Šampioni crne hronike

Svako od nas je čuo priče o kriminalcima koji „haraju“ zemljama Zapadne Evrope, a poreklom su sa ovih prostora. Priča se o tome kako Albanci kontrolišu trgovinu drogom i ljudima, ilegalnu prostituciju; iz Nemačke stižu vesti o „hrvatskoj kladioničarskoj mafiji“, iz Velike Britanije o „Albancima koji u Londonu rukovode ilegalnom prostitucijom“, a da je Švajcarska „centar moći albanske mafije“. Međutim, postavlja se pitanje koliki je zaista udeo kriminalnih grupa i pojedinaca sa naših prostora (iz zemalja bivše Jugoslavije, Albanije, pa i Rumunije i Bugarske) u opštem, evropskom kriminalnom bratstvu i jedinstvu, to jest ujedinjenju. Jedan od načina da se ovo proveri jeste da se zaviri u kriminalističke statistike zemalja Zapadne Evrope. Iako će skeptici možda reći da je statistika „tačan zbir netačnih podataka“, to je ipak način da se ova problematika sagleda iz jednog ugla više.

IRSKA – SAMO NEZVANIČNO: Zvanične kriminalističke statistike Irske nacionalne policije govore veoma malo o strancima koji su počinili krivična dela u Irskoj. Tačnije nacionalna pripadnost i državljanstvo osumnjičenih jedva da se pominju u zvaničnim statistikama. Samo kod krivičnih dela posedovanja, šverca i preprodaje droge nalazimo da je od ukupno 6757 počinilaca u 2004. godini njih devet iz Istočne Evrope, gde spadamo i mi (iz zemalja bivše Jugoslavije), ali i državljani Rumunije, Bugarske, Albanije, Poljske… Možda je od našeg učešća na irskom tržištu narkotika zanimljivije da se u istom društvu našao samo jedan Rus, ali zato 11 Islanđana. Na pitanje zbog čega nema podataka o nacionalnosti izvršilaca krivičnih dela u Irskoj nacionalnoj policiji su nam rekli da oni osumnjičene i počinioce krivičnih dela ne razvrstavaju po nacionalnosti. „Kod nas osoba koja je lišena slobode nije u obavezi da navede svoju nacionalnost. Takav je zakon. Uostalom, takvi podaci su nebitni… Recimo da je grupa izvršilaca neke pljačke turske nacionalnosti, ali su rođeni i imaju državljanstvo Savezne Republike Nemačke. Da li je to onda turski, ili nemački organizovani kriminal“, kažu u irskoj policiji.

Ipak saznajemo da An Garda Šiokana (zvanični naziv irske policije) vodi statistike odakle su poreklom, odnosno koje su nacionalnosti i čiji državljani počinioci pojedinih krivičnih dela. Zvanično se može čuti da su ove statistike „samo okvirne“ i da ih „zato ne objavljuju, niti ustupaju medijima“. Nezvanično pak saznali smo da su „zapravo vrlo precizne“, da su namenjene „isključivo za ličnu upotrebu“, a da je njihovo držanje iza sedam brava „samo školski primer političke korektnosti“.

VELIKA BRITANIJA – RASNO: U Ujedinjenom Kraljevstvu situacija je po mnogo čemu slična onoj u Irskoj. Britansko Ministarstvo unutrašnjih poslova od podataka vezanih za ličnost počinioca beleži samo podatke o njegovoj starosti, polu i etničkoj pripadnosti (čitaj: rasi), pa se u njihovim izveštajima veoma često mogu naći izrazi poput: „belci“, „crnci ili britanski crnci“, „Azijati ili britanski Azijati“, „mešani“ i slični. Posle se ljute kada im borci za ljudska prava kažu da je „britanska policija prožeta institucionalnim rasizmom“.

