Pošto je "Vreme" prethodne sedmice objavilo video-snimak premlaćivanja štićenika Duhovno-rehabilitacionog centra u Crnoj Reci, javilo se mnogo onih koji su imali slična iskustva. Neki su u Crnoj Reci prestali da se drogiraju, neki su i dalje zavisnici, a neki su zavisnost od heroina zamenili zavisnošću od alkohola ili tableta. Neki su u Crnoj Reci boravili kraće, neki duže; neki su batine samo gledali, a neki ih osetili na svojoj koži; neki su se odande vratili sa svim zubima a neki nisu bili te sreće. Iako se delovi njihovih priča razlikuju, svi sagovornici "Vremena" jasno se sećaju sveštenika koji ima "tešku ruku", loše hrane, logoraške atmosfere, oružja i mnogo sličnih stvari
Kada je cimerima koji su ga maltretirali pokazao srednji prst, A. C. je kažnjen najpre šutiranjem, a potom i tako što je po tabanima dobio pedesetak udaraca vodovodnom cevi od pola cola. Iako sutradan nije mogao da hoda, a imao je i dva slomljena prsta, sagovornik „Vremena“ i bivši štićenik Duhovno-rehabilitacionog centra u Crnoj Reci ni slutio nije da se kazna time ne završava.
Finalna epizoda dogodila se tek pošto je Centar posetio upravnik Branislav Peranović. „Nedelju dana posle batinanja, opet me tuku Branislav i još njih trojica-četvorica. Padao sam na svaki peti udarac, posle sam trnuo, ustajao, a oni su nastavljali. Na kraju sam se usrao. Poslali su me u WC, pa su me posle i pustili.
Branislav mi kaže: ‘Gubi mi se s očiju, đubre, govno jedno.’
Ja mu odgovaram: ‘Hvala, oče.’“
OTAC: Iako danima pokušava da opere ruke i uporno ponavlja kako je tokom batinanja prikazanog na video-snimku „bilo prekoračenja odgovornosti“, Branislav Peranović glavna je ličnost ne samo ove već svih priča bivših štićenika Crne Reke. Pre svega, kao najtalentovaniji batinaš. „Nekada te za prekršaj bije samo upravnik Keba, onaj sa snimka. Nekada samo Branislav. Nekada i upravnik, i Branislav kada dođe. Tačno je ono što priča da samo ponekad bije, ali to je zato što je samo ponekad tu. Ipak, kada bi mi dali da biram da li hoću da me bije Keba pola sata ili Branislav 20 minuta, ja bih izabrao Kebu. Ovaj ima više iskustva, ima tehniku“, kaže B. D.
Saglasni s ovakvom ocenom, drugi svedoci navode da je, za razliku od ostalih batinaša, otac Branislav prilično kreativan: štićenike je po tabanima tukao pendrekom ili antenom s automobila, ponekad „nije birao sredstva za mlaćenje“, simultano je primenjivao „šamaranje, pesnice, laktove, kolena i ašove“, a pokazivao je i začuđujuću snagu. Navodno, samo se njemu dešavalo da već posle pet udaraca po nečijoj zadnjici iskrivi metalni ašov koji je obavezan deo svake kaznene procedure. Pošto otac Branislav živi u Loznici, svaka njegova poseta Crnoj Reci (kao prihvatnom centru) ili odeljenjima u Cikotama, Dvorskoj ili Ceru, trauma je za sve koji se na tom mestu zateknu. „Kad Branislav dolazi, imaš utisak da nebo počinje da sivi, da crni, da odjednom zavlada muk. Čekaš, a ne znaš šta te čeka.“
Osim „tehnike“, otac Branislav poznat je i po psihološkim igrama i „dobroj priči“. „Jednom sam mu obrazlagao zašto hoću da se vratim kući. On mi je smireno rekao: ‘Ako mi kažeš da hoćeš da ideš kući da se drogiraš, pakuj stvari i odlazi. Ako mi kažeš da nećeš da se drogiraš, sad ću da te prebijem, zato što znam da me lažeš.’ I šta da mu kažem na to? Ako mu kažem da hoću da se drogiram, prebiće me sigurno. Ako mu kažem da neću, opet će me prebiti kao što je i obećao. Postavio ti je pitanje posle kojeg ćeš najebati kakav god odgovor da daš“, objašnjava T. N.
