Samo malobrojni, koji svoj posao obavljaju osigurani potpisanim ugovorom, u slučaju nesreće imaju pravo na odštetu. O onim drugima, većina i ne želi da priča. Odredbe Zakona o zaštiti na radu mahom se ne poštuju, a kazne za to su, ako se i naplate, minimalne. U svakom slučaju, nedovoljne da bilo šta promene
U okviru kursa istraživačkog novinarstva studentkinje Fakulteta političkih nauka u Beogradu, Mirjana Popović i Jelena Kisin, u junu su uradile istraživanje na temu zaštite na radu
U državi Oregon, vozač koji razvozi cveće za jednu cvećaru bio je zamoljen od svog poslodavca da kupi slatkiše za njegove radnike. Vozeći se nazad u cvećaru, vozač je pojeo nekoliko slatkiša i slomio zub. Sud za žalbe u državi Oregon potvrdio je da je povreda zuba pokrivena, jer se vozač za vreme nesreće nalazio na poslu. Kako bi se naš junak proveo u Srbiji, nije pitanje za milion dolara. Čak i kada bi stručnjaci njegovu povredu procenili na toliki iznos, on verovatno ne bi imao strpljenja da sačeka konačnu presudu i isplatu naknade, jer bi se moglo desiti da čeka osam godina.
AKO MOŽEŠ – IZBEGNI: U Zakonu o zaštiti na radu jasno se navodi da je svaki poslodavac dužan da svakom radniku obezbedi sigurno mesto za rad. Zaposleni svoje pravo ostvaruje opštim aktom i ugovorom. U praksi, međutim, situacija je drugačija. Sektor inspekcije Ministarstva za rad je, nakon rada na terenu, zaključio da se privatni preduzetnici uglavnom ne pridržavaju obavezujućih stavki Zakona i da ne obavljaju redovne provere sredstava za rad. Većina privatnih preduzeća tako ima propisnu dokumentaciju samo za ona oruđa za rad koja su nabavljali kada su osnivali svoja preduzeća, ali ne i za ona koja su nabavljali u daljem periodu. Mnogi od njih su čak uvezli mašine iz inostranstva i tako, bar na prvi pogled, unapredili proizvodnju, ali su iste mašine za radnike ostale potpuna nepoznanica, jer – uputstva za rad nisu bila prevedena. Pored toga, radnici neretko rade na improvizovanim mašinama, nastalim sklapanjem delova uvezenim iz inostranstva. Ove mašine nemaju propisnu dokumentaciju, a rukovanje njima vremenom ide u „rok službe“. Pitanje koje se nameće, a na koje je odgovor nemoguće dobiti glasi: kako radnik može da se sačuva od povrede na ovakvoj spravi i ko odgovara za ovako grubu povredu Zakona?
Vlasnik jednog privatnog preduzeća sa dvadesetoro zaposlenih, P.T., tvrdi za „Vreme“ da je tačno da se odredbe iz Zakona o zaštiti na radu uglavnom ne poštuju, da radnici nisu zaštićeni od povrede na radu i da njihova prava, ukoliko se desi neka nezgoda, nisu određena, ukoliko se pretpostavi da je ugovor uopšte i potpisan: „Evo, ja prvi mogu reći: svako dodatno osiguranje radnika predstavlja direktan atak na ‘gazdin’ džep i, verujte mi, svaki privatnik će to, ako može – izbeći.“ A čini se da može. Devedesete su za sitne preprodavce, privredne „stručnjake“ i one koji su imali rođaka ili komšiju na visokom položaju u mesnoj zajednici značile raj na zemlji. Kada se tome pridodaju rat, nestašica, inflacija i opšta beda, eto idealnih uslova za one koji znaju za malo da dobiju mnogo. Danas je za manipulaciju potrebno malo više znanja, ali su se kockice opet baš nekako dobro namestile onima koji bi malo zaobišli pravila igre. Zemlja u tranziciji do konačnog, pozitivnog ishoda mora da prođe kroz niz neželjenih situacija. Rast broja nezaposlenih, nepotpun i privremen radni odnos, rast broja malih i srednjih preduzeća i preduzetništvo, rad na crno, pad kontrole uslova rada, sve je to imalo velikog udela u drastičnom povećanju broja smrtno povređenih na radu.
