Zbog početka primene zakona kojim se izričito zabranjuje obavljanje javnog prevoza putničkim vozilima, usvojenog još pre 18 meseci, Udruženje kombi prevoznika organizovalo je protest upozorenja. Udruženje najavljuje i da će, ako Vlada ne odloži primenu zakona i ne usvoji njihove predloge, protest radikalizovati jer drugog izbora nemaju: direktna posledica primene ovog zakona je, kako kažu, gubitak bar 5000 radnih mesta.
„Nema nijednog razloga da se Zakon o prevozu putnika u drumskom saobraćaju ne poštuje“, insistira potpredsednica Vlade i ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović. Takva vrsta prevoza, tvrdi, nije bezbedna jer ne postoji red vožnje – ni kad se ide, na koji način se ide, ko vozi, kakve dozvole ima, nema tahografa, te korisnici takvog prevoza ne znaju da li je vozač odmoran ili nije odmoran. „Ono što kombi prevoznici očekuju, to je da uđu praktično u zakon i da mogu da vas voze, kako građani kažu, od stana do stana, kako kome odgovara. To ne postoji nigde u svetu“, tvrdi ministarka i preporučuje svima koji bi i dalje da prevoze putnike da umesto kombija kupe mini-buseve, da registruju prevozničku delatnost, pa problema neće biti.
„Imamo prijavljene firme, plaćamo porez, vozače. Zaposlićemo i dodatne profesionalce koji imaju dozvolu za C i D kategoriju, plaćaćemo osiguranje putnika, izdavaćemo karte, pristajemo i na češće provere ispravnosti vozila i lekarske preglede vozača“, kaže Aleksandar Simić, predsednik Udruženja kombi prevoznika. Jedino na šta ne mogu i/ili neće da pristanu, a na čemu u Ministarstvu insistiraju, jeste da kombije zamene autobusima. Prosto, kombije već imaju, mini-busevi su neproporcionalno skuplji i nisu podobni za prevoz „od vrata do vrata“, što je značajna komparativna prednost kombi prevoza koja je, iz nekog već razloga, na meti zakonopisca.
ŠTA NIJE TAČNO: „Obavljanje međumesnog i međunarodnog prevoza putničkim vozilima, u šta spadaju i kombiji, nije bilo dozvoljeno ni po dosadašnjim propisima“, kategoričan je pomoćnik ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Saša Stojanović. Kombi vozilo, objašnjava, ne može da učestvuje u prevozu putnika jer ne može da se utvrdi radno vreme i odmor vozača, čime se ugrožava bezbednost. „Oni vrlo dobro znaju u šta su se upuštali i vrlo dobro znaju da se svih ovih godina bave protivzakonitim obavljanjem prevoza putnika u unutrašnjem i međunarodnom prevozu – da ne kažem da je to krivično delo“, tvrdi Stojanović.
Međutim, da je prevoz putnika krivično delo, to ne stoji: niti je bilo, niti je sad, ali ako se zakonopisac potrudi, lako može da bude: dopuni se krivični zakonik jednim članom, glasačka mašina ga usvoji i – eto. Takođe, konstatacija da kombi prevoz nikad i nigde nije bio legalan naprosto nije tačna. Istoimenim zakonom usvojenim 2012. godine prevoz putnika putničkim vozilom nije bio zabranjen, a i kako bi – putnička vozila postoje da bi se njima putnici prevozili, zar ne? Sa druge strane, tačno je da ovaj vid (komercijalnog) prevoza nije do u sitna crevca bio regulisan, jer nije ni moguće: taman je na granici između javnog i privatnog.
Ne stoji ni tvrdnja da je kombi prevoz nebezbedan, ako je verovati statistici: u poslednjih šest godina zabeležen je samo jedan udes kombija sa smrtnim ishodom. Ne stoji ni ministarkina tvrdnja da prevoz „od stana do stana, kako kome odgovara, ne postoji nigde u svetu“. Da li ministarka nije putovala van granica Srbije, ili jeste putovala ali nije obratila pažnju, tek kombi prevoz postoji svuda – od najrazvijenijih zemalja do „trećeg sveta“.
O zemljama u okruženju da se i ne govori. Da se to ustanovi, i ne mora da se fizički otputuje tamo negde, dovoljan je internet.
Ništa, dakle, ne stoji od argumenata za ukidanje ovog zaista komfornog načina putovanja, kako na kraćim tako i na dužim relacijama, sem da zbog toga država „gubi“, kako ministarka tvrdi, 54 miliona evra godišnje, mada ni to ne pije vodu. Ako je istina da je primenom ovog zakona 5000 vozača viđeno za gubitak posla, a Država d.o.o. od njihove delatnosti knjiži gubitak od čak 54 miliona evra, izlazi da je utaja po vozaču veća od 10.000 evra. Kako je to moguće kad većina kombi prevoznika svoje usluge naplaćuje isključivo uplatom na račun?
IZ SIVOG U CRNO: Da li će primenom Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju komercijalni kombi prevoz da nestane? Pa ne, neće, nego će ovaj vid prevoza iz „bledosivog“, gde sa sada nalazi, preći u „crno“, gde je i bio sve do već pomenutog Zakona iz 2012. godine.
