Sad je vidiš…

Otkako je Tomislav Nikolić pobedom u drugom krugu predsedničkih izbora 2012. uveo Aleksandra Vučića u vlast, pet nam se vlada ovuda izređalo. Što će reći, u proseku, jedna godišnje. Čovek koji je suštinski, posle Borisa Tadića, bio drugi najveći gubitnik tih izbora 2012. (izgubio je od Dragana Đilasa trku za gradonačelnika Beograda) postao je toliko moćan u zemlji, da je mogao sebi kao PPV (prvi potpredsednik vlade) da priušti rekonstrukciju te vlade već 2013, pa vanredne parlamentarne izbore i novu vladu 2014, kada je postao i zvanično premijer, pa još jedne vanredne izbore i vladu 2016. i – ovu poslednju, vladu 2017. pošto je postao predsednik države.

foto: fonet / božidar petrović

KAKO JE POČELO: Od tih pet vlada, da podsetimo, prva je nastala kao posledica dugih i teških postizbornih pregovora i ogromnog ucenjivačkog kapaciteta koji su Ivica Dačić i Mlađan Dinkić, ujedinjeni, imali samo tad i – nikad više. Njih dvojica su sklopili pakt posle majskih redovnih parlamentarnih i lokalnih izbora i vanrednih predsedničkih izbora, što je bila dobitna kombinacija za ucenjivanje obe strane, i DS-a i SNS-a, za pregovore o novoj vladi. Iz tog vremena, tačnije iz izborne noći kad su stigli prvi rezultati parlamentarnih izbora, ostala je upamćena Dačićeva dosetka: „Možda se ne zna ko će biti predsednik, ali je novi premijer poznat.“

Skoro da nije upamćeno da vlada Mirka Cvetkovića, kojom je neformalno s Andrićevog venca dirigovao Boris Tadić, nije pala na parlamentarnim izborima 2012. To jest, ne da nije pala, nego je čak potvrđena na tim izborima, dobila je i nešto više nego što je imala pre đurđevdanskih izbora 2012. U to vreme postizbornih pregovora, dok se činilo da Ivica Dačić neće izdati DS, pričalo se kako vlada Mirka Cvetkovića ipak nije pala na izborima kao onih 11 u Evropi – kao posledica ekonomske krize, nezaposlenosti i sve većeg siromaštva. Tada se činilo – samo zato što opozicija (naprednjačka) ipak nije pružila verodostojnu i na argumentima utemeljenu alternativu. Pokazalo se posle, međutim, da su sa Ivicom Dačićem uspeli da pruže „verodostojnu alternativu“ jer je ovaj izdao svoje dojučerašnje koalicione partnere i posle dva meseca i tri nedelje od parlamentarnih izbora vladu su sastavili SNS, SPS i URS. Aleksandar Vučić je tada bio v.d. predsednika SNS-a. Posle deset sati rasprave 27. jula 2012. izabrana je vlada čiji je premijer postao Ivica Dačić, a prvi potpredsednik vlade (PPV) Aleksandar Vučić, sa lepom većinom od 142 poslanika koji su glasali za izbor vlade (Srpska napredna stranka, koalicija oko socijalista, Nova Srbija, Ujedinjeni regioni Srbije, SDA, SDPS i Narodna partija). Protiv su bila 72 poslanika, a glasanju u Skupštini Srbije nije prisustvovalo 26 poslanika.

foto: tanja valič / tanjug

Danas su mnogi već zaboravili i da je sa izborom nove vlade mandatara Ivice Dačića paralelno obavljena izmena Zakona o Narodnoj banci Srbije kojim je trebalo smeniti dotadašnjeg guvernera NBS Dejana Šoškića, nestranačku ličnost i profesora Univerziteta u Beogradu, i dovesti Jorgovanku Tabaković na njegovo mesto. Šoškić je, međutim, podneo ostavku 2. avgusta tadašnjem predsedniku Skupštine Nebojši Stefanoviću, ne sačekavši da ga smene. Naime, o smeni guvernera Dejana Šoškića počelo je da se priča odmah pošto je Ivica Dačić najavio koaliciju s naprednjacima. Osudio je to i Brisel, a nisu ćutali ni intelektualci ni stručna javnost. Ali, svakog čuda za tri dana…