U tekstu „Kada je snimljena lopatoterapija“ („Politika“ 26, maj 2009, stoji – istina ne kao citat, da sam rekao sledeće: „On kaže da i on, kao autor teksta, nije mogao da nađe odgovore na mnoga pitanja, ali i izražava nadu da će komisija koja je posetila Duhovno rehabilitacioni centar ‘ispitati slučaj u celini’ i odgovoriti na pitanja ko su čuvari, čime se bave, kada je snimljen inkriminisani događaj i ko je ‘brinuo’ o snimku do trenutka objavljivanja.“
Ne želim da verujem da je greška u tekstu „Kada je snimljena lopatoterapija“ autorke M. Derikonjić zlonamerna. Naime, tačno sam pitao koleginicu „može citat“, i dobio sam odgovor može. On glasi: „Nisam mogao da nađem odgovore na mnoga pitanja, ali se nadam da će komisija koja je posetila Duhovno-rehabilitacioni centar ispitati slučaj u celini i odgovoriti na pitanja ko su čuvari, čime se bave, kada je snimljen događaj, i nadam se da će javnost biti upoznata sa svim detaljima istrage.“ A na kraju sam rekao „koleginice imate moj broj telefona i pozovite me ako vam bilo šta zatreba“. Razlika je očigledna, i rečenica gubi smisao, moj utisak, koji je možda i subjektivan, jeste taj da je neko „brinuo“ o snimku, skrivajući od nekoga nešto.
Snimak nije čuvan ni u kakvoj tajnosti zakopan manastirskom lopatom, već suprotno, pokazivan je tokom više od mesec i po dana istraživanja mnogim bivšim štićenicima centra, stanovnicima Ribarića, Novog Pazara i Raške. Pokazivan je i krugovima bliskim protojereju Peranoviću i još mnogima. Zar nekome u „Politici“ nije sumnjivo da Artemije zna kad je napravljen snimak, ako već tvrdi da je iz „naftalina“? Zašto nije prijavio ako je znao? Od koga, i koga je, i zašto je skrivao tolike mesece, ili godine? Da nije on možda taj koji je „brinuo“ o snimku da ne izađe u javnost? … Verujem da će već neko od kolega rasvetliti ova pitanja i da je greška učinjena nenamerno.
Psihološke igre oca Branislava zapravo su jedino što u Crnoj Reci nalikuje medicini i terapiji. Iako u Centru boravi više od sto štićenika, a u ostala tri odeljenja još toliko, tamo nema nijednog lekara, nijednog psihologa ili bilo kakvog medicinskog osoblja. Prilikom prijema, sa štićenicima se obavlja razgovor u kojem oni mogu, ali i ne moraju, da prijave svoj medicinski status – niko ne proverava da li dotični ima hepatitis, ili neko drugo među narkomanima vrlo često oboljenje. Sagovornici „Vremena“ sećaju se da je bilo slučajeva transporta u zdravstvene institucije, ali samo u „hitnim slučajevima“: ako se nekom učini da ima srčani napad ili ako štićenik padne u dijabetičarsku komu. Ostali, svakodnevni zdravstveni problemi rešavaju se u hodu. Primera radi, posle premlaćivanja moguće je dobiti kafetin protiv bola ili „eventualno hepatrombin da se mažeš“.
DAN: Običan dan u Crnoj Reci počinje u 6.30, kada se oglašava prvo zvono. Na drugo zvono, u 6.45, štićenici već moraju da budu u takozvanom letnjikovcu – natrkivenoj platformi s klupama, na kojoj se odvija dobar deo „društvenog života“. Trećim zvonom, u 7 sati, počinje jutarnje bogosluženje. Prisustvo nije obavezno, ali oni koji ne žele na bogosluženje moraju da sede u letnjikovcu, bez razgovora i cigareta – pošto su u to doba dana temperature i inače niske, zimi je malo onih koji se ne bave molitvama.
Nešto pre osam sati deli se kafa. U pitanju je zapravo potpuno razvodnjeni napitak, „malo zamućena voda“. Inače, štićenicima je, iz nepoznatih razloga, dozvoljeno da u Centar unesu nes kafu, ali ne i onu „običnu“. Istom prilikom deli se i duvan. Pošto su cigarete s filterom ukinute (vidi okvir „Status“), štićenici iz jedne kese uzimaju šaku-dve duvana koliko im je potrebno za taj dan.