Međutim, među stotinama stranica podataka uspeli smo da pronađemo i poneki relevantan za naše istraživanje. Neko je pribeležio da je 30. septembra 2005. godine u zatvorima širom Engleske i Velsa (Škotska i Severna Irska imaju zasebne policije), od ukupno 77.307 zatvorenika, na odsluženju kazne bilo 98 građana Srbije i Crne Gore, od čega 95 muškaraca i tri žene. Iz Bosne i Hercegovine u zatvorima se, u istom trenutku, nalazilo njih osmoro (tri muškarca i pet žena), iz Hrvatske 12 muškaraca, iz Makedonije njih desetorica i dva Slovenca. Ne navodi se zbog kojih krivičnih dela i na kolike zatvorske kazne su osuđeni svi ovi ljudi. Verovatno će bez odgovora ostati i pitanje: zbog čega je ovaj spisak sačinjen, i to baš na taj dan i nikad više? Pored toga kaže se da se 25. decembra 2004. godine u pritvoru, zbog kršenja Zakona o imigraciji, nalazilo 40 državljana SCG, od kojih je njih 35 tražilo politički azil. Tog istog dana, i po istom osnovu, u pritvoru se našlo 20 Albanaca, 90 Turaka, 35 Rumuna, deset Rusa i 20 Ukrajinaca, ali nijedan građanin neke druge države proistekle iz bivše SFRJ. Uz to, navodi se da je iz SCG u Velikoj Britaniji politički azil 1996. godine zatražilo 400 osoba, 1997. to je učinilo 1865 lica, 1998. njih 7395, 1999. čak 11.465, 2000. isti zahtev imalo je 6070 ljudi, 2001. njih 3230, 2002. azil je zatražilo 2265 osoba, 2003. je to učinilo 815 lica, a 2004. njih 290. Bilo bi zanimljivo saznati koliko ih je, dok su čekali azil, počinilo neko krivično delo (naročito od onih koji su politički azil zatražili posle 5. oktobra 2000), ali takvih podataka nije bilo.

U Skotland jardu nam je rečeno da je za njih od kriminala iz SCG mnogo važniji onaj iz Albanije i sa Kosova. „Mi svoje napore više koncentrišemo na albanski organizovani kriminal“, kažu u Jardu. Možda bi najtačnije bilo reći da je albanski organizovani kriminal za britansku policiju najinteresantniji kada je o našem delu sveta reč.

Prilično zamućenu sliku našeg učešća u kriminalu u Britaniji pojasnio nam je jedan od vodećih kriminalističara Britanije Roj Rem: „Može se reći da je kriminala, a naročito organizovanog, iz zemalja bivše Jugoslavije i Zapadnog Balkana u Britaniji mnogo i da je broj učinjenih krivičnih dela nesrazmeran broju krivičnih dela učinjenih kako od strane osoba iz drugih delova sveta tako i u odnosu na učešće osoba iz zemalja bivše Jugoslavije u ukupnoj populaciji Velike Britanije. Sličan je slučaj sa kriminalom iz zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza. Ono što naročito zabrinjava jeste količina nasilja koju su ljudi sa ovih prostora spremni da upotrebe. Najčešća krivična dela koja počine jesu ona sa elementima nasilja, zatim šverc i trgovina narkoticima i, naravno, trgovina ljudima. Trgovina ljudima je strašno rasprostranjena, a to je nedopustivo“, kaže Rem i dodaje: „Smatram da se ovaj problem može rešiti samo jasnom, konsekventnom i koordinisanom akcijom protiv počinilaca ovakvih krivičnih dela. Mnogi Britanci smatraju da se suviše zloupotrebljava britanska gostoljubivost, i to može da ima negativnog odjeka kada je reč o stavu britanskog javnog mnjenja prema ulasku zemalja Zapadnog Balkana u EU. Problem predstavlja i repatrijacija onih koji se na teritoriji Velike Britanije nalaze ilegalno, a naričito onih koji su uz to izvršili i neko krivično delo.“

ŠVAJCARSKA – ODVOJENO KOSOVO: Švajcarski podaci o učinjenim krivičnim delima su, najblaže rečeno, šareni. Naime, za kriminalističke statistike u Švajcarskoj nadležnosti su podeljene. Za beleženje i statističku obradu svih krivičnih dela, osim onih u vezi sa narkoticima, nadležne su kantonalne policije, koje na kraju svoje rezultate šalju Federalnoj policiji. Ovakvo rešenje rezultat je političkog kompromisa postignutog između kantona još pre nešto više od 20 godina. Centralizovane su samo nadležnosti za krivična dela u vezi sa švercom i trgovinom droge.

Tako se iz podataka Federalne policije može videti da su, na primer, 2002. godine u Švajcarskoj 232 osobe optužene da su počinile krivična dela ubistva, ubistva sa predumišljajem, ubistva iz nehata i čedomorstva, od čega su 108 (ili 46,5 odsto) bili stranci – 96 sa prebivalištem u Švajcarskoj, a 12 bez. U 2003. na teritoriji Švajcarske, za izvršenje navedenih krivičnih dela optuženo je 221 lice, od čega 136 (ili 61,5 odsto) stranaca – 119 sa prebivalištem u Švajcarskoj, a 17 bez. Ne navodi se nacionalnost, niti državljanstvo osumnjičenih. Isti je slučaj i sa većinom ostalih težih i teških krivičnih dela, a mnoga teža i lakša dela se uopšte i ne pominju.

