Šaka zraka i malo bele, jutarnje rose

Izgleda da se loša proročanstva ostvaruju brže i lakše nego dobra. Utoliko je pomalo izlizano na ovom mestu upotrebiti onu krilaticu Endija Vorhola o 15 minuta slave. Međutim, proročanstvo je otišlo toliko daleko da se 15 minuta slave događa i onima koji nipošto ne žele da se nađu u središtu interesovanja javnosti.

Nevoljna zvezda, koja se prošle nedelje našla na naslovnim stranama što dnevnih što nedeljnih novina, žena čije ime sada zna većina korisnika društvenih mreža u Srbiji, jeste profesorka Filološkog fakulteta u Beogradu Rajna Dragićević.

foto: željko naić

Sve što je profesorka Dragićević uradila jeste da je nešto više od pre mesec dana održala govor na apsolventskoj večeri koju je proslavljala jedna generacija budućih profesora maternjeg jezika i književnosti. Govor je bio sasvim prigodan, pisan sa namerom da na studente deluje motivaciono i emotivno. Održan je samo dan nakon što je Vlada Srbije donela odluku o poništavanju maturskog testa iz maternjeg jezika, dakle, u trenutku kada profesija za koju se prisutni studenti spremaju doživljava veliko poniženje.

„Dolazeći na vaše veče i gledajući vas onako doterane, nasmejane, mlade i pune pozitivne energije, razmišljala sam o tome hoćete li uspeti da zadržite taj optimizam i kada diplomirate i kada se suočite s niskim platama, nedovoljnim uvažavanjem profesorske profesije, prilično nezainteresovanim učenicima, roditeljima koji su uvek na strani svoje dece (čak i ako je to na njihovu štetu), različitim pritiscima i omalovažavanjem“, rekla je profesorka Dragićević u delu svog govora. U nastavku, navela je još nekoliko primera poniženja sa kojima će se studenti suočavati, naglasila koliko je njihov poziv važan, ukazala na to da treba očuvati dostojanstvo profesije i sa nekoliko emotivno intoniranih rečenica pozvala studente da krenu u borbu za povratak tog dostojanstva.

MANEKENI, TAJKUNI, BIZNISMENI: Sve što je dalje usledilo, gotovo da nema nikakve veze sa samim govorom sa apsolventske večeri, ali je vrlo ilustrativno kada je reč o trenutku i društvu u kom živimo. Ukratko: govor se, u pisanoj formi, oko mesec dana motao po društvenim mrežama, a onda je osvanuo na jednom od najčitanijih medijskih portala u Srbiji. Odatle je prosto eksplodirao, besomučno deljenje ovog teksta na društvenim mrežama je postalo masovna pojava, krenula je bura reakcija, od pozitivnih do vrlo negativnih, uključujući i nekoliko vrlo konstruktivnih i argumentovanih blogova. Zatim su krenuli novinski tekstovi o tome ko je Rajna Dragićević, sa izjavama kolega, studenata i dekana o karakternim i profesionalnim kvalitetima. Jedan politički nedeljnik je čak stavio njenu fotografiju na naslovnu stranu. Za sve to vreme, Rajna Dragićević je na novinarska pitanja odgovarala samo jednim: da ne želi ništa da kaže i da joj ne prija ovoliki publicitet.

Onda su se profesorke dokopali tabloidi, evo i zašto: „Krenite u rat protiv svih starleta, sponzoruša, pevačica, manekenki, tajkuna, biznismena i pobedite ih. Vi im morate postati orijentaciona tačka, svetionik u životu! Za taj rat imate 45 minuta dnevno skoro svakog radnog dana, a to nije malo. Pobedićete tako što ćete dati sve od sebe da sadržaje koje treba da predstavite svojim učenicima učinite zanimljivim, uzbudljivim, svežim. Uspećete u tome samo ako mnogo znate, ako volite ono što radite i ako ste posvećeni“, deo je govora profesorke Dragićević.

Jedan od najnadrealnijih momenata u ovom događaju bio je novinarsko pozivanje onih koje je profesorka prozvala kako bi mogli da joj odgovore. Starlete, pevačice, manekenke i biznismeni imali su svašta da kažu na račun profesorke Dragićević, a izjave su sve odreda ukazivale na spektakularan nivo nerazumevanja između različitih krugova ovog društva. „Ta žena je očigledno samo htela medijsku pažnju“, „Verovatno žali što ništa veće u životu nije uradila i po tome postala poznata“ –samo su neke od izjava mladih televizijskih zvezda, učesnica rijaliti programa i manekenki koje su novinari tabloida uspeli da dobiju.

