Samo je Rusa bilo malo

Iako je blizu hiljadu ljudi, serijom specijalnih letova iz Beograda, protekle sedmice izvelo neku vrstu srpskog „vazdušnog desanta“ na Moskvu, kako bi u reprezentativnom izložbenom prostoru Gostinskog doma, kraj samog Kremlja, priredili nacionalnu izložbu „Srbija 05“ – nije moguće izreći uobičajenu frazu da je ruska prestonica od 29. novembra do 2. decembra bila „u znaku Srbije“. Naime, sa srpske strane je (u organizaciji Beogradskog sajma) u ovu manifestaciju uloženo dosta truda i novca, ali se stiče utisak da se postiglo mnogo manje od očekivanog, a nešto manje i od mogućeg, uz apsolutni izostanak publiciteta u moskovskim medijima.

Naime, ova naša „nacionalna izložba“ nije od domaćina dobila najvišu manifestnu političku podršku, a moguće, u vezi s tim, ni publicitet, pa ni odaziv ruskih poslovnih ljudi. Pojednostavljeno, Srbija se u Moskvi uglavnom prikazala samoj sebi – jer je na izložbi bilo više Srba nego Rusa. Možda je svemu tome kumovala i koncepcija manifestacije – koja za ideju „brendiranja države“ Srbije nije imala ni dovoljno „štofa“, ni dovoljno novca, pa ni dovoljno pripreme. U stvari, kada se suviše igra na povezanost politike i privrede, pa izostane „politički bljesak“, na kraju ispadne kriva samo privreda.

Glavni problem iskrsnuo je uoči samog dana otvaranja manifestacije „Dani Srbije u Moskvi“ (što je nekakav podnaslov ove priredbe), kada se ispostavilo da ruski predsednik Vladimir Putin „nije potvrdio“ da može primiti predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunicu, koji je trebalo svečano da otvori ovu srpsku izložbu, pa je naš premijer odustao od puta. Neki naši poznavaoci prilika u Moskvi, koji stalno podsećaju da je Rusija jedna od vodećih zemalja Kontakt grupe, bliski su teoriji da Putinu nije trenutno zgodno da, netom posle razgovora sa predsednikom Srbije Tadićem, pri susretu sa premijerom Koštunicom bude prinuđen da se konkretnije izjasni o molbama Srbije u vezi sa pregovorima o statusu Kosova.

Istina, predviđena premijerova brojna pratnja od četiri nadležna srpska ministra: Bojana Dimitrijevića, Milana Parivodića, Predraga Bubala i Radomira Naumova, doputovala je u Moskvu, a na licu mesta (čini se neočekivano) pojavio se i ministar spoljnih poslova SCG Vuk Drašković, koji je prethodno uspeo da ugovori „kosovsku večeru“ sa svojim ruskim pandanom, ministrom Sergejem Lavrovim. Ispalo je to kao sreća u nesreći, jer je u konfuziji nastaloj oko toga ko će dati „političku težinu“ otvaranju izložbe, sa srpske strane, ministar Dimitrijević mogao tu prekrupnu ulogu da „ustupi“ svom stranačkom lideru, ministru Draškoviću. No, u poslednji čas, pojavio se i problem sa ruske strane, kada se nekoliko minuta pred početak svečanosti saznalo da je i moskovski gradonačelnik Jurij Luškov sprečen nekim obavezama (4. decembra čekali su ga izbori za gradsku skupštinu Moskve) da dođe i „preseče vrpcu“. Srećom, poznati „večiti“ ministar ruske vlade za krizne situacije Sergej Šojgu, valjda po prirodi svog portfelja, nije bio sprečen i stigao je da u ime domaćina uveliča čin otvaranja „Srbije 05“.

