S nadimkom jači

Ako konstatujemo da pravo značenje reči onomastika (onomatologija) nije poznato širem krugu ljudi, slobodni smo uzeti u ruke Veliki rečnik stranih reči i izraza (Klajn, Šipka) i pročitati da je to o grana nauke o jeziku koja izučava nastanak i značenje vlastitih imena. Kako su nadimci dodatak imenu, našli smo potku za našu priču, upotpunjujući je primerima iz nacionalne i evropske istorije.

PRVOVENČANI: Kada je 1217. godine Stefan Nemanjić krunisan za prvog srpskog kralja, dobio je nadimak Prvovenčani (prvi ovenčan krunom). Njegovog praunuka kralja Stefana (1321–1331) pamtimo po nadimku Dečanski (započeo gradnju velikog manastira Dečani). Caru Dušanu, sinu kralja Stefana Dečanskog, narod je dao nadimak Silni, jer je značajno proširio srpsku državu i bio najjači vladar u tom delu Evrope, dok je nadimak Nejaki dobio car Uroš, poslednji srpski vladar iz svetorodne dinastije Nemanjića, koji posle smrti oca Dušana (1355) nije uspeo da sačuva Carstvo.

ENGLEZI, RUSI, TURCI, FRANCUZI: Davanje nadimaka vladarima nije bila odlika samo srpskog naroda. Tako su Englezi svom kralju Ričardu I (1189–1199) dali nadimak Lavlje srce (Richard the Lionheart), a kralju Edvardu I (1272–1307) nadimak Krakati (Longshanks), Rusi svom prvom caru Ivanu IV (1547–1584) nadimak Grozni (zbog strahovlade koju je zaveo), a caru Petru I (1682–1725) i carici Katarini (1762–1796) nadimak Veliki, odnosno Velika. Nadimke su svojim vladarima davali i Turci: sultanu Mehmedu II, koji je vladao u dva navrata (1421–1444. i 1446–1451), nadimak Osvajač, čuveni Sulejman Veličanstveni (1520–1566) imao je i nadimak Zakonodavac, dok je posle vladavine 36 sultana prvi predsednik Republike Turske Mustafa Kemal, zbog svojih zasluga, dobio od Velike narodne skupštine nadimak Ataturk (otac Turaka, ata Türk).

Ali, čini se da su u davanju nadimaka sve nadmašili Francuzi: Luj VI (1108–1137) imao je nadimak Debeli (dit Louis le Gros); Filip III (1270–1285) nadimak Ćelavi (dit Philippe le Hardi); Filip IV (1285–1314) nadimak Pošteni (dit Philippe le Bel); Žan II (1350–1364) nadimak Dobri (dit Jean le Bon); Šarl V (1364–1380) nadimak Mudri (dit Charles le Sage); Šarl VI (1380–422) dobio je nadimak Glupi (dit Charles le Bien–Aimé).

NOVOVEKOVNA SRBIJA: Posle revolucije iz 1804. godine, tri su srpska vladara dobila nadimke: vožda ustanka Đorđa Petrovića Turci su nazvali Karađorđe (Crni Đorđe, tur. kara, crni), vladar koji je najviše doprineo stvaranju srpske države Miloš Obrenović dobio je nadimak Veliki, kralj Petar I Karađorđević posle pobedonosnog završetka Prvog svetskog rata nadimak Oslobodilac, dok je prvi kralj prve južnoslovenske države Aleksandar Karađorđević dobio nadimak Ujedinitelj. I dinastija, koja je srpskom rodu dala pet vladara, dobila je ime (Karađorđevići) po nadimku svog osnivača.

Tokom XIX veka više znamenitih ličnosti dobilo je nadimak prema mestu rođenja. Tako je čuveni dobrotvor Ilija Milosavljević dobio nadimak Kolarac po selu Kolari kod Smedereva; kompozitor Stevan Stojanović nadimak Mokranjac po selu Mokranje kod Negotina, odakle potiču njegovi najbliži preci; ustanički vojvoda Petar Todorović nadimak Dobrnjac po selu Dobrnji, kod Petrovca na Mlavi; takođe, vojvoda Jovan Dimitrijević dobio je nadimak Dobrača po istoimenom selu kod Kragujevca; vojvoda Stevan Petrović nadimak Knićanin po varošici Kniću u Gruži; general, ministar i namesnik maloletnom knezu Milanu Obrenoviću Milivoje Petrović nadimak Blaznavac po selu Blaznavi; ministar i predsednik vlade Milan Nedeljković je nadimak svog oca – Piroćanac uzeo za svoje prezime; dok malo ljudi zna da je znamenitom državniku Iliji Garašaninu pravo prezime bilo Savić, a ono Garašanin bilo mu je po mestu rođenja Garaši kod Aranđelovca.

