Samo partner i ništa više

Baš tokom Globalne nedelje akcija protiv oružanog nasilja, koja se ove godine održava od 13. do 19. juna, svečanim prijemom u Domu Garde u Topčideru, baš tamo gde je od 21. do 28. jula 1948. na Petom kongresu KPJ Tito rekao „ne“ Staljinu, počela je Strategijska vojna konferenciju za partnere (Strategic Military Partner Conference 2011), koju je u Beogradu, u neutralnoj Srbiji, organizovala i za istu snosila troškove Saveznička (NATO) komanda za transformaciju (Allied Command Transformation – AST) iz Norfolka (SAD). Koktel je bio naš. Bezbednost učesnika skupa bila je u isključivoj nadležnosti VBA, Vojne policije, MUP-a Srbije i BIA.

SPORADIČNI PROTESTI: Protivljenje je bilo takođe naše, mada sporadično, toliko sporadično da bi mogla da se parafrazira jedna rečenica Vuka Draškovića iz 1992: „NATO u Topčideru, a Beograd liže sladoled.“

U nedelju 12. juna dvesta-trista pristalica DSS-a protestovalo je na platou ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu. Aktivisti Anti NATO kampanje, koji naglašavaju da nisu eksponenti anarhista ili Centra za libertetske studije, već autentična demokratska grupa, uz slogane „NATO ubice bežite iz Srbije“, organizovali su protest ispred Sava centra, gde je policija uhapsila sedam demonstranata. Pre toga, Anti NATO kampanja je organizovala potpisivanje peticije u kojoj se poručuje: „Odbijamo da pružimo gostoprimstvo konferenciji koja će odlučivati o budućim zločinima i krvoproliću širom sveta!“

U saopštenju, povodom Globalne nedelje akcija protiv oružanog nasilja, koje se ove godine održava od 13. do 19. juna, nevladina organizacija Žene u crnom izražava protivljenje militarističkoj politici NATO-a i ideji da se članstvo u tom vojnom savezu isplati iz pragmatičnih razloga. Naglašavaju da njihovo protivljenje NATO-u ne znači da se u jednakoj meri ne protive svima onima koji su protiv NATO-a, ali nisu protiv drugih vidova militarizma.

Porodice žrtava bombardovanja Radio-televizije Srbije, u poruci organizatorima Strateške vojne konferencije, zatražile su od NATO-a da omogući nezavisnu istragu o okolnostima koje su dovele do bombardovanja zgrade RTS-a 23. aprila 1999. godine i punu odgovornost za naredbodavce uz otkrivanje dokaza i indicija o tome kako su i kada Miloševićeve vojne i državne strukture mogle doći do podatka o izboru ciljeva i vremenu napada na RTS.

U ponedeljak 13. juna pristalice DSS-a na stari Železnički most razapinju 50 metara dug transparent na kojem piše „Nikad u NATO“. Konferenciju za novinare simbolično su održali na Brankovom mostu, kako bi, kako kažu, građane i vlast podsetile na srušene mostove u bombardovanju 1999. godine. Predsednik gradskog odbora DSS-a Andreja Mladenović poručuje da bi Strateška konferencija NATO-a i partnerskih zemalja trebalo da se održava u srušenim zgradama Generalštaba ili na nekom drugom mestu koje je stradalo u bombardovanju.

Kolona vozila s pripadnicima desnih organizacija „Naši“, „1389“, i „Obraz“, prošla je 13. juna Brankovim mostom. Sutradan vožnju gradom uz zastave i proteste organizovale su ponovo pristalice DSS-a.

Stotinjak funkcionera SRS-a protestovalo je u ponedeljka ispred Predsedništva. Funkcioneri, poslanici i odbornici te stranke pokušali su da predsedniku Srbije Borisu Tadiću proslede protestno pismo, ali ih je policija u tome sprečila (nudila im je da u Predsedništvo uđe delegacija, a oni su hteli da uđu kolektivno) i pri tome je došlo do koškanja i guranja između demonstranata i Žandarmerije.

Protestno pismo koje je trebalo da bude prosleđeno predsedniku Tadiću pročitao je funkcioner SRS-a Zoran Krasić dok je gorela NATO zastava i dok se pevalo Spremte se, spremte četnici. U pismu se kaže da je Tadić „Srbiju doveo do okupacije i bacio je na kolena Briselu i Vašingtonu“. Demonstranti su, uz stranačke zastave, nosili i transparente „Ne u NATO“, „Decu vam nećemo oprostiti“ i „Ubica se vraća na mesto zločina“.

