneti novi vetar u leđa radikalima, a verovatno i Koštunici, u čijoj politici, na ovaj ili onaj način, „najskuplja srpska reč“ obavezno ima istaknuto mesto.

Nakon što je jedno vreme odlagao pregovore o formiranju vlade sa nejasnim opravdanjem da „određivanje statusa Kosova odlaže obrazovanje vlade“, naime, Koštunica je naprasno odustao od te teorije, ali je „kosovski adut“ izvukao iz drugog rukava: iako je na prvom sastanku između DS-a i narodnjačke koalicije precizno definisano pet programskih načela i principa politike koje bi trebalo da prihvate sve buduće članice vlade, Koštuničini izaslanici naknadno su zaskočili potencijalne partnere tvrdnjom da je u pregovorima „ključno“ da budu prihvaćena tri načela za Kosovo koje je DSS istakao u svojoj početnoj platformi predatoj Tadiću odmah nakon izbora. Podsećanje je neophodno, jer je reč o dokumentu koji nije baš sasvim prihvatljiv za drugu pregovaračku stranu: prema prvom DSS načelu, naime, za Vladu Srbije Kosovo će uvek ostati sastavni i neotuđivi deo teritorije Srbije, a prema drugom, vlada bi, ukoliko bi neka država ili međunarodna organizacija priznala nezavisnost Kosova, takvu odluku odbacila kao ništavnu i nezakonitu, a „svaka država koja prizna nezavisnost Kosova, morala bi da vodi računa da će to proizvesti ozbiljne posledice u međusobnim odnosima sa Srbijom“. Treće načelo iz DSS platforme kaže da „ako bilo koja država članica NATO-a prizna nezavisnost Kosova, to bi proizvelo ozbiljno ugrožavanje odnosa Srbije i NATO-a, jer bi to značilo da je NATO bombardovao Srbiju da bi došlo do otimanja Kosova“.

IZBORI: Priliku da u ime DS-a prvi odgovori na ponovno potezanje DSS platforme, čija je promocija onomad izazvala tumačenja o spremnosti na ponovni sukob sa celim svetom, dobio je u ponedeljak Dušan Petrović, zamenik predsednika stranke, koji je ocenio da „neprimerena reakcija nije državni interes“, te da „nije u državnom interesu javno iznošenje mogućih reakcija na bilo koje eventualno rešenje statusa Kosova“.

Već u utorak delovalo je malo jasnije zašto portparol DSS-a Andreja Mladenović iz nedelje u nedelju na konferenciji za novinare čita sve dužu i dužu analizu lika i dela Čedomira Jovanovića, lidera Liberalno demokratske partije – što, s obzirom na činjenicu da mogućnost da LDP bude u vladi postoji samo na teoretskom nivou, deluje kao nepotrebno arčenje papira i televizijskog vremena. Predstavnici koalicije okupljene oko LDP-a od samog formiranja ne propuštaju priliku da istaknu da u ovom parlamentarnom životu ne bi mogli da budu u vladi sa Koštunicom i njegovom partijom, a za formiranje vlade po njihovoj želji, koju bi činili DS, LDP i manjinske partije, ne postoji dovoljna parlamentarna podrška. Vođa LDP-a je, međutim, smislio drugi način da utiče na ishod pregovora o vladi, pa je, posle sastanka predstavnika koalicije okupljene oko te stranke, s jedne, i predstavnika DS-a, s druge strane, izneo novi argument za izbor Đelića za premijera: „Ili Đelić, ili novi izbori, na kojima smo spremni da nastupimo sa DS-om i drugim strankama evropske orijentacije da bi pobedili politiku koju simbolizuje Koštunica“, rekao je Jovanović. Njegov sagovornik Dušan Petrović nije komentarisao takvu mogućnost, ali je zadovoljno istakao da u dosadašnjim razgovorima nije dobio nijedan ubedljiv razlog zašto Đelić ne bi trebalo da bude premijer.

PAKET: Istovremeno, posle sastanka DSS-a i G17 plus, obelodanjeno je ono o čemu se ionako odavno govori: da pregovori o formiranju vlade obuhvataju znatno širi paket od izbora premijera i raspodele ministarskih funkcija. Potpredsednici dve stranke, Dragan Jočić i Tomica Milosavljević, saopštili su da su se saglasili kako je u pregovore o formiranju vlade potrebno uneti princip koji podrazumeva podelu odgovornosti stranaka koje će činiti vladu, „što bi značilo da bi lideri DS-a i DSS-a trebalo da se izjasne da li bi preuzeli odgovornost za vođenje državom, odnosno da li žele mesto predsednika, ili vođenje vlade, to jest mesto premijera“. Prema tom predlogu, i lider G17 plus takođe bi se izjasnio u kom resoru bi preuzeo odgovornost (mada već i vrapci znaju da je u pitanju sektor finansija, što, prema rečima Đelića, ne dolazi u obzir). Ideja do koje su, zvanično, došli predstavnici DSS-a i G17 plus u utorak, podrazumeva de se koalicionim sporazumom članice vladajuće koalicije obavežu da podrže budućeg kandidata za predsednika. Nejasno je jedino ostalo ko bi i kako uspeo da disciplinuje birače čiji će deo neizostavno biti nezadovoljan dogovorom o dodeli premijerskog mandata, kakav god da on bude.

Ono što nije ušlo u DSS–G17 plus verziju šireg paketa, a o čemu se u javnosti uveliko govori, jeste i dogovor o lokalnim izborima, o funkciji predsednika Skupštine (što bi, prema rečima Dragoljuba Mićunovića, predsednika Političkog saveta DS-a i jednog od najčešće pominjanih kandidata za tu funkciju, mogla biti najava postignutog sporazuma), o kontroli nad NIS-om i EPS-om, ekonomskim gigantima kojima predstoji privatizacija, o deklaraciji o Srebrenici…

Za javnu raspravu bar o nekim od tih „paketskih pitanja“ ima još vremena, jer će razmena stranačkih argumenata trajati bar još nekoliko nedelja, uprkos „evropskom ohrabrenju“ da se prodemokratska vlada što pre formira, koje je od „balkanologa“ Havijera Solane u utorak u Briselu dobio predsednik Tadić, i koje bi, takođe od briselskih prijatelja, prema nekim nagoveštajima koji u momentu nastajanja ovog broja „Vremena“ nisu bili zvanično potvrđeni, u četvrtak mogao dobiti i tehički premijer Koštunica.