Šanse ponavljača

Naljuti se pop na selo, pa odseče sebi prst kojim se krsti. Šta će biti sad? Pošto se u politici pre ili posle sve svodi na glasanje i brojanje, treba poći od tog skupštinskog rezultata. Tomislav Nikolić, potpredsednik Srpske radikalne stranke, izabran je za predsednika Skupštine Srbije u utorak 8. maja ujutro u 3.25, pošto su se za njega prozivkom izjasnila 142 poslanika Srpske radikalne stranke, Socijalističke partije i Demokratske stranke Srbije. Kandidat demokrata Milena Milošević dobila je 99 glasova Demokratske stranke, LDP-a, kluba vojvođanskih poslanika i kluba poslanika manjina, izuzev poslanika Romske partije Srđana Šajna.

Taj izbor i rasprava koja je između ponedeljka i utorka trajala osamnaest sati pokazali su da su pregovori o formiranju nove vlade definitivno zapali u ćorsokak i da je počela prilično gruba izborna kampanja. Počelo je optužbama od strane Koštuničine stranke da su demokrate odustale od skoro gotovog dogovora o vladi tako što su pod uticajem Brisela tražile kontrolu službi bezbednosti, na šta je Tadićeva partija prigovarala Koštuničinoj da se slizala s radikalima i da vodi Srbiju u izolacionizam i u devedesete. Ton raspravi dali su, očekivano, radikali koji su sa dosta pogrdnih izraza započeli izbornu kampanju svojim klasičnim repertoarom, ciljajući prvo favorita demokrata Đelića (optuživali ga grubim rečima za konflikt interesa), vređajući predsednika Srbije Tadića, nazivajući ga Solaninim kaplarom, da bi ga sutradan u nastavku sednice napali za potcenjivanje Narodne skupštine zato što je izjavio da je izbor Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine štetan po državu. U polemici koja je o ovom poslednjem usledila pale su reči da Srbija neće biti ruska gubernija (Marković, DS) niti kolonija Evropske unije (Nikolić, SRS).

KAMPANJA: Bilo je nagoveštaja da će tema buduće izborne kampanje biti po svoj prilici kosovski kompleks, u raspoloženju koje se u Srbiji može pogoršavati zavisno od toka na koji Beograd nema mnogo uticaja, ali teško da se tu može nešto bitno novo čuti. Na početku se vidi da će biti ponovljena poznata šema patrioti–izdajnici, da će kampanja biti bučna i aferaška, da će se glavna bitka voditi na razvođu DS–SRS i da će se u njoj u erupciji partijskih svađa hrvati evroentuzijasti i evroskeptici, istočna i zapadna politika.

Nikolić je u utorak saopštio skupštini da je dobio čestitku zbog izbora, a sa zapadne strane došli su opominjući signali (odlaganje podizanja zastave Evropske unije). Evropski komesar Oli Ren je i posle konstatovanja zabrinutosti zbog dešavanja u Beogradu apelovao da se ipak formira prodemokratska srpska vlada, ali šanse za to očito mogu biti merene nanometrom posle te erupcije netrpeljivosti, povlačenja G17 plus iz pregovora o vladi.

Verovatnoća da 15. maja predsednik Tadić raspusti skupštinu je velika, a izbori bi u tom slučaju morali da se održe do 13. jula. On je to na neki način i najavio izrekavši ocenu da je izbor Nikolića štetan po državu. Jedini način da spreči njegovo predsedavanje skupštini u prelaznom periodu jeste da se na brzinu dogovori s Koštunicom o vladi a time i o novoj skupštinskoj većini, što bi sada posle bučnog kolapsa tromesečnih pregovora bilo ravno čudu.

Šta će se dešavati pod Nikolićevim predsedavanjem? Raspuštena skupština može do izbora nove da raspravlja samo o izuzetno važnim temama, na primer o Kosovu, što će verovatno i činiti. Koštuničina koalicija i radikali pokazali su nameru da se pre raspuštanja skupštine izglasa budžet za 2007. godinu, na osnovu predloga budžeta koji je ranije pripremila Koštuničina vlada, čiji bi odlazak mogao potrajati i do 10. novembra, kada ističe rok za formiranje vlade na osnovu budućih izbora.