U osam sati, na redu su tzv. poslušanja, odnosno podela radnih zaduženja ili „radne terapije“ kako je u medijima naziva otac Branislav. Kao i u većini drugih situacija, sudbina onih koji su se zadesili u Crnoj Reci i tada zavisi od toga da li su i koliko su kome simpatični: neko dobije da kopa rupu za splačine, neko da betonira, neko da kopa, neko da cepa drva, neko da nosi kamen… Takođe, razlikuju se i lokacije, pošto se radi i u krugu Centra, i na imanjima prvih komšija, i u susednom manastiru. Sagovornici „Vremena“ ubeđeni su da se rad u komšiluku naplaćuje, ali nemaju dokaza da otac Branislav zarađuje čak i na „radnoj terapiji“.
Kako bilo, posao počinje, iako prethodno nije bilo doručka – prvi obrok je ručak, koji se dobija oko podneva. Pauza posle ručka je kratka i traje svega dvadesetak minuta, da bi se posao nastavio sve do četiri ili pet sati. Radni dan završava u 18, kada je večera.
Baš poput ručka, i večera je više nego skromna. „Hrana se uglavnom svodi na krompir, pasulj, soju i sočivo. Salata je kupus ili na kriške isečen luk, u sezoni i paradajz. Meso smo dobijali jako retko, možda jednom nedeljno, a i to u minimalnim količinima i u zavisnosti od toga koji si po redu za sipanje iz činije. Oni koji prvi sipaju obično pokupe sve meso, pa tebi ostane samo pasulj“, kaže J. N. „Ribu nisam skoro nijednom jeo, supu smo dobijali ponekad, jabuku jednom u deset dana. Nekoliko puta jeo sam i makarone.“ Hrana je inače i razlog što se mnogi štićenici otimaju da idu na radnu terapiju u manastir: iako su u manastiru poslovi mnogo teži, „tamo dobijaš meso, salatu, nešto slatko, sok, paklu cigareta“.
Posle večere, u 19 časova, obavlja se večernje bogosluženje, a do 22 sata svi moraju da budu u svojim brvnarama. Posle ponoći sva svetla su isključena i štićenici su u krevetima.
SLOBODA ODLASKA: U svojoj skoro idiličnoj medijskoj priči, ali i u nastupima pred štićenicima, otac Branislav često pominje kako je boravak u Crnoj Reci dobrovoljan i kako svako može da ode kad mu je volja. Praksa je, međutim, sasvim drugačija. Niko od sagovornika „Vremena“ nije uspeo da ode mirno i bez silnih problema. Ako se o prevremenom odlasku razgovara s ocem Branislavom, posle toga uglavnom slede batine jer „opet hoćeš da se drogiraš“. Rezultat je isti i ako se želja za odlaskom prenese roditeljima u telefonskom razgovoru. „Ako posle dva meseca u prvom telefonskom razgovoru s roditeljima tražim da idem kući, devedeset je posto mogućnosti da ću dobiti batine. Neko uvek to sluša. Ako pričaš sa svojima, kažeš da hoćeš da odeš, a da niko to ne prisluškuje, opet će u 90 posto slučajeva neko pozvati tvoje roditelje i pitati ih o čemu ste pričali. Oni će sve to preuveličati i ti ćeš opet dobiti batine“, kaže O. V. „Isto ti je i u ličnom kontaktu. Moji su roditelji bili u poseti posle tri meseca. Za ta tri-četiri sata koliko su tu bili, nijedan minut nisam ostao sam s njima. Non-stop je tu bio neko od poverenja. Da sam rekao neka svoja zapažanja, dobio bi po p…“
Produžavanje boravka u Centru zapravo je teren na kojem otac Branislav briljira. Pošto u Crnoj Reci nema ni psihologa, ni terapeuta, ni bilo kakvog stručnjaka koji bi procenio psihičko stanje štićenika ili njihov napredak, procena isključivo zavisi od Branislava i njegovih najbližih saradnika. „Ti si tamo i non-stop ti pune glavu kako te tvoji ne žele kod kuće, kako nemaš gde da se vratiš. U isto vreme, kada se čuju s tvojima, njima govore kako nikako ne napreduješ, kako moraš još da ostaješ, kako si beznadežan slučaj kojem ni deset godina ne bi pomoglo. Na taj način tvoj boravak tamo se produžava“, smatra B. D., prisećajući se kako je njegova mama, posle samo pet minuta razgovora s Branislavom, odustala od ideje da sina vrati kući.
Poverljivi razgovori s roditeljima, baš kao i onemogućavanje privatnih razgovora između roditelja i dece, dodatno urušavaju porodične odnose koji su i inače urušeni zbog narkomanije. Većina sagovornika „Vremena“ sa svojim roditeljima i ne govori posle povratka iz Crne Reke. „Bilo šta da kažeš roditeljima, dobićeš batine. Cinkariće te sami roditelji. Branislav i ekipa su toliko dugo u tom poslu da tačno znaju šta i kako da kažu, kako da ubede tvoje da im veruju. S druge strane, ti vremenom gubiš svako poverenje u svoje roditelje“, kaže T. N.
