Brzo je prošla bura oko ugrožavanja bezbednosti predsednika Republike, što je otkrilo funkcionalne slabosti države i prešlo se na teže pitanje – pitanje ustava, uz najave da će ga nesložna braća doneti konsenzusom
Iz kabineta predsednika Srbije saopšteno je da je Boris Tadić napadnut u utorak 30. novembra oko pola deset uveče, ali da je ostao nepovređen. Po toj verziji koju su podržali, a dodavanjem nešto adrenalina i pojačali izveštači nekoliko večernjih listova, crni audi 80 beogradske registracije s početnim brojem 5 pratio je predsedničku kolonu dok se ona kretala beogradskom ulicom Kneza Miloša, pod obezbeđenjem sa zvučnom i svetlosnom signalizacijom, i više puta pokušao da udari u automobil u kome je bio predsednik Republike.
Tvrdnja je glasila da je vozač audija 80, koga će policija kasnije opisati kao muškarca između 25 i 40 godina, srednje građe sa brkovima i bradom, u ulici Kneza Miloša, kod kanadske ambasade prvi put pokušao da udari u automobil u kome je bio predsednik Tadić, ali da su ga vešti pripadnici „kobri“, vojnopolicijske jedinice koja obezbeđuje predsednika, sprečili. Kasnije je precizirano da je vozač audija 80, koji se kretao ulicom Kneza Miloša, kod kanadske ambasade najpre odbio da se skloni s puta, mada ga je predsednikovo obezbeđenje prvo upozorilo da se skloni, svetlosnom, a potom i zvučnom signalizacijom.
U tom detalju pojaviće se objašnjenje ministra policije Jočića da se Miroslav Cimpl, kasnije identifikovani vozač tog audija, koji je pre toga odveo decu na neki rođendan i koji je imao psa u kolima, zapravo nije snašao.
Zbog tog objašnjenja izlilo se dosta sarkazma na račun ministra policije Jočića, čime se nastavlja tradicija da on svaki put, bilo šta da kaže, daje šlagvort kritičarima vlade.
Potonje vesti će sugerisati da se vozač audija sklonio s puta predsedničke kolone tek na Mostarskoj petlji, na početku mosta ka Senjaku. Sam Cimpl je tvrdio da je tokom celog događaja samo pokušavao da ne pogine, da nije video kolonu vozila, a da se, kada je bio na mostu, iznenada pojavilo vozilo s leve strane i poguralo ga ka ivici mosta, zbog čega se on popeo na trotoar i tako išao nekoliko metara dok ga nije obišla kolona od tri vozila. Tvrdio je da je tek kad je tu stao, video rotaciono svetlo poslednjeg vozila.
Na sledećoj raskrsnici, kod Hajd parka, poslednje vozilo iz predsednikove pratnje navodno je usporilo, pokušavajući da blokira audi. Cimpl je tvrdio da je poslednje vozilo iz predsedničke pratnje zapravo počelo naglo da usporava i da je on, da bi izbegao sudar s njim, prešao preko bankine u suprotan smer, da bi se posle udaljavanja kolone ponovo vratio u svoju traku i nastavio vožnju do kružnog toka na Topčiderskoj zvezdi. Iz Tadićevog obezbeđenja tvrdili su da je on tu skrenuo ka Bulevaru mira.
Nešto dalje, na Topčiderskoj zvezdi, sumnjivi audi, po verziji iz predsedničkog kabineta, ponovo se pojavio iza predsedničke kolone, pokušao da se u nju ubaci, a poslednje vozilo iz pratnje ga je blokiralo, audi je skrenuo i „očešao“ BMW.
Cimpl je tvrdio da on nikoga nije udario, već da je vozilo iz predsedničke pratnje udarilo njega. Tvrdio je da ga je na Topčiderskoj zvezdi sačekao preprečen auto, da je pokušao da obiđe to vozilo s leve strane, ali da je tada BMW iz Tadićeve pratnje naglo krenuo i udario ga u suvozačka vrata.
Cimpl potom juri prema Miloševom konaku u Topčideru. Tvrdi da je bio uplašen i da je video da ga stiže jedno vozilo, dolazeći velikom brzinom. Naglo je zakočio, a to vozilo zbog velike brzine nije moglo da stane i produžilo je još pedesetak metara. Ubacio je u rikverc i vraćao se nazad oko 70 metara, do male uličice koja vodi ka Tolstojevoj ulici. Tu je, kako izjavljuje, stao da odahne, a onda je otišao kući, a to s kim je imao incident tvrdi da je shvatio iz vesti sledećeg dana u podne.