Kada je reč o krivičnim delima u vezi sa posedovanjem, preprodajom i švercom droge, podaci su nešto obimniji. Od ukupno 45.393 krivična dela učinjena 2003. godine, a koja potpadaju pod Zakon o narkoticima, 26.641 delo počinili su Švajcarci (i to 23.662 dela ilegalnog uživanja, 954 dela preprodaje, 51 krijumčarenja…), slede Italijani sa ukupno učinjena 2803 dela (2440 ilegalnog uživanja, 100 preprodaje, 11 krijumčarenja…), zatim Francuzi sa ukupno učinjenih 1916 dela (1661 uživanja, 29 preprodaje, 25 krijumčarenja…). Četvrti su državljani Srbije i Crne Gore (bez Kosova) koji su ukupno počinili 1228 krivičnih dela predviđenih Zakonom o narkoticima, i to 881 delo ilegalnog uživanja, 213 dela preprodaje, pet krijumčarenja… Kosovski Albanci o navedeni zakon oglušili su se 70 puta, i to 53 puta uživanjem, 13 puta preprodajom, a drogu švercovali nisu (stoji: 0)… Očigledno je da u svojim zvaničnim statistikama za 2003. godinu Švajcarska federalna policija Kosovo tretira kao nezavisnu državu.

Državljani Makedonije počinili su 254 krivična dela iz Zakona o narkoticima (199 uživanja, 19 preprodaje, jednom su drogu krijumčarili…), građani Hrvatske učinili su ukupno 233 krivična dela (186 uživanja, 24 preprodaje, pet krijumčarenja…), a Bosne i Hercegovine 209 krivičnih dela (178 uživanja, 15 preprodaje, a jednom su krijumčarili drogu…), dok su Slovenci završili u rubrici „ostale zemlje“. Vredno je pomena da su se Albanci ogrešili o Zakon o narkoticima ukupno 274 puta, 42 puta konzumiranjem, 194 puta preprodajom, a dva puta krijumčarenjem…

Portparol Federalne policije Gido Balner kaže da bi se „moglo reći da građani Švajcarske kriminalu koji je u Švajcarsku došao sa prostora bivše Jugoslavije pridaju veliki značaj i smatraju da ga ima mnogo“, i dodaje: „Delimično je to i zbog velikog prisustva ove teme u našim medijima.“

NEMAČKA – VICEŠAMPIONI: U Nemačkoj su naši kriminalci vicešampioni, u pravom smislu te reči. Po skoro svim kriterijumima zaostajemo samo za Turcima, a ovaj trend uspeha održavamo neprekinutim od 1998. godine. U 2004. godini je od ukupno 2.384.268 lica osumnjičenih da su izvršili neko krivično delo, stranaca bilo 546.985 (ili 22,9 odsto). Među strancima najviše je bilo Turaka 117.613 (21,5), a odmah zatim dolaze građani Srbije i Crne Gore – njih 44.737 (8,2 odsto), a iza nas su Poljaci, kojih je među osumnjičenima bilo 36.580 (ili 6,7 odsto). Od državljana republika bivše SFRJ istakli su se građani Bosne i Hercegovine – njih 9855 (ili 1,8 odsto – deseto mesto) i Hrvatske – kojih je bilo 9115 (1,7 odsto – 12 mesto). Zbirno je ova nekompletna SFRJ dala 63.707 osumnjičenih, ili 11,65 odsto od ukupnog broja stranaca koji su se našli sa pogrešne strane zakona. Ako posmatramo krivu procentualnog učešća osumnjičenih iz SCG u ukupnom broju stranaca u čiju se nevinost – od 1991. do 2004. godine – sumnjalo, uočićemo da se ona potpuno poklapa sa krivom muka i patnji kroz koje je prošla većina građana bivše SFRJ. Jasno se vidi da je u 1992. broj osumnjičenih naglo porastao u odnosu na prethodnu godinu – počeo je rat u Bosni (isti efekat može se uočiti i na broju ljudi iz SCG koji je u Britaniji potražio azil; od 1996. ovaj broj stalno raste da bi svoj vrhunac dostigao 1999. za vreme NATO bombardovanja, a zatim počeo da opada). U 1993. jedva da je taj broj bio nešto manji, a situacija nije bila mnogo bolja ni 1994. godine. Tek 1995. dolazi do značajnijeg opadanja broja osumnjičenih – kraj rata u Bosni, a 1997. udeo građana SCG u ukupom broju stranaca osumnjičenih za neko krivično delo prvi put je pao ispod nivoa iz 1991. godine, da bi ponovo počeo naglo da se povećava i 1999. godine, u vreme NATO bombardovanja, skoro se vratio na nivo iz 1992. Nakon 5. oktobra 2000. procenat naših građana koji su se ogrešili o nemačke zakone naglo počinje da pada, a u 2004. je za trećinu manji od onog iz 1991. godine. Pogrešno bi bilo pomisliti da je, kako je u SRJ bivalo sve teže, iz nje bežalo sve više kriminalaca, pa da su se vratili kad se situacija malo sredila. Mnogi od ljudi iz današnje SCG, koje je Bundeskriminalamt označio kao osumnjičene, bili su mahom ilegalni imigranti u bekstvu od rata, mobilizacije i siromaštva, a poneko je uz to, po našem starom dobrom običaju, pokušao da svoje probleme reši tako što će malo da zaobiđe zakon (bilo je i ozbiljnih igrača – nije da nije). Kao ilustracija broja osumnjičenih iz SCG kojima su se devedesetih na teret stavljala dela iz Zakona o strancima i Zakona o postupku dobijanja azila može da posluži i podatak da su 2004. godine, dakle nakon što je broj azilanata i imigranata drastično opao u odnosu na prethodni period, osobe iz SCG učestvovale sa 19,9 odsto u ukupnom broju ovih dela koja su počinili stranci.

