Šta bi drugo moglo da bude nego provokacija treći crkveni orden Vojislavu Šešelju, čoveku pravosnažno osuđenom u Haškom tribunalu koji je ponosito prekršio sve božje i moralne zakone? Da ga je Isus poznavao, upao bi u duboku, katatoničnu depresiju
Šta neka institucija/organizacija postiže dodelom ordena i raznih drugih “pohvalnica”? Pre svega, hoće da se oduži ili da podiđe onima koji su joj učinili ili joj mogu učiniti polzu na različite načine – da li u stvaranju imidža ili u kešu, robi ili nekretninama, svejedno. Potom da promoviše, odabirom laureata, određeni sistem vrednosti i ideološke obrasce iza kojih čvrsto stoji. Nekada se omiljenim likovima distribuira i nekakva apanaža, ako ima koga da uleti lovu. Naravno, tu je i trenutak za EPP: ordenovanje se uvek dobro isprati u medijima i mogu se efikasno odaslati raznorazne poruke javnosti. A ponekad se, ono što se u Vojvodini kaže, “ide uz očin”, pa se namerno kontroverzna lica nagrađuju ne bi li se prkosilo i izazivalo čuđenje i zgražanje dela javnosti.
Kada bi se napravio spisak i opis svih nagrada koje se dodeljuju u Srbiji, bio bi to obimniji “tomovnik” od sabranih dela Vojislava Šešelja. I samo iza malog dela tih odlikovanja stoje nekakve stručne i nezavisne komisije koje su procenjivale nečiji rad i delo na osnovu kvalitativnih parametara.
CRKVA KAO SRPSKA NAPREDNA STRANKA: Kada se, makar i površno, pregleda nepregledan spisak dobitnika raznoraznih ordena i drugih simboličkih prinadležnosti Srpske pravoslavne crkve, a kojih takođe ima koliko ti duša ište, videćemo da i ovde, nedvosmisleno, važe prethodno izrečeni normativi. Nagrađuju se, pod broj jedan, oni koji su Crkvi finansijski pomogli, kao što su recimo vlasnici kompanija ili političari koji joj zahvate iz budžeta kada je potrebno, pa i kada nije. Tu su i oni koji su nedvosmisleno sa druge strane zakona, sa ćelijskim (ne kelijskim) iskustvom, raznorazne secikese koji su donacijom Crkvi kupovali indulgenciju. Sam patrijarh današnji, Porfirije, za svog episkovanja izjavio je da je “svaki drugi mafijaš u Srbiji dobio orden SPC”.
Foto: Dušan Aničić
Crkvene nagrade primaju, skoro bez ijednog izuzetka, oni koji pripadaju tradicionalističko–nacionalističkom delu javne sfere, dakle oni koji su dosledni u borbi protiv modernizacije i evropeizacije Srbije; oni koji su verni pobornici narativa koji su ove prostore proteklih tridesetak godina o jadu zabavili. U tom kontekstu, naročito je važno rusofilstvo
Čini se, međutim, da je važnije od finansijskog aspekta – ideološko pozicioniranje: nagradu primaju, skoro bez ijednog izuzetka, oni koji pripadaju tradicionalističko-nacionalističkom delu javne sfere, dakle oni koji su dosledni u borbi protiv modernizacije i evropeizacije Srbije; oni koji su verni pobornici narativa koji su ove prostore proteklih tridesetak godina o jadu zabavili. U tom kontekstu, naročito je važno rusofilstvo, pa će nagradu primiti ne samo oni koji kao mirna dečica sede u krilu “majčice Rusije” nego i mnogi “ugledni” građani ove države. Tako su glavni orden SPC, Orden Svetog Save, zaprimili sadašnji i bivši predsednik Rusije, Vladimir Putin i Dmitrij Medvedev, bivši patrijarh ruski Aleksije II, nekoliko ruskih ambasadora u Srbiji, pa i Sergej Šojgu, prefrigani i omnipotentni prvi bezbednjak države koja se trenutno nalazi u stanju agresije na Ukrajinu. Neki cinici vele da Moskva džabe baca pare na ambasade i druga povereništva u Srbiji, kada ima SPC, koja verno i efikasno štiti njene interese.
Oni koji dobro poznaju kompleksne odnose u SPC kažu da crkveni ordeni ponekad služe i za unutarcrkvene igre pozicioniranja i međusobna podmetanja, pa pojedine vladike dodeljuju ordene određenim javnim ličnostima e da bi napakostili svojim protivnicima u Crkvi ili imali kakvu korist, ali o tome nećemo jer nemamo dovoljno informacija. Setimo se samo da je onomad penzionisani Filaret dodelio nagradu Ivici Dačića jer je mislio da će ga ovaj spasiti od razvladičenja. Osim što, vidljivo je da su odnosi unutar ove religijske institucije slični kao oni u Srpskoj naprednoj stranci – velike su pare u pitanju i u jednom i drugom slučaju, a mnoga su usta jako zinula.