GOD BLESS AMERICA: Tek posle toga je obavestio američku ambasadu o svemu što se zbilo. Da li je američka ambasada zvala nekoga u Vašingtonu, da li je nešto proveravala ili nije ne zna se, tek, oko osam sati uveče ona je obavestila srpsku vladu, a ministar policije javnost. Cimpl je oko 22 časa s advokatom otišao u policiju.
Policija se pre toga samo jednom oglasila, izjavom načelnika Resora javne bezbednosti Miroslava Miloševića datom četrnaest sati posle događaja. Rutinski je saopštila da na svim putnim pravcima, kao i u Kragujevcu, Čačku, Valjevu, traži automobil marke audi 80 s početnim registarskim brojem BG 5. Na osnovu policijskog listinga, pretpostavljalo se da ih u Beogradu ima 90… Cimpl je tvrdio da svoj automobil nije sakrivao, ali njegov automobil nije pronađen sve dok se američka ambasada nije javila.
Da li se policija plašila da ne postane meta kritike za relativizovanje događaja, da li je želela da naglasi činjenicu da incident „nije njen“, može se nagađati. Nema precizne informacije o tome kada je obaveštena policija, a tek iz izjava nekih političara vidi se da je između događaja i alarmiranja policije prošlo izvesno vreme. Radio-komunikacije između predsednikovog obezbeđenja i policije očito nije bilo. Nije bilo obaveštenja o tome da li je video-opservacijom saobraćaja u Velikog Miloša iko išta primetio.
Prve vesti su govorile da predsedničko obezbeđenje nije krenulo za napadačem, već da je ostalo uz predsednika i uz mere bezbednosti prebacilo ga u rezidenciju. Kasnije će se ispostaviti da je jedno vozilo ipak krenulo u poteru i da je predsednička kolona ipak ostala nezaštićena sa zadnje strane. Tek posle događaja policija će saopštiti da je uspostavila kontakt sa „kobrama“ i sugerisala da povećaju mere obezbeđenja predsednika Tadića, što su one i učinile, a da je i sama policija pojačala širi prsten obezbeđenja.
Kao što Cimpl tvrdi da je kasno shvatio kako je imao posla s pratnjom predsednika Republike, tako iz različitih saopštenja proizlazi da je u svoj toj poteri predsednikovo obezbeđenje zapamtilo lik sumnjivog vozača, ali da nije zapamtilo ni ceo registarski broj njegovog automobila. U mnogim segmentima videlo se da važne službe nemaju neophodnu komunikaciju i da država slabo funkcioniše. Tek posle obaveštenja primljenih od američke ambasade, Kriminalistička policija SUP-a Beograd izdala je saopštenje u kojem se navodi da je automobilom audi 80, registarskih oznaka BG 528-378, upravljao vlasnik Miroslav Cimpl, iz Beograda, državljanin Srbije i Crne Gore, službenik Ambasade SAD. Činjenica da je u incident umešan službenik američke ambasade ponavljana je s vidnim olakšanjem.
Predsednik Tadić je inače desetak dana pre događaja prigovorio zbog toga što od službi bezbednosti devedeset dana nije dobijao procene vlastite bezbednosti, mada je to tražio.
Onda se nastavila polemika o tome ko zapravo obezbeđuje predsednika Republike, da bi bilo saopšteno da on koristi vojno obezbeđenje po sopstvenom izboru, a na osnovu prava koje mu pripada kao članu VSO-a. Rasprava je išla dalje ka pitanjima zašto kod nas ne postoji tzv. obaveštajna zajednica i ozbiljnija saradnja službi bezbednosti, itd. Vojna služba preuzela je i obezbeđenje njegove rezidencije, mada su od pojedinih članova vlade dolazile izjave da bi predsednika Republike trebalo da obezbeđuje Peta uprava policije.
Nekoliko okolnosti su podigle temperaturu posle ovog slučaja: javnost je veoma brzo povezala slučaj s događajem koji se odigrao u jesen 2003. kod Hale Limes, kada je Dejan Milenković Bagzi pokušao da zaustavi kolonu u kojoj je bio pokojni premijer Đinđić. Po verziji optužnice za ubistvo premijera Đinđića, to je bio jedan u seriji pokušaja ubistva premijera. Posle događaja kod Hale Limes protiv njega je podneta samo prekršajna prijava, a njegovo puštanje iz pritvora pratili su javni skandali i smene u pravosuđu. Pod sumnjom da je učestvovao u ubistvu srpskog premijera, Bagzi je ovog proleća uhapšen u Grčkoj, ali još nije izručen našoj državi.