SLOBODA DOLASKA: Dolazak u Crnu Reku uglavnom je dobrovoljan baš koliko i odlazak. Neki sagovornici „Vremena“ došli su svojevoljno, pošto su za Centar čuli od prijatelja i poznanika i pošto su poverovali onome što piše na zvaničnom sajtu (vidi okvir „Sajt“). Neki su, pak, došli pod prinudom – iako su u pitanju punoletni ljudi, mnogima se dogodilo da su u Crnu Reku bukvalno dovučeni. „Ubeđivali su me da idem, ja nisam hteo. Znao sam da se tamo dobijaju batine. Jedno jutro sam se probudio, a oko mene je bila čitava porodica, brdo ljudi. Opet su me nagovarali da idem, da bi posle dugog razvlačenja na kraju bio postignut dogovor da odem na nedelju dana. Međutim, kada sam došao tamo, shvatio sam da od toga nema ništa. Tamo sam video da su spakovali moje stvari za duži boravak, da više ne mogu ništa da uradim i da je u pitanju ono što se pravnički zove protivpravno lišavanje slobode“, priseća se O. V., napominjući da se štićenicima prilikom dolaska oduzimaju sav novac, nakit i lična dokumenta. Neki sagovornici „Vremena“ čak tvrde da postoje roditelji koji za kidnapovanje svoje dece i njihov transport u Centar plaćaju i po 500 evra, ali to je, kako ističu, samo priča koju su čuli od drugih štićenika. Međutim, kad se imaju u vidu drugi aspekti boravka u Crnoj Reci, ni to ne deluje tako neverovatno.
Poseban aspekt dolaska, onaj o kojem otac Branislav takođe često govori, jeste famozni ugovor koji potpisuje svaki štićenik po dolasku u Centar. Navodno, tu oni potpisuju pristanak na sve metode lečenja, uključujući i batine. Problem je, međutim, u „detaljima“. Pre svega, ugovor postoji u samo jednom primerku: za razliku od pravno važećih ugovora, koji postoje u bar dva primerka, ovde se potpisuje samo jedan, dok ni roditelji ni budući štićenici ne dobijaju bukvalno nikakav dokument.
Neki štićenici pročitali su ugovor, a nekima je bio pročitan – zahvaljujući tome, različita su njihova svedočenja o tome šta je zapravo pisalo u ugovoru. Jedni tvrde da je tamo bila „taksativno navedena specifikacija batinanja“ i da su doslovce pomenuti i ašov, i kolena i laktovi. Drugi, pak, tvrde da je bilo reči samo o „lakšim i težim i batinama“. Naravno, postavlja se pitanje zašto su čak i oni obrazovaniji štićenici potpisivali ugovor čiji primerak nisu dobijali i koji nisu pažljivo ni pročitali. Na osnovu svedočenja sagovornika „Vremena“, jedan od razloga jeste prethodni dogovor s roditeljima: „Obećao sam im da ću ostati, pa sam potpisao.“ Drugi, čini se mnogo češći, jeste činjenica da mnogi štićenici ne dolaze u Centar čiste svesti: „Tog dana, kao oproštajno, bio sam urađen kao zmaj. Ušmrknuo sam pola grama. Toliko sam bio pogubljen da sam, kad sam stigao tamo, tražio da vidim džamiju. Pojma nisam imao gde sam. I oni su mi tada čitali neki ugovor.“
SKUPO: Naravno, ovakva živopisna terapija dosta košta. Boravak u Crnoj Reci podrazumeva pre svega „kauciju“, depozit od približno sto evra – u slučaju bega ili nepredviđenih okolnosti taj iznos se ne vraća. No, i depozit i cena smeštaja i „lečenja“ određuju se po kliznoj skali. Regularna cena depozita je sto, ali može biti i pet stotina evra, kao što mesec dana u Centru košta 350, ali i 500 i više evra. Sve zavisi od socijalnog i imovnog statusa roditelja. Iako ima onih koji u Crnoj Reci borave besplatno, u pitanju su izuzeci. Ostalima nije dozvoljen ne samo popust već ni bilo kakvo kašnjenje u mesečnoj isplati. Strogo je određen i način plaćanja: novac se predaje na ruke saradnicima oca Branislava, šalje se poštom ili Post ekspresom.