Da tu mogućnost predupredi, potrudio se zakonopisac definicijom šta se sve smatra javnim prevozom u članu 13. ovog zakona, što može da bude uzrok ozbiljnih nevolja svim vlasnicima/vozačima putničkih kombija: dovoljno je da u kombiju „službeno lice“ zatekne najmanje pet putnika koji nisu u srodstvu sa vozačem, pa da budu primenjene kaznene odredbe: novčana kazna od 100 do 500.000 dinara, uz zaštitnu meru – oduzimanje vozila kojim je prekršaj počinjen.
Štaviše, za primenu kaznenih odredbi dovoljno je da „ovlašćeno lice“ posumnja da vozač/korisnik kombija „nije u mogućnosti da iz sopstvenih prihoda, odnosno prihoda ostvarenih po osnovu rada, socijalnih ili penzijskih primanja finansira iznos troškova za gorivo koje je utrošeno za razliku broja pređenih kilometara u trenutku vršenja inspekcijske kontrole i broja pređenih kilometara evidentiranih u zapisniku o poslednjem tehničkom pregledu“.
Šta može da očekuje, recimo, trubački ili rok bend, ad hok pozorišna trupa koja ide na „tezgu“, ili prosto grupa prijatelja koja ide na izlet, godišnji odmor ili šta već, kad ga ovlašćeno lice zaustavi na putu: putuju „od vrata do vrata“, nisu u srodstvu, zatečeni su na relaciji na kojoj postoji organizovan linijski prevoz… Kako da dokažu da nije reč o javnom, već o privatnom prevozu? Da se oproste od kombija? Da pokušaju da se nagode?
TAKSI VS. KOMBI: Na doslednoj primeni zakona insistira i Savez taksi udruženja Srbije: „Više godina kombi prevoznici nelegalno uzimaju novac od građana za posao koji je naš, dok država od taksista, a ne od kombi prevoznika, naplaćuje poreze. Taksi prevoznici bi mogli takođe zahtevati da im država omogući vršenje međunarodnog taksi prevoza putničkim vozilima, ali to ne žele jer je to protivzakonito i vodilo bi u anarhiju“, saopštio je za javnost predsednik Saveza taksi udruženja Srbije Aleksandar Bjelić. On poziva predstavnike države da uspostave vladavinu zakona i poštovanje svih propisa koji se tiču prevoza putnika i da poštuju prava taksista koji uredno plaćaju svoje obaveze. „U suprotnom, hiljade i hiljade taksista širom Srbije neće imati drugi izbor osim da na prepoznatljiv način krenu u odbranu prava naših vozača.“
Zaista je dirljiva ta naprasna posvećenost taksista zakonu i zakonitosti. Prema članu 91. Zakona o kojem je reč, stoji da je „taksi prevoznik dužan da izda račun korisniku usluge taksi prevoza za obavljeni prevoz koji sadrži datum, relaciju ili kilometražu, cenu prevoza i koji je potpisan i overen pečatom prevoznika. Ako bi se slovo zakona doslovce primenjivalo i u taksi prevozu, pa ovlašćena lica počnu da kontrolišu izdavanje računa ili prebrojavaju pređene kilometre i upoređuju sa prihodom, da li će to taksisti da podrže? Na svaki pokušaj vlasti, svake do ove koja se (još) na to nije usudila, da svaki taksi ima i fiskalnu kasu povezanu sa taksimetrom, što je inače standard u svim evropskim zemljama, posvećenici zakona i zakonitosti su reagovali „na prepoznatljiv način“ – blokiranjem saobraćaja. I svaki put im je uspelo.
Taj prepoznatljiv način kane da primene i kombi prevoznici: ako im vlast ne izađe u susret, blokiraće saobraćaj u gradovima, čitaj Beogradu, ali i na mostovima, graničnim prelazima. Braću po volanu su transparentom „Ko drugome jamu kopa, svoju je već iskopao“ upozorili da se ne mešaju, a vlastima poručuju: „Spremni smo da pričamo o uslovima pod kojima bi nam ubuduće dopustili da radimo“.
Domaći ili međunarodni prevoz koji putničkim vozilom ili autobusom obavlja domaće, odnosno strano lice koje nema svojstvo prevoznika, a koji se obavlja dva ili više puta tokom dana, nedelje ili meseca, na istom ili sličnom prevoznom putu ili se lica koja se prevoze ukrcavaju ili iskrcavaju na autobuskim stajalištima ili na istim ili sličnim mestima ukrcavanja ili iskrcavanja, i lica koja se prevoze nisu u srodstvu sa licem koje upravlja vozilom, smatra se javnim prevozom koji je ovim zakonom zabranjen.
Javnim prevozom iz stava 1. ovog člana smatraće se naročito i:
1) prevoz za koji je naplaćena usluga prevoza;
2) prevoz koji se obavlja na relacijama na kojima postoji linijski prevoz;
3) prevoz više od pet lica, uključujući i vozača;
4) prevoz „od vrata do vrata“;
5) prevoz koji se obavlja na osnovu javnog oglašavanja;
6) ako lice koje upravlja vozilom (vlasnik ili korisnik vozila) nije u mogućnosti da iz sopstvenih prihoda, odnosno prihoda ostvarenih po osnovu rada, socijalnih ili penzijskih primanja finansira iznos troškova za gorivo koje je utrošeno za razliku broja pređenih kilometara u trenutku vršenja inspekcijske kontrole i broja pređenih kilometara evidentiranih u zapisniku o poslednjem tehničkom pregledu.