Samo primenite propise

Pismo dr Raičevića predsedniku Vlade Srbije, a posebno odgovor gospodina Srđe Popovića, izazvali su me da, kao zaposleni (od osnivanja) u Ministarstvu a sada u Upravi zaštite životne sredine, iznesem svoje gledanje na neka pitanja aktuelizovana u tim napisima. Pomenuću samo nekoliko stvari, jer bi tekst gospodina Popovića tražio polovinu nedeljnika „Vreme“ (čiji sam čitalac od prvog broja) da bi se iznela celina uglavnom neslaganja sa iznetim konstatacijama i ocenama gospodina Popovića.

Dakle, gospodine Popoviću, iz Vašeg odgovora stiče se utisak da ste nedovoljno informisani, da niste u toku šta se dešava u zaštiti životne sredine, a s obzirom na to da ste savetnik predsednika Vlade, najdobronamernije Vam predlažem da upotpunite svoja znanja što pre, zbog funkcije koju obavljate.

NETAČNA DIJAGNOZA: Da počnemo od Izveštaja o stanju u životnoj sredini u 2000. godini, koji ste najavili a u međuvremenu ga je razmotrila i donela Vlada Republike Srbije. Na najavljenoj sednici Vlada je razmatrala hrpu izvoda iz izveštaja javnih preduzeća, ustanova, upravljača, staraoca, korisnika i dr., koji su uglavnom frizirana i kriva slika stanja, na primer prirodnih vrednosti, pa i hvalospevi, ponegde i pravdanja dosadašnjih upravljačkih i rukovodećih struktura. Ti izveštaji nisu rezultat kontrole, nadzora i uvida u pravo stanje. Njih su dostavili direktori i rukovodioci još (bar do danas) nepromenjenih garnitura prethodne vlasti. Valjda znate da su i u upravnim odborima tih javnih preduzeća i ustanova još uvek članovi i predsednici iz vrha prethodne vlasti, iz glavnih odbora SPS-a i direkcije JUL-a. Na primer, predsednik Upravnog odbora Javnog preduzeća „Nacionalni park Tara“ funkcioner je JUL-a, bio je savezni poslanik JUL-a, politikolog, pomoćnik direktora „Telekoma“ iz Novog Pazara, i nikakve veze nema sa Tarom. Čujem, i sam se čudim, što ga ne menjaju. Nije Vlada Republike Srbije svoj program i politiku reformi u Srbiji zasnovala na izveštaju prethodne vlade gospodina Marjanovića, pa ne vidim zašto to čini u ekologiji. Neće biti tačna „dijagnoza“, gospodine Popoviću, zasnovana na takvom izveštaju, ne samo zbog logične pretpostavke već zbog stvarnog stanja koje je vidljivo. Sadašnji direktor Uprave izgleda ima iste osobine sa prethodna dva ili tri ministra, averziju prema nadzoru kao instituciji kontrole sprovođenja propisa. Za to postoje pisana insistiranja, dopisi odgovornih saradnika u Ministarstvu, međutim, oni su ignorisani. A u zadnje vreme i reagovanje direktora Uprave na sastancima da neće da prihvati navodnu „pretnju nadzorom“, jer očigledno zakonsku obavezu poistovećuje sa pretnjom i bez obzira na hrpu predstavki i dopisa koji se gomilaju u njenom kabinetu.

Što se tiče najavljenih prioriteta, i oni moraju biti zasnovani isključivo na tačnoj „dijagnozi“, i na pravom stanju. Kažete da ste došli do njih u „širokim konsultacijama“ pa i sa predstavnicima Švedske, Finske i drugih zemalja. Sigurno Vam nisu savetovali da se propisi moraju primenjivati. Nisu jer se to kod njih podrazumeva. Međutim, kod nas niti se podrazumeva, niti sam sad siguran da će se podrazumevati. Ako bi se primena propisa u ovoj oblasti mogla procentom izraziti, on ne bi prešao 20. Programi zaštite i razvoja (što je zakonska obaveza) nisu negde doneseni po tri ili pet godina, osnove (šumske, lovne, ribolovne i dr.) nisu usaglašene sa Zakonom, Prostorni planovi ne postoje, itd. Dakle, prioritet prioriteta za ovu oblast jeste primena propisa (zakona, uredbi, pravilnika). To se ne može obezbediti postojećim kadrovskim rešenjima. Tim pre, što su u funkciji ove delatnosti i režimi, zabrane, što je često na drugoj strani „barikade“ finansijski atraktivnih i nekontrolisanih delatnosti. Pod broj dva (pošto ste i Vi poređali prioritete) u prioritetima jeste sprovođenje zaštite prirodnih vrednosti. Prirodne vrednosti su i središnji deo postojećeg zakona. Sve ostalo je u toj funkciji i uglavnom (pojednostavljeno rečeno) saniranje nastalih šteta, popravljanje i slično.

