Samo jedan čovek u Srbiji može da oda poštu u Srebrenici

Polovinom aprila, Dušan Mašić, osnivač i bivši novinar Radija B92, pokrenuo je na Tviteru akciju #sedamhiljada. Inspirisan akcijom zagrebačkih studenata koji su ležanjem odali počast stradalima u masakru u Keniji. Predložio je da 11. jula ove godine, 7000 ljudi na isti način oda počast žrtvama genocida u Srebrenici. Njegovoj inicijativi ubrzo se priključilo 40 nevladinih organizacija iz Srbije. Ubrzo su, međutim, počele da stižu pretnje, a potom i medijska hajka na inicijatore akcije #sedamhiljada. Dan pred obeležavanje 20. godišnjice srebreničkog genocida, Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije zabranilo je sva javna okupljanja u Beogradu 11. jula. U obrazloženju zabrane stoji da je doneta na osnovu strogo poverljivog dokumenta. Vlada Srbije, dakle, zabranila je komemorativni skup. Razgovor sa Dušanom Mašićem počinjemo onim o čemu ceo region govori ovih dana. To nije 20. godišnjica Srebrenice, niti sahrana 136 novoidentifikovanih žrtava, među kojima je 15 srednjoškolaca, već napad na premijera Srbije Aleksandra Vučića u Memorijalnom centru Potočari. „Ne postoji nijedna reč kojom bi se moglo opravdati ono što smo videli u Potočarina. Sva odgovornost je na organizatorima. Pukom srećom izbegnute su žrtve“, kaže Mašić u razgovoru za „Vreme“: „Sve što je premijer rekao, kako u Potočarima tako i posle njih, takođe zaslužuje pohvalu, zato što znamo da sve može da bude gore. Mnogo gore. Problem je što ako ono što nam se događa nastave da nam preko TV Pinka tumače Vučelić, Vučićević i Cvijanović, svaki naredni dan će biti gori od prethodnog.“

„VREME„: Šta zabrana skupa #sedamhiljada govori o odnosu države Srbije prema ratnim zločinima, sa naglaskom na genocid u Srebrenici?

DUŠAN MAŠIĆ: Ova zabrana je do kraja ogolila ono što sadašnja vlast misli o ratovima devedesetih, što se moglo i naslutiti. Srbija je pokazala svoje pravo lice, čemu sam se ja i nadao kada smo počinjali ovu akciju, ali smo se nadali da će to lice biti drugačije. Ima ljudi koji su spremni da odaju poštu poginulima, ali vlast je pokazala da im Srbija to ne dozvoljava, i da samo jedan čovek u Srbiji ima pravo da oda poštu srebreničkim žrtvama.

S obzirom na to da je skup zabranjen, da se u petak uveče dogodio incident prilikom paljenja sveća za žrtve, da je policija prvo odvodila one koji su te sveće palili, a potom one koji su ih napadali, šta znači Vučićev odlazak u Potočare? Da li je to iskreno odavanje pošte ili politički potez?

Šta god da premijer jedne zemlje radi, to je politički potez, o kojoj god zemlji da je reč i kako god se premijer zvao. Ono što pravi razliku u ovom slučaju, ako uporedimo odlazak Borisa Tadića i Aleksandra Vučića u Potočare, jeste to što je Vučić otišao da se suoči sa samim sobom. Njemu sigurno nije lako da ode tamo. Ono što je tamo video je posledica onoga za šta se nekad zalagao. To je već Filip Švarm napisao u vašim novinama: nije poenta u tome da mi 1995. nismo znali šta se dešavalo u Srebrenici. Poenta je u tome da je reč o čoveku koji je 2008, kad smo svi sve znali, mislio da je Narodna skupština „sigurna kuća za Ratka Mladića“, koji je smatrao da Ratko Mladić treba da ima bulevar umesto Zorana Đinđića. Voleo bih da razgovaram sa njim i da mi kaže kakav mu je utisak posle Potočara. Da mu je lako – nije. Da je napravio pametan izbor kad je odlučio da tamo ode – takođe nije.