Ostaće, međutim, zabeleženo da je prva vlada obnovljene „crveno-crne“ koalicije počela da radi pokretanjem u biti nelegalne smene guvernera NBS Dejana Šoškića, hitnim donošenjem Izmena Zakona o NBS, mada je samo Savet guvernera po dotadašnjem zakonu mogao da utvrdi njegovu odgovornost. Tako je počelo, bagerisanjem ionako fragilnog, ali ipak pravnog sistema države. Bilo je jasno da će partijske knjižice, ali i unutarstranačke pozicije, biti od presudne važnosti za napredovanje u državnim strukturama i nezavisnim institucijama. Uprkos zakonima koje će vladajuća koalicija uvek moći da upodobi.

AFERE: Ubrzo nam je dato na znanje da je Ivica Dačić, koji je bio i šef MUP-a pride, samo formalni premijer, a njen stvarni gazda prvi potpredsednik Vlade (PPV) zadužen za odbranu, bezbednost, borbu protiv korupcije i kriminala i – ministar odbrane Aleksandar Vučić. I sam je odmah kazao da će naprednjaci samo dva puta moći da dozvole da budu preglasani u vladi. Bilo je neobično to što je šef jedne partije postao koordinator svih službi bezbednosti u zemlji, ali baš to je bila jedna od njegovih poluga moći.

Jedva da je namaknuto sto dana vlade, a već je pukla afera prisluškivanje, koja je unekoliko i objasnila Vučićeve domete i ciljeve u koordinisanju svim službama bezbednosti. Ukratko, posle televizijske i tabloidne panike o prisluškivanju i praćenju, PPV je izašao pred narod da kaže da je zapanjen lažima funkcionera MUP-a i nekih članova vlade, te da će obelodaniti ko je tu i zašto lagao. Svi su znali da u toj gužvi on preti samo Ivici Dačiću, ali i da ništa neće obelodaniti. Dačić se u to vreme spremao za briselski susret s Hašimom Tačijem, što je sasvim odgovaralo Aleksandru Vučiću koji je svoju popularnost odlučio da stekne populističkim hapšenjima (Miroslav Mišković je priveden decembra 2012, a Milan Beko saslušavan šest sati zbog privatizacije Luke Beograd januara 2013) i takozvanom obračunu s kriminalom i korupcijom. Kosovo i ekonomija ga nisu zanimali. Opoziciju nije imao zato što su demokrate zadržale vlast i u Beogradu i u Vojvodini, pa je svaka kritika iz opozicije u startu bila obesmišljena.

Međutim, kad je afera „Banana“ (o snimljenim susretima Ivice Dačića sa Rodoljubom Radulovićem zvanim Miša Banana, jednim od najvažnijih članova narko-klana Darka Šarića) osvanula na naslovnim stranama tabloida, bilo je potpuno jasno da je Dačiću pripremljena politička omča oko vrata, a Vučić je zamišljeno ćutao izgovarajući se da je interes Srbije (dobijanje datuma za otpočinjanje pregovora sa EU) važniji od stranačkih interesa. I tvrdio da vanrednih izbora neće biti.

Tabloidna mašinerija PPV-a je ipak održavala napetost raspredajući moguće scenarije, od vanrednih izbora do biranja novog koalicionog partnera i rekonstrukcije vlade, pošto je Ivica Dačić izgubio sav svoj kredibilitet. Afera „braća Dikić“ bila je sledeća. Za to vreme, Vučić je postajao najpopularniji političar u zemlji, obećavao je da država neće dozvoliti da propadne Crvena zvezda, ali i da će ministar poljoprivrede Goran Knežević odgovarati za aferu „aflatoksin“ bude li dokazano da je on kriv… S aferama je počeo, ali i nedavne afere iz njegove pretposlednje vlade nisu uticale na njegovu popularnost: Velimir Ilić, Zlatibor Lončar i „zemunci“, Marko Đurić i Miša Vacić, Aleksandar Vulin i braća Jablanović, voz „Kosovo je Srbija“, pokušaj uvođenja tzv. Pomoćne policije, Velimir Ilić i izveštaj o koridorima, računi za struju, Savamala…

REKONSTRUKCIJA: Prvi put se priča o rekonstrukciji vlade pojavila negde krajem februara 2013. u jeku svih tih policijsko-obaveštajno-kriminalnih afera, ali je tek negde krajem avgusta i realizovana. Nikome od početka nije bilo jasno zašto je bila toliko važna. U međuvremenu, javnost je mrcvarena rešenjima i idejama koje je s ove distance nemoguće prepričati, ali su režimski mediji insistirali na važnosti eksperata, što domaćih što stranih.

