Salto mortale vojnika partije

„Dame i gospodo, drugarice i drugovi moji demokratski, predlažem vam da u svakom danu, do sledeće izborne skupštine, ponavljamo sledeće četiri rečenice. Prva je kratka i jasna: Dole vlada! Dole Vučić! Dole demagogija, populizam, laganje, nesposobnost, ućutkivanje – sve ono što nose sa sobom, lomeći institucije i huškajući ljude na ljude. Srbija je imala prilično veliki broj loših vlada. Ova konkuriše, s uspehom, za najgoru vladu. Zato, svaki dan kad se probudimo – dole vlada!“

Ovo je, između ostalog, rekla Gordana Čomić na 18. izbornoj skupštini Demokratske stranke 31. maja 2014. i pobrala silan aplauz prisutnih. Nešto više od šest godina kasnije, na zaprepašćenje javnosti u Srbiji, postala je ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog u drugoj vladi u kojoj je Ana Brnabić formalno predsednica, a sve konce vuče njen „mentor“ – Aleksandar Vučić.

Leta 2018. Gordana Čomić je bila kandidatkinja za predsednicu DS (izabran Zoran Lutovac), da bi u maju 2020. bila izbačena iz Demokratske stranke nakon 28 godina (bila je član od 1992) zbog učešća na izbornoj listi druge organizacije, nazvane „Srbija 21“ (na parlamentarnim izborima od 21. juna „Srbija 21“ bila je deo široke koalicije nazvane Ujedinjena demokratska Srbija – UDS, koja, kao i ogromna većina učesnika na ovim izborima, nije uspela da preskoči sniženi prag za Skupštinu od tri odsto osvojenih glasova).

„Vlast u Srbiji se osam godina obraća isključivo svojoj podršci, hraneći je netrpeljivošću prema opoziciji, negujući verbalno smeće umesto jezika u institucijama, medijima i celom javnom prostoru i tako čuva stabilnu podršku od oko 1.800.000 ljudi“, rekla je Gordana Čomić 1. juna o ljudima sa kojima će kasnije ući u vladu.

Desetog juna je rekla da „ona zna za šta se bori“. „Ja hoću da vratim dobre vesti u Srbiju i da ih pravim zajedno sa ljudima, ja hoću da okrunim to nasilje u javnoj sferi, hoću da okrunim manir ljudi da zato što si iz SNS-a možeš da kinjiš nekog svog zaposlenog. Ne može, čoveče, ne može. Hoću da delegitimišem ruganje vladavini prava, ruganje procedurama, to je zajednička šteta. To što vas to zabavlja, to je vaš problem. Nađite nešto drugo pa će vas zabavljati“, rekla je Gordana Čomić, dodajući da UDS „definitivno“ neće u koaliciju sa SNS.

Dan nakon neuspeha na izborima izjavila je da prestaje njena „javna, institucionalna i politička odgovornost i ostaje samo privatna i lična za podršku evropskoj Srbiji i demokratiji“. Četiri meseca kasnije, 25. oktobra, Ana Brnabić je pročitala ime Gordane Čomić kao ministarke u novoj vladi Srbije iako je na izborima učestvovala kao opozicija, a koalicija u kojoj je bila nije uspela da uđe u Skupštinu.

Ostala su dva pitanja bez odgovora. Jedno je – koji su bili razlozi Gordane Čomić da napravi ovakav potez i priključi se ljudima prema čijem je ponašanju iskazivala prezir, nazivala ih kič-fašistima, precizno secirajući njihovo neprestano nasilje, isključivost i agresiju. A drugo je – da li bi ministarsku ponudu dobila i prihvatila da je DS, kao i u prethodnih 20 godina, izašao na izbore i ušao u parlament, a ona, kao i u prethodnih 20 godina, bila istaknuta narodna poslanica DS? Da li bi ona, kroz dugi niz godina potvrđena kao verni vojnik partije, nastavila to da bude da je imala stranku u kojoj bi to mogla da bude, tj. da nije došlo do potpunog kolapsa DS-a?