S druge strane, ja sam srećan što se ovo sa skupom #sedamhiljada ovako završilo. Iskreno, mi smo manjina, i to takva manjina da smo potpuno nebitni za srpsko društvo u celini. Možemo mi sebe da gledamo kao nekakav krem i intelektualnu elitu, ali, izraženo u brojevima, to je potpuno minorno.

Možemo mi sad da pričamo da su se ljudi uplašili pretnji, pa nisu hteli da dođu. Ali, mi nismo uspeli da skupimo ni hiljadu ljudi. Mislim da je broj tu negde, oko hiljadu ljudi se prijavilo da učestvuje na #sedamhiljada. Čak i među tih hiljadu, možda je bilo pet ili deset odsto provokatora.

Za razliku od nekih nevladinih organizacija koje su učestvovale u pripremi akcije, ja nijednog trenutka nisam verovao da možemo da skupimo 7000 ljudi. Jer, da je to moguće, ovo društvo ne bi bilo u poziciji u kojoj se danas nalazi.

Sve je počelo vašim tvitom od 17. aprila. Kako je dalje teklo organizovanje akcije #sedamhiljada?

Kao što znate, živim u Londonu. Ali, živim u „digitalnoj Srbiji“. Fizički sam u Londonu, ali sate i sate provodim na kompjuteru, prateći dešavanja u Srbiji. I to ide tako što vidiš nešto na Tviteru i instinktivno odreaguješ na to. Ja sam reagovao instinktivno kada sam video sliku zagrebačkih studenata koji leže i odaju počast žrtvama masakra u Keniji. U jednoj sekundi sam pomislio: a što beogradski studenti ne leže zbog masakra u Keniji? Ali, hajde, ispalo bi da plagiraju zagrebačke studente. U sledećoj sekundi sam pomislio: a zašto ne podignemo stvar na viši nivo?

Kad smo kod studenata, da li ste upoznati sa pismom grupe beogradskih studenata Aleksandru Vučiću u kom traže od njega da ne pristane na Rezoluciju UN o Srebrenici?

Jesam. Ali to nije posledica vladavine Aleksandra Vučića. To je posledica ovih 20 godina.

To su ljudi koji imaju 20 godina. Šta nam to govori o ove dve decenije?

Govori nam mnogo o jednom potpuno pogrešnom odnosu društva prema zločinima. Kad pogledate šta su ti mladi ljudi mogli da čuju i pročitaju o zločinima za ovih 20 godina, njihovo pismo je sasvim logična posledica. Ja bih voleo da posle zabrane #sedamhiljada, prva naredna inicijativa NVO sektora bude razgovor sa ministrom prosvete, sa SANU, sa istoričarima, pa da vidimo šta je to što treba da stoji u udžbenicima, da ne bismo imali istu ovu situaciju za 20 godina. Da vidimo šta je to što treba da primenimo u našem pristupu modernoj istoriji, da nam se ne bi ponovila zabrana komemorativnog skupa.

Proteklih meseci u Beogradu je održano više skupova na temu sadržaja udžbenika istorije, a nijedan nije dao nikakve rezultate ni konsenzus.

To je jako dug proces, koji treba da traje godinama. Ne zanosim se da će sledeće godine, na 21. godišnjicu genocida, udžbenici izgledati drugačije. Ali pokušavam da zamislim kako će izgledati na 50. godišnjicu.

Ali, nedavno smo obeležili 70 godina od kraja Drugog svetskog rata, pa i dalje u udžbenicima u regionu nemamo konsenzus u vezi sa Jasenovcem ili Blajburgom.

