Selidba trajne pozajmice

Ruski umetnik Nikolaj Rerih (Никола́й Константи́нович Ре́рих, Nicholas Roerich) postao je poznat našoj široj javnosti zahvaljujući političkoj odluci između Rusije i Srbije o razmeni njegovih sedam slika za 166. list Miroslavljevog jevanđelja. Bio je to jedan od rezultata najnovije posete predsednika Vladimira Putina našoj zemlji. Ta vest je u medijima izazvala komentare po kojima je ovakav dogovor štetan po nas zato što, smatra se, Srbija ima prava da list Miroslavljevog jevanđelja traži od Rusije bez ikakve nadoknade. „Vreme“ je o tome pisalo u broju 1464, i u Komentaru dana na www.vreme.com. Tek nakon našeg drugog napisa i nakon brojnih tekstova po medijima, tj. više od tri nedelje pošto je ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević najavljujući razmenu objasnio da se Rerihove slike nalaze u depou Narodnog muzeja, rečeno nam je iz Narodnog muzeja da su one (slike) stigle u Beograd kao dugoročna pozajmica, odnosno da ih Narodni muzej ne poseduje, kako je zaključeno na osnovu ministrove informacije.

Bio je to povod za malo istraživanje o Nikolaju Rerihu i njegovim kontaktima sa Beogradom. Počnimo od najnovije vesti.

Sedam slika Nikolaja Reriha koje čuva Narodni muzej dajemo Moskvi kako bi postale deo kolekcije budućeg Rerihovog muzeja. Ministarstvo kulture Rusije planira da ga otvori ove godine što se, po rečima ministra Vukosavljevića, pokazalo kao dobar razlog za razmenu.

Ideja o osnivanju Rerihovog muzeja najavljena je marta 2017, kada su ruski mediji i BBC Rusian Service izveštavali o upadu policije u Internacionalni centar Rerih. Tom prilikom su odneli oko 200 slika, crteža i dokumenata, pa i one koji se odnose na vlasništvo kolekcije. Ministarstvo kulture je tada objašnjavalo da želi da napravi veliki muzej koji će čuvati Rerihova dela, dok je osnivač Rerihove fondacije i umetnikov sin Svjatoslav Nikolajevič Rerih video u ovome nameru države da uništi Internacionalni centar Rerih (ICR). Tri godine pre toga, Moskva je ICR-u donirala dve zgrade na deset godina. Međutim, već naredne godine novom transformacijom vlasništva zgrade su pripale na upravljanje Muzeju umetnosti Istoka kome su, zatim, pripale i slike odnete iz ICR-a. Godinama pre toga vodio se sudski spor o nasleđu: Ministarstvo kulture nije priznalo ICR kao naslednika fondacije koju je Rerihov sin preneo ICR-u i kojoj su bile namenjene dve zgrade.

Pre dve godine, agencija TASS je objavila da je sedam slika Nikolaja Reriha, za koje se mislilo da su nestale kada je Nemačka bombardovala Jugoslaviju u aprilu 1944, pronađeno u beogradskom Narodnom muzeju. Posebno je istaknuto da je među njima i slika Gosti iz inostranstva, za kojom je Rerih tragao, kao i da slika Zemlja Slovena, za koju je mislio da je u Beogradu, nije među sedam nađenih. Tom prilikom je javljeno i da je u Zagrebu nađeno deset slika za koje se mislilo da su izgubljene.

Deluje neverovatno da se za slike u Beogradu saznalo, sudeći po TASS-u, tek pre dve godine s obzirom da su one kod nas još od 1932. To su: Girgustan na Kavkazu, Zvonjenje, Sveti gosti, Selo Berendej, Manastir sveti Sergije, i dva nacrta kostima za Snjegoručku. Jelena Dergenc, kustos Zbirke strane umetnosti Narodnog muzeja, kaže za „Vreme“ da su stigle na inicijativu samog umetnika. „Ova dela primljena su u Muzej savremene umetnosti u Beogradu, gde je trebalo da čine deo stalne postavke i budu izložena u posebnoj sobi posvećenoj ovom umetniku. Ovakve pošiljke s namerom da im se obezbedi izdvojen prostor za izlaganje, Rerih je preduzimao i u drugim sredinama (poznat je primer Zagreba, Praga, Pariza…). Na taj način, ovaj umetnik, tada u emigraciji, nastojao je da obezbedi širenje svojih ideja putem umetničkih dela koja bi postala dostupna publici širom sveta.“

Sa današnjeg stanovišta, objašnjava Dergenc, „Rerihova pošiljka umetničkih dela predstavljala je neku vrstu dugoročne pozajmice beogradskom Muzeju savremene umetnosti. O tome tada, po svoj prilici, a prema uvidu u sačuvanu dokumentaciju, nije sačinjen odgovarajući ugovor koji bi preciznije odredio imovinsko-pravni status ovih slika. Slike o kojima je danas reč su 1933. godine, a prema odluci tadašnjeg ministra prosvete, predate na čuvanje Historijsko-umetničkom muzeju, kako se tada nazivao Narodni muzej u Beogradu, i one od tada pripadaju fondu našeg nacionalnog muzeja.