VOJNIK PARTIJE

No, krenimo redom. Gordana Čomić je sa 38 godina (1996. godine) postala predsednica poslaničke grupe opozicije u Skupštini Vojvodine, a sa 42 je postala i potpredsednica Skupštine AP Vojvodina. Prethodno je, kao diplomirana fizičarka, bila asistentkinja na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu, od 1984. do 1999. godine, a na decembarskim parlamentarnim izborima 2000. godine prvi put je ušla u republički parlament.

Sredinom 2003, nakon ubistva predsednika vlade i DS-a Zorana Đinđića i policijske akcije „Sablja“, a pre vanrednih parlamentarnih izbora na kojima će DS otići u opoziciju, Mlađan Dinkić i G17+ otvorili su aferu „Bodrum“, koja je obeležila kraj vlasti ostatka Demokratske opozicije Srbije (bez DSS). Podsetimo se, tada je, kako se ispostavilo, poslanička kartica Nede Arnerić iskorišćena prilikom glasanja za izbor guvernera Narodne banke iako je ona u tom trenutku bila u turskom letovalištu.

Takođe, tada je Gordana Čomić jasno i odsečno, ne ostavljajući mesta bilo kakvom drugom tumačenju, stala u zaštitu stranke. „Skupština Srbije nijednom svojom odlukom nije kršila zakon, Ustav Srbije i poslovnik, a svi poslanici koji su bili na sednici glasali su za izbor Kori Udovički“, rekla je Gordana Čomić.

Međutim, nekoliko meseci kasnije, kada je Neda Arnerić priznala da niti je bila u Skupštini, niti je, dabome, glasala, Čomićeva je prešla preko svega što je govorila rekavši da će to biti „velika pouka za sve buduće poslanike“, ne objasnivši otkud to odjednom da sve baš i nije bilo ispravno: „Greška je napravljena, mi smo je priznali i za nju postoje političke konsekvence, a to su predstojeći izbori. Mi smo smatrali da takvu grešku treba priznati kako se više ne bi ponovila. Mislim da više nikome neće pasti na pamet da se igra poslaničkom karticom.“

Na njen predlog Skupština je 2003. donela zakon o lustraciji, koji nikada nije primenjivan i kome je „istekao rok“ 2013.

VOĐENJE SKUPŠTINE I NOVI POSLOVNIK

Iako je i u prvom poslaničkom mandatu, posle izbora 2000. godine, bila potpredsednica Skupštine, mnogo bolje je upamćen period od 2008. do 2012. kada je, takođe kao potpredsednica, vodila burne sednice menjajući predsednicu parlamenta Slavicu Đukić Dejanović.

Opozicioni poslanici su joj zamerali preteranu krutost i kršenje poslovnika, bunili se što ih prekida u pola rečenice, oduzima im reč, a naročito su ih izluđivala njena detaljna obrazloženja zbog čega je nešto uradila i po kom članu poslovnika.

U osudi vođenja sednica Gordane Čomić prednjačili su radikali, ali su se često, u ovom sazivu, kritikama radikala priključivali i „novoradikali“, odnosno sveže otcepljena Srpska napredna stranka, Demokratska stranka Srbije (DSS) i Liberalno demokratska partija (LDP).

Radikali su, i pre rascepa 2008. i osnivanja Srpske napredne stranke, izabrali opstrukciju parlamenta kao način borbe, odnosno beskonačno javljanje poslanika za reč „po poslovniku“, a nakon otcepljivanja Nikolića, Vučića, Jorgovanke Tabaković i ostalih, počeli su da se svađaju međusobno oko rasporeda sedenja, oko toga da li novostvorena poslanička grupa uopšte može da postoji ili je to samo grupa građana. Ujedno, (stari) radikali su često lupali rukama o poslaničke klupe dok su (novi) radikali govorili…

Zbog svih ovih scena i blokiranog parlamenta, vladajuća većina sa Demokratskom strankom na čelu donela je u aprilu 2009. nov poslovnik o radu Skupštine – isti onaj koji su Maja Gojković i Igor Bečić obilato koristili i zloupotrebljavali u skupštinskim sazivima od 2014. do 2020. za iživljavanje nad opozicijom, tiraniju većine, vređanje poslanika, verbalno nasilje, proganjanje pojedinaca iz politike, medija, državnih institucija (Saša Janković, Rodoljub Šabić…)

Često je čak delovalo da su se naprednjaci – iako su već bili izašli iz radikala – kroz te mučne sednice Skupštine u poslednjih šest godina svetili DS-u i Gordani Čomić za njeno vođenje sednica. Pozivali su se na, kako su govorili, uspostavljenu praksu, kao i na jedan od omiljenih „argumenata“ u svom verbalnom mučenju i mrcvarenju ljudi – pa taj poslovnik ste vi doneli, šta sad hoćete!?