Nikolić je pominjao i mogućnost da skupština usvoji i set zakona neophodnih za raspisivanje predsedničkih, pokrajinskih i lokalnih izbora. Verovatnoća za to je mala. Skupštinski prvi radni dan pod Nikolićevim predsedavanjem se završio a da nije okončan ni izbor potpredsednika Skupštine, a potrošen je na pokušaje poslovničke opstrukcije u čemu je prednjačio LDP i radikalskih replika u čemu je prednjačio Vučić. Profesor Mićunović je sa govornice konstatovao da je DS pročitao nameru radikala da skupštinu iskoriste kao predizbornu tribinu i da će naći način da se tome suprotstavi.

Demokratama bi možda i odgovaralo da se donese taj set zakona i da se spoje predsednički, parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori, jer popularni predsednički kandidat po pravilu poboljšava parlamentarni saldo stranke, ali demokrate ne stavljaju do znanja da im tako nešto pada na pamet. Oni moraju osećati da su oko vlade od gotovog (svoj do sada najbolji izborni rezultat) napravili veresiju (izborna neizvesnost), pa ne bi odmah rasitnjavali glavnu ušteđevinu (predsednički mandat).

DS: Neuspeh u pregovorima o vladi, nastavak ustavne krize, nelegitimnost i nedovršenost institucija u koje spada i Ustavni sud, i piljarska rasprava u Skupštini bez nivoa pred očima 2.900.000 gledalaca TV prenosa, sigurno će razočarati izvestan broj birača, što će pre svega ići na račun DS-a i DSS-a. Smanjena izlaznost birača će, po sadašnjim merenjima javnog mnjenja, ići u prilog radikalima čije biračko telo trenutno izgleda aktivnije. Radikali vole da se hvale svojom snagom, ali da bi došli do vlade, svoj sadašnji rezultat (81 poslanik) morali bi da uvećaju za 55 odsto. Sa socijalistima (16 poslanika) oni u zbiru sada imaju 97 poslanika i da bi s njima napravili vladu morali bi zajedno da uvećaju svoj sadašnji rezultat za skoro trećinu (29 odsto). To nije mnogo verovatno.

Neke od manjih partija, kao LDP, po nekim indicijama trenutno profitiraju privlačeći razočarane. Predstavnici nekih od njih, kao Čanak, govore kako je taj obrt poželjan jer se na sceni sudaraju „dve Srbije“, a Koštunica po njima ne spada u njihovu. Tadićevoj stranci to može trenutno da godi, ali teško da ta formula može dati neki upotrebljiv rezultat.

Ako se, naime, vratimo na to skupštinsko glasanje koje odražava odnos moći u parlamentu, a on glasi 142:99, to bi značilo da grupacija koja je glasala za Milenu Milošević mora da ostvari za više od četvrtine (27 odsto) bolji rezultat od sadašnjeg da bi došla do broja od 126 poslanika, koliko je potrebno za formiranje vlade (ili za 43 odsto bolji rezultat da bi se izjednačili sa zbirom SRS-a, narodnjaka i SPS-a). Okupljanje partija koje su glasale za Milenu Milošević moglo bi, zahvaljujući D’Ontu doneti nešto veći rezultat od sadašnjeg prostog zbira, ali bi pre toga verovatno mogao biti umanjen zbog izostanka tzv. sinergijskog efekta. Jedna od izbornih tema će svakako biti Kosovo, a Demokratska stranka verovatno neće želeti da bude izjednačena s Jovanovićevom grupacijom, naročito ne posle optužbi DSS-a zbog navodne popustljivosti prema sugestijama Brisela tokom pregovora o vladi.