I ranije je bilo raznih manifestacija otpora prema približavanju Srbije NATO-u. Zahtev da Srbija raspiše referendum o neutralnosti, odnosno o tome da li Srbija treba da se priključi NATO-u, januara 2010. je potpisalo 200 javnih ličnosti, među njima akademici Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Bata Mihajlović, Mihajlo Đurić, Mihailo Marković, profesori Kosta Čavoški, Svetozar Stojanović, Slobodan Samardžić, slikar Petar Omčikus, pisci Dragoslav Mihailović, Dušan Kovačević, Momo Kapor, reditelj Emir Kusturica, predsednik DSS-a Vojislav Koštunica…

Koštunica je u intervjuima upozoravao na to da sadašnja vlast Srbiju uvodi u NATO na mala vrata, da ima obavezu da reaguje i javno saopšti da je Srbija vojno neutralna zemlja, i da njen cilj nije uspostavljanje nove dinamike u pristupanju NATO-u. On zamera što je takvo reagovanje izostajalo kada je u štampi objavljeno zajedničko pismo više istaknutih zapadnih zvaničnika koji su regionalni skup u Sarajevu 2. juna 2010. videli kao važan korak u pristupanju država Zapadnog Balkana i EU, i NATO savezu, kao i povodom izjave generalnog sekretara NATO-a da se sa vlastima u Beogradu dogovorio da Srbija korak po korak pristupi Alijansi, pa i da vlast nije demantovala jedno ranije zvanično saopštenje sa Samita šefova država NATO-a u kome se ističe da NATO podržava opredeljenje Vlada Srbije da pristupi ovoj vojnoj organizaciji.

I Miloš Jovanović, stručnjak za međunarodno pravo i potpredsednik DSS-a, opominjao je da Srbija organizovanjem ove konferencije odstupa od važeće vojne neutralnosti naše zemlje, i da je – nacionalna sramota, s obzirom na činjenicu da nas je dotična organizacija pre dvanaest godina bombardovala, da je u međuvremenu sama priznala da je naoružavala i da obučava pripadnike oružanih snaga separatista na Kosovu i Metohiji, i da se zalaže za nezavisnost tog dela naše zemlje.

Okosnica sadašnjeg odnosa prema NATO-u (Partnerstvo za mir) definisana je u vreme kada je Koštuničina stranka bila na vlasti. Na snazi je i skupštinska odluka o vojnoj neutralnosti Srbije. Ta odluka je deo Rezolucije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije koju je Narodna skupština Srbije usvojila 26. decembra 2007. godine, odobravajaući platformu za pregovore o statusu Kosova i Metohije. U tački 6. te rezolucije se kaže: „Zbog ukupne uloge NATO pakta, od protivpravnog bombardovanja Srbije 1999. godine bez odluke Saveta bezbednosti do Aneksa 11 odbačenog Ahtisarijevog plana, u kome se određuje da je NATO „konačan organ vlasti“ u „nezavisnom Kosovu2, Narodna skupština Republike Srbije donosi odluku o proglašavanju vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka o tom pitanju“.

KUCANJE NA OTVORENA VRATA: Odgovarajući na poruke onih koji protestuju, predsednik Srbije Tadić je ocenio da je to još jedna od formi mirnog izražavanja mišljenja i da na to nema nikakvu primedbu, ali da ne vidi svrhu protesta pošto učesnici protesta kucaju na otvorena vrata. On precizira da je Srbija u Partnerstvu za mir, da je to danas nivo kooperacije koji Srbija ima sa NATO-om, kao i neke druge zemlje, da sprovodi reforme u domenu Ministarstva odbrane koje srpske oružane snage čine interoperabilnim sa snagama NATO-a, što znači da poštuje najviše standarde u vojnoj organizaciji, da se to čini zbog međunarodnog kredibiliteta zemlje, a ne zbog NATO-a.