Prva vlada je imala 19 članova i 17 ministarstava, a druga, rekonstruisana – 22 člana i 18 ministarstava. Ujedinjeni regioni Srbije Mlađana Dinkića su izbačeni iz nove, rekonstruisane vlade. Ukinuta je tako potpredsednica Vlade zadužena za evropska pitanja Suzana Grubješić (URS), Dinkićevo Ministarstvo finansija i privrede podeljeno je na dva, pa je ministar finansija postao mladi Nišlija s Jejla Lazar Krstić u čiju je stručnost je Vučić polagao velike nade, a ministar privrede – Saša Radulović, i on tada nestranačka ličnost, u funkciji eksperta kao i Krstić. Vučića je u Ministarstvu odbrane zamenio Nebojša Rodić, Gorana Kneževića u Ministarstvu poljoprivrede još jedan nestranački ekspert, Dragan Glamočić. Ministra kulture i informisanja Bratislava Petkovića Ivan Tasovac, još jedna nestranačka ličnost. Na mesto Alise Marić u Ministarstvu sporta i omladine došao je Vanja Udovičić. Tomislav Jovanović zamenio je Žarka Obradovića na mestu ministra prosvete, a Aleksandar Antić Milutina Mrkonjića u Ministarstvu saobraćaja. U Ministarstvo regionalnog razvoja i lokalne samouprave došao je Igor Mirović (SNS), a otišla je Verica Kalanović (URS). Branko Ružić i Aleksandar Vulin su uskočili u vladu kao ministri bez portfelja, prvi zadužen za evropske integracije, drugi zadužen za Kosovo i Metohiju. Ova vlada je dobila i strane savetnike Dominika Stros Kana, bivšeg generalnog direktora MMF-a, i Alfreda Guzenbauera, bivšeg austrijskog kancelara. I da se ne zaboravi, Mlađan Dinkić je samo formalno isključen iz vlade. Aleksandar Vučić ga je zadržao da brine o arapskim poslovima i zajmovima ovde, tačnije dao mu je vrlo poverljive poslove.

Rekonstruisana vlada je, znalo se, bila samo kupovina vremena (omiljena Vučićeva disciplina), tako da je predizborna frka i trka sve vreme trajala. U nju se još u oktobru 2013. upleo – zamislite – i Milan Beko, koji je na TV Pinku objasnio da Vučić kao najpopularniji političar i šef najveće stranke u zemlji treba da sedne na mesto broj 1: „Ne može vozač Formule jedan da dobije trku na gran-priju tako što Šumaher sedi u kabini i navodi vozača, daj, gas, koči, skreni levo… Mora da sedne i da vozi.“ Posle su mu socijalisti odgovorili da Beko to sve priča zbog spornih privatizacija i tako to… A da su Vučića „pritiskali“ na nove izbore i u stranci, razume se da jesu, ali njemu su „interesi Srbije uvek na prvom mestu“.

U to vreme bila je i proslava petogodišnjice postojanja naprednjaka, u stvari generalna proba za završnu konvenciju SNS-a na prvim sledećim izborima. Aleksandar Vučić se tih meseci ponašao kao najveći opozicionar u Srbiji, čovek koji ne može ništa da sprovede u delo zbog onih koji drže sve poluge vlasti, predsednika Tomislava Nikolića i premijera Ivice Dačića. U tome mu je pomagao Mlađan Dinkić, ali to je neka druga priča.

