Ruski dezerteri na granicama NATO-a: Nazad u mobilizaciju!

U bezbroj vesti o velikom broju građana Rusije koji pokušavaju da na svaki način napuste zemlju pošto je Vladimir Putin naredio da se izvrši „delimična mobilizacija“ 300.000 rezervista, nekako je zatpana ostala ona da su Letonija, Litvanija i Estonija objavile da neće ponuditi utočište nijednom Rusu koji beži od mobilizacije. Te tri baltičke zemlje i Poljska počele su da odbijaju ruske državljane sa svojih granica u ponedeljak u ponoć, rekavši da ne bi trebalo da putuju dok je njihova zemlja u ratu sa Ukrajinom. „Odbijanje da ispune svoju građansku dužnost u Rusiji ili želja da se to učini, ne predstavlja dovoljan osnov za dobijanje azila u drugoj zemlji“, rekao je estonski ministar spoljnih poslova Urmas Reinsalum.

Formalno, ministar Reinsalum je u pravu, kada bilo koja država proglasi mobilizaciju a neko se na nju ne odazove i pobegne iz zemlje, njegov slučaj se ne tretira kao politički progon, već kao prekršaj zakona i izdaja. Ali suštinski, reč je o vrhunskom cinizmu – države koje su na prvoj liniji suprotstavljanja Rusiji, rečnikom ruskog rukovodstva pozivaju Ruse da ne dolaze kod njih već da „ispune svoju građansku dužnost“, odazovu se mobilizaciji i odu da ratuju u Ukrajini! A ako se na mobilizaciju ne odazovu, u Rusiji im preti deset godina zatvora.

A šta su mobilizacija, strašni izbor između bežanja od bratoubilačkih ratova kojim se spasavaju glava i duša, ali i dobija žig dezertera, izdajnika i države, i prijatelja i rođaka koji su u rat otišli, i ostanka kojim se duša i glava stavljaju na panj, u Evropi su, pre Rusa ovih dana i Ukrajinaca još od 24. februara, saznali Srbi i Hrvati, još davne 1991. godine.

„Da sam bio u Beogradu kada je stigao poziv, zapalio bih prema najbližoj granici. Ovako, kurvinski su podelili pozive kada je bila proslava u mestu, vašar, dođe cela familija, mi studenti, svi se skupe. Moj drug radio je u vojnom odseku, javio mi je telefonom da dolaze po mene i rekao mi je da ne idem na autobusku stanicu jer su se i tamo već uputili, ali već su našli tri moja školska druga, i šta sad? Malo mesto, pokupili komšije i familiju, doveka se pamti ko nije otišao, a i tih nekoliko koji nisu, već su bili zbrisali u inostranstvo…“, pričao je za „Vreme“ pre 11 godina jedan od onih koji su mobilisani 1991, posle čega je završio u Vukovaru koji ga je obeležio za ceo život.

Rezervista JNA Miroslav Milenