Skup posao ta politika

Postojeći zakon o finansiranju političkih stranaka je na snazi duže od sedam godina (donet 2003, izmenjen 2008), ali je od samog početka primene bilo jasno da je potrebna njegova izmena u njegovim bitnim delovima, a poraslo je i uverenje građana da stranke finansiraju nepoznati donatori i tajkuni i da nisu poznata sredstva kojima partije raspolažu, on je u mnogim svojim delovima ostao nedorečen i ne uređuje sva pitanja koja se odnose na finansiranje političkih stranaka i izbornih kampanja. Ovo je konstatovano i u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2010. godinu, u kome je navedeno da je potrebno doneti novi zakon o finansiranju političkih aktivnosti. Prema predlogu ovog zakona, pojam „politička aktivnost“ je „redovan rad i izborna kampanja političkog subjekta kao podnosioca proglašene izborne liste i predlagača kandidata za predsednika Republike, narodne poslanike, poslanike i odbornike“. Dakle, predmet zakona postavljen je šire u odnosu na važeći zakon, njime se sada uređuje pitanje finansiranja redovnog rada ne samo političkih stranaka nego i koalicija i grupa građana koje imaju svoje predstavnike u skupštinama.

Osim toga, donošenje zakona jedan je od 10 uslova koje Srbija mora da ispuni da bi dobila status kandidata za Evropsku uniju, a Vlada Srbije je u svom akcionom planu za brže sticanje statusa kandidata kao rok za usvajanje zakona odredila prvi kvartal ove godine.

Zato je Vlada još u februaru 2010. godine formirala Radnu grupu za izradu Zakona o finansiranju političkih aktivnosti. Radnu grupu su činili predstavnici Ministarstva finansija, Ministarstva pravde, parlamentarnih političkih stranaka, i nevladinih organizacija i Agencije za borbu protiv korupcije, a predsednik Radne grupe je bila Zorana Marković, direktorka Agencije. Iako je nekoliko puta najavljivan, trebalo je da prođe sedam meseci da predlog zakona bude prihvaćen u Vladi i poslat Skupštini na usvajanje.

POROĐAJNE MUKE: Radna grupa je početkom septembra 2010. godine završila Nacrt zakona i bio je predat Ministarstvu pravde. Potom je, u januaru, Radna grupa dobila nove primedbe na tekst, i to od Evropske komisije, Venecijanske komisije i GREKO (Grupa država Saveta Evrope za borbu protiv korupcije). Primedbe iz tih mišljenja su unete u tekst predloženog zakona i Radna grupa ga je poslala Ministarstvu.

Ali, tada je među strankama na vlasti došlo do novih neslaganja oko konačne verzije teksta. Osim toga, krajem februara, Evropska komisija je zatražila da joj bude ponovo poslata radna verzija na dodatnu proveru. S proleća nas je zadesila i rekonstrukcija vlade, pa je Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, na okruglom stolu o finansiranju političkih aktivnosti izrazio nadu da će „kada stigne ocena Venecijanske komisije, rekonstruisana Vlada usvojiti Nacrt zakona“ i zapitao se „da li uvek moramo da dobijemo sugestije iz Brisela ili možemo i sami da prepoznamo šta je dobro za građane“.

Predlog da se parlamentarnim strankama iz budžeta isplaćuje 20 miliona evra šokirao je stručnjake Evropske unije. Zorana Marković tvrdi da radna grupa nije imala uticaja na određivanje količine novca, po njenim rečima i postotak od 0,15 najveći je u Evropi. Navodno je namera da se smanji finansiranje iz crnih i tajkunskih fondova bila motiv i presudila je da se u Nacrt unese suma od 0,3 odsto: „Kada bi se omogućili veći izdaci iz budžeta za stranke, one više ne bi morale da zavise od privatnih izvora i donacija.“

Dnevne novine su spekulisale da je jedan od najvažnijih „kočničara“ zakona G17 plus, koji navodno želi da stranke dobijaju godišnje iz budžeta 0,3 (što je oko 20 miliona evra) umesto predviđenih 0,15 odsto. U G17 plus, međutim, odbijali su takve ocene i tvrdili da je reč o „besmislicama i podmetačinama“.

Đorđe Vuković, član Radne grupe za izradu Zakona i politički direktor CeSID-a, u izjavi za „Blic“ objasnio je da je povećanje u stvari bilo „probni balon“. „Sve stranke vladajuće koalicije tražile su da izdvajanje za budžetsko finansiranje stranaka bude 0,3 odsto. Međutim, znajući da to neće biti popularno, demokrate su pustile da G17 plus izađe s tim predlogom, pa šta bude. G17 plus je puštena da se nasanka, ali jasno je da to nije samo njihov predlog jer je iza njega stajalo Ministarstvo pravde i državni sekretar Slobodan Homen“, rekao je Vuković.

U Demokratskoj stranci, međutim, tvrde da oni nikad nisu tražili izdvajanja u iznosu od 20 miliona evra ili 0,3 odsto budžetskih sredstava, a izvor „Blica“ iz DS-a tvrdi da su to tražile manje stranke, G17 plus, SPO i LSV, i dodaje da „velike stranke, poput DS-a, nemaju potrebe za tolikim procentom“. Posle podužeg natezanja Vlada je krajem aprila usvojila Predlog zakona o finansiranju političkih aktivnosti i po hitnom postupku poslala ga u skupštinsku proceduru.