Razlike u karakterisanju događaja bile su velike – neki mediji su govorili o atentatu, drugi o napadu, kasnije će se govoriti o incidentu.
Atmosfera je bila opterećena i sporovima na javnoj sceni na haške teme i saznanjima da su pojedini političari izloženi pretnjama.
U Beču je pre desetak dana primljena poruka do tada nepoznate Srpske patriotske organizacije, koja je pretila smrću Borisu Tadiću i ministru inostranih poslova Srbije i Crne Gore Vuku Draškoviću. U pisanoj pretnji poručivano je da su zalaganjem za izručenje haških optuženika oni izdali srpske nacionalne interese, da će biti likvidirani ako dođu u Beč, te da treba da se pripreme da se uskoro priključe Zoranu Đinđiću. Tadić je posle incidenta saopštio da nije prvi put da mu se preti, da je kad je bio ministar odbrane dobijao takozvane osude na smrt. I predsednik Srbije i Crne Gore Svetozar Marović nedavno je takođe dobio pretnju smrću u kojoj se pominju Mladić i Hag. U priču se umešao i osporavani Zoran Janjušević, bivši član Saveta za nacionalnu bezbednost u Đinđićevoj vladi koji je tvrdio da je svojevremeno Tadiću indirektno prosledio informaciju da mu je život ugrožen.
Predsednik Tadić je u sredu (1. decembar) nastavio redovne dužnosti i rekao da nema razloga za dramatizovanje, ali da situacija zahteva ozbiljnost i da to važi i za predsednika i za vladu i za svakog pripadnika policije.
Nekoliko dana kasnije Cimpl je osuđen prekršajno na 20 dana zatvora. Okružno tužilaštvo u međuvremenu procenjuje da li ima indicija za nešto ozbiljnije. Dok je istraga tekla, ministar pravde Zoran Stojković je obavestio javnost da, prema informacijama koje je video, nisu pronađeni dokazi da je incidentu prethodila neka zavera. Predsednik Tadić se žalio da nije dobio izveštaj o toku istrage.
Iz Demokratske stranke su posle toga još malo tražili rupe u zvaničnoj verziji. Ponavljali su pitanja kako to da je pripadnik obezbeđenja američke ambasade bio zbunjen kad je video predsedničku pratnju, kad u ulici u kojoj radi svakog dana prođe mnogo takvih kolona. Iz vladine koalicije je prigovarano Demokratskoj stranci zbog neuspelog pokušaja da u političke svrhe dramatizuje događaj, čime u lošem svetlu opisuje prilike u zemlji. Diskretno je pomenuto da je nedavno u automobil predsednika Skupštine Predraga Markovića, koji je bio pod pratnjom, neki auto direktno udario, ali da to nije dramatizovano. Onda se uzbuđenje posle događaja koji osvetljava veoma osetljive slabosti države stišalo, kao letnji pljusak.
Slučaj konflikta s predsedničkim eskortom je bar 48 sati bio i deo pojačane predizborne licitacije, ali se i to stišalo. Politički, ostala je samo šteta po ugled od toga što se vest o atentatu u Srbiji, raspetoj političkim kontroverzama, opet 24 sata vrtela po globalnim mrežama.
TEŽE PITANjE: Pošto su još jednom kao u očiglednoj nastavi otkrivene slabosti funkcionisanja državnih mehanizama, prešlo se na teže pitanje.
Premijer Vojislav Koštunica najavio je 6. decembra da će početkom ove nedelje biti intenzivirane konsultacije oko donošenja novog ustava Srbije i ocenio kao realno da ustav konsenzusom svih političkih stranaka bude usvojen u narednih nekoliko meseci.
Na tragu te izjave, šef poslaničke grupe DSS-a u Skupštini Srbije Miloš Aligrudić precizirao je da će razgovori biti vođeni na nivou predsednika parlamentarnih stranaka i da je krupne pomake moguće očekivati do Nove godine. Radikali su poručili da neće opstruisati donošenje novog ustava. Predsednik Skupštine Srbije Predrag Marković najavio je da će do kraja nedelje prikupljati različite inicijative u pododboru za ustavna pitanja, a da će sledeće nedelje biti zakazana sednica Odbora za ustavna pitanja, jer više nema potrebe za rad eksperata.