Odgovor liči na odgovore koje devojke daju u mladosti: „Ma, bez veze, samo smo drugovi!“

General Stefan Abriel, Vrhovni komandant Savezničke komande za transformaciju, u pauzi, na zajedničkoj konferenciji za štampu koju je držao s načelnikom Generalštaba Vojske Srbije Milojem Miletićem, pokušao je da precizira: „Da ne bude zabune, partnerstvo nije regrutovanje zemalja i ljudstva da se bore za ciljeve NATO-a, već je to strateško oruđe za stvaranje mreže bezbednosti… Partnerstvo nije čekaonica za NATO… To što Srbija želi da bude vojno neutralna, ne znači da ne može da sarađuje sa Severnoatlantskom alijansom. Imamo primere Austrije, Švajcarske, Finske, sa kojima sarađujemo iako nisu članice Alijanse.

Abrijel je rekao i ono što ovde vole da čuju, a što je potencijalno opasno – da je Srbija ključni faktor stabilnosti na Zapadnom Balkanu i dodao da je produbljivanje odnosa između NATO-a i Srbije od velikog značaja za taj region, a možda je pomenuo i neko bratstvo po oružju.

PRISTUP GLOBALNIM RESURSIMA: Tema ovogodišnje konferencije, održane od 13. do 15. juna u beogradskom hotelu Hajat, glasi „Nakon Lisabona: sprovođenje transformacije“, a u okviru radnih grupa „Inovativni pristupi efikasnom razvoju kapaciteta“, „Obuka, partnerstvo i pomoć“ i „Osiguran pristup globalnim zajedničkim resursima“ (po objašnjenju francuskog generala, zajednička dobra zbog kojih je potrebna saradnja svih su vodeni tokovi, otvorena mora, međunarodni vazdušni prostor i svemir).

Tanja Miščević, državna sekretarka i pomoćnica za politiku odbrane u Ministarstvu odbrane izjavljuje medijima da će se razgovarati o događajima u severnoj Africi, na Bliskom istoku, o iranskom nuklearnom programu, nuklearnoj katastrofi u Japanu i o tome kakve su sve mogućnosti država partnera da se efikasno protiv toga bore. I o Kosovu će možda biti reči, ali ne o njegovom statusu, već o pitanjima organizovanog kriminala, religijskog ekstremizma, terorizma, krijumčarenja…

General Arijel u jednom intervjuu rad NATO-a s partnerima stavlja i u kontekst transformacije NATO-a, koja se, kako kaže, sprovodi pod pritiskom tekućih operacija koje iziskuju mnogo ljudskih i finansijskih resursa, a i u okvirima budžetskih ograničenja sa kojima se suočavaju zemlje i NATO kao organizacija. Kaže da povećanje ukupnih izdvajanja za odbranu nije pitanje koje je sada na stolu za razmatranje i da neće ni biti u dogledno vreme, osim ako ne dođe do velikih geopolitičkih šokova, koje niko ne želi. Pominje da je komandna struktura NATO-a, koja je 1995. godine zapošljavala 27.000 ljudi, sada svedena na 13.000 – i da bi se taj broj mogao smanjiti na ispod 9000.

Američki sekretar za odbranu Robert Gejts, koji se 30. juna povlači, javno je ocenio 10. juna da se NATO suočava sa „mutnom, ako ne i turobnom“ budućnošću – ukoliko evropski saveznici ne povećaju svoje vojne troškove i ne postanu „ozbiljni i sposobni“ partneri. Rekao je da NATO ne ispunjava svoje obaveze i previše posla prepušta SAD, kao i da obe sadašnje vojne operacije Alijanse – i u Avganistanu, i u Libiji – ukazuju na slabosti i neuspehe Saveza: kaže da je rat u Avganistanu, koji se vodi pod okriljem NATO-a, prvoklasni primer američke frustracije nemogućnošću Evropljana da obezbede neophodne resurse; da se uprkos prisustvu više od dva miliona uniformisanih vojnika, ne računajući vojsku SAD, NATO mučio, ponekad i očajnički, da izdrži razmeštanje između 25.000 i 40.000 vojnika, ne samo u vidu fizičkog prisustva vojnika na terenu nego i u pomoćnim sredstvima kao što su helikopteri, transportni avioni, obaveštajni podaci, nadzor, izviđanje i još mnogo toga.