Sedam slika Nikolaja Reriha, koje čine neveliku, ali zaokruženu celinu, odražavaju svestrana interesovanja, kao i duhovna stremljenja ovog umetnika i, budući izlagana i publikovana, ona su s vremenom postala deo identiteta Zbirke strane umetnosti i Narodnog muzeja u Beogradu.“

Slikar Nikolaj Konstantinovič Rerih (1874–1947) bio je i filozof, naučnik i pisac. Naslikao je okom 7000 dela, od kojih su mnoga izložena u poznatim svetskim muzejima i galerijama. Objavio je i oko 30 književnih radova. Autor je i inicijator međunarodnog pakta za zaštitu umetničkih i akademskih institucija i istorijskih lokacija (Rerihov pakt) i osnivač je međunarodnog pokreta za odbranu kulture. Više puta je nominovan za Nobelovu nagradu. Nikolaj Rerih i njegova supruga Jelena osnivači su agni joge (Žive etike), učenja koje su predstavljali kao prenos poruka tibetanskih mahatmi s kojima su bili u nekoj vrsti medijumskog kontakta. Porodica Rerih (sinovi Jurij, kasnije poznati orijentalista i Svjatoslav, slikar), nakon Rusije – Sovjetskog Saveza, Skandinavije, Britanije, Francuske i Amerike, trajno se naselila u Indiji gde su osnovali institut Urusvati.

Rerih je bio službeno priznat u Kraljevini Jugoslaviji, izabran je za člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu 1930. godine, a zatim i odlikovan Ordenom Svetog Save prvog reda. Rerih je rado pominjao svoje susrete sa Nikolom Pašićem, i činjenicu da je prvi njegov rad objavljen u inostranstvu bio članak u sarajevskom časopisu „Nada“. Poslao ga je još kao student, 1895. godine, na poziv svog profesora istorije. „Tu je počeo moj inostrani književni i umetnički rad… na ovaj su način započele moje brojne inostrane veze“, naveo je u jednom pismu.

Između dva rata, Nikolaj Rerih i njegova supruga Jelena intenzivno su nastojali da uspostave mrežu međunarodnih kontakata i da osnuju što više organizacija preko kojih bi širili svoje ideje. Sredinom tridesetih godina bilo je preko sedamdeset organizacija s imenom Rerih u Evropi, Aziji i obe Amerike. Njihova osnovna misija je bila kultura, ali sa izučavanjem agni joge u pozadini.

Nemanja Radulović u naučnom radu Rerihov pokret u Kraljevini Jugoslaviji (Godišnjak Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima za 2016) navodi da je Rerih imao jasnu želju da pridobije ljude na najvišim položajima pa je „stekao niz uticajnih kontakata na visokim mestima, poput Ruzvelta, američkog ministra poljoprivrede Volasa, primio ga je francuski predsednik, uspostavio je kontakte sa papom i belgijskim kraljem te obezbedio finansijsku podršku za planove, od kojih su najznačajnije dve ekspedicije u Centralnoj Aziji. S druge strane, rerihovski pokret naišao je i na neprijateljstvo, naročito kod konzervativnijih ruskih emigranata, zbog dvosmislenih veza Reriha sa sovjetskom vlašću i zbog okultističkog karaktera agni joge koja nije mogla ostati sasvim skrivena. Ipak, sumnje za vezu sa obaveštajnim službama (sovjetskom, britanskom ili japanskom, u zavisnosti od strane koja ga je sumnjičila), zatvarale su mu neka vrata i pravile probleme.“

Kad je otvaran njegov muzej u Njujorku, 1929. godine Rerih se obratio kralju Aleksandru sa molbom za pozdravnu poruku. Tom prilikom je izrazio želju da, navodi Nemanja Radulović, „kralju pokloni jednu sliku, a njegovo stvaralaštvo obuhvata dva sveta – jedan je slovenski, ruski, a drugi – Himalaji, kolevka Arijaca, rodonačelnika Slovena. Zato nudi kralju da sam izabere sliku sa jednom od tih tema. U odgovoru, ministar dvora bira slovensku sliku.“ Reč je o slici Zemlja Slovena. Prema podacima iz Dvorskog kompleksa na Dedinju, te slike danas nema tamo.