Raspad velikih preduzeća sa organizovanim sistemom bezbednosti zaštite na radu odneo je sa sobom i dobru staru praksu stroge kontrole sigurnosti radnika. Ako se to pogleda okom „čoveka iz naroda“ moglo bi se još i zaključiti da je sistem društvenog samoupravljanja sa razvijenom mrežom društvenih preduzeća činio sve da zaštiti svog radnika – proletera. Privatni preduzetnik, danas mali bog mnogima, međutim, ne mari mnogo za bezbednost svog zaposlenog. Prema Zakonu o radu, koji je na snazi više od 50 godina, u slučaju da inspekcija zakuca na prava vrata i kazni firmu koja ne poštuje propise o zaštiti na radu, poslodavac je dužan da plati kaznu u iznosu od 500 do 10.000 dinara. Nije potrebno isticati da ga ova sankcija neće preterano potresti i navesti da poboljša uslove u kojima njegovi zaposleni rade. Prema rečima Vere Božić-Trebfalt, šefa Odseka za upravno-nadzorne poslove Ministarstva za rad i zapošljavanje, pred nama su ipak svetlija vremena. „Unija poslodavaca Srbije bez prigovora je prihvatila nastojanje Ministarstva da se u novom zakonu odrede znatno veće kazne za nepostojanje propisa o bezbednosti na radu, veće u poređenju sa onima koje stoje u trenutno važećem pravnom aktu“, kaže Vera Božić-Trebfalt. Prema njenoj proceni, te brojke bi porasle i do milion dinara, pa bi u tom slučaju poslodavcu konačno bilo vrlo bitno da ima obezbeđenu preventivu.
BOljE SPREČITI: Preventiva podrazumeva strogu kontrolu u tri osnovne sfere: tehničkoj, medicinskoj i obrazovnoj. Čini se da je nemoguće da se na početku XXI veka bilo koji radnik povredi samo zato što ne zna posao koji obavlja. Međutim, u uslovima kada se teško nalazi bilo kakvo zaposlenje, kada je učestala pojava rad na crno i teška ekonomska situacija, ne biraju ni radnici ni poslodavci. Prvima nije ni na kraj pameti da priupitaju za zaštitu, a drugima da obavljaju stroge provere kvalifikovanosti radnika, što često rezultira nesrećama.
Profesor dr Petar Bulat sa Instituta za medicinu rada tvrdi za „Vreme“ da je svaka povreda neuspeh prevencije: „Zakon predviđa edukaciju svih zaposlenih, ali se to u naše vreme retko dešava. Rukovodioci se ne pridržavaju odredaba o zaštiti na radu. Poslodavcima dobro dođe loš zakon, pisan za neke druge društvene sisteme, da izbegnu odgovornost ako im se povredi radnik i otpuste ga bez odštete. S druge strane, poznati su nam slučajevi gde se poštuju zaštite ugrađene na samim mašinama. Doduše, i radnici pokušavaju da izbegnu neke oblike prevencije, kako bi skratili postupak i obezbedili sebi vreme za dokolicu i obaveznu kafu. Postoje, dakle, manipulacije sa obe strane: i lažna svedočenja o povredi i izbegavanje poslodavca da prijavi slučaj povrede na radu.“
NAGODBA ILI PROCES: U slučaju povrede na radu, stepen povrede utvrđuje lekar, a okolnosti u kojima se ona dogodila utvrđuju inspektor zaštite na radu i rukovodeće lice. U našim preduzećima je čest slučaj da lice zaduženo za proveru bezbednosti na radnom mestu bezbednost uopšte ne poštuje. Postrojenja sa malim brojem zaposlenih, obično privatna preduzeća, uglavnom nemaju radnika odgovarajuće struke za obavljanje ovog posla, a neka preduzeća radnike ovog profila čak proglašavaju tehnološkim viškom ili ih šalju na neplaćeno odsustvo. „Povredom na radu“ smatra se svaka povreda koja povlači nesposobnost za rad u trajanju od najmanje jednog dana, dok se svaka povreda koja za sobom povlači više od tri dana bolovanja smatra „teškom telesnom povredom“. Prema rečima Vere Božić-Trebfalt, svaku povredu tog tipa će, po novom zakonu, morati da tretira inspektor, a tridesetak specijalista će se baviti samo utvrđivanjem povreda. Danas radnik svoja prava za naknadu štete ostvaruje na sudu. Ukoliko se ne nagodi s poslodavcem, ulazi u priču dugu sedam-osam godina i naknadu dobija klasičnim parničnim postupkom. Novim zakonom o osiguranju predviđeno je da se radniku omogući da, čim se povredi, traži direktnu nadoknadu štete, izbegavajući ovaj mukotrpan i dug put građanske parnice. Glavnu ulogu u toj priči igraće poslodavci i sindikati, koji će procenjivati rizik rada i doprinosa, i na osnovu toga određivati i naknadu za povredu na radu. Najzad, u kolikoj će meri ovako smišljen zakon pronaći svoju stvarnu primenu, osetiće radnici posle njegovog usvajanja. U trenutku pisanja ovog teksta (jul 2004), sindikati radnika nisu želeli da raspravljaju na ovu temu. Pitanje je samo kako li će Zakon prihvatiti poslodavci.