Premijer Koštunica je u utorak 7. decembra obavio ustavne konsultacije sa zamenikom predsednika Srpske radikalne stranke Tomislavom Nikolićem. Pri kabinetu predsednika Republike formirana je grupa pravnika s ciljem da analizira sličnosti i razlike među postojećim ustavnim projektima. Savetnik predsednika Republike Zoran Lutovac kaže da su u taj tim uključeni autori koji su učestvovali u manje-više svim dosad poznatim ustavnim projektima, samo neki od njih nisu želeli da njihovo učešće u tom timu bude javno. On je najavio da bi za dve nedelje tim predsednika Tadića mogao da napravi kompromisni nacrt ustava. Ideja nije da pravi konkurentski ustav niti da radi na paralelnom koloseku s vladom, već da napravi predlog koji bi obuhvatio neke zajedničke delove postojećih rešenja i koji bi bio prihvatljiv za sve. Dan pre toga predsednik Skupštine Marković izjavljuje da je pre šest meseci sam podelio članovima ustavnog odbora uporednu analizu svih dosadašnjih predloga, te procenjuje da u ovom trenutku nema suštinskih sporova, već da samo postoje razlike u tehničkih rešenjima. On nije imao informacije o tome da se priprema neki novi ustavni predlog.
Ako bi se brzo postiglo ustavno usaglašavanje, i ako bi ostala ista metodologija promene ustava, onda bi referendum kojim se potvrđuje ustav mogao da bude spojen sa terminom izbora za skupštinu državne zajednice. U Srbiji ulazi u proceduru zakon o tim izborima, a u Crnoj Gori se o tim izborima, međutim, još raspravlja.
Prema važećem Zakonu o bezbednosti saobraćaja, vozila pod pratnjom su ona vozila kojima je dodeljena pratnja pripadnika policije ili vojske sa posebnim motornim vozilima snabdevenim uređajima za posebne                                                                    svetlosne i zvučne signale
Prošle nedelje jedan nervozni vozač koji je ometao kretanje kolone vozila u kojoj se nalazio predsednik Srbije Boris Tadić prvo je javnost uzburkao, jer je sve podsećalo na „incident“ kod hale Limes za koji se post festum pokazalo da je bio pokušaj atentata na Zorana Đinđića, da bi se kasnije polemisalo o tome kako se prevoze privilegovani, da li im je dovoljno što se voze u državnim luksuznim automobilima sa vozačem i obezbeđenjem ili im je potrebno da imaju i posebna prava u saobraćaju, i da li to i koliko iritira građane.
Ukratko: Miroslav Cimpl, radnik obezbeđenja američke ambasade u Beogradu, ometao je prolaz kolone vozila pod pratnjom u ulici Kneza Miloša, kasnije je preko mosta preticao trakom rezervisanom za saobraćaj iz suprotnog smera. Kako u preticanju nije uspeo, nastavio je da prati kolonu sa uključenim velikim svetlima da bi, na kraju, u pokušaju da kolonu pretekne sa desne strane, udario u jedno vozilo iz pratnje koje mu se isprečilo. Posle svega je utekao i sledećeg dana se prijavio policiji.
Izjava potpredsednika Radikalne stranke Tomislava Nikolića: „šta ima da se (Tadić) vozi gradom u devet uveče, zašto ne sedi kod kuće“, nije vredna komentara, ali skaska o zbunjenom vozaču koju je na konferenciji za novinare dan nakon incidenta ispričao ministar policije Dragan Jočić svakako jeste: „Pošto je ostavio svoju decu na nekom rođendanu, vozio je svoj automobil u pomenutom pravcu i jednostavno nije imao pojma o čemu se radi kad je naleteo na eskort predsednika Republike, gospodina Tadića. Nikad se nije susreo sa takvom vrstom vožnje i, iziritiran, počeo je kolima da manevriše“.
Po njemu, deo krivice za ovaj incident snosi i sam predsednik Tadić: „Mi (štićene ličnosti) pre svega ne smemo da remetimo mir građana, jer svako remećenje mira građane iritira“, objasnio je navodeći sopstveni primer: „Ja kad se krećem mojim eskortom, koji inače ne volim, po urbanoj sredini, po gradu, to radim na vrlo diskretan način.“ Kako je rekao, „štićene ličnosti trebalo bi da utiču na one koji ih voze da način prevoženja do određene tačke bude takav da ne remeti mir i da ne ugrožava saobraćaj“.