BEZ PUTINA I KOŠTUNICE: Dan posle, gorespomenuti problem prokomentarisan je u napisu ruskog dnevnika „Komersant“ (jedinom napisu u moskovskoj štampi povodom izložbe „Srbija 05“) tako što je izneta teza da je, „prema diplomatskim izvorima“, Putin izbegao susret sa Koštunicom navodno zato što „vlasti Srbije uporno ne žele da šire rusko ekonomsko prisustvo u svojoj zemlji“. Iz samog ovog osvrta, međutim, vidi se da je prašina moguće krenula „iz srpskih izvora“ i da ju je zapravo podigao Lukojlov lobi, jer „Komersant“ svoju dijagnozu slučaja potom podupire ocenom da Beograd „nema pozitivan odnos prema planovima ove ruske kompanije da kupi Naftnu industriju Srbije, zato što na NIS pretenduju lokalni oligarsi“. Ovo objašnjenje, međutim, deluje trivijalno, jer pretendenti nisu lokalci, već zapadnoevropske firme.

Zadržavajući, dakle, rezerve prema „Komersantovim“ izvorima i tvrdnjama u ovoj stvari, naše čitaoce treba, ipak, podsetiti da je Vahid Alekperov, glavni vlasnik Lukojla, upravo nešto slično rekao našem premijeru još letos, kada je Vladi Srbije zamerio da ne sprovodi sopstvenu uredbu o formuli formiranja maloprodajnih cena derivata na tržištu Srbije, što ruski ogranak Lukojla u Beogradu (Beopetrol) lišava očekivanog profita.

Možda se tom prilikom u Vladi ili u NIS-u razgovaralo i o privatizaciji srpskih rafinerija – ali gotovo sigurno bez konkretnijih dogovora i zaključaka. O tome se, istina, može suditi samo posredno, po „gunđanju“ Lukojlovih ljudi u Beogradu o tome da Vlada Srbije, navodno, suviše popušta pod pritiskom MMF-a, to jest ne dozvoljava NIS-u da se preko Lukojla zaduži za rekonstrukciju svojih rafinerija – uz hipoteku na taj deo kompanijske imovine – što bi, pojednostavljeno, mogla ispasti prodaja rafinerija pre no što se dobije mišljenje privatizacionog savetnika i pre procesa tenderske privatizacije koju traži MMF. (Na to je, moguće, ciljao Miroljub Labus, potpredsednik Vlade Srbije, kada je 5. decembra, na Energetskom forumu u Beogradu, rekao da se o privatizaciji NIS-a neće pitati rukovodstvo te kompanije, nego će odluku doneti Vlada.)

U prilog ovom pravcu razmišljanja mogla bi se navesti i okolnost da predstavnici Lukojla nisu došli ni na prezentaciju NIS-ovog plana privatizacije u Ruskoj privrednoj komori, niti su se pojavili na prijemu koji je NIS, povodom izložbe „Srbija 05“, priredio u najotmenijem moskovskom hotelu Nacional. Istina, što treba ubrojiti u „pehove“ koji su pratili srpsku izložbu u Moskvi, baš isto veče potrefila se i gala poslovna žurka Tjumenske naftne kompanije – BP, pa je, kako se čulo, većina ruskih naftaša izabrala ovaj konkurentski prijem.