PAT POZICIJA: Po statističkim podacima kojima raspolaže Institut za zaštitu zdravlja „Dr Milan Jovanović Batut“, u 2003. godini su u 26 okruga Srbije zabeležene čak 504 teške povrede na radu. Od 33 smrtne povrede, deset je zabeleženo samo u Beogradu. Najviše nesreća, ukupno 218, desilo se u privredi i rudarstvu, 72 u građevinarstvu, dok su se u poljoprivredi povredile 54 osobe. Ubedljivo najveću stopu povreda na radu ipak ima Vojvodina – čak za sto odsto višu u odnosu na centralnu Srbiju. Prof. dr Petar Bulat konstatuje da je to zanimljiv podatak, ali da se ne može sa sigurnošću reći zašto je to tako. „Možda Lale više rade, a možda se samo više povređuju“, kaže Bulat i dodaje da „ipak, moramo uzeti u obzir i činjenicu da na tom području prednjači prehrambena industrija, kao i da se dešava mnogo povreda na poljima koje niko nikada i ne prijavi“. Ovoj izjavi u prilog idu podaci koji govore da samo na području Banata u doba žetve bude 50 slučajeva odsečene šake i da ti ljudi ostaju invalidi i trajno nesposobni za rad. S obzirom na to da više nisu osiguranici, nemaju pravo ni na kakvu odštetu. Poljoprivrednici nisu bili dosad, a po rečima Vere Božić-Trebfalt neće biti ni odsad osigurani za povredu na radu, jer je u njihovom slučaju nemoguće kontrolisati uslove za rad. No, ništa bolji položaj ne zauzimaju ni oni koji redovno uplaćuju svoja osiguranja – po Zakonu o penzijsko-invalidskom osiguranju, koji je na snazi od 2. aprila 2003. godine, radnik koji doživi povredu na radu nema prava da i dalje radi, a samo oni koji ostanu invalidi imaju pravo na invalidsku penziju. Dakle, zaključak je da čovek koji je onesposobljen za rad na dotadašnjem mestu, nema šansu da bude kvalifikovan za drugo radno mesto – postaje obespravljen.
POMOĆI IMA, ALI REZULTATA JOŠ NE: Očigledno, mnogo je faktora u procesu osiguranja bezbednog mesta za rad, ali i neobrazovane radnike i neposlušne gazde ima ko da nadzire. Ministarstvo za rad SAD i Međunarodna organizacija rada za jugoistočnu Evropu (MOR) donirale su krajem aprila 500.000 dolara namenjenih obrazovanju srpskog Inspektorijata za rad. Pojačanim kontrolama uslova rada, sigurnosti radnika i rada na crno, naša zemlja bi trebalo da se približi standardima Evropske unije. Iako već zadovoljavamo zahteve MOR-a za broj inspektora na prosečan broj zaposlenih, što podrazumeva jednog inspektora na 8.000 – 10.000 radnika, ta dugo priželjkivana Evropa će nas, po svoj prilici, malo sačekati i to nije slobodna procena umerenih pesimista, već to govore izgubljeni životi: Dragoljub Stanišić, star 49 godina, vozač, radnik ASP Strela, a.d. Aranđelovac, poginuo u sredu, 12. februara 2003. godine u 16.30 časova; Miodrag Vasić, star 41 godinu, poginuo u subotu 17. maja 2003. godine na poslu čišćenja mlina u Žitoprometu, Draginje, za vreme prekovremenog rada; Rajko Novetić, 24 godine, radnik na mašini, neobučen, bez zaštite i osiguranja, zaposlen u PP „Marko“, Šabac, poginuo 14. oktobra 2003. godine u deset časova, i još na desetine stradalih.