Finansijski deo priče o Duhovno-rehabilitacionom centru u Crnoj Reci mogao bi da bude i najzanimljiviji nadležnim organima. Iako otac Branislav tvrdi kako njegov Centar ne plaća poreze zato što radi na osnovu Zakona o verskim zajednicama, problem nije samo porez, već očigledna pljačka. Za početak, roditelji ne daju „priloge“, što bi bilo u skladu s crkvenom tradicijom – oni su prinuđeni da plaćaju. S druge strane, „usluga“ koja se pruža štićenicima Crne Reke neuporedivo je jeftinija od traženog iznosa. Štićenici donose svoju posteljinu, svoja sredstva za higijenu, svoje šolje za kafu, svoje muzičke uređaje i televizore (vidi okvir „Sajt“). Oca Branislava to, dakle, ne udara po džepu. Goreopisani obroci takođe ne bi trebalo mnogo da koštaju – procena je da takva ishrana po osobi košta najviše 100 dinara dnevno. Grejanje u Crnoj Reci takođe je jeftino: grejnih tela na struju gotovo da i nema, a peći se lože drvetom koje prikupljaju i seku štićenici. Teško je izračunati koliko bi trebalo da košta jednodnevni boravak štićenika u Crnoj Reci, ali ako se saberu hrana, duvan, grejanje, struja, prateći troškovi i, eventualno, plate za saradnike, pretpostavka je da iznos ne bi prešao 200 dinara, odnosno, na mesečnom nivou, oko šest hiljada dinara. To je, da podsetimo, skoro 300 evra manje od cene koja se plaća.
U Crnoj Reci i tri druga odeljenja koja rade u sastavu tog Centra, nalazi se približno 227 štićenika – na sajtu se navodi da su toliki kapaciteti četiri objekta, a prema informacijama do kojih je „Vreme“ došlo, prazni kreveti prava su retkost. Kada to pomnožimo s prosečnom cenom mesečnog boravka, jasno je da otac Branislav mesečno inkasira 79.450 evra. Ako je od ukupnog broja štićenika, u svakom trenutku dvadesetak onih koji ne plaćaju, prihod se smanjuje i iznosi nešto više od 72.000. Od tog iznosa odbijamo šest hiljada dinara po osobi – preračunato u evre, približno 14.000. Sve u svemu, ispostavlja se da Crna Reka mesečno donosi 58.000 evra mesečno, odnosno 696.000 evra na godišnjem nivou. I to, naravno, ako ne računamo depozit i, eventualno, prihod od ustupanja „radne snage“ komšiluku.
Svi sagovornici „Vremena“ prisećaju se da je baš u vreme njihovog boravka otac Branislav kupio ovaj ili onaj skupoceni džip, što je zapravo i jedini znak njegovog razmetanja novcem. Tačnije, jedini konkretan. Ostali su verbalni. „Kad god bi došao u posetu ili obilazak, ponavljao je: ‘Šta ja da vam radim? Vi se drogirajte, a ja ću da vam šišam roditelje. Oni plaćaju vaše hirove, pa zašto ne bi plaćali i meni? Kod mene nema fer-plej, ima samo plej.’ Na to ne možeš ništa da kažeš, mada ne znam ni što je to nama govorio“, priča O. V.
Podrazumeva se da svi ovi iznosi ne bi zasluživali pažnju da se radi o ceni koja se plaća za izlečenje ili makar pokušaj izlečenja. Kad se zna sve što se za sada zna, ispostavlja se međutim da je u pitanju iznos koji se od unesrećenih porodica izvlači bukvalno na prevaru: onaj ko ulazi u Crnu Reku i ne sluti da ga tu čekaju krvnička premlaćivanja, psihološki teror, teški fizički poslovi, loša hrana, smrzavanje, nedostatak elementarnih uslova za normalan život i, konačno, ništa što bi nalikovalo na terapiju. Kakvu god statistiku da iz rukava izvuče otac Branislav, teško da će moći da dokaže kako su baš njegove metode pomogle ovom ili onom narkomanu da se oslobodi zavisnosti.
„Ako hoćeš sebi da pomogneš, pomoći ćeš. Ali, ima momaka koji posle Crne Reke iz inata neće prestati zbog svega što su tamo preživeli“, kaže za „Vreme“ T. N. koji je u Centru proveo godinu dana.
„Ja sam se skinuo i s jedne strane sam zahvalan. Ali, bilo je to mnogo skupo.“
Preskupo, zaista. Čak i ako problem novca ostavimo po strani.