VANREDNI IZBORI I NOVA VLADA 2014: Ipak, da će biti vanrednih izbora nisu kazali ni Nikolić ni Dačić, dok to nije obnarodovao Aleksandar Vučić na Izbornoj skupštini SNS-a na kojoj je ponovo izabran za predsednika stranke, 25. januara 2014. A Saša Radulović, takođe najavljivan pre samo nekoliko meseci kao veliko i značajno pojačanje u ekspertskoj vladi, podneo je ostavku na mesto ministra privrede zbog Zakona o radu i daljih reformi. Tada je Vučiću brzopleto izletelo da su svi ministri u ostavci onog dana kada je on rekao da će biti izbora. I već tada su mu se pobrkali lončići ko je tu predsednik, a ko premijer. Mada je još uvek bio PPV.

Vanredni parlamentarni izbori (zajedno sa beogradskim) održani su 16. marta, a novu vladu smo dobili 27. aprila 2014. Aleksandar Vučić je postao i zvanično premijer. Ukratko, ovi izbori i formiranje nove vlade poslužili su da se inauguriše novi vođa. Vlada je unekoliko izmenjena, ali reklo bi se da je nova-stara vlada Aleksandra Vučića otpočela još jedan, treći po redu mandat. Imala je 19 članova, četiri potpredsednika, a Vučić i Dačić su konačno zamenili mesta. Dačić je postao Vučićev PPV. „Osveženje“ među ekspertima u vladi bila je Kori Udovički, koja je postala potpredsednica i ministarka državne uprave i lokalne samouprave. Srđan Verbić je došao na mesto ministra prosvete, a Aleksandar Vulin je s mesta ministra bez portfelja zaduženog za KiM postao šef Ministarstva za rad, zapošljavanje i boračka pitanja. I Zorana Mihajlović je promenila ministarstvo. Više nije bila ministarka energetike, postala je ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Tim prekrajanjem ministarstava (vidite okvire), Velimir Ilić je dobio vanredne situacije, jer je građevinarstvo dato Zorani Mihajlović, a Aleksandru Antiću su ostali energetika i rudarstvo. Slavicu Đukić Dejanović zamenio je Zlatibor Lončar u Ministarstvu zdravlja…

Novu vladu je maja 2014. poklopio talas „hiljadugodišnjih“ poplava u Srbiji koji je stigao i do Nemanjine 11. Pitanja o odgovornosti države i pojedinaca za činjenje i nečinjenje za vreme tih poplava bila su neminovna, ali bez odgovora, a direktno sa otvorenih sednica Republičkog štaba za vanredne situacije demonstrirano je da o svemu odlučuje i za sve se pita samo jedan čovek – Aleksandar Vučić. Vođa je time što je terao ministre da budu na terenu u blatu na kiši pravio sebi i novoj vladi marketing, pokušavajući da zabašuri da država nema sistem niti sposobnost da se odbrani od poplava. Procenjena šteta od majskih poplava Kolubare, Tamnave, Peštana, Jadra… bila je 1,6 milijardi evra.

S drugom jednom vodom, onom iz „Beograda na vodi“, Vučićeva vlast je otpočela kampanju za vanredne parlamentarne izbore. Projekat „Beograd na vodi“ je nova vlada uskoro definisala kao projekat od posebnog značaja za Beograd i Srbiju. Kao i u slučaju poplava, javnost nije dobila odgovore na pitanja o projektu, ni o detaljima ugovora, ni o načinu finansiranja, ni o menjanju GUP Beograda, ni o nepoštovanju procedura i domaćih urbanista…

Valjalo bi podsetiti da ova vlada nije izdržala u istom sastavu do sledećih vanrednih parlamentarnih izbora održanih 24. aprila 2016, odnosno formiranja sledeće vlade u avgustu 2016. Bilo je nekih izmena, Lazar Krstić je napustio vladu 12. jula 2014, a mediji su preneli da je Krstić kao glavni razlog za povlačenje naveo to što se sa premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem ne slaže oko visine smanjenja penzija i plata, iako je sa njim saglasan oko svih potrebnih ekonomskih mera. Još je dodao i da premijer ima „meko srce“. Premijer Vučić je, obraćajući se nakon Krstićevog govora, potvrdio da je do neslaganja došlo „zbog cifara“. Krstića je na mestu ministra finansija zamenio Dušan Vujović, dotadašnji ministar privrede. Novi ministar privrede postao je Željko Sertić (SNS) i tu je ostao do formiranja nove vlade avgusta 2016. Zanimljivo je da je Dušan Vujović skoro mesec dana bio i v.d. ministra odbrane, kada je dugo posle svog mizoginog gafa Bratislav Gašić sklonjen sa tog mesta 5. februara 2016. Posle je (od 2. marta 2016) ministarstvo odbrane preuzeo Zoran Đorđević. U petoj Vučićevoj vladi, dakle tek odnedavno, na čelu ministra odbrane je Aleksandar Vulin.