PREBIJANJE: U stvari, grubo rečeno, vodeći ljudi Lukojla, a čini se i Gazproma (koji se takođe nisu odazvali pozivu na izložbu „Srbija 05“), a koji je jedini isporučilac prirodnog gasa za srpsko tržište, nešto „duvaju“ i ne libe se da pokažu neko nezadovoljstvo Srbijom – a, dakako, reč je o kompanijama koje imaju uticaja na „atmosferu“ u ruskoj vladi i na formiranje njenog odnosa prema Srbiji. Jedan od zamenika šefa Gasproma primio je ipak predstavnike JP Srbijagas i Ministarstva energetike Vlade Srbije, ali ni ta dva razgovora nisu ispala suviše srdačna, jer se ispostavilo da se stari srpski dug za gas smatra „regulisanim“ do 180 miliona dolara, po ranijem sporazumu da se on pokrije klirinškim potraživanjem Srbije prema Rusiji, ali da Gasprom računa da preostalih oko 76 miliona dolara tog duga, koji nadilaze „prostor“ za gas u potraživanjima Srbije, tek treba da budu investirani našim svežim novcem u neku imovinu na srpskoj teritoriji (po izboru među gasnim postrojenjima), te da akcije na te investicije Srbijagas treba da stavi u portfelj ove ruske firme. Ceo ovaj vezani aranžman je, međutim, ukočen okolnošću da Bosna i Hercegovina nije ratifikovala sporazum o raspodeli starih potraživanja SFRJ prema Sovjetskom Savezu. Mimo te okolnosti, ministar za trgovinu Bojan Dimitrijević je na kraju izložbe našim novinarima izneo da su vođeni razgovori „da se ubrza isplata starog ruskog klirinškog duga“ SFRJ, u kome Srbiji treba ukupno da pripadne 308 miliona dolara, tako što će se on vraćati kroz sporazum ruskih partnera sa EPS-om (rekonstrukcija postrojenja hidroelektrane na Đerdapu) i sa NIS-om.

Te višegodišnje teške pregovore o uzajamnim dugovima na energetskom polju saradnje dodatno opterećuje činjenica da uvozni troškovi za gas i sirovu naftu lavovski učestvuju u ukupnom godišnjem srpskom deficitu u trgovinskoj razmeni sa Rusijom od oko 1,2 milijarde dolara. Ako se tim energetskim problemima doda i okolnost da neke ruske banke ne mogu da dobiju „agreman“ Narodne banke Srbije da „dokapitalizuju“ neke naše poslovne banke, kao i podrugljivi napisi u našim novinama povodom „bekstva Rusa“ iz Nikšićke željezare i druge priče o „zatvorenim ruskim investicionim fondovima“ koji, navodno, kupuju firme po Srbiji „prljavim kapitalom“, onda već imamo čitav spisak okolnosti koje ne deluju blagotvorno u pravcu poboljšavanja srpsko-ruskih ekonomskih odnosa.

„Srbija 05“ u Moskvi teško da je mnogo popravila nešto oko tih otvorenih privrednih pitanja između Srbije i Rusije, jer je na Investicionom forumu u Ruskoj privrednoj komori, opet iznenada, promenjen sastav stola za predsedavanje, pa pored Slobodana Milosavljevića nije sedeo Sergej Primakov, predsednik ove asocijacije, već njegov zamenik. Inače, u punoj sali Ruske komore, tek nekoliko ljudi imalo je slušalice (sa glasom prevodilaca u ušima), dok su se skupu obraćali naši ministri i privrednici, koji su listom iznosili načelan stav da je Srbija potpuno otvorena za ruske investitore. Predsednik Upravnog odbora NIS-a a.d. Željko Popović čak je ovde izneo podatak da u regionu u koji spada Srbija austrijski OMV ima prerađivačke kapacitete za oko 26 miliona tona sirove nafte, mađarski MOL za oko 16 miliona tona, a Lukojl samo za oko 6,5 miliona tona (verovatno je mislio samo na rafineriju u bugarskom Burgasu, a ne i na konzerviranu Lukojlovu rafineriju u Rumuniji) – pa bi eventualnom kupovinom srpskih rafinerija ova ruska kompanija došla na nivo prerade u regionu koji bi joj omogućio ravnopravne uslove konkurencije na ovom tržištu. No, za te informacije i za taj gotovo javni poziv Lukojlu da ne odustaje od investicionog takmičenja u Srbiji – nije u sali bilo direktno zainteresovanih slušalaca iz Rusije.