Tvrdnje štićenika Duhovno rehabilitacionog centra Crna Reka koje su izneli u razgovoru za „Vreme“ da su dobijali batine i od protojereja Branislava Peranovića lično, potvrdio je drugi snimak iz Crne Reke koji je objavila Televizija B92.
Dan nakon što je u emisiji „Stanje nacije“ ove televizije Peranović izjavio da nije dozvolio tako brutalno prebijanje, prikazan je snimak na kome on, nalik upravniku Kebi, više puta zamahuje i udara štićenika lopatom po zadnjici. Štićenika, baš kao i na prvom snimku, drže naslonjenog preko stola.
Da je „Vreme“ u prošlom broju objavilo samo tekst Prvoslava Karanovića o batinanju „pacijenata“ u Duhovno-rehabilitacionom centru Crna Reka pod upravom protojereja Branislava Peranovića – teško da bi on izazvao i delić ogromnog interesovanja koje je privukao ključni dokaz, video-zapis „terapije“ u Crnoj Reci do kog je naš saradnik došao i koji se, istog dana kad i „Vreme“ na kioscima, pojavio na internetu (www.vreme.com).
Zaštitnik građana Saša Janković prvi je reagovao, potom i Ministarstvo zdravlja i Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve, o čemu više na stranicama koje slede. Redakciji „Vremena“ se javilo nekoliko „lečenih“ s njihovim pričama; nekoliko stotina čitalaca reagovalo je na tekst a oko 150.000 na snimak… Zgražanje zbog metoda s jedne, i pohvala batini, s druge strane. Episkop Artemije smatra da je „Vreme“, u službi interesa Sv. sinoda i skandala s posetom potpredsednika SAD Džozefa Bajdena crkvi u Dečanima, po narudžbini, valjda, otkrilo „zastareli“ snimak…
Neki roditelji punoletnih građana ove države (Srbije) slažu se da je batinanje njihove dece u redu, a manje govore o tome zašto je za njih, roditelje, to jeftinije od nekog drugog načina lečenja. Drugi pričaju o parama koje su davali na ruke, uplatnicama na ime, i onako.
Ovde imamo dva problema i jednog snalažljivog popa.
Prvo, država se do juče nije zanimala za već godinama poznatu pojavu duhovno-verskih „lečilišta“; njenu nezainteresovanost nisu iskoristile ni mnoge nevladine organizacije „zadužene“ za bolesti zavisnosti. Drugo, crkva (SPC u ovom slučaju) nije preterano reklamirala svoje duhovno-rehabilitacione centre (to je, manje-više, privatno preduzetništvo pojedinih podvižnika), ali se zato više bavila državnim poslovima, od Kosova do zakonodavstva. I, eto nama sad protojereja Branislava Peranovića, popa-batinaša u džipu, i uz ozbiljno obezbeđenje. Ako se njegovi podaci o broju „izrečenih“ pomnože s cenom tretmana koju je javno saopštio, lako je doći do oko dva miliona evra (polu)godišnje. To nije mala para, ali je velika cena. Još nismo čuli da je na taj prihod plaćen porez. A da biju, biju.
„Onaj video-klip je ništa. To je kazna za neki manji prekršaj. Batine traju minimum 15 minuta, ali najgore su one koje traju satima.“
„Za mesec dana u Crnoj Reci, video sam preko 20 batina. U drugim odeljenjima batina je manje. Za nekoliko meseci u odeljenju Dvorska kod Loznice video sam batine samo dva puta. Kad iz Crne Reke pređeš u Dvorsku, to ti je kao kad iz pakla pređeš u čistilište.“
„Sve što napraviš, moraš da platiš. Kada neko prekrši neko od pravila, oglašava se zvono. Sledi okupljanje u letnjikovcu, u trpezariji ili u tzv. krugu pored letnjikovca. Onda obično bude objašnjenje koga će da biju i zašto. Glavni za batinanje su upravnik Keba, koji je na snimku, i još dvojica-trojica s njim. Kada kreneš da se sklanjaš, da izmičeš, udari te drugi sa strane, pa te u principu bije više njih istovremeno.“
„U krug se dolazi kada neko treba da dobije batine, ali i kada nas obaveštavaju o nečemu. Tako da, kada nas pozovu u krug, ti ne znaš šta će se desiti: da li će neko uopšte dobiti batine, da li ćeš ih dobiti ti. A to ti ubija živce.“
„Već su me mlatili 10 minuta, a onda su me pitali da li sam tukao roditelje. Rekao sam da nisam, pa su me ubijali još 25 minuta zato što lažem. Da sam rekao da jesam, opet bi me tukli zato što jesam.“