Značajna ličnost srpske istorije XIX veka Toma Vučić Perišić imao je prezime po ocu Periši, a karakterni nadimak Vučić dobio je od kneza Miloša Obrenovića. Nadimak Vučić je narodu bio prijemčiviji od njegovog prezimena, pa i danas jedna poznata ulica u Beogradu nosi naziv Gospodara Vučića. Pored karakternih nadimaka bilo je primera da značajne ličnosti imaju i podrugljive nadimke. Tako je ustanički vojvoda Stanoje Stamatović, zbog svoje nesrazmerno velike glave dobio nadimak Glavaš, koji mu je, praktično, zamenio prezime.

U XIX veku delovali su i Jovan Jovanović, kao i Jovan i Đura Popović. Ali, da nije njihovih nadimaka, većina nas ne bi znala o kome govorimo; dakle, u pitanju su Zmaj, Sterija i Đura Daničić. Prvi je sam sebi dao nadimak po 3. maju (ćirilično zajedno napisano Змај), danu kada je u Sremskim Karlovcima 1848. godine na Majskoj skupštini proglašena Srpska Vojvodina (književni časopis koji je kasnije izdavao dobio je ime po njemu, a ne obrnuto), drugi je uz svoje ime dodao nadimak Sterija po ocu (Sterijin), dok je filolog, leksikograf, prevodilac i Vukov saradnik Đura Popović zamenio prezime sa Daničić po Vukovom godišnjaku „Danica“, koji će kasnije i sam uređivati punih 12 godina. Kad smo već kod književnika, pomenimo Disa i Mihiza, za većinu dovoljno da bi znali o kome je reč (Vladislav Petković i Borislav Mihailović).

U KOMUNIZMU I POSLE: Po završetku Drugog svetskog rata šira javnost je saznala da su nove vođe imale ratne (partizanske) nadimke Stari, Marko, Đido. Naši očevi su odmah po nadimku prepoznali Josipa Broza Tita (Tito – predratni nadimak), Aleksandra Rankovića i Milovana Đilasa, komunističke lidere koji će dugi niz godina biti na najvišim državnim i partijskim funkcijama. I većina njihovih saboraca („u ratu i revoluciji“, kako su sami govorili), imala je nadimke: Svetozar Vukmanović Tempo, Dušan Petrović Šane, Jovan Veselinov Žarko, Slobodan Penezić Krcun. Nadimci su im prosto srasli za ime, da izgovarajući samo njihovo osnovno ime i prezime, ne bi znali o kome je reč. Ali, kako je vreme odmicalo i kako smo se vremenski udaljavali od Drugog svetskog rata, ovi nadimci su imali funkciju stalnog podsećanja javnosti da su njeni politički lideri imali „slavnu revolucionarnu prošlost“. Podsećanje na ratne zasluge imalo je i funkciju opravdanja za sve veće političke i ekonomske promašaje, koje su „drugovi“ u svojim poznim godinama činili.

A onda su došle devedesete; vreme smutno, teško definisano, vreme borbe za demokratsko društvo, vreme koje je lansiralo u etar nove nadimke: Arkan (lat. arcanus, zagonetka, misterija, enigma), Giška, Kep, Frenki, Legija, Guri, Badža, zatim Kundak, Bidža, Palma, posle i Čume, Bagzi… Navođenje njihovih imena i prezimena bez nadimka za veći deo javnosti nije bilo dovoljno da bi se znalo o kome je reč – naprosto, nešto je nedostajalo, obrnuto – znali smo o kome se govori.

Postoje i nadimci koji su ostajali u krugu porodice i užeg kruga prijatelja. Tako iz dokumenata i literature znamo da je knez Mihailo Obrenović za svoje najbliže bio Manjo, da je kralj Aleksandar Obrenović za najbliže bio Saša (kraljica Natalija je svoju vilu u Bijaricu nazvala Sašino, po sinovljevom nadimku), dok smo pak poslednje decenije prošlog veka bili svedoci da je iz uskog kruga prijatelja Mihalja Kertesa (jednog od najbližih saradnika tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića) procurio u javnost njegov nadimak Bracika. Pominjanje dva vladara i Mihalja Kertesa u jednoj rečenici bilo je samo u funkciji moći koju su oni imali. Nije tajna da je Kertes, kao prvi čovek tadašnje Savezne uprave carina, u pomenutim smutnim vremenima, imao na raspolaganju veliku količinu novca, pa je pravo javnog pominjanja njegovog nadimka bilo privilegija. Naravno, bilo je i onih koji su javnim pominjanjem Kertesovog nadimka davali javnosti na znanje o svojoj bliskosti sa njim, ne bi li se na tadašnjoj društvenoj hijerarhijskoj lestvici održali ili pak popeli na više mesto.

Na kraju navešćemo i više nadimaka istorijskih ličnosti i ličnosti iz današnjeg javnog života koji su u neformalnoj konzervaciji više nego dovoljni za njihovo prepoznavanje: Mika Alas, Apis, Čkalja, Tozovac, Cune, Čobi, Bajaga, Bora Čorba, Moka, Praja, Minimaks, Puriša, Ljuba Moljac, Kockica, Piksi, Pižon … „Reči, reči, reči“, ovde ne bi mogao reći Šekspir – ove uz ime (ili umesto njega), ostaju duže od života.