Gejts je ukazao i na poteškoće sa kojima se NATO susreće u operacijama u Libiji: „Najmoćniji vojni savez u istoriji se nalazi tek 11 nedelja u operaciji protiv slabo naoružanog režima u retko naseljenoj zemlji, a mnogim saveznicima već počinje da nedostaje municije, što SAD dovodi u situaciju da ponovo preuzme vodeću ulogu. (Navodno je Danska potrošila bombe, pa pozajmila od Holandije.) Iako je svaka članica Alijanse glasala za pokretanje misije u Libiji, manje od polovine njih učestvuje, a manje od trećine njih je pokazalo spremnost da učestvuje u ofanzivnoj misiji…

ABHO, VMA, „JUG„: Inicijativa za organizovanje godišnjih konferencija NATO-a s partnerima pokrenuta je 2006. godine na samitu ove alijanse u Rigi. Pre Srbije, domaćini ovakvom skupu bile su Makedonija, Norveška, Albanija i, prošle godine, Finska. Sledeće godine konferencija će biti održana u Hrvatskoj, a 2013. godine u neutralnoj Švedskoj.

Prema rečima načelnika Generalštaba Vojske Srbije generala Miloja Miletića trenutni prioriteti Srbije su obuka jedinica za učešće u multinacionalnim operacijama, aktivan rad u punom kapacitetu regionalnog centra ABHO u Kruševcu i razvoj kapaciteta baze „Jug“ za potrebe obuke učesnika multinacionalnih operacija. Kao jedan od prioriteta pominjana je i Vojna akademija i VMA. General Miletić pominje učešće u multinacionalnim operacijama pod mandatom UN-a i EU na područjima na kojima su ugroženi mir i bezbednost – u ovom trenutku pripadnici srpske vojske prisutni su u Kongu, Liberiji, Obali Slonovače, na Kipru i u Libanu, a planirano je učešće i u operacijama u Somaliji i na Bliskom istoku.

Tanja Miščević podseća da su odnosi Srbije i NATO-a od 2006. godine i pristupanja Partnerstvu za mir bili u opadanju, najviše zbog statusa Kosova, ali da su 2010. godine obnovljeni odnosi sa KFOR-om, a da su u pripremi i SOFA sporazum sa NATO-om, i takozvani IPAP dokument, tj. plan aktivnosti u Partnerstvu za mir. Sporazum o statusu snaga (SOFA), na primer, nikada nije bio sačinjen između države Srbije i snaga OUN-NATO na KiM, već je Srbija u julu 2005. potpisala sporazum s NATO-om koji dozvoljava prolaz pripadnika KFOR-a preko teritorije Srbije. Sporazum SOFA sa SAD iz 2006. omogućava, na primer, planiranje i sprovođenje zajedničkih vojnih vežbi i razmenu osoblja, kao i otpočinjanje programa međudržavne saradnje Vojske Srbije sa Nacionalnom gardom države Ohajo.

Grupa za reformu odbrane (Defence Reform Group – DRG), formirana u februaru 2006. radi savetovanja i pomoći srpskim vlastima u reformi i modernizaciji srpskih oružanih snaga i za demokratsku kontrolu odbrambene strukture, posle zastoja nastavila je rad. Nastavilo se sa radom na kodifikaciji za veću interoperabilnost. Srbija se 2007. pridružila Programu planiranja i revizije u okviru Partnerstva (Planning and Review Process – PARP). NATO (PfP Trust Fund) je pomagao uklanjanje mina i municije, po projektu koji je završen juna 2007, a koji su vodile Kanada i Austrija.

Norveška je pomagala projekat za obezbeđivanje alternativnih sredstava za život bivšim članovima srpskih oružanih snaga, koji se završava sredinom 2011. U taj projekat je uključena i Međunarodna organizacija za migracije (International Organisation for Migration – IOM), trajao je pet godina, koštao je 9,6 miliona evra, savetovano je oko 6000 penzionisanih pripadnika vojske da započnu mali biznis, a materijalnu pomoć je dobilo oko 4500.

U okviru projekta Nauka za mir i sigurnost (Science for Peace and Security – SPS) podsticane su studije smanjenja seizmičkih rizika, studija buduće regionalne saradnje, i kontraterorističke radionice (workshops), a u narednom periodu očekuje se unapređenje naučne saradnje u oblasti bezbednosti i ekoloških inicijativa.

Trenutno se diplomatski kontakt sa NATO-om u Srbiji obavlja preko Ambasade Češke Republike. Kancelarija za vezu u Beogradu ustanovljena je inače decembra 2006. radi uspostavljanja saradnje u okviru Partnerstva za mir i omogućavanja tzv. javne diplomatije NATO-a.