Kako je reč o izjavama devojaka koje se bave zanimanjima za koja nije potrebno naročito školovanje, lako je na njihove reči par puta opsovati i zaključiti da one, takve kakve su, ne mogu da pojme da neko želi akademsku karijeru, van pogleda javnosti.

Bilo bi lako tako nešto reći da u govoru profesorke Dragićević ne postoji jedan deo koji ukazuje da akademski svet podjednako ne zna ništa o drugim svetovima sa kojima deli vazduh i ulice grada. „Raznorazni nepismeni i polupismeni ljudi danas sebe olako mogu nazvati nekakvim pi-arovima ili menadžerima, neobrazovane voditeljke sebe zovu novinarkama, a folk-pevačice umetnicama, da i ne govorim o art direktorima, biznis konsultantima, bek-ofis administratorima, velnes konsultantima, ivent koordinatorima, kopi-print operaterima, marketing konsultantima, ofis-asistentima, portfolio-menadžerima, produkt dizajnerima“, rekla je ona, ne sluteći da neka od zanimanja koja je navela zahtevaju vrlo ozbiljno školovanje i dodatna usavršavanja.

Bilo je kasnije među kritičarima i onih koji su ukazali na konzervativna shvatanja Rajne Dragićević, i na njeno nepoznavanje sveta u kom živi. Ali, čitava rasprava koja se odigravala u javnosti protekle nedelje, ukazivala je, zajedno sa još nekoliko ranijih događaja, poput koncerta Svetlane Ražnatović Cece na Ušću, da je narcizam malih razlika u našem društvu stigao do tačke kada svaki njegov deo negira pravo na postojanje nekog drugog i pri tome tvrdoglavo odbija da ga upozna. Kao da se svako ušančio u svoj mali prostor iz kog viče da je bolji nego ostali.

I hvalospevi i pokude na račun govora Rajne Dragićević otišli su toliko daleko da su svi zaboravili kome je i kojim povodom bio namenjen. Zato bi se trebalo vratiti pitanju sa početka: kako je jedan prigodan, uobičajen govor uspeo da izazove toliku pažnju?

Kako je uopšte dospeo u javnost, nije teško pretpostaviti. Možda je neko od studenata koje je govor naročito dotakao, zatražio pisanu verziju od profesorke, pa okačio na Fejsbuk. Odatle je lančano krenuo dalje, što je sasvim uobičajeno za društvene mreže. Stotine i hiljade sličnih govora protrče društvenim mrežama svakodnevno.

Kako se govor našao u medijima, još je lakše rekonstruisati: korporativni mediji od svojih novinara zahtevaju da ispune određenu normu, u vidu broja članaka koje će dnevno napisati. Leto je za medije tradicionalno vreme potpune oseke događaja. Neko nije ispunio normu, pa se dosetio „onog teksta koji je video na Fejsbuku“. Ostalo je istorija.

Na kraju nam ostaje pitanje šta je, nakon što su mediji odradili svoje, izazvalo da i javnost intenzivno reaguje. Dva su moguća razloga, a jedan se može objasniti političkom klimom: promene na političkoj sceni Srbije u poslednjih godinu dana izbrisale su podelu na takozvane „prvu“ i „drugu Srbiju“, a u društvenoj svesti potreba za podelom i dalje stoji. Otud se ona nadomešta podelama poput ove, na one koji su za profesorku i one koji su za brend-menadžerku. Iako rasprave na te teme, čak i kad se prenesu u ozbiljne medije, ne proizvode nikakve političke i društvene posledice, one se vode istim žarom.

Drugi mogući razlog kako je javnost sa takvim oduševljenjem odreagovala na jedan tradicionalan govor, koji apeluje na povratak nekada cenjenim vrednostima i, suštinski, ne uviđa da se stvari menjanju, uvezan je sa političkim, ali i ekonomskim prilikama. Vreme je takvo da ljudima treba „šaka zraka i malo bele, jutarnje rose“, pa su ih potražili u jednom govoru koji uopšte nije bio njima namenjen.