Pošto od sve robe Srbija danas jedino ima dovoljno preduzeća za prodaju, u auli Ruske komore deljen je i spisak naših „najatraktivnijih kompanija“ koje će biti predmet tenderske privatizacije, a na tom spisku su, između ostalih, i RTB Bor, Trajal, IMT, DNB, Rafinerija nafte Beograd (ulje) itd. Na tragu ove ideje bilo je i istupanje Bojana Pajtića, predsednika vojvođanske vlade, koji je ruskim ulagačima ponudio da izaberu neka od 400 preduzeća koja će se još prodavati iz Vojvodine. U stvari, Vojvođani su se u Moskvi pokazali kao najpraktičniji, jer su ruskim investitorima ponudili i jedan konkretan katalog potencijalnih mesta i uslova za ulaganje u svih 48 vojvođanskih opština, koji je izradio mladi tim vojvođanskog Fonda za podršku investicijama (VIP-a), sa Žarkom Maletinom i Branislavom Bugarskim na čelu. Inače, najviši funkcioneri pokrajine, Bojan Kostreš i Bojan Pajtić, ovom prilikom su ugovorili stalnu saradnju Vojvodine sa Moskovskom i Brjanskom oblašću.

MALI OKO VELIKOG: Sami privrednici-izlagači na izložbi „Srbija 05“ u Moskvi čini se da su bili u manjini među 300 izlagača – prema štandovima niza „parazitskih“ privrednih i kvaziprivrednih institucija (komora, saveza, udruženja, ministarstava, sekretarijata, asocijacija, klubova, društava prijateljstva itd.). Njihov bilans je zasad prilično mršav, jer su naspram znatnih troškova (izlagački prostor će platiti 200-300 dolara po kvadratnom metru), zaključili poslove od, ukupno, samo nekoliko miliona evra.

No, sama postavka izložbe, mada postavljena na brzinu, u datim uslovima delovala je relativno dobro. Generalni direktor Beogradskog sajma Anđelko Trpković, kaže da je celu organizaciju izložbe kreditirala njegova firma sa preko 700.000 dolara (samo zakup Gostinjskog doma košta oko 200.000 dolara), pošto se u državnom budžetu nije na vreme našlo novca za ovu nacionalnu manifestaciju u Moskvi. Trpković iznosi i stav da odmah treba početi pripreme za „Srbiju 06“ u Moskvi, jer vredi izdržati u nastojanjima da se Srbija vrati na ogromno rusko tržište, na koje je nekada izvozila robe za oko dve milijarde dolara godišnje, a sada je izvoz pao na oko 300 miliona dolara.

Ostaje nada da su „Dani Srbije u Moskvi“ i ove godine, ipak, bili iskorišćeni za pripremu nekih ozbiljnijih poslova, jer su to bili dani u kojima se u Moskvi okupio značajan deo poslovne elite iz Srbije i srpske poslovne elite u Rusiji. Tamo su, među ostalima, viđeni Milorad Mišković (Delta), Miodrag Babić (Hemofarm), Željko Popović (NIS), Dragomir Karić (BK grupa), Nenad Popović (ABS), Dušan Vučković (Juros) i drugi. Pošto je izložba iskorišćena za sastanak upravnog odbora Evroaksiz banke u Moskvi, primećeni su, među drugim akcionarima ove banke, i Vojin Lazarević (deset odsto osnivačkog kapitala) i Miodrag Kostić. Pa i naši ministri viđani su po srpsko-ruskim poslovnim klubovima, čiji su članovi značajni sponzori ovdašnjih političkih stranaka, pa će sigurno postati i nešto krupniji ulagači u srpsku privredu.

Moskva, koja sve više postaje „pravoslavni Njujork“, sluti ovaj izveštač, zna mnogo da pruži ljudima koji imaju novca i ličnog sjaja. Slično je i u borbi malih država za njeno tržište – pa se nameće zaključak da bi Srbija možda više sreće imala u ruskoj provinciji, gde se ne morate na svakom koraku boriti sa hiljadu vodećih zapadnih kompanija, koje su svojom robom već zaposele sve prodavnice oko Kremlja. No, usmeravanje veće pažnje ruskoj provinciji i ulaganje mnogo više novca za promociju naše robe pored Moskve, i u nekom Permu, Novosibirsku ili Volgogradu (sve su to milionski gradovi), nekako ne paše našem „provincijskom duhu“, koji bi da zaseni bar jedan „centar sveta“, bar jedne sedmice u godini.