Kada se posmatra naše učešće u izvršenju pojedinačnih vrsta krivičnih dela, uočavamo da i tu držimo čvrsto drugo mesto. Kod ubistava i ubistava s predumišljajem državljani Turske zauzimaju prvo mesto sa 33,2 odsto od ukupnog broja stranaca koji su počinili ubistvo, mi smo drugi sa 6,9 a Italijani treći sa 5,8 odsto.

Građani Hrvatske su na osmom mestu sa 2,5 odsto. U vršenju krivičnih dela iz grupe dela protiv seksualnog integriteta prvi su Turci sa 28,4 odsto, drugi smo opet mi sa 8,5 a treći Italijani sa 5,9 odsto izvršilaca – državljani Bosne i Hercegovine su na osmom mestu sa 1,7 odsto; i tako dalje.

AUSTRIJA – ŠAMPIONI: Dok smo u Nemačkoj drugi, u Austriji smo po svim merilima prvi. U centralnom registru Ministarstva unutrašnjih poslova Austrije za sada postoje samo detaljni podaci o izvršiocima krivičnih dela razvrstanim prema njihovom državljanstvu za 2004. i 2005. godinu (ostatak je u pripremi). Od ukupno 247.425 osumnjičenih za izvršenje krivičnih dela počinjenih u 2004, stranaca je 71.478. Na prvom mestu su državljani SCG – njih 9091, nekoliko mesta niže zatičemo građane BiH – kojih je 5181. Državljani Hrvatske zaostaju sa 2336 izvršilaca, a građani Makedonije sa 873. Slovenci su beznadežno van konkurencije, jer je među počiniocima krivičnih dela njihovih sunarodnika svega 546. U 2005. godini ukupno osumnjičenih da su počinili neko krivično delo bilo je 243.493, a broj stranaca je opao na 70.339. Srbija i Crna Gora je ponovo uzela šampionsku titulu sa 8884 osumnjičena, BiH i dalje zaostaje sa 5023 osumnjičena, građana Hrvatske je 2385 (blagi porast), državljani Makedonije gube tempo i ima ih samo 837, a Slovenci su se izgleda pretplatili na poslednje mesto u ovom takmičenju u kriminalnim dostignućima, jer je njihovih sugrađana tričavih 518. Nepotrebno je naglašavati da je naš ugled u austrijskoj javnosti direktno proporcionalan našem udelu u opštoj kriminalističkoj slici Austrije.

Ovim statistikama hrane se „svi oni koji nas mrze“, kao i razni demagozi, populisti i ksenofobi. Vredno pomena je i to da se na stotinama (možda i hiljadama) stranica zvaničnih statistika i dokumenata koje smo proučili, jedva pominje pojam „trgovina ljudima“ (samo smo kod Bundeskriminalamta pronašli nešto malo podataka – jednom rečju: tek fusnota). Upućeni tvrde da nadležni ove veoma tamne cifre često kriju u rubrikama „dela protiv lične slobode“, „dela protiv fizičkog i seksualnog integriteta“ ili „dela protiv Zakona o imigraciji“. Pitanje je: zašto? Ali, o tome neki drugi put.