Siromasi u raljama politike

BRANKO VOJIČIĆ:

Poverenje u muzički program

U Crnoj Gori u javnom servisu imamo pravo na marketinšku propagandu, ali je problem što je mali marketinški kolač. Znači, imamo pravo. Pošto imamo Agenciju za radiodifuziju, to je regulator, on je odredio šest minuta na sat vremena. I problem je što mi ne možemo da popunimo tu minutažu.

Takođe, nemamo još opipljivih podataka. Mi smo u konkurenciji sa privatnom radio-televizijom i to je ta trka između nas i Televizije In. Televizija In – to je naš Treći kanal sa državne televizije, koji je svojevremeno profesionalno i dobro osposobio gospodin Tijanić. U periodu kada je postojala opasnost da državnu televiziju preuzme opozicija, što je ona i učinila, znači oni koji su tada odlučivali, pametno su uradili – čitav Treći kanal, pedeset ljudi, prebacili su na drugo mjesto, dali im tehnologiju, novac, digitalnu tehniku. To je prva digitalna televizija u Crnoj Gori. I naravno, oni imaju i novca da kupe Ligu šampiona, da kupe sve udarne programe za koje može da se veže reklama. Istraživanje javnog mnjenja kod nas još nije dobro. Mi nemamo piplmetre, nemamo objektivne kriterijume i tu se brkaju gledanost i povjerenje. I vjerujte, po tom istraživanju ispada da veće povjerenje kod naroda imaju recimo Radio i Televizija Elmag, recimo Radio Elmag koji ima samo muziku od Radija Antena M koji ima jako dobar informativni program. I sad ispada da narod ima veće povjerenje valjda u muziku ili u hor.

DAMIR ŠIMIĆ:

Teror marketinških agencija

Pitali ste prije o marketingu, kršimo li zapravo marketinške propise. Mi kao i svi javni servisi u Evropi, a vjerujem i u regiji, imamo ograničenja marketinga. Zapravo, oni su u sat vremena emitiranja, ja mislim da su kod nas na sedam minuta. Kamo sreće da mi kršimo i da smo u mogućnosti da prekršimo takvu obavezu, što znači da nam zapravo marketing nije bajan i sjajan. Postoje različiti uzroci toga. Jedni su nekvalitetan program, nedovoljno dobri blokovi programa. Znate, naš dnevnik je najgledaniji na našem kanalu, ali ako na njega ne vežete drugi dobar program, onda direktno gubite gledanost i tog dnevnika. Ako ćete u prajm tajmu imati dobar program, morate imati pet ili šest povezanih dobrih programa da biste zapravo na taj način privukli marketing. To je objektivna okolnost.

Druga stvar, mislim da se to dešavalo i u Srbiji – postoji teror marketinških agencija, koje su zapravo prisilile naš menadžment da im daju popuste od osamdeset posto na godinu dana za njihove reklame. Dakle, dođe marketinška agencija koja radi za Koka-Kolu ili bilo koju agenciju koja ima budžet dva ili tri miliona evra. On će zaraditi osamdeset posto, a dvadeset posto će dati televiziji. To je to.

Treći problem kod nas je pitanje mjerenja gledanosti. Mi sumnjamo u mjerenja gledanosti zbog toga što, iako smo to bezbroj puta tražili, zapravo, televizije nikad nisu zajedno raspisale tender da odaberu najpovoljnijeg ponuđača koji bi mjerio gledanost. Mjeri je jedna te ista agencija piplmetrima kojih je vrlo mali broj za podijeljeno medijsko društvo Bosne i Hercegovine – četiri stotine piplmetara. Tražili smo da nam daju podatke da vidimo na kakvom su uzorku, gdje su postavili piplmetre, koliko su stavili u kabl, a koliko postotaka u mjesta gdje nije pokrenut kablovski sistem, koliko u selu, koliko u gradu, koliko u područja sa većinskim srpskim, hrvatskim, bošnjačkim stanovništvom, koliko u mješovita područja i tako dalje, na osnovu kojih bismo mogli zaključiti jesu li oni dobri. BHTV pokriva svojim signalom cijelu državu, ali po mjerenjima jedna lokalna sarajevska televizija, koja emitira samo u Sarajevu, koja objektivno nema bolji program od BHTV-a, koju mi zapravo zovemo mahalska televizija, vjerujem da svi znate šta to znači – navodno, ona je gledanija od BH televizije. Nisam menadžer, ali ja svojim direktorima govorim da su to stvari koje moramo rješavati. Dešavalo se da su u agencijama pod pritiskom određenih menadžera iz privatnih televizija povećavali gledanost samo da bi na taj način povećali prihode, jer oni žive od marketinga.