Pa ne znam, ja sam možda mator, ali, nas su u okviru školskih ekskurzija vodili u Jasenovac. Imao sam ideju o tome šta se tamo dogodilo. Nisam bio svestan da se to zove genocid, ali da je to bilo isto što i Aušvic, samo u našoj, lokalnoj izvedbi. Kad već spominjete region, ja sam zaista očekivao da se pojavi neki sarajevski ili zagrebački „Mašić“ i da kaže: e, ovo je super, ‘ajmo mi tri hiljade za Bratunac, ili ‘ajmo dve hiljade za „Oluju“.

Proces o kom pričam ima tri koraka. Prvi je ovo što smo hteli sa #sedamhiljada – da javno pokažemo saosećanje sa žrtvama koje nisu Srbi, a koje su pobijene u ime svih nas. Drugi korak je da inspirišemo druge da urade to isto, a treći korak bi bio da svi zajedno ustanovimo dan koji će biti dan sećanja na sve žrtve.

Ali, posle ovog iskustva sa #sedamhiljada, da me neko pita može li za pet godina takav skup ipak da bude održan, ja bih pre rekao – veća je verovatnoća da za pet godina imamo novi rat.

Zašto?

Zato što količina mržnje koja postoji u ovom društvu, količina nerazumevanja, količina besa koja je iskaljena na meni, na nevladine organizacije, govori o tome da je dovoljna samo jedna svadba, jedan mrtvi svat, kao u Sarajevu ‘92, pa da se neko popne na brdo ili da digne neku barikadu.

Ali tu vrstu mržnje uvek artikulišu političke elite.

Tako je. Zato neko mora da preuzme političku odgovornost za sve što nam se desilo u poslednih 20 godina, a možda bi Vučić jedini mogao da bude taj. Ali, ne postoji teorijska mogućnost da ti istreseš sav prljav veš koji si godinama skrivao i da ostaneš na vlasti. To onda znači povlačenje iz politike, a političari teže da ostanu na vlasti. Zato smo imali onaj cirkus od pokušaja donošenja deklaracije o Srebrenici u Skupštini Srbije. Da smo tada uspeli da proguramo reč genocid, mi bismo danas imali #sedamhiljada.

Nakon što se pročulo za akciju #sedamhiljada, počeli ste da dobijate pretnje. One su stizale od pojedinaca, neke su bile i anonimne, ali bilo je i tekstova u medijima, poput onog u kom vas je glavni urednik „Novosti„, Ratko Dmitrović žestoko napao. Kako je to uticalo na vas?

Pretnje nisu bile upućene samo meni. Imaš čoveka koji mrtav ‘ladan napiše: „Daj da miniramo plato ispred Skupštine“, ili „Daj da ih sve pregazimo buldožerom“.

Svi znamo ko je Ratko Dmitrović. Bilo mi je čak i glupo da se žalim na to šta mi radi Ratko Dmitrović, jer su mi ljudi govorili: pa šta drugo očekuješ od Ratka Dmitrovića? Međutim, za mene je problem to što su Novosti državni medij. Da država hoće da stvari budu drugačije, sutradan bi mogla da smeni Ratka Dmitrovića. Ali neće. Ja sa njim kao pojedincem nemam nikakav problem. Imam problem sa njegovim tekstom, koji sam zaista doživeo kao „Ćuruvija dočekao bombe“. Jer, u celoj raspravi oko Srebrenice, stalno se provlačila teza da je Rezolucija UN nešto najgore što može da nam se desi, a onda on napiše da je #sedamhiljada još gore od Rezolucije. Pa onda na sajtu „Novosti“ vidiš 95 komentara u kojima te razapinju na najrazličitije načine, i shvatiš da Ratko Dmitrović nije samo inspirisao 95 ljudi da izliju mržnju na tebe, nego je i dozvolio da se ta mržnja javno pokaže. Dakle, neko je svesno te komentare odobrio i okačio ih na sajt „Novosti“. E, onda je to politika. To je uređivačka politika, koja za posledicu ima to da svaka budala može da se zaleti na mene i da dobije naslovnu stranu u „Novostima“ kao heroj. Ali, opet i činjenica da je Ratko Dmitrović 2015. godine urednik „Novosti“, govori o tome kakav je naš odnos prema zločinima.