To opet verovatno znači da Tadićeva stranka ne može lako da ide u predizbornu koaliciju s Jovanovićem i ostalima, već će početi da ih diskretno suzbija ili da umanje sadašnji njihov povećani uticaj na politiku DS-a.

S druge strane, demokrate previše idealizuju svoju prošlost, zaboravljajući da su 1992. ušli u vladu Milana Panića dok je ona bila pod kontrolom socijalista i naglašeno kritikujući Koštunicu zbog podrške koju su mu davali socijalisti i zbog podrške koju je on dao Nikoliću, verovatno umanjuju mogućnost za eventualni postizborni aranžman sa strankama starog režima.

BLIZU A DALEKO: Kad se sabere i oduzme, ispada da Tadić ne može lako da otpiše kohabitaciju ili eventualnu buduću saradnju s Koštunicom, bez obzira na to što se demokrate sada verovatno osećaju gore nego Koštunica 2002, kada zbog njihovog potkopavanja dva puta nije uspeo da kapitalizuje odličan predsednički izborni rezultat, i kao Drašković 1997, kada su mu iz koalicije Zajedno uskratili podršku na predsedničkim izborima.

Između Tadića i Koštunice ostaje samo da se bore za promenu međusobnog odnosa snaga. Neformiranje vlade će očito tokom cele 2007. ostaviti zaleđenim pregovore o asocijaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, što će Tadićevoj grupaciji davati šlagvort i motiv da kapitalizuje opredeljenje većine birača za evropske integracije, mada se može očekivati da to raspoloženje zbog eventualnog lošeg toka stvari oko Kosova počne da spljašnjava ili da delimično bude zamenjeno ljutnjom. Čini se da su veće šanse da Tadić privuče nešto razočaranih evropejaca s Koštuničine na svoju stranu, nego Koštuničine šanse da na svoju stranu oko kosovske teme privuče Tadićeve razočarane suvereniste, što on optužbama za popustljivost Briselu pokušava. Na prethodnim izborima nije bio dovoljan broj birača koji su smatrali da je Koštuničina glavna parola „ne damo Kosovo“ dovoljno kredibilna, uprkos težnji većine da Srbija ostane cela.

Može se očekivati da će Koštuničina stranka verovatno izgubiti nešto glasača zbog taktičkog okretanja ka radikalima u završnici, ako već takve nije izgubila zbog podrške socijalista manjinskoj vladi. Čuju se najave o izvesnom proširenju narodnjačke koalicije, mada su prethodni izbori pokazali da ta formula nije bila dovoljno produktivna.

Vladu s radikalima Koštunica očito neće, uprkos tome što je neizjašnjavanje o toj mogućnosti, pa i glasanje za predsednika Skupštine koristio kao tzv. senku pretnje. Radikal Nikolić je bio taj koji je u Skupštini, a i ranije jasno ponavljao da neće praviti vladu sa Koštunicom niti podržati neku manjinsku vladu, a poslanici narodnjačke koalicije, i kad su bili žestoko kritikovani od demokrata, samo su zavijeno i čini se sa izvesnim kompleksom pričali kako su samo glasali za najjaču stranku radi konstituisanja skupštine i ništa više od toga. Pravnici se inače spore oko toga da li bi predsednik Republike mogao da uskrati mandat narodnjacima, da su oni saopštili da imaju većinu. Predsednik Srbije Tadić pozvao je SRS, DSS-NS i SPS da ga do 11. maja obaveste da li imaju zajedničkog kandidata za premijera, pre nego što Narodnoj skupštini konačno predloži kandidata za predsednika vlade ili donese ukaz o raspuštanju Skupštine. To je zapravo ispunjavanje forme.

Sve osim neke uzaludne nade govori da nismo dobili đurđevdansku vladu, već petrovdanske izbore, a da ni s mitrovdanskom vladom ne može ići lako, jer se može pretpostaviti da bi na kraju još jedne izgubljene godine, pri isticanju sledećeg ustavnog roka 10. novembra, međusobni odnosi mogli biti i zatrovaniji nego danas, a formiranje vlade isto tako teško kao sada.