Do evropskog načina života čeka nas još dug put, ali čak ni ti Evropljani nisu izmislili spektakularne sisteme rešavanja ovog pitanja. Dovoljno je malo dobre volje i elementarno poštovanje zakona i ljudskog života. Jedna italijanska firma montirala je na ulazu u svoj pogon brojač koji beleži broj dana u kojima se nijedan radnik nije povredio. Čini se grandiozno, zar ne? Ali, pokušajte vi da dođete na posao jednog dana i da ne nađete brojač na nuli.
Prema zvaničnim podacima, u Srbiji godišnje strada preko 20.000 radnika. Zaposleni se najčešće povređuju zbog neobučenosti i nebezbednih javnih mesta, a neobrazovani radnici stradaju desetak puta više od visokoobrazovanih. Po statistici, profil radnika koji je najskloniji povredama izgledao bi ovako: muškarac, između 46 i 50 godina, sa srednjom stručnom spremom, zaposlen u industriji ili rudarstvu. Najveća je mogućnost da mu šake budu povređene utorkom, dok radi za mašinom, u prvoj smeni.
Radnik ima pravo na odštetu i ukoliko se dokaže da boluje od profesionalnog oboljenja. Svaka zemlja ima svoju listu ovih bolesti, naša broji 56 i kraća je od francuske i italijanske. Stručnjaci smatraju da ova lista mora biti promenjena, pri čemu bi se uvrstile još neke bolesti. Poslednji put liste je bila izmenjena 2003. godine, i to tako što je samo prepisana. Institut za medicinu rada za ovaj posao nije bio konsultovan.
Zaposleni u sremskomitrovačkoj fabrici hartije najavljuju podizanje privatnih tužbi protiv odgovornih
Radenko Mijatović (42), radnik sremskomitrovačke fabrike hartije Matroz, preminuo je 22. avgusta u bolnici u Zvečanskoj ulici u Beogradu, dva dana posle operacije kojom su lekari pokušali da mu saniraju teške opekotine zadobijene 18. avgusta, kada je sa dvojicom kolega, Zdravkom Ćorićem (47) i Savom Jovanovićem (50), pretakao sumpornu kiselinu na otvorenoj rampi firme. Kako „Vreme“ saznaje iz Centra za opekotine, plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju u Zvečanskoj ulici u Beogradu, gde su teško povređeni radnici 19. avgusta prebačeni iz bolnice u Sremskoj Mitrovici, Zdravko Ćorić i Sava Jovanović se i dalje nalaze u stanju životne opasnosti, a prema rečima dr Alenke Dobovšek, specijaliste plastične i rekonstruktivne hirurgije, još je rano davati bilo kakvu prognozu o daljem toku njihovog lečenja. Njima dvojici je prošlog vikenda urađena transplantacija kože sa dobrovoljnih davalaca, a za sledeću operaciju potrebno je obezbediti još dobrovoljnih donatora krvi i kože.
Do nesreće je, prema zvaničnom policijskom saopštenju, došlo „dana 18. 8. 2004. u krugu JKP-a Matroz oko 9.30 časova, kada se dogodila eksplozija na vagonskoj cisterni sa sumpornom kiselinom prilikom pripreme za istakanje kiseline u cisterne, jer sumporna kiselina koja je za potrebe fabrike dopremljena od dobavljača nije odgovarala propisanom kvalitetu. Na prirubnici, otvoru za pretakanje, bilo je polomljeno nekoliko brezona. Radnici su pokušali da je osposobe aparatom za elektrozavarivanje, a varničenje je verovatno izazvalo eksploziju vodonika, koji je izbacio manju količinu sumporne kiseline kroz otvor pored oštećenih brezona. Pri eksploziji kiselina je isprskala trojicu radnika izazvavši teške opkotine.“
I dok policija tvrdi da je eksplozije bilo, u poslovodstvu Matroza tvrde suprotno. Argument ovih drugih je da sumporna kiselina ne može da eksplodira. Tehnički direktor Matroza Dobrila Panić rekla je za „Politiku“ da nije bilo nikakvog varenja i da varnica nije mogla izazvati paljenje sumporne kiseline, pozvavši se pri tom na tvrdnje svojih kolega iz šabačke „Zorke“, koji sumpornu kiselinu za potrebe Matroza distribuiraju iz Mađarske. Panićeva je dodala da je istakanje ovakvih materija svakodnevni posao u Matrozu i da do sada nije bilo incidenata, ali je ipak izrazila sumnju da je pre punjenja ove cisterne sumpornom kiselinom u njoj bio neki drugi hemijski element, koji je u kontaktu sa sumpornom kiselinom izazvao hemijsku reakciju rezultirajući prskanjem kiseline. Generalni direktor JKP-a Matroz Dragan Milenković izjavio je 20. avgusta za „Politiku“ da će njegovo preduzeće, uz istragu koju sprovode nadležni organi, sprovesti i posebnu istragu o događaju, insistirajući na utvrđivanju odgovornosti svakog pojedinca.