ŠTA KAŽE ZAKON: Prema važećem Zakonu o bezbednosti saobraćaja, vozila pod pratnjom su ona vozila kojima je dodeljena pratnja pripadnika policije ili vojske sa posebnim motornim vozilima snabdevenim uređajima za posebne svetlosne i zvučne signale. Posebni svetlosni signali su, prema pravilniku, crveno i plavo svetlo na prvom i poslednjem vozilu u koloni koja se naizmenično pale i gase, a zvučni signal je identičan policijskoj sireni. Na isti način regulisano je kretanje vozila pod pratnjom u svim evropskim zemljama, iritiralo to nekog ili ne. Štaviše, u zemljama gde se mnogo više vodi računa o osećanjima građana, vozilima pod pratnjom, naročito kada se u njima nalazi predsednik države, po pravilu se obezbeđuje nesmetan prolazak zaustavljanjem saobraćaja na relaciji kojom se kreće. Tako se izbegava mogućnost da se neko zbuni pa da se s kolonom gura, juri je i pretiče.
Donedavno je tako bilo i kod nas: obezbeđenje Slobodana Miloševića je svaku ulicu kojom je on prolazio prethodno praznilo tako što su na svakoj raskrsnici bila najmanje dva policajca koja su zaustavljala saobraćaj iz poprečnih ulica i tek pošto bi ulica bila potpuno prazna, pratnja bi prošla velikom brzinom sa sve sirenama.
Posle petooktobarskog prevrata ta praksa je nešto izmenjena, što zbog imidža nove vlasti, što zbog odsustva koordinacije službi koje se bave zaštitom državnih funkcionera: saobraćaj se retko zaustavlja, a i sirene se uključuju samo po potrebi, u slučaju da se neko zbuni ili ne shvati da je reč o koloni koja ima apsolutno pravo prvenstva, ili ga pak baš briga. Crveno-plava svetla, međutim, moraju biti uključena sve vreme jer, u suprotnom, za njih bi važila ista saobraćajna pravila kao i za ostale učesnike u saobraćaju.
NA CRVENO NIKO NE SME: U zakonu se, takođe, nedvosmisleno navode obaveze drugih učesnika u saobraćaju pri susretu sa vozilima pod pratnjom: „Vozač koji na putu susretne vozilo ili kolonu vozila pod pratnjom, odnosno vozač kog sustigne vozilo ili kolona vozila pod pratnjom dužni su da zaustave svoje vozilo, da noću umesto velikih svetala upotrebe oborena svetla za osvetljenje puta, da se strogo pridržavaju naredaba koje im daju lica iz pratnje i da kretanje nastave tek pošto prođu sva vozila pod pratnjom.“
Vozila pod pratnjom imaju pravo prvenstva prolaska u odnosu na sva druga vozila i na njih se ne primenjuju odredbe o ograničenju brzine niti zabrana preticanja obilaženja i preticanja, kao i presecanja kolone pešaka, pod uslovom, razume se, da ne ugrožavaju bezbednost drugih učesnika u saobraćaju. Jedno pravilo, ipak, važi za sve podjednako: niko, pa ni vozila pod pratnjom, ne sme proći na crveno svetlo na semaforu. Prolazak „na crveno“ može im obezbediti samo saobraćajni policajac, koji to po pravilu i čini, naravno, samo u slučaju da je prisutan.
Zakon o bezbednosti saobraćaja daje prednost u saobraćaju i vozilima policije, vojske, vatrogasaca i hitne pomoći koja moraju imati plava rotaciona svetla i zavijajuću sirenu. U posebnom stavu izričito se kaže da se uređaji za davanje posebnih svetlosnih i zvučnih signala smeju ugrađivati i upotrebljavati samo na pomenutim vozilima. U kaznenim odredbama predviđena je novčana kazna za pravno lice koje naredi ili dozvoli da se na njegovo vozilo ugrade uređaji za davanje posebnih znakova i signala, odnosno da se takvo vozilo upotrebljava u saobraćaju, a za vozača koji upravlja takvim vozilom predviđena je novčana kazna ili zatvor do 60 dana. S druge strane, vladini automobili, oni sa zatamnjenim staklima, opremljeni su plavim rotacionim svetlom koje se po potrebi može i u toku vožnje lako postaviti ili skinuti sa krova automobila i vrlo često se upotrebljavaju. Možda ministar policije to ne zna, ali građane to zasigurno više iritira od vozila pod pratnjom. Prosto, mnogo su češća pojava, pritom i nezakonita.