LAUREATI NA OKUPU: Sigurno je, kako rekosmo, da SPC koristi nagrade da bi bile odaslate aktuelne političke poruke. Kada je nedavno Orden Svetog Save dobio brat blizanac Aleksandra Vučića, Viktor Orban, patrijarh Porfirije je odlikovanje obrazložio rečima da se mađarski premijer suprotstavlja “novim sistemima vrednosti koji se neretko agresivno globalno nameću s ciljem da uruše svaki postojeći prirodni i civilizacijski poredak, da uspostave novu paradigmu”.
Da li su dakle diktatura, rusofilstvo i rasizam “prirodni i civilizacijski poredak”?
Orban je valjda veliki hrišćanin jer je uspostavio autoritarni sistem u svojoj zemlji, ugušio slobodu govora i ima dobre odnose sa Rusijom. Osim toga, proslavio se svojim antimigrantskim stavovima i delanjima, koji su imali snažnu rasističku notu. On se neposredno pre nego je dobio orden obrušio na mešanje “evropskih i neevropskih rasa”, rekavši da zemlje koje dozvoljavaju ovakav miks nisu više nacije. Dodao je: “Mi (Mađari) nismo mešovita rasa i ne želimo to postati!”
Apsurd koji prati, reklo bi se, savršene nacionalističko-autoritarne odnose Srbije i Mađarske krije se u tome što Orban sanja “Veliku Mađarsku”, u okviru koje će biti i Vojvodina, odnosno bar neki njeni delovi.
Kada je 2019. godine uručio Orden Svetog Save Aleksandru Vučiću, tadašnji patrijarh Irinej održao je govor koji je na trenutke izgledao kao da ga je pisala lično Suzana Vasiljević, predsednikova medijska konsultantkinja. Dodela priznanja Vučiću podelila je vladike i mnogi episkopi su odbili da prisustvuju svečanosti.
Nažalost, manji broj njih jer se protivi Vučićevoj autokratsko-kleptomanskoj vladavini, a ostali zbog toga što je on navodno “zapadni čovek”.
Patrijarh je otprilike konstatovao da je “do vremena Vučića” Srbija bila nikakva, propala, oronula, da je kaskala kao kakva stara kobila, a da ju je Vučić ubacio u petu brzinu. Do njegovog vakta Srbija je bila “ozloglašena zemlja u Evropi i šire”, a sada je omiljena i valjda njenu mapu na zidu drže mnogi tinejdžeri sveta. Patrijarh je dodao da postoje zle glasine da Vučić hoće da “proda Kosovo”, ali da su to gluposti i da za to “nema nikakvog dokaza”, naprotiv. Istog dana je SPC dodelila orden i Miloradu Dodiku, rekavši: “Dok je Dodika, dotle će biti i Republike Srpske!” Pošto je Orden Svetog Save Dodik već ranije dobio, tog dana je na njegovim grudima osvanuo Orden Svetog Simeona Mirotočivog.
SPC često ide “uz očin” kada dodeljuje svoja priznanja. Setimo se da je, u jeku afere o njegovom dokazano plagiranom doktoratu, ministar finansija Siniša Mali dva puta fasovao crkvene ordene. Prvo je dobio Orden Velikomučenika kragujevačkih prvog stepena, a potom u maju sledeće, 2020. godine, i Orden Svetog Save. “Uz očin” se išlo i kada je nagradu primio Milorad Vučelić, ratna toljaga Slobodana Miloševića, čovek koji je devedesetih sa televizijskih ekrana odašiljao reči koji su se svetlosnom brzinom pretvarale u metke i granate. I koji je svojoj ideologiji ostao veran sve ove godine, pod čijom uredničkom palicom “Večernje novosti” izgledaju kao da se štampaju u nekoj moskovskoj kancelariji. Vučeliću je nagrada dodeljena “za višegodišnju uspešnu saradnju, novinarski profesionalizam i afirmaciju hrišćanskih vrednosti i vrlina”.