NE, HVALA: Dvanaest godina posle bombardovanja Srbije raspoloženje u Srbiji je antinatovsko. To se vidi i u istraživanju koje je u aprilu i maju za potrebe Beogradskog centra za bezbednosnu politiku sproveo CeSID, na uzorku od 1200 građana Srbije, a uz proveru glavnih nalaza u šest fokus grupa u Beogradu, Somboru, Zaječaru i Valjevu.

Većina građana smatra da je vojska spremna da brani Srbiju, ali je i mišljenja da je ona nedovoljno brojna i opremljena. Oni, međutim, ne znaju da li je vojska dovoljno reformisana; ne znaju da li je pod uticajem političkih partija; i najzad, nisu sigurni da li je zahvaćena korupcijom. Stariji, radnici, poljoprivrednici, veruju da je ukidanje vojne obaveze nešto što šteti nacionalnoj bezbednosti, a mlađi i obrazovaniji građani sa višim prihodima pozitivno se izražavaju o ukidanju vojnog roka.

Kada je članstvo Srbije u NATO-u u pitanju, dve trećine građana se tome protivi (66 odsto); približno jedna petina je neodlučna (18 odsto), dok je za članstvo samo 15,6 odsto ispitanika. U odnosu na 2010. godinu (izvor: Medijum galup) podrška za članstvo Srbije u NATO-u je opala za pet odsto.

Najviše onih koji se protive članstvu Srbije u NATO-u je među najstarijim (70 odsto), ali i među građanima sa primanjima iznad 60.000 dinara (70 odsto). Konačno, dok su pripadnici srpskog naroda u ogromnoj većini protiv članstva u NATO-u (69 odsto), pripadnici nacionalnih manjina su podeljeni (za 41 odsto, protiv 43 odsto). Asocijacije koje su građani imali na NATO u fokus grupama su izuzetno negativne. Građani ne vide vezu između NATO-a i njihove trenutne ili buduće bezbednosti ili blagostanja. Ovaj vojni savez je za njih pre svega pitanje prošlosti vezano za bombardovanje Srbije i Jugoslavije 1999. godine.

Čak 38 odsto ispitanika smatra da je NATO instrument u rukama SAD, dok samo 5,7 odsto građana NATO vidi kao odbrambeni savez.

Upitan o ulozi koju je NATO imao u bombardovanju Jugoslavije, general Abrijel je u Beogradu rekao da svi znaju i pamte šta se dešavalo u prošlosti, ali da sada treba krenuti ka budućnosti.

„U kontekstu globalizacije, NATO misije moraju da se prošire preko svojih tradicionalnih geografskih područja da bi se suočile s pretnjama koje utiču na severnoatlantski region, bez obzira na to odakle te pretnje dolaze“, piše u analitičkom izveštaju sa prethodne slične konferencije s partnerima iz 2010. U sažetku s te prethodne slične konferencije iznosi se i procena da je 40-60 zemalja širom sveta nesposobno da se suoči sa socijalnim i ekonomskim potrebama svojih građana („sovereignty gap“, „rupa u suverenitetu“), što je izvor nestabilnosti na koje međunarodna zajednica reaguje po pravilu kasno.

Posle toga čulo se kako partner partnera prekoreva zbog nedovoljno požrtvovanog angažovanja u Avganistanu ili Libiji.

Da li je, u tom kontekstu, neraspoloženje pretežnog dela srpskog javnog mnjenja prema NATO-u samo eho bombi bačenih na Srbiju 1999, i frustracije zbog amputiranja dela njene teritorije, ili se u njemu ogleda i zdravija skepsa? Možda hoće da kažu da je Nacionalni dan dobrovoljnih davalaca krvi bio pre mesec dana, 11. maja. Možda jeretički smatraju da će se Magna carta libertatum raspasti ako se baci iz nadzvučnog aviona. Možda su skeptični prema postojećim nemogućim misijama globalnog policajca, koji je uzeo pravdu u svoje ruke, pa sad maše značkama i regrutuje pomoćnike šerifa.

Možda. Narodno raspoloženje je teško rastumačiti.

…protesti DSS-a… foto: tanjug

…i SRS-a foto: reuters

Uvećana sa generalima