Sve ovo je Gordana Čomić precizno i uporno nazivala „kič fašizmom“: „Na silu od svih poroka praviti vrline – TO je karakter zajedničke štete“; “ Kič fašizam koji SNS sobom širi je takav – neguje najgore u ljudima tvrdeći da treba da budu ponosni na to neljudsko u sebi“; „Eto, ljubitelji nasilja uvek koriste isti jezički obrazac, sirote male siledžije SNS-a koji nanose kič fašizam klevetanja žrtvi“; „Kič fašizam kao pogled na svet i način SNS vladanja u Srbiji: optuži, oblati, oklevetaj svaku žrtvu i rugaj joj se horski, huškaj i vređaj“, pisala je Gordana Čomić na Tviteru tokom 2016. godine.

PUKOVNIK SA RAZLOGOM

U ovakvoj atmosferi tokom saziva Skupštine 2008-2012, Gordana Čomić je mnogo puta izricala opomene i isključenja sa sednica, a u martu i aprilu 2009. u dva skupštinska dana izbacila je ukupno 48 poslanika Srpske radikalne stranke na 20 dana, zbog ometanja rada Skupštine. „Žao mi je što je došlo do incidenta jer radikali nisu poštovali izrečene kaznene mere. Oni su na svoj nasilan način onemogućili rad parlamenta. Pravila moraju da budu ista za sve. Izvinjavam se građanima Srbije“, rekla je tada Gordana Čomić, a Tomislav Nikolić je izjavio da je „predsedavajuća donela odluke o kaznama u skladu sa Poslovnikom“.

Sve je kulminiralo čuvenom scenom iz novembra 2009. kada je poslanica SRS Gordana Pop-Lazić gađala Gordanu Čomić cipelom zato što je Aleksandar Martinović, tada još radikal, dobio treću, isključujuću opomenu. „Izričem vam meru udaljenja sa sednice. Molim narodnu poslanicu Gordanu Pop Lazić da napusti salu, a molim i službu Narodne skupštine da predmet, rekla bih cipele, kojima je poslanica Pop Lazić narušila ugled parlamenta, nađe i dostavi narodnoj poslanici, jer je taj predmet njeno vlasništvo“, rekla je Čomićeva na sednici.

Prethodno, na pitanje „Večernjih novosti“ da prokomentariše što je poslanici SRS zovu „pukovnikom“, Gordana Čomić je, kako prenose „Novosti“, uz smeh rekla: „Nijedan nadimak nije bez razloga. Nemam ništa protiv, a nadam se i višem činu.“

Početkom 2010. potpredsednica Skupštine izjavila je da je burna 2009. bila – godina pobede za Srbiju. „Počeo je dijalog, dijalog između nas koji mislimo različito, dijalog između nas koji imamo različite slike o Srbiji i dijalog o najvećem problemu koji Srbija ima, a to je neznanje. Počelo je neznanje da se smanjuje i volela bih da se stanovništvo u zemlji nikada ne opusti tako da prestane da kritikuje nas na javnim poslovima, ali da dopusti sebi radost zbog rezultata koje je samo postiglo. Na osnovu učinjenog kažem da je 2009. godina – godina pobede za Srbiju“, rekla je Gordana Čomić u intervjuu za list „Dnevnik“.