Orden Svetog Save 2016. godine dobio je i Dragan Marković Palma, lider Jedinstvene Srbije, vlasnik Jagodine i bivši blizak saradnik Željka Ražnatovića Arkana. Poznat i kao organizator bunga-bunga žurki, na kojima su, prema izvesnim svedočenjima, učestvovale i maloletne devojke. Prema obrazloženju SPC, Palma je dao primer mnogima “kako treba misliti o svojoj porodici, svom selu, te poručio da se i drugi moćni i ugledni ljudi ugledaju na njega i slede njegov primer”. Kada je izbila “bunga-bunga afera”, premijerka Ana Brnabić je ispričala da je nju svojevremeno, i pored toga što je oštar protivnik LGBT populacije koju smatra “bolesnom”, zvao na bunga-bunga žurke. Upitana šta su bunga-bunga žurke, odgovorila je: “To sam i ja pitala. Objasnio mi je. Na tim bunga-bunga žurkama se zabavljamo, pevamo, tu mogu da se ljube muškarci sa ženama, žene sa ženama, ali ne mogu muškarci s muškarcima.”
Ministar Aleksandar Vulin može na svoju uniformu da stavi dva crkvena ordena, i onaj Svetog Save i Krst vožda Đorđa Stratimirovića. Vulin je, inače, nekadašnji visoki funkcioner sekularne Jugoslovenske levice, čegevarista i čovek poznat po ekstremističkim izjavama. Poznat je i po “tetki iz Kanade”.
POBEDNIK HAŠKOG TRIBUNALA: Šta bi drugo moglo da bude nego provokacija treći crkveni orden Vojislavu Šešelju, čoveku pravosnažno osuđenom u Haškom tribunalu koji je ponosito prekršio sve božje i moralne zakone? Da ga je Isus poznavao, upao bi u duboku, katatoničnu depresiju. Kada bismo počeli nabrajati Šešeljeve nepodopštine, trebali bi nam dani i dani.
Deo javnosti u Srbiji se pre neki dan nakostrešio zbog vesti da je SPC po treći put odlikovala lidera radikala, političkog tvorca Aleksandra Vučića i glavnog urednika moralnog raspsrnuća Srbije. Nagradu mu je uručio samozatajni vladika bački Irinej, za koga je i Aleksandar Dugin isuviše prozapadno orijentisan, a po nalogu eparha novogračaničko-srednjozapadnoameričkog Longina. U pitanju je Orden Svetog vladike Mardarija, novopečenog sveca koji je takođe s početka prošloga stoleća sanjao velikosrpske snove, i poslednjih godina života ih širio diljem Sjedinjenih Američkih Država. Šešelj je, ako smo dobro razumeli, priznanje dobio jer je ujedinio do tada razjedinjene verujuće američke Srbe. Kasnije je odrobijao više od deset godina, jer je, kako glasi pravosnažna presuda Haškog tribunala iz 2018. godine, podsticao progon, deportacije i prisilno raseljavanje i premeštanje Hrvata u vojvođanskom selu Hrtkovci, 1992. godine. Za ostalo je oslobođen usled nedostatka dokaza.
Prethodno je Šešelj, 2015. godine, dobio Orden Belog anđela, koji mu je dodelio, sada umirovljeni, kontroverzni episkop Filaret, jer je – kako se navodi – vrhovni radikal rasturio Haški tribunal i “skinuo ljagu sa srpskog naroda”. Osim šovinističkih stavova, Filaret i Šešelj imaju još nešto zajedničko: njihove najpoznatije i najprirodnije fotografije su one sa šmajserom u rukama ili o ramenu. Kada je novinar jednog beogradskog lista telefonom priupitao Filareta zašto je Šešelj odlikovan, ovaj mu je odgovorio: “Šta se to tebe tiče? Ajde, gubi se!” I spustio slušalicu.
Koji mesec kasnije Šešelj je dobio i Orden zlatnog lika Svetog Petra Drugog Lovćenskog Tajnovidca, koji mu je u svečanoj sali beogradske kardiovaskularne klinike “Ostrog” dodelio, u međuvremenu upokojeni, mitropolit Amfilohije. U obrazloženju se navodi da je Šešelj zadobio priznanje za “služenje zakonu božije pravde u odbrani od ‘pravde’ Haškog suda, kojem tragovi smrde nečovještvom”.
Evropska komisija, ministri spoljnih poslova Hrvatske i Crne Gore, kao i opozicione stranke, oštro su osudili Šešeljevo ordenovanje. “U Evropi nema mesta za negiranje genocida, revizionizam i slavljenje ratnih zločinaca”, navodi se u reakciji portparolke Evropske komisije Ane Pisonero Hernandez. Dodaje se da “verski lideri i zajednice imaju odgovornost da iskažu vođstvo u prevazilaženju teškog nasleđa prošlosti i konstruktivno neguju međusobno poverenje, dijalog i toleranciju, neophodne za stabilnost, mirnu budućnost i napredak”.