„Ti koji te biju, posle se prema tebi ponašaju najnormalnije. On te je danas prebio, a sutra će s tobom da priča kao da ništa nije bilo. Jer te batine su deo terapije.“
„Kako reaguju ljudi u krugu? Nikako. Ćute i to je to. Mada, mislim da ljudi vole da gledaju kada nekoga biju.“
„Zašto koriste ašov? Pa, ako nekoga udariš u glavu, to se vidi, a oni neće da se vidi. A i u glavu ne možeš da biješ koliko hoćeš. Sa ašovom je drugačije.“
„Nisu samo batine. Ljude su vezivali na –20 stepeni za drvo i ostavljali ih tako satima.“
„Ja sam zbog pisma koje sam pokušao da doturim svojima dobio 25 ašova.“
„Branislav najbolje bije, ali nije loš ni njegov sin Pera. On je martinkama lomio ljudima rebra.“
„Meni su izbili umnjak i slomili prst. Ipak, prestao sam da se drogiram.“
„Jednog dečka doveli su majka i komšija, kao da se odluči hoće li ili neće da ostaje. On je posle razgovora rekao da neće, ali su ga onda odveli da vidi jednog koji je prethodnog dana dobio strašne batine i bio skroz plav. Dok je šokiran gledao, ovaj novi dobio je šamarčinu i rečeno mu je: ‘Ostaješ ovde.’ I on je potpisao ugovor.“
„Najgore batine dobijaš ako pokušaš da pobegneš. Ali, dobijaš ih i za razne druge gluposti: ako se pred pogrešnom osobom požališ na nešto u Centru, ako nekome opsuješ majku, ako zapališ cigaretu tamo gde ne treba, ako dežurnima odgovoriš na neko pitanje, a oni procene da si bio drzak.“
„Jedan dečko je pušio u sobi, što je kažnjivo. Upravnik Keba je došao u sobu i lupio mu šamar. Međutim, njegov cimer, koji je ranije trenirao boks, rekao je Kebi da ne izigrava šmekera i pozvao ga da se pobiju ‘na fer’. Keba je onda njega malo istukao u sobi, a zatim su ga odveli iza brvnare, da niko ne vidi. Svi saradnici, svi dežurni, ukupno njih petnaestak, tukli su ga pola sata. Onda su ga odveli na krug i mlatili ga pred svima još pola sata. On je nekoliko puta padao u nesvest. Glava mu je bila duplo veća nego inače. Oči su mu bile skroz zatvorene, nije video ništa. Tek mu se posle pet-šest dana otvorilo oko. Rebra su mu bila plava. Dobio je 60 ašova, što je do tada bio rekord.
Posle toga su ga vezali lisiciama za krevet. Par dana kasnije, kada su prebili jednog drugog dečka i izbili mu prednje zube, vezali su ih jednog za drugog. Imali su samo jedne lisice.“
Fizičko „skidanje“, odnosno primarno odvikavanje od droge, obavlja se u prijemnoj sobi, poznatoj pod nazivom „šestica“. Većina štićenika u njoj provodi prve dane u Centru, odnosno tu prolazi kroz „krizu“. Na tom mestu, oni bi trebalo da primaju i terapiju.
„Ti sam donosiš svoje lekove, ali ti ih doziraju oni. Čak i ako imaš neku bolest, oni ti daju lekove. Bio je jedan dečko šećeraš, njemu su uzeli čak i insulin.“
„Ja sam narkoman i meni ništa ne znači jedna ili dve tablete. E, a prve noći dobio sam dva lorazepama od tri miligrama. Kad je upravnik Keba jednom otišao iz Centra, drugi momak je delio terapiju. Umesto dve tablete koje sam do tada uzimao, sada dobijam punu šaku tableta. Drugi dečko je popio celu terapiju koju mu je ovaj dao i ujutro nije mogao ni da hoda. Sve su to oni davali onako otprilike.“
„Krizirao sam u ‘šestici’ i čekao terapiju, ali su mi rekli kako dečko koji daje terapiju nije tu i kako moram da stisnem zube i sačekam do sutra. Krizirao sam na suvo.“
„Oni odokativno procenjuju da li si prošao kroz krizu. Pitaju te kako si, šta si, jel’ te prošlo. I onda te prebacuju u druge sobe.“
„Pošto su i saradnici i dežurni takođe bivši narkomani, dok si u ‘šestici’, tebi terapiju prepisuje čovek koji je takođe na odvikavanju.“
Na sajtu Crne Reke navodi se da u Centru postoji 15 kupatila, fitnes sala, dvadesetak računara, mogućnost korišćenja interneta, kao i „3000 knjiga, 1000 igranih filmova, video-bim, digitalna video kamera, fotoaparat, nekoliko uređaja za slušanje muzike, nekoliko muzičkih instrumenata, desetak velikih televizora, desetak Total TV paketa.“
Prema rečima sagovornika „Vremena“, sve gorenavedeno je čista laž.