BRANKO VOJIČIĆ:

Pritisak – konstanta

Ja sam izabran po starom zakonu. Birao me je Upravni odbor od pet članova. On je takođe bio izabran na osnovu javnog konkursa, a izabrao ga je Savjet. A Savjet je bio biran tako što su po zakonu ovlašćeni subjekti predlagači sproveli svoj izbor i onda je parlament potvrđivao ko je dobio najviše glasova.

Po novom zakonu, zbog neefikasnosti je ukinut Upravni odbor. Nadležnosti Upravnog odbora su prenesene na novi Savjet i na generalnog direktora. Novi Savjet ima devet članova. On se takođe bira od ovlašćenih predlagača. Recimo, Olimpijski komitet i Paraolimpijski komitet – jedan član; Akademija nauka – jedan član; nevladin sektor – dva člana; akademije – jedan član, tako da ima devet članova. Procedura je nezavisna. Parlament imenuje Savjet, ali od momenta imenovanja Savjeta nema više nikakve ingerencije niti uticaja. Znači, Savjet je autonoman u donošenju regulative i tako dalje i odgovara jedino javnosti. Članovi Savjeta su birani na pet godina plus pet godina. Generalni direktor se bira na četiri godine, po mogućnosti, ako ne zglajza, još četiri godine. To je što se tiče procedure.

Da li to obezbjeđuje nezavisnost, pitanje je. Znate kako politika utiče. Ako od devet članova imate već pet nevladinih koji su van institucija koje se finansiraju iz budžeta, to ne znači da ne možete ostvariti pritisak posredno, neposredno, direktno, indirektno i tako dalje. U svakom slučaju, zakon je dao mogućnost nezavisnog djelovanja. Da li ćemo to iskoristiti, stvar je i pojedinačno na ljudima, jer se vodi računa prilikom biranja. Nevladin sektor je shvatio da je pametno držati i birati generalnog i uticati na programske sadržaje.

Po našem zakonu, pet ljudi će da osnuje nevladinu organizaciju. Za jedan dan 39 nevladinih organizacija osnovano je sa pet ljudi i samo su jednog kandidata protežirali. I to je po zakonu. Oni su iskoristili pravnu proceduru.

Između četiri i pet hiljada nevladinih organizacija, što se i ne zna, postoji u maloj Crnoj Gori. Možete misliti kad se jedan kandidat javi i kaže da 450 nevladinih organizacija stoji iza njega. Znači, toliko treba telefona da okreneš da ti daju saglasnost, da ti potpišu! Pravo da kažem, kad bih morao za svoje mjesto da tražim toliko potpisa, ja bih rekao: hvala, ne mogu, jer je to veliki zamor. Međutim, nije zamor ako iza toga postoji cilj. A taj je cilj da se preuzme javni servis. I tu niko nije pošteđen. I tu su svi. Da vidite kako su i opozicija i pozicija i nevladin sektor, čak i međunarodna zajednica, vrlo efikasni da obezbijede svoje prisustvo u programima javnog servisa. Da vidite dopise: poštovani direktore, molim vas da pokrijete našu radionicu, to je od interesa za ulazak u Evropu, i ne znam zašto još. A poslije kad mi to pokrijemo, pa kad tražimo pomoć za tehniku ili za nešto, onda nemaju tih fondova. Ali ako tražite monitoring javnog servisa, odmah ćete dobiti novac. I onda kažu: vi imate mnogo protokola u dnevniku!? Naravno da imamo.

Znači, treba zadovoljiti sve te parcijalne interese. Znači, pritisak je konstantan.