Sadašnjim Zakonom o životnoj sredini, Zakonom o nacionalnim parkovima, uredbama i drugim propisima uspostavljena je puna nadležnost, prava, obaveze, instrumenti, postupci do sankcija. Naravno da je neophodno proširivanje nadležnosti na resurse, a iz dosadašnje prakse sledi da su neophodni novi, dopunjeni i izmenjeni propisi. Međutim, često loše i zabrinjavajuće stanje zaštićenih prirodnih dobara ne može se pravdati lošim propisima, već pre svega njihovim nesprovođenjem.

Govorite o znatnom broju projekata kao uspehu iz ovog perioda. To je za uvažavanje ako su „pravi“, upotrebljivi i objektivno ocenjeni i prihvaćeni. Ako im je pre svega cilj očuvanje i prirodnih vrednosti, kao primarna aktivnost zaštite. Da li znate, gospodine Popoviću, da je od ’45. naovamo svaka i promašena investicija realizovana na projektima, i to sa punim potpisima eksperata i stručnjaka. Hoću da kažem da su uz kompetentnost i stručnost potrebne i druge osobine autora.

KO SEČE ŠUME: Govorite o saniranju i rekultivisanju „crnih tačaka“, za šta su potrebni projekti i sredstva. Međutim, šta ćemo sa „crnim tačkama“ koje se rešavaju samo primenom propisa? Na primer, bespravna, nezakonita seča: samo u jednoj gazdinskoj jedinici, izvan šumske osnove, u zakonom zaštićenom prostoru, sa posebnim režimima zaštite, posečeno je 10.655 kubnih metara (i slovima: preko deset hiljada kubika) vrednih vrsta (premašen etat nekih vrsta i preko 200 odsto), u Nacionalnom parku, od strane javnog preduzeća, dakle upravljača, baš i osnovanog radi zaštite pomenutog. Verovatno znate da kad seljak bespravno poseče dva ili tri kubika u svojoj šumi ide pred sudiju za prekršaje, čak i u zatvor. U opisanom slučaju tu masovnu seču pohvalio je tadašnji ministar i pored jasnog izveštaja na njegovom stolu. Zatim, šta je sa bespravnom gradnjom na zaštićenim prostorima (u nacionalnim parkovima, rezervatima itd.), pa i megalomanskim zahvatima za šta je pre svega nadležno Ministarstvo životne okoline, koje ima zakonske instrumente da spreči takve aktivnosti (na primer, članovi 5 i 7 Zakona o nacionalnim parkovima, i mnogi drugi). Da li se iko pita šta znače auto-trke kroz nacionalne parkove, kroz staništa zaštićenih vrsta, a i za to je nadležno ranije ministarstvo, sada Uprava za zaštitu životne okoline. Da li znate da se zbog neodgovornog postupka i korišćenja ski-staza najviši pojas vegetacije Kopaonika „svlači“ naniže, nepovratno uništava, uz minimalne šanse da se revitalizuje u takvim klimatskim uslovima, malim vegetacionim periodom i dr. Da ne nabrajam više, a mogao bi se niz „crnih tačaka“ ove vrste navesti. Sve nabrojano nije tražilo ni projekte ni studije, niti savetovanja, već primenu postojećih propisa. Da li znate koliko puta je upotrebljeno, negde da li je uopšte, pravo aktivne legitimacije, koju imaju upravljači, javna preduzeća, ustanove, za pokretanje prekršajnih i krivičnih postupaka (član 60 Zakona o zaštiti životne sredine), ili velika ovlašćenja nadzornika, skoro kao klasičnog policajca, od legitimisanja, oduzimanja predmeta, privođenja, do mandatne kazne i drugo (član 15 Zakona o nacionalnim parkovima). Pitam se da li se iko bavio kaznenom politikom i ažurnošću sudova i prekršajnih organa u ovoj oblasti.

Naglašavate potrebu ekološke edukacije, u čemu se slažemo i što ne bi trebalo biti sporno. Ali, edukacija ne može da se svodi na priču kako je zaštita životne okoline mnogo važna, kako je cveće lepo, na ličnu promociju, estradu ili folk-ekologiju. Najefikasnija edukacija jeste primena propisa. Ne mogu se sredstva informisanja baviti uglavnom idiličnim pejzažima i turističkom propagandom a prolaziti pored uništenih vrednosti i ugroženih dobara. Zamislite kada bi ministarstvo na primer pravde ili zdravlja skoro svu svoju aktivnost svelo na ubeđivanje u to kako su pravda ili zdravlje mnogo važni, a da sudovi ne rade ili da bolnice, ne daj bože, samo povremeno operišu ili pregledaju pacijente.