Srpskoj pravoslavnoj crkvi, međutim, raskošni skandal sa dodelom ordena Vojislavu Šešelju nije bio dovoljan. Istog dana je bila suorganizator antigej-litija “Za spas Srbije”, na kojoj su bili vidljivi i brojni grubijani sa neonaci-simbolima. Patrijarh Porfirije je održao strastven govor protiv Evroprajda, čime je sa sebe skinuo jednom zasvagda oreol savremenosti, kojim se do sada dičio. Slično kao što je to utvrdio prilikom odlikovanja Viktora Orbana, konstatovao je da se našem društvu nameću nove paradigme koje žele da nas raščoveče. Nije direktno pozvao na nasilje prema pripadnicima LGBT populacije, ali ga nije ni osudio. Ignorisao je da crkvu potresaju brojne gej-afere, koje su – kako reče neko – možda i jedini znak ljudskosti pojedinih vladika. Naravno da nije imao ni reči kritike prema nedostojnim pojavama u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, naravno da nije spomenuo slučajeve pedofilije. I naravno da nije rekao da, ako bi se moderni svet čvrsto držao zavetnih načela, teško da bi bilo ko od nas izbegao kamenovanje ili spaljivanje na lomači.
Kako god, umesto da se Srpska pravoslavna crkva iskazuje u svojoj ljubavi prema Hristu, i brine o onima koji su potlačeni, poniženi i kojima pomoć i te kako treba, a takvih je vala mnogo – ona se bavi skoro isključivo političkim delovanjem i, zašto ne reći, biznisima. Bogatstvo ove institucije se meri stotinama miliona evra. Retko ko zna da je SPC recimo glavni latifundista u Vojvodini, da od imovine dobijene denacionalizacijom prihoduje vozove neoporezovanog novca. Gde taj novac odlazi, možemo samo da naslućujemo. Sigurno ne za projekte demokratizacije i zaštite ljudskih prava. Na svom tzv. evropskom putu, ova zemlja, pored svega ostalog, nosi i Crkvu kao džak od sto kila, na ramenu. ¶
Tekst je deo projekta “Unapređenje demokratije u Srbiji”, koji nedeljnik “Vreme” realizuje uz podršku američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Projekat “Podsticanje javne debate o demokratiji uoči izbora” finansira NED. Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja NED‑a.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Režim ne zna kud udara. To se vidi po, čak i za njegove standarde učestalim, javnim obraćanjima nepomenika. Vidi se i po tome što je pogubljen i konfuzan, a često se građanima obraća i u vidno alkoholisanom stanju. Samokontrola nikada nije bila njegova jača strana, a sada je potpuno nestala. Slabost se ogleda i u metodi borbe protiv masovnog studentskog i građanskog pokreta. Metoda se zove – majmunsko oponašanje. Njihov položaj je sve gori kako vreme odmiče. Ne samo na političkom nego i na ekonomskom planu. Plate kasne, budžetska sredstva su sve tanja
Opozicija i njoj naklonjena javnost očekuje veći angažman Evropljana kada je u pitanju srpski politički prostor, vlast takve najave koristi da argumentuje tezu o obojenoj revoluciji, ali bi sa radošću ugostila bilo koga sa te strane, posebno ako daju neke pare. Čini se da i jedna i druga strana preteruju: niti će Evropa doći da nam organizuje izbore, niti će više stizati bilo kakva lova kojom će vlast da krpi budžetske rupe nastale vanrednim korupcionaškim troškovima
Vojska Srbije nema kapacitet da izvede paradu poput nekadašnje JNA, koja je 1985. godine imala više od 300.000 pripadnika, a na poslednju paradi 9. maja te godine direktno je izvela njih 6.690. Plus prateće službe, kojih je bilo više od 4.000. Na toj paradi bila su borbena sredstva koja će se pokazati i sad, 40 godina kasnije. Reč je o tenkovima M-84, helikopterima “gazela”, avionima “orao” i “super galeb G-4”, oklopnim transporterima i kamionima. Sada će svi oni biti predstavljeni kao “modernizovana čuda” iako su im odavno istekli resursi
Glas svakog fakulteta, ali i mogućnost stavljanja veta uz obavezan intervju i prihvatanje ideološkog minimuma, deo su procesa kroz koji svaki potencijalni kandidat za “studentsku listu” mora da prođe, saznaje “Vreme”. Iako Aleksandar Vučić žali što njegov protivnik još nema lik, studenti baš strateški ne žele da vlastima i tabloidima daju mogućnost za satanizaciju izabranih ljudi
Kao sa statistima na naprednjačkim okupljanjima, predsednik Srbije nema sreće ni sa siledžijama: em ih je malo, em su sitna boranija. Da nemaju policijski kordon iza leđa, davno bi ih narod razjurio. Ovako zavise od tetošenja onih koji bi ih – da je zakona i pravde u Srbiji – morali hapsiti. Prosto rečeno, jadni su i oni, a i ovi koji ih angažuju
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