Pozivnicu za otvaranje muzeja u Njujorku dobio je i Gavro Manojlović, predsednik Jugoslavenske akademije nauka i umjetnosti u Zagrebu. Manojlović se o Rerihu raspitao kod Ivana Meštrovića, koji je bio u kontaktu sa njim, pa je tako i došlo do Rerihovog primanja kao počasnog člana u JAZU (Radulović pominje da je Rerih iskoristio ovaj izbor da zamoli i za počasni doktorat Zagrebačkog sveučilišta za sina Jurija, što je Manojlović morao ljubazno da otkloni), i do poziva da poseti Jugoslaviju 1934. godine. Međutim, on je aprila te godine krenuo na drugu ekspediciju po Centralnoj Aziji. Zvanično, bila je to botanička ekspedicija koju je finansirala američka vlada, ali je njena prava namera, takozvani „Veliki plan“, po Raduloviću, bila „formiranje nezavisne države na području Centralne Azije, neke vrste objave Šambale, teokratije zasnovane na reformisanom budizmu i agnijogi, a koju bi izgleda vodio sam Rerih, kao reinkarnacija petog dalaj-lame. Uverena u svoju misiju ‘porukama’ mahatmi, porodica Rerih se duboko uplela u geopolitičke i obaveštajne igre velikih sila na tom prostoru: na kraju su Ruzvelt i Volas obustavili ekspediciju i prekinuli kontakte s Rerihom koji je osumnjičen sa svih strana za špijunažu.“

Prema Radulovićevom istraživanju, osim ulja na platnu Slovenska zemlja „od Reriha je nabavljeno još slika, čiji tačan broj i sudbinu nije jednostavno utvrditi. Zahvaljujući kralju na pozivu da poseti zemlju, Rerih je ponudio svoje slike muzeju (današnjem Narodnom), od deset do dvadeset, uz zahtev za zasebnom izložbenom sobom, koja bi zapravo bila deo Rerihovog muzeja u Njujorku. Politika Rerihovog muzeja bila je da se slike daju pojedinim nacionalnim muzejima u svetu na trajnu pozajmicu (permanent loan exhibition), ostajući pravno vlasništvo muzeja u Njujorku, dok je muzej-primalac trebalo da obezbedi zasebnu sobu koja se nazivala ‘Sala Reriha’. Rerih je 1932. predložio osnivanje odseka muzeja u Beogradu, s čim se saglasio kralj. Kada se spoje podaci, izgleda da je slikâ bilo trideset (ne računajući onu poklonjenu Dvoru). Godine 1932. u Dvor su stigle 24 slike. Zapisnik o prijemu potpisali su general Vojislav Vuković, upravnik Dvora, Vladimir Velmar-Janković, referent odseka za umetnost i književnost Ministarstva prosvete, i Milan Kašanin, kao kustos Muzeja kneza Pavla.“ Podsetimo da je od Historijsko-umetničkog muzeja odvojen Muzej savremene umetnosti, da su 1934. opet spojeni u jedan, koji je sledeće godine nazvan po knezu Pavlu. Slike koje su stigle u Dvor, predate su Kašaninu za Muzej savremene umetnosti. U Historijsko-umetničkom, gde je upravnik bio Vladimir Petković, takođe je bilo nekoliko slika. Prema podatku iz arhive Narodnog muzeja, ministar prosvete doneo je 1933. odluku da se Historijsko-umetničkom muzeju preda četrnaest slika, da bi se uvećala kolekcija Reriha, ali Kašanin pominje dvadeset slika. Prema obaveštenju koje je dobio sam Rerih koju godinu kasnije, slike su prenete u Muzej kneza Pavla gde su bile u posebnoj sali, što je bila želja umetnika i kralja. Zatim je dogovoreno da se 13 slika pošalje u Prag, da bi se pomoglo Ruskom kulturno-istorijskom muzeju. Godine 1948. te slike su prenete u Sovjetski Savez, a danas se nalaze u Tretjakovskoj galeriji.

Ukratko, spiskovi slika se ne poklapaju. Pouzdano je da se u Beogradu nalazi sedam Rerihovih slika, da je 13 koje su bile u Beogradu prvo poslato u Prag pa zatim u Moskvu, i da ih je 10 u Zagrebu.

Rerihove slike koje se čuvaju u Narodnom muzeju izlagane su pojedinačno ili grupno u više navrata. Jelena Dergenc kaže da su „nakon Drugog svetskog rata one bile deo takozvane Ruske sobe u okviru stalne postavke Narodnog muzeja, čime su Rerihovi uslovi ustupanja ovih dela našoj sredini bili ispunjeni. Sve do 1996. godine, kada je celokupna postavka strane umetnosti iz bezbednosnih razloga povučena, dela ovog umetnika bila su dostupna publici. Poslednji put, jedno Rerihovo delo izlagano je u Narodnom muzeju 2014/15. godine u sklopu izložbe „Slučaj Mondrijan“.

Kako je nedavno najavljeno, sedam slika koje iz Beograda odlaze za Moskvu biće ispraćene izložbom u Narodnom muzeju. Rerihov muzej u Njujorku, odakle su nam po želji umetnika stigle slike kao dugoročna pozajmica, nije se izjasnio o ovoj selidbi.