Kažete, gospodine Popoviću, „sredstva dovoljna jedino za plate“. Što se plata u Ministarstvu tiče, tačno je da su jadne i ponižavajuće, pa i upoređeno sa nekim drugim delatnostima, ako hoćete manje složenim i važnim. Pitanje je kako su trošena, u koje svrhe i sa kojim namerama i tako mala sredstva. Videćemo dokle će doći finansijska kontrola. Da li znate da su u nadležnosti ove „oblasti“, pored budžetskih, znatni izvori finansiranja i sredstava, da se u ovoj oblasti odvijaju veliki poslovi, da je to „novo“ tržište koje se nije još sleglo u rvanju na uspostavljanju uticaja, tezgi i monopola od trgovine, prometa, programa, gradnje, korišćenja šuma i šumskih proizvoda, eksploatacije, ugostiteljskih i drugih objekata, analize uticaja i drugih nadležnosti.

PARA IMA: Kažete „nema dinara investicija bez procene uticaja na životnu sredinu“. Hoćete li da kažete da se tako radilo ili će tek da se radi. Propis je u redu, ali da li se poštuje, je li bilo sankcija. Šta kaže Izveštaj? Nekada su se u Službi društvenog knjigovodstva mogli dobiti tačni podaci o investicijama u svakoj opštini, i danas postoji drugi zvaničan način. Kada biste, i bez toga, uzeli samo izveštaje sa godišnjih svečanih sednica Skupština opština, u kojima se nabrajaju uspesi i investicije za proteklu godinu, pa nekoliko godina unazad, i to sabrali, pa uporedili sa ukupnim brojem podnetih zahteva Ministarstvu za saglasnost na analizu uticaja (kao zakonsku obavezu) i prikazanim obimom uloženih sredstava kao osnovom i uplaćenih po propisanom procentu 1 odsto na vrednost investicija u budžet, videli biste kolike su razlike i koliko je uskraćeno namenskih sredstava zaštiti životne sredine. Dalje, šta je sa vrlo konjunkturnom delatnošću regulisanom propisima u oblasti zaštite životne sredine, sakupljanja i prometa biljnih i životinjskih vrsta. Tim propisima se uplaćuje 5 odsto u budžet na vrednost sakupljene mase sa namenskom upotrebom u cilju zaštite prirodnih vrednosti. Kaže li šta Izveštaj o dozvoljenoj i sakupljenoj masi, o obimu sredstava, dozvolama, kontingentima itd. Zatim, znatan izvor sredstava jeste pravo upravljača, i ne samo pravo nego i obaveza, po zakonu naplate naknada korisnicima prostora i vrednosti na zaštićenom području. Upravljačima je država ustupila na korišćenje ukupni godišnji obim od stotinu hiljada kubika oble građe i prostornog drveta, lovnu divljač, itd. Dakle, gospodine Popoviću, izvori sredstava su veliki, a po značaju problema u zaštiti životne sredine treba ih i proširivati, ali racionalno i namenski koristiti, i pre svega znati koja i kolika su ta sredstva.

Neophodna je jasna ocena ostvarene funkcije ministarstva, javnih preduzeća, ustanova za zaštitu prirode, upravljača, korisnika itd. Izveštaj bi trebalo da kaže jesu li i u kojoj meri, na koji način i koja prirodna dobra istražena, očuvana, zaštićena, uništena, ugrožena, sanirana itd. Za takav odnos mora da postoji u organu uprave spremnost i aktivan pristup svim vidovima zaštite životne sredine. Ono što se dešava u Upravi zaštite životne okoline, kao novom vidu organizovanja organa uprave u ovoj oblasti, ne daje baš razloga za optimizam i nade za očekivane promene. Kako i bi ako se kaže više puta, i to na sastancima, „ja pojma nemam o zaštiti prirode“, ili „nemamo mandata za to“ i slične stvari. Po novoj sistematizaciji republički inspektori u celoj Srbiji neće biti niti se može primiti mašinski inženjer (buka, vibracije), urbanista, arhitekta (prostor), geološki inženjer (geosastav mineralne sirovine), elektroinženjer, pravnik i dr. Nije ni čudno kad u izradi sistematizacije nisu učestvovali tehnički sekretar i direktor, bez učešća bar pravnika iz Uprave. Nije čudno kada su najbliži saradnici direktora sastav koji podseća na neki „krizni štab“, upravo oni najagilniji i najtvrđi u sprovođenju zamisli i naopake politike prethodne vlasti. Takođe ne može se koincidencijom ili slučajnošću pravdati da su baš na udaru onaj mali broj u Upravi koji je otvoreno, javno se suprotstavljao načinu rada, vrednovanja i delovanja u prethodnom periodu, njihovoj bahatosti i „snalažljivosti“.

Gospodine Popoviću, ponavljam, ovo je samo deo aktuelnih, bitnih i urgentnih pitanja zaštite životne sredine. Da bi se rešavali treba, znati pravo stanje. Inače, spremite se na Sizifov posao.