Sa Ratkom Dmitrovićem mogu da sednem i pričam kao što sad pričam sa vama. On će da priča svoju priču, ja ću da pričam svoju. Problem je u tome kakve posledice proizvodi moja, a kakve njegova priča, čija je moć veća i ko je uticajniji.

Živite u Britaniji, zemlji sa dugačkom i bogatom istorijom tabloida. Kada uporedite britanske i srpske tabloide, da li su i zašto, srpski opasniji?

Postoji jedna ključna razlika između britanskih i srpskih tabloida: britanski imaju obavezu da pišu istinu i ako to ne rade, znaju šta im sledi. Bivaju tako kažnjeni da je News Of The World na kraju zatvoren. Jednom sam upoređivao broj neimenovanih izvora u „Sanu“ i u „Informeru“ i „Kuriru“, po jednom broju. Ovde ih ima deset puta više, a svaki neidentifikovani izvor je kredibilitet manje za istinitost informacije. Onda vidiš da to ovde ima samo formu novina, štampa se na novinskom papiru, a služi nečemu drugom. To nisu tabloidi, niti novine, to je Dafiment banka. I to se zvalo banka, a nije bilo to, nego je služilo otimanju para od građana. Ali ovde tabloidi koštaju onoliko koliko koštaju, a ljudi kupuju novine za onoliko para koliko imaju u džepu, pa kupe to. Brojao sam i reklame u tabloidima i shvatio da Dragan J. Vučićević i Rodić treba da dobiju Nobelovu nagradu za ekonomiju, ako mogu da naprave biznis plan sa kojim mogu da funkcionišu. To je sve privid i fikcija, a zapravo je najopasnije oružje za uništavanje političkih protivnika i ucenjivanje poslovnih ljudi.

Da ne ostanemo samo na tabloidima, kako vam izgledaju ostali mediji?

Tragično. Ovo je prvi put da sam došao u Beograd, a da nisam mogao da slušam dnevnik na Radiju B92. Jedan moj prijatelj kaže: prošli put kad na B92 nije bilo dnevnika, 100.000 ljudi je izašlo na ulicu. Tranzicija je pojela naše novinarstvo. A pošto smo dozvolili da se to desi, to znači da mi niti smo imali tranziciju niti smo imali novinarstvo. Vučić je samo nasledio ono što su mu ovi pre njega velikodušno ostavili i samo je to nasleđe usavršio i vulgarizovao. Mediji nemaju nikakvu šansu da bilo šta urade. Tragično je što na prste jedne ruke možeš da nabrojiš pet novinara kojima veruješ, a mogao bi da nabrojiš još deset, ali se više ne bave novinarstvom. Tako će biti dok se građani ne izbore za javni servis kakav on treba da bude, jer javni servis diktira to kako će drugi mediji izgledati.

Kako se osećate povodom vesti da je 13 ljudi otpušteno sa Radija B92, koji ste osnivali?

Ja sam pre osam meseci bio inicijator peticije da se promeni ime B92. Tada sam, posle 20 godina, skinuo sa kompjutera B92 kao home page. Kad ti roditelji ostave pare, a ti ne radiš ništa, nego potrošiš te pare, onda se nađeš u situaciji u kojoj je B92. Ja nisam od onih koji osuđuju Verana Matića zbog prodaje B92. Zameram mu možda neke druge stvari, ali ne i to. U toj konkretnoj situaciji je prodaja bila jedini izlaz. Mogao si da otpustiš 350 ljudi ili da izabereš manje zlo. Izgubljen je kredibilitet, ali deca tih 350 ljudi imaju šta da jedu.