NOVE–STARE VLADE 2016. i 2017: No, kad je reč o njegovim najvernijim ljudima, već je 2014. godine bilo jasno da bez Nikole Selakovića, Zorane Mihajlović, Nebojše Stefanovića, Aleksandra Vulina, Bratislava Gašića, on svoj tim ne može ni da zamisli. Opstao je i Ivica Dačić, nezamenljivi su i Rasim Ljajić i Krkobabići, prvo otac za života, a sad i sin. Nije tražio zamenu ni Vanji Udovičiću. Prevremeni parlamentarni izbori 24. aprila 2016. godine održani su ponovo na Vučićevu inicijativu, mada se skoro četiri meseca, do sredine avgusta čekalo da isti taj novi-stari premijer napravi novu-staru vladu, da bi samo posle nekoliko meseci počeo da snima spotove za predsedničke izbore, potom pobedio a onda formirao još jednu, petu po redu vladu, formalno sa premijerkom Anom Brnabić, na čelu.

U svoju četvrtu vladu, formiranu avgusta 2016, vratio je Gorana Kneževića, bivšeg ministra poljoprivrede (vlada 2012) upamćenog po aferi „aflatoksin“, i dao mu resor privrede. U pretposlednju vladu koja je postojala deset meseci Vučić je doveo i Branislava Nedimovića za ministra poljoprivrede (umesto Snežane Bogosavljević Bošković), Ani Brnabić je dao resor državne uprave i lokalne samouprave koji je vodila Kori Udovički, a Ivana Tasovca zamenio Vladanom Vukosavljevićem u Ministarstvu kulture i informisanja. Nela Kuburović je zamenila Nikolu Selakovića u Ministarstvu pravde. Od dvoje ministara bez portfelja (Jadranka Joksimović i Velimir Ilić) u vladi 2014, dve godine kasnije ostala je Jadranka Joksimović, a pridružili su joj se, kao ministri bez portfelja, Slavica Đukić Dejanović i Milan Krkobabić.

Mada je kazao da je saglasan sa izborom Ane Brnabić za novi tim u Nemanjinoj, reč je zapravo o istoj vladi iz 2016. sa tri člana više – Brankom Ružićem, Goranom Trivanom i Nenadom Popovićem. I da, došlo je do neznatnih pretumbacija koje doslovno ne znače ništa.

Tako, poslednja Vučićeva vlada ima 22 člana sa premijerkom. Branko Ružić, potpredsednik SPS-a, postao je ministar državne uprave i lokalne samouprave jer je dosadašnja ministarka postala premijerka. Dosadašnji gradski sekretar za ekologiju Goran Trivan vodiće Ministarstvo životne sredine. Nenad Popović iz Srpske narodne partije postao je ministar bez portfelja zadužen za inovacije i tehnologiju. Aleksandar Vulin i Zoran Đorđević zamenili su mesta, i sve će ići glatko – onako kako je vodio Ministarstvo za rad vodiće i Ministarstvo odbrane, a Đorđević će u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja biti uspešan bar koliko i u Ministarstvu odbrane. Jadranka Joksimović više neće biti ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije, sada će isti posao obavljati u novostvorenom Ministarstvu za evropske integracije. Svi ostali su tamo gde su i bili.

Drugo je ovde pitanje: zašto je potpuno svejedno ko je ko u vladama Aleksandra Vučića? Zato što Ana Brnabić nije slučajno izjavila da će Srbija izabrati put u EU ako bude morala da bira između bližih veza sa Rusijom i članstva u EU. Zato se Vučić borio da bude predsednik.