ILUZIJE O DIJALOGU

Ovaj „lajtmotiv“ – dijalog – uz stalno zalaganje za veća prava žena i pristupanje Evropskoj uniji provlači se neprestano kroz skupštinsko delanje Gordane Čomić. Po prelasku u opoziciju, upravo na ovo – nepostojanje dijaloga i verbalno nasilje – Čomić oštro, principijelno i neumorno upozorava poslanike vladajuće koalicije, naravno, bez ikakvog uspeha: naprednjačka Skupština je od 2014. do 2020. pokazni primer za brutalni obračun sa bilo kakvim različitim mišljenjem.

Iz ovog ugla još je čudnije što je upravo Gordana Čomić pristala da postane ministarka (i) za društveni dijalog – dijalog u kojem, najavila je već, neće učestvovati opozicija koja je bojkotovala izbore. Ili, možda je upravo zato dovedena – mi ne znamo da razgovaramo, ti želiš dijalog, evo ti dijalog, ali sa opozicijom.

Takođe, nakon prelaska u opoziciju, DS je počeo da se kruni i raspada – proces koji, izgleda, još uvek nije okončan, a Gordana Čomić je aktivno učestvovala u raspravama u parlamentu, podnosila zakone i amandmane koje je vladajuća većina rutinski odbijala, kako njoj, tako i svim opozicionim poslanicima, ma koliko dobri i smisleni bili.

Gordana Čomić aktivno kritikuje zakon o radu, promene zakona o finansiranju političkih aktivnosti, žestoko se bori da javnost sazna sve o padu helikoptera, zalaže se za formiranje anketnog odbora o ovoj nesreći u kojoj je poginulo sedmoro ljudi. Vučića naziva „rejting-efendijom“, govori da on „iskreno ne razume vladavinu prava“…

Nakon što je veći deo opozicije najavio bojkotovanje izbora 2020, Gordana Čomić u avgustu 2019. kaže da „ni bojkot ni izlazak na izbore ne mogu bez dijaloga u društvu, o jednom ili drugom“ i da je problem što je Srbija „društvo monologa, mi ne razgovaramo, mi ogovaramo probleme, često ne govorimo o činjenicama, mi jedni drugima saopštavamo šta imamo, često ne slušajući sagovornike“, dodajući da se vlast ponaša kao da ne razume koncept demokratije, kontrolu i ulogu opozicije: „Propaganda koja im ‘radi pos’o’ traži crno-bele slike, lojalnost, medijsku tišinu, želi vlasništvo nad institucijama i podaništvo i s takvim pristupom imaju nespornu biračku većinu, ali nemaju uslove za razvoj društva, sapeli su ga u strahu od kritičkog stava. Opozicija nema moć, ali ima obavezu da vrati poverenje u sva osnovna demokratska pravila, a dijalog je nezamenjiv alat tih pravila“, izjavljuje za „Blic“.

U novembru 2019. organizacija pod nazivom „Srbija 21“ – koja će kasnije, u junu 2020. biti deo koalicije Ujedinjene demokratske Srbije – predstavlja Deklaraciju „Za evropsku Srbiju“, koju Čomićeva podržava, govoreći da je reč o politici Demokratske stranke „već tri decenije i ima za cilj izgradnju društva zasnovanog na demokratskim, ali pre svega evropskim vrednostima“.

U februaru 2020. etički odbor DS predlaže njeno isključenje iz Demokratske stranke zbog nepoštovanja odluke stranke o bojkotu parlamenta – u februaru je učestvovala u radu Skupštine predlažući izmene zakona po kojima žene na izbornim listama moraju da čine najmanje 40 odsto poslanika. (Lično Vučić je istog dana izjavio da će te izmene biti prihvaćene iako ih je Vlada Srbije odbila.)

„Svaku sankciju snosiću sa osmehom“, izjavila je nakon toga Gordana Čomić, rekavši da je između politike DS da bude više žena u politici i odluke stranke da se bojkotuje rad parlamenta, ona svoj izbor napravila.

Udata je, majka je četvoro odrasle dece. Aktivistkinja je ženskog pokreta i „ženske političke mreže“. Kaže da mnogo voli pecanje. „Od kad znam za sebe, idem na pecanje, jer je jutro na reci leti, uz bucove i babuške, ili stajaćoj vodi zimi na štučijem štapu uz tišinu, duvan i bliske ljude ili samoću, najbolje vreme za mene“, rekla je 2016. za „Danas“.