Zaposleni u JKP-u Matroz kažu za „Blic“ da se nesreće slične ovoj neretko dešavaju u fabrici jer nema ni zaštitne opreme ni protivpožarne ekipe koja je dužna da prilikom ovakvih radova bude prisutna uz radnike. „Iako se znalo da je cistertna oštećena, neko je naredio istakanje koje je odnelo Mijatovićev život i nanelo teške povrede Ćoriću i Jovanoviću“, tvrde radnici Matroza, koji su najavili i podizanje privatne tužbe protiv odgovornih. Živka Đurić, pomoćnik ministra za inspekcijskle poslove u Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, potvrdila je za „Blic“ da je reč o nemaru i grešci u proceduri, koja se pripisuje šefu bezbednosti protiv koga će najverovatnije biti podignuta krivična prijava. Đurićeva je uz to potvrdila da su trojica radnika radila bez odgovarajuće radne obuće i odeće, a da li će prijave biti podnete protiv još nekoga, znaće se tek po završetku istrage.
Jasmina Lazić
Studenti u blokadi su svojim zahtevima, načinom na koji artikulišu svoj protest, načinom na koji planiraju marševe i velike blokade, postavili okvir za sve ostale koji i te kako imaju zašto da ustanu i protiv čega da se bore. Sada nam je jedinstvena prilika da preispitamo sami sebe, odaberemo bitke i prestanemo da se bavimo sami sobom
Radimo i na boljoj komunikaciji sa studentskim i omladinskim pokretom. Sasvim mi je razumljivo i to što su se ogradili od incidenta ispred Skupštine Kraljeva. Prirodi njihove borbe ne odgovara priroda ovog incidenta. Stoga odgovornost za njega u u potpunosti preuzimamo moji saborci i ja. Ne želimo da deci, čiji su protesti bili i ostali mirni, bez ikakvih jaja i bez agresivnog suprotstavljanja vlasti, prebacujemo odgovornost
Zbog čega je Vučić odlučio da bude veći Tramp od Trampa i da dodatno ponizi one koji bi trebalo da se staraju o sprovođenju zakona u Srbiji
Vlast je tvrdila da su opozicioni odbornici pozvani da prisustvuju sednici gradske skupštine, ali brojni snimci pokazuju upravo suprotno. Ne samo da su sprečeni da uđu u “svoju kuću”, nego su trpeli i nasilje od pripadnika policije i žandamerije. Možda je to model koji naprednjaci smišljaju i za druge lokalne, ali i za pokrajinski i republički parlament. Spreče opoziciju da prisustvuje sednicama, i onda – nema opozicije, nema problema
Ana Brnabić je pre ministarke u ostavci Slavice Đukić Dejanović najavila da će profesori i nastavnici u štrajku biti plaćeni prema učinku. Ali koliko je ona radila? Od konstitutivne sednice, 8. februara 2024, Brnabić je zakazala četiri sednice u dva redovna zasedanja, dve vanredne i jednu posebnu sednicu. Skupština je tako za nešto više od godinu dana zasedala tačno 27 dana – jedva nešto više od dva dana mesečno
„Češljanje“ nevladinih organizacija je obračun sa kritičarima režima. Da nije, tužilac bi prvo pokucao na vrata Ane Brnabić koja je bila udarna igla USAID-a. Ovi koje „češljaju“ su za Anu treća liga
Mlad i pametan svet pokuljao je na ulice i sa sobom poneo duhovitost. Humor je važan za oslobađanje od straha, ali ne samo to – on je supstancijalno politički
U Srbiji više niko ne zna o čemu priča njen predsednik, novinare kažnjavaju na pravdi boga, aferaške velmože proglašavaju za svece, a nosioci javnih funkcija šire javnu sablazan. Ljudi – dokle ćemo tako
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