Zoran Majdin
Kako „Vreme“ saznaje, Cimpl je oduvek lako gubio živce. Jedna od sličica iz njegove „živčane“ biografije je i ta da je na žurkama na kojima mu se ne bi svidela muzika, rešavao stvar tako što bi istrgao kablove zvučnika, a zvučnik izbacio kroz prozor
„Miroslav Cimpl, radnik obezbeđenja američke ambasade iznerviran kolonom vozila u kojoj se nalazio predsednik Srbije Boris Tadić, udario je u utorak uveče u 21.30 sati ‘BMW’ iz njegove pratnje“, izjavio je ministar Dragan Jočić, na konferenciji za novinare 2. decembra. Do tog trenutka četrdesetpetogodišnji Miroslav Cimpl ni po čemu nije bio poznat široj javnosti, ali su se ovdašnji listovi potrudili da, svako na svoj način, dođu do što značajnijih detalja o Cimplovom liku i delu, čime bi verovatno pružili priliku javnom mnjenju da formira stav – da li je reč o nekome sposobnom za atentat na predsednika Republike ili, jednostavno, o čoveku kome je „puk’o film“.
Ono što smo o Miroslavu Cimplu mogli da saznamo iz novina jeste da je reč o porodičnom čoveku, ocu i suprugu, koga kako je njegova majka Milica rekla za „Blic“ – voli ceo komšiluk. Saznali smo i to da je završio dve godine Pravnog fakulteta u Beogradu i da se nakon toga zaposlio u Ambasadi, gde radi, skoro 21 godinu.
Od Milice Cimpl smo saznali i to da Miroslav „jeste pomalo nervozan“ i da posebno ne voli da mu diraju kola. Iako strastveni obožavalac svog „audija 80“ iz 1989. godine, za koga se „stalno plaši da ga ne ogrebe“, Miroslav Cimpl, po rečima njegovog oca Slavoljuba, nije profesionalni vozač. Da je vozio kola za Ambasadu – jeste, tvrdi on, ali nije vozio ljude, već je razvozio stvari po rezidencijama, a u poslednje vreme radi na recepciji. Osim ljubavi prema kolima, saznali smo da Miroslav Cimpl gaji i ljubav prema životinjama (u trenutku incidenta, s njim je u automobilu bio i njegov pas, kojim su se pojedini političari posebno bavili, a od kojih se jedino Milorad Vučelić „zabrinuo“ što Brižit Bardo još nije reagovala na prozivke upućene psu), a naslućuje se i ljubav prema „dobroj kapljici“ (neposredno pre incidenta, kako piše „Blic“, Cimpl je popio desetak čašica viskija) i na kraju, ali ne i najmanje važna – ljubav prema muzici. U Ambasadi SAD ga, kako saznaje „Kurir“, poznaju kao čoveka opsednutog muzikom, te je za skoro sve diplomate sa mnogo entuzijazma nabavljao i narezivao diskove sa najrazličitijom muzikom. „Kurir“ dalje otkriva iz jednog od svojih, po pravilu anonimnih izvora, ali ovoga puta iz američke ambasade, da Miroslava Cimpla niko u Ambasadi ne oslovljava po imenu i prezimenu. Svi ga zovu „nervozni Čeh“, jer je poreklom iz Češke, a kako izvor dalje navodi, „pokazuje popriličnu nervozu“ kada prepozna bilo kakvu nepravdu. Prema rečima Slavoljuba Cimpla, uzrok preterane sklonosti ka nerviranju kod njegovog sina najverovatnije leži u činjenici da Miroslav pati od astme. Kako i „Vreme“ saznaje, Cimpl je oduvek lako gubio živce. Jedna od sličica iz njegove „živčane“ biografije je i ta da je na žurkama na kojima mu se ne bi svidela muzika, rešavao stvar tako što bi istrgao kablove zvučnika, a zvučnik izbacio kroz prozor. Osim što je važio za partibrejkera, Miroslav Cimpl, kako navodi naš izvor, nikada nije bio sklon maltretiranjima i fizičkim razračunavanjima. „Samo je umeo lako da plane i da napravi dreku“, kaže naš sagovornik.
Jasmina Lazić
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