„Petnaest kupatila postoji možda u svim odeljenjima zajedno. Kada sam ja bio u Crnoj Reci, 2007. godine, bilo je ukupno šest tuš-kabina, od čega četiri operativne, a nas je bilo više od sto. Fitnes sala i teretana postoje, ali one ne liče na fitnes salu i teretanu. Knjige nisam brojao, mada ne verujem da ih je toliko koliko oni kažu, a i sve su religiozne. U moje vreme nije bilo dvadesetak, već samo jedan kompjuter, a i taj jedan je neki dečko doneo od kuće. U trpezariji je jedan televizor na kojem imaš Total TV. Inače, televizor ima onaj ko je doneo svoj. Isto je s uređajima za slušanje muzike i igranim filmovima. Pristup internetu imali su samo saradnici oca Branislava“, kaže B. D.
Laž o broju kupatila najteže je pala sagovornicima „Vremena“. T. N., koji se nedavno vratio iz Crne Reke, kaže da nije imao osnovne uslove za život: „Nema vode uopšte. Kupao sam se i stvari prao na reci. Na WC sam zaboravio. Tuširanje, kad ga imaš, traje sedam minuta.“
Ističući da je u Crnoj Reci, uprkos svemu, mnogo toga naučio, A. C. pre svega navodi nauk u vezi s batinjanjem i higijenom: „Naučio sam da je bol samo stanje uma. A počeo sam da poštujem toplu vodu i vodu uopšte.“ On je i inače imao jeziva iskustva u vezi s higijenskim uslovima u Crnoj Reci. Pošto su toaleti udaljeni stotinak metara od brvnara u kojima se spava, A. C. je jedne noći odlučio da ne hoda preko snega, već se pomokrio iza brvnare – dežurni ga je primetio, pa je za kaznu dobio „3 ašova“. Drugom prilikom, pošto je nešto zgrešio, a otac Branislav konstatovao kako „njemu lomljenje ne pomaže“, kažnjen je tako što je „šest sati čistio poljski WC bokalom za čaj“.
Štićenici mogu da dobijaju pakete. Pošto im je tokom prva dva meseca zabranjen kontakt s porodicom, svoje „narudžbine“ prenose nadležnima, koji na sebe preuzimaju dalje kontakte. Međutim, u narudžbini nije dozvoljeno da se napiše „kilogram keksa“ ili „pet kesica smokija“. Zabranjeni su bilo kakvi brojevi i merne jedinice – umesto toga, naručuje se „velika kutija keksa“ ili „nekoliko kesica smokija“.
Ako je u toku veliki post, u paketima ne sme da bude ništa što nije posno. Takođe, ukoliko se tokom posta pojede nešto što je mrsno, sledi kazna u vidu batinanja.
„Ja sam bolestan čovek koji zadnjih deset godina nije dizao ništa teže od kompjuterskog miša. I bio sam prinuđen da kopam, radim teške fizičke poslove. Istovremeno, neko ko se već godinu dana cepa anabolicima i proteinima, ide u teretanu,… e, taj radi u kuhinji i drži varjaču. Ne mogu da tvrdim da je u pitanju razlika u socijalnom statusu, ali činjenica je da je tip bio pun keša. Ćale mu je bio neko u Duvanskoj industriji Niš i prema njemu su se svi lepo ophodili.“
„Iako Branislav zabranjuje cigarete s filterom, svi njegovi saradnici puše cigarete, baš kao i povlašćeni štićenici. Sa mnom je bio blizak rođak jednog od naših najpoznatijih političara. Dok su svima nama oduzeli cigarete, pa smo motali duvan, on je pušio svoj davidov.“
„Otac Branislav i ti njegovi saradnici nose oružje. Jednog dana su se u krugu Centra, na potoku, pojavili nekakvi kučići. Keba je uzeo automatsku pušku, sišao niz padinu i sve ih pobio. Jednom se takođe u dvorištu odnekud stvorila koza s malim jaretom. Komšijska valjda. Keba je prišao i zaklao ih. ‘Neko nam je poslao lep poklon’, kazao je. Meso su dali kučićima.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