DVA IZVORA: Ovim zakonom uređuju se pre svega izvori i način finansiranja političkih aktivnosti. Zakon propisuje dve vrste izvora – javne i privatne.

Pravo na sredstva iz budžeta za finansiranje redovnog rada imaju političke stranke koje su zastupljene u predstavničkim telima, a pravo za finansiranje troškova izborne kampanje imaju svi predlagači proglašenih izbornih lista, odnosno kandidata.

Novinu predstavlja i odredba da se politička stranka može finansirati putem priloga međunarodnih političkih udruženja, s tim što ovi prilozi ne mogu biti u novcu.

Politika je skup posao i traži veliki kapital i ulaganja za održavanje osnovne partijske infrastrukture. Zoran Stoiljković, član Agencije za borbu protiv korupcije, kaže da su istraživanja Agencije pokazala da stranka u Srbiji košta desetak miliona evra. A zvanično najbogatije stranke prijavljuju da nemaju više od dva miliona evra.

Partije „srednje veličine“ u srpskom parlamentu (poput G17 plus, DSS-a, SPS-a, LDP-a) mogu, sa raspodelom pri sadašnjem koeficijentu, da računaju na 300.000 do 500.000 evra godišnje iz republičkog budžeta, one veće, poput DS-a ili SNS-a, na više od milion evra.

BEZ LIMITA: Finansiranje troškova izborne kampanje iz javnih izvora pre svega je zamišljeno kao preventiva korupcije jer bi trebalo da umanji pritisak koji stvara potreba da se prikupi velika količina novca kojom se finansira kampanja. Predlog zakona zadržao je postojeće rešenje o načinu raspodele sredstava. Sada se novac iz budžeta za stranke raspodeljuje svakog meseca, na osnovu Zakona o finansiranju političkih stranaka, a ukupna suma na godišnjem nivou koju dobijaju političke partije je oko 570 miliona dinara. Stranke dobijaju novac prema broju poslaničkih mandata koje su osvojile na poslednjim parlamentarnim izborima 2008. godine, tako što se broj glasova do pet odsto važećih glasova množi sa koeficijentom 1,5, a broj glasova preko pet odsto važećih glasova sa koeficijentom 1. (Vidi tabelu: Isplate iz budžeta u martu 2011)

Novinu u ovom zakonu predstavlja rešenje koje se odnosi na raspodelu sredstava za finansiranje izborne kampanje po većinskom izbornom sistemu. Nije jasno da li to treba da znači da Vlada planira i promenu izbornog sistema, odnosno napuštanje proporcionalnog.

Druga novina je u članu 25. Zakona kojom je predviđeno polaganje izbornog jemstva. Ko na izborima ne osvoji 1 odsto važećih glasova (za nacionalne manjine 0,2 odsto), dužan je da vrati dobijena sredstva u roku od 30 dana od dana proglašenja konačnih izbornih rezultata. Za neke kritičare izborno jemstvo predstavlja imovinski cenzus za učešće na izborima i samim tim je nedemokratsko rešenje.

Posebnu novinu predstavlja odredba iz člana 22. Zakona kojim se ukida ograničenje visine sredstava iz privatnih izvora prikupljenih radi finansiranja izborne kampanje. Prema važećem zakonu, partije mogu iz privatnih izvora da prikupe 20 odsto od sredstava koje dobijaju iz javnih izvora.

Predlog zakona je uvažio stav da stranke treba dominantno da budu finansirane iz privatnih izvora. Sposobnost političkih stranaka da prikupe pare iz privatnih izvora (čiji iznos je ograničen) najbolji je test koji će pokazati podršku koju stranka ima među članovima i glasačima.

Pokazalo se da je postavljanje strogih limita na ukupna prikupljena sredstva iz privatnih izvora bilo necelishodno jer stranke nisu sklone da poštuju takve limite zato što oni umanjuju šanse za izbornu pobedu.

Novim zakonom biće uvedeni limiti prema kojima će građanin političkoj partiji moći da priloži iznos od najviše 20 prosečnih plata, a firma 200. U izbornoj godini, i to za izbore na svim nivoima, limit će praktično biti duplo veći: građanin će moći da donira 40, a firma 400 plata.

Propisana je obaveza za partije da sva davanja čija je vrednost na godišnjem nivou veća od jedne prosečne mesečne zarade javno objavi na svom veb-sajtu.

U Srbiji trenutno niko ne zna koliki je udeo tajkuna i moćnika u finansiranju stranaka. Čak i kada bi sve stranke prijavile svoje finansijere, kao što su dužne to da čine i prema postojećem zakonu, možemo samo da im verujemo na reč. Naime zakon ne predviđa nezavisno kontrolno telo koje bi proveravalo odakle taj novac zaista potiče i kako cirkuliše. Tako na pitanje koliko se novca godišnje ulije u stranačke kase, Zoran Stoiljković, član Agencije za borbu protiv korupcije, kaže: „Mislite da imam kuglu u rukama?!“

Prema novoj verziji zakona, svako protivzakonito prikupljanje novca biće kažnjeno zatvorom od tri meseca do tri godine. Za više od milion i po dinara nelegalno pribavljenog novca kazna je do pet godina zatvora, a novčane kazne su od 50.000 dinara do dva miliona. On predviđa i postojanje nezavisnog kontrolnog mehanizma koji bi imao nadležnost i za proveru dostavljenih spiskova finansijera. Ta nadležnost trebalo bi da pripadne Agenciji za borbu protiv korupcije.