BRANKO VOJIČIĆ:

Novi trend

Postoji jedan novi trend. Donedavno je politika pritiskala nas, nije to samo da ostvare uticaj, nego da nas dobiju. Mi bismo sada bili sretni kad bi intervenisali, jer je to prilika da nešto i trguješ, pa da kažeš: završi ti meni ovo, ja ću tebi ovo. Međutim, sad smo u situaciji da mi zovemo političare, a oni se ne javljaju. U tome je problem. Recimo, nedavno su bili neki eksperti iz Francuske i uočili su nešto što je bilo stvarno teško uočiti. Oni su pogledali scenografiju, gledali su sliku i tako dalje sa našom konkurencijom i saopštili su mi jednu važnu dijagnozu koju ja stvarno nisam znao. Kažu mi: gospodine direktore, znate li, nemate dobru rasvjetu. A ja sam se stvarno šokirao, to nisam znao, pa, pošto su oni eksperti iz svijeta, kažem: gospodine, izvinite, koliko bih mogao ja rasvjete da kupim za 17 miliona evra? A on kaže: molim, nisam dobro čuo. Ja kažem: za 17 miliona evra koliko mogu rasvjete da kupim? A on kaže: zašto kupuješ rasvjetu, napravi novu zgradu, digitalizuj i tako dalje, možeš za pet miliona to da završiš, a kamoli za sedamnaest. Ja kažem – za vašu informaciju, toliki je dug, zahvaljujući opet ovoj vladi – porezi, doprinosi, dug prema Evroviziji, dug prema radnicima, ovamo, onamo, sedamnaest miliona je otišlo prošle godine, plus deset miliona iz budžeta. Znači, naša televizija je prošle godine štekala dvadeset sedam ili dvadeset pet miliona evra.

Zbog čega kažem da sad mi zovemo njih, a ne oni nas. Pravi se sada finansijski izvještaj. Taj novac, ako je pokriven dug, on mora biti knjigovodstveno iskazan. I taj se dug sad iskazuje kao dobit kuće. I sad na dobit kuće vi morate da platite porez. Sad se odjednom pojavljuje da ja moram da platim, recimo, pola miliona evra na taj porez. I sad hoću da pozovem ministra finansija da mu kažem: aman zaman, ako si pokrio dug, pokrij i porez, mi ne zarađujemo, mi nismo profitna organizacija! Sad je ministar nedostupan. Jer, kažem, ja bih volio da me pritiskaju i da me zovu i da nešto završavam, ali oni to ne rade, nemaju ni potrebe za tim, jer faktički su odnosi takvi. To je što se tiče vlasti.

S druge strane, pokušavam da dobijem lidere opozicije, jer oni kad su izbori strašno vole politički marketing, potpisuju ugovore. Oni misle da što su prisutniji sa spotovima na ekranu, da će imati veći uticaj. Čak i kad je došlo do preuzimanja jednog čitavog kanala, kad je to izmješteno iz naše kuće – vjerujte, kad je opozicija preuzela javni servis, na slijedećim izborima su katastrofalno izgubili od DPS-a. Znači, nisu baš shvatili da taj mehanizam treba koristiti malo suptilnije. Mora tu neko malo i da poznaje procese, odnose i tako dalje, i da usklađuje taj medij. I onda zovem i kažem: vi treba opet politički da se oglašavate, platite vaš dug, evo tri godine vučemo vaš dug. Znači – mi vas finansiramo, opoziciju, a vi pljujete po nama da smo mi režimlije, da smo uticali, govorite – nemojte plaćati televiziji, to je najgora televizija na Balkanu! A poslije toga šaljete dopis: zašto me nije bilo sinoć u Dnevniku? Pa ako je ovo najgora televizija na Balkanu, što ćeš u Dnevniku, jadi te ubili.

Ista je stvar i sa kolegama iz nezavisnih institucija. Malo ismijavaju, kažu „to je Diznilend u 19.30“, kao, mi krečimo stvarnost i tako dalje. A poslije su nervozni što ih nema u Diznilendu.

Ista stvar – tuži te Ustavnom sudu i kaže: mi plaćamo kablovskoj televiziji i tamo vas gledamo, pa zašto bismo platili pretplatu. I onda kad im kažeš: pa neka vas snimi kablovska televizija, to je najstrašniji prekršaj – kako možeš tako da nam kažeš?! I tako dalje.

I vjerujte, iz mog ugla gledanja – prije toga sam bio direktor televizije i sad sam godinu i desetak mjeseci generalni direktor – nema razlike što se tiče pritisaka i pokušaja uticaja na medije između vlasti i opozicije, nevladinog sektora i međunarodnog faktora. Evo, sad su izbori. Svaki put dolaze neki eksperti da me pitaju po kojim pravilima mi pratimo izbore i svaki put im kažem: to su pravila koja ste donijeli vi, eksperti iz OEBS-a, mi smo ih prepisali i svake godine ih prepisujemo, stvarno nemam više živaca da vam objašnjavam. Oni pišu svoje izvještaje.

Uočavam trend i to možete tek iz ove pozicije da vidite. Jedna je stvar kad hoće neko da vam pomogne. Jedna je stvar i to se odmah vidi, kad želi da to postane stvarno glasilo – ne može svakog građanina, jer onda bi poginuli, nego najvećeg dijela države, ali druga je stvar kad neko hoće da vas preuzme, druga je stvar kad neko hoće da stavi šapu na vas da vas kontroliše. To je konstantno.

ALEKSANDAR TIJANIĆ:

Politički fenomen

Srbi i građani Srbije dnevno najduže gledaju TV program u Evropi. To je sindrom trećeg sveta. Ako jedna nacija pet sati noću gleda grupu ljudi koji spavaju, to nije više kulturološki, fenomenološki, to je politički fenomen.

Razlika u gledanju tog programa i parlamenta nije velika. Žanrovski je potpuno ista.

ALEKSANDAR TIJANIĆ:

Linč javnog servisa

Važno je reći sledeće – za pet godina vođenja javnog servisa 95 posto svoje energije i vremena sam proveo braneći RTS od napada spolja. Tek posle sam se bavio programom. Naravno, neduhoviti će reći: vidi se. A ja mislim da smo napravili rezultat i sa tih pet posto. Znači, 95 posto vremena tih pet godina proveo sam boreći se protiv opozicije koja tvrdi da radimo u korist vlasti i vlasti koja tvrdi da nedovoljno radimo u njenu korist, protiv komercijalnih medija koji hoće da nam ukinu pomoću svojih političkih kontakata pravo na reklamiranje, protiv tajkuna koji polažu pravo na 33-35 miliona marketinškog prihoda i da upravljaju njime.

To je takav procenat uludo bačenog vremena kakav u normalnoj Evropi ne postoji. Na BBC-ju možda jednom u tri godine izbije gužva između vlade i BBC-ja. Mark Tompson, naš kolega sa BBC-ja, nema tu vrstu problema. A mi imamo tu vrstu problema da, uzimajući emisionu tehniku od RTS-a, gde postoji pedeset godina, i praveći novo javno preduzeće, vlada je toliko neupitana da osniva preduzeće na adresi RTS-a. Ja im kažem: dobro, možda ste vi normalni, ali ja to ne uviđam. Zamislite da britanska vlada na adresi BBC-ja osnuje državno preduzeće. Pa ta vlada ne bi sastavila petnaest minuta od tada. I dan-danas je to preduzeće registrovano na adresi RTS-a. Bez ugovora o tome da nam plaćaju stanarinu. Makar da budu pristojni i da kažu: evo za struju, vodu i tako dalje.

Ne postoji nijedno ministarstvo koje je pitalo RTS – kako mislite da izađete iz finansijske krize i kako hoćete da rešite, kako možete da rešite i možemo li da vam pomognemo da rešite gubitak od osam miliona evra pretplate koja je manja iz godine u godinu. I ona je opala sa 59 posto prve godine naplate na 46 posto prošle godine. Vi razumete kada to opadne sa pet miliona i 400 hiljada evra mesečno na tri miliona i šest stotina. A vama su celi kapaciteti baždareni i napravljeni, ceo program napravljen da košta sto miliona. Možemo da se prevrćemo preko glave, mogu da smanjim platu i da radimo za sto evra i tako dalje – to košta toliko. Javni servis Srbije košta sto miliona evra i ne može se ispod toga, ali vas upozoravam na političke posledice činjenice da Srbi deset do jedanaest sati dnevno gledaju televizijski program. Za mene, koji proizvodim deo tog programa, to je katastrofalna činjenica na koju upozoravam sve, ali izgleda da nemam kome to da kažem.

I na kraju, RTS-u nije u interesu da nestane B92, Pink ili Foks. RTS-u kao javnom servisu je u interesu da B92 bude stabilna, jaka, privatna, komercijalna stanica, Pink da bude jaka, privatna, komercijalna, Foks da bude jaka, privatna, komercijalna stanica. Mi samo tražimo da za njih, što se programa tiče, važe odredbe koje treba da važe za sve emitere koji imaju nacionalnu frekvenciju – kodeks, vođenje računa o kvalitetu programa, da vode računa o tome šta se i koliko daje. Kad je bilo reči o emisiji koju je pomenuo kolega, oni su kažnjeni tako što je traženo da pomere recimo sa osam uveče na devet ili sa devet na deset. I to je cela kazna za nacionalnog emitera koji je postavio ono najužasnije pitanje svih vremena u Evropi direktno u vreme kada cela porodica sedi pred ekranom. I nikome ništa.

Pogledajte čemu smo mi izloženi, kakvom linču u parlamentu od ove grupe koja je veliki borac protiv krađa i kraduckanja. Dnevni linč! Zaklonjeni statusom imuniteta! Ako se to dalje radi, mislim da Srbija klizi u vrlo težak četvorogodišnji period, gde će fotelja generalnog direktora biti uključena na struju.

BRANKO VOJIČIĆ: I kod nas je po zakonu izdvojena emisiona tehnika i repetitori, sto trideset repetitora ima u maloj Crnoj Gori. Takođe, u okviru naše zgrade formirano je posebno preduzeće i to javno preduzeće koje je u vlasništvu države sto posto, zove se Radiodifuzni centar, ima 105 zaposlenih i imaju prosječnu platu 300 evra veću nego ostali radnici u kući. Za našeg generalnog direktora, to jest za mene, tačno je predviđeno pravilnikom da ima pravo na koeficijenat i do pet prosečnih plata u kući. Za njihovog se ne zna, jer to je tajna.

I problem je sledeći: izdvojeno preduzeće, dobijaju pare iz budžeta i odredili su im novac za emitovanje, ali samo zemaljskog signala. Za satelitski moramo mi iz naših sredstava. Znači, dodatnih pola miliona.

ALEKSANDAR TIJANIĆ: Šta će vam satelitski u Crnoj Gori? Zar ne možete da pokrijete sa običnim signalom?

BRANKO VOJIČIĆ: Ne možemo. Politički smo značajni. Veliki smo mi kad to treba.

Ulazak u digitalnu eru

DRAGUTIN LUČIĆ: Hrvatska ove godine treba završiti digitalizaciju. Da li je to dobro i da li je prenaglo, ja ne znam. Kreće se po regijama. To znači da su neke regije već dobile digitalni signal, a druge još imaju izbor – mogu digitalni, mogu analogni. Do kraja godine taj prostor bi defakto trebao biti digitaliziran.

Možda je to prebrzo, s obzirom na to da je jedna Njemačka odgodila to, s obzirom da postoji mnoštvo radio-prijemnika u automobilima koji nisu digitalni, pa se ne zna kako će to ići. Uglavnom, što se tiče televizije, mi planski krećemo i mislim da će do kraja godine digitalizacija biti ostvarena.

Jedan važan problem je u sljedećem – ogromne arhive koje postoje i koje su kulturno bogatstvo Hrvatske, a mislim i svake druge zemlje, treba prebaciti iz analognog na digitalni medij. To je dugotrajni proces. Mi smo osnovali Centar za edukaciju na televiziji. Surađujemo s fakultetom koji sada školuje arhiviste za posao koji je pred njima.

Treći faktor će biti jako važan, a to su autorska prava, koja su dosta problematično riješena kod nas. Vjerovatno će oko toga još biti debelo rasprave, na koji način koristiti te arhive i kako i na koji način i moralno, a u nekim slučajevima i materijalno obeštetiti autore i autorske timove, jer je to neko radio na određenom teritoriju za određeno vrijeme, a ne za beskonačni teritorij, beskonačno vrijeme.

BRANKO VOJIČIĆ: U Crnoj Gori to je u toku. Već sam pomenuo radiodifuzni centar. Oni su digitalizovali prijenosne sisteme. Optičkim kablom takođe postoji mogućnost digitalnog prenošenja. Mi smo kupili kodere, dekodere, znači možemo tako da zaključujemo program. A što se tiče naše kuće, dobili smo jedan pretpristupni fond iz Evropske zajednice i iz IPA programa milion i 250 hiljada evra. To je prva faza digitalizacije. Instalirana je tehnika. Sad se obučavaju novinari i montažeri i tako dalje. To je sad jedan proces. Dalje radimo na linearnoj tehnologiji, a očekujemo za nekoliko mjeseci, što se tiče dnevnika, da ćemo digitalizovati Dnevnik. Ostaje nam ovo drugo, dokumentacija, arhiv.

I imamo problem sa velikim studijom, jer od osnivanja kuće nemamo režiju. Za veliki studio držimo reportažna kola i iz njih emitujemo program. To će biti druga faza digitalizacije. Znači, prva faza – tehnika i oprema su instalirane, a sad obučavamo ljude da počnemo da radimo.

Rok je kod nas do 2012. godine.

DAMIR ŠIMIĆ: To je za sve rok. Za prostor Evrope i sjeverne Afrike rok je kraj 2012–2013. godina. Već sam spomenuo da korporacija nije uspostavljena. BHRT sad vodi razgovore o toj korporaciji. Mi imamo prednost jer ćemo preskočiti sve ove faze. Nismo ulagali u svaku fazu, nego ćemo sa beta trake prijeći na digitalnu, tako da smo uštedjeli nekoliko faza tehničko-tehnoloških oruđa sa kojima radimo.

ALEKSANDAR TIJANIĆ: Mi emitujemo. Mi smo, ja mislim, prvi u ovom delu Evrope počeli sa redovnim digitalnim programom. Naš program kulture emituje 24 sata digitalni signal koji može da se prati preko dva predajnika, ali to prati manji broj gledalaca koji imaju digitalne aparate i u čijem je dometu taj signal.

Ulazak u digitalnu eru znači ulazak u sobu punu mračnih tajni. Bilo ko da tvrdi da o tome govori kompetentno, ne govori istinu. Mi uopšte ne znamo niti smo svesni posledica ulaska u digitalno doba. I koliko pratim rad BBC-ja, veoma se muče da reše ogromne probleme tipa čime puniti dva puta veći broj kanala koje ćete imati na raspolaganju. Ako idemo na princip repeticije programa, kako ćemo plaćati tantijeme i autorska prava za pesme, za komade?

Dalje, naše arhive su tolike da će to koštati desetak miliona evra. To će koštati stanovništvo u Srbiji. Pretpostavljam da je to trošak od više stotina miliona evra, ako idu na kupovinu novih aparata, a ne na takozvane, hajde da kažem, baj-pas sisteme, da se na analogni ugradi digitalni program. Mračna tajna, teška tajna. Vrlo teško ćemo ispuniti rok do 2012. i prognoziram užasne probleme za sve javne servise i privatne stanice u sledeće dve godine.

Nije tačno da odlazi, nije tačno da ne odlazi

VESNA DOBROSAVLJEVIĆ: Ja sam Vesna Dobrosavljević, novinarka Radio-televizije B92. Dakle, gospodine Tijaniću, da li ste u intervjuu „Pressu“ rekli da odlazite sa RTS-a? Da li je to zaista tačno?

ALEKSANDAR TIJANIĆ: Nije tačno.

VESNA DOBROSAVLJEVIĆ: Ne odlazite sa RTS-a?

ALEKSANDAR TIJANIĆ: Ni to nije tačno.

VESNA DOBROSAVLJEVIĆ: Dobro, a šta je onda tačno i…

ALEKSANDAR TIJANIĆ: Pa pitajte me šta je tačno.

VESNA DOBROSAVLJEVIĆ: Dakle, šta je tačno?

ALEKSANDAR TIJANIĆ: Rekao sam da sam u ovom trenutku najdalje od bilo kakve primisli da konkurišem za drugi mandat generalnog direktora Radio-televizije Srbije. To sam rekao.

VESNA DOBROSAVLJEVIĆ: Dobro, da li se to može promeniti, pa da u naredna dva meseca ponovo konkurišete na to mesto?

ALEKSANDAR TIJANIĆ: Da dođete za dva meseca.

VESNA DOBROSAVLJEVIĆ: A šta je to što može da utiče na vas da se to promeni u naredna dva meseca?

ALEKSANDAR TIJANIĆ: Može mnogo. Možda se zaljubim. Da omekšam.

VESNA DOBROSAVLJEVIĆ: A s obzirom na to da vam je glavni favorit koga ste naveli u tom intervjuu poslao saopštenje da ne namerava to da uradi, da li imate nekoga koga vidite na tom mestu?

ALEKSANDAR TIJANIĆ: Ja se u to ne mešam. To je posao isključivo Upravnog odbora. Ja sam istakao tri imena za koja verujem da bi mogli to da rade, ali ja se time ne bavim. To je posao Upravnog odbora. Upravni odbor će naći program koji mu najviše odgovara, a ja u ovom trenutku ne razmišljam o drugom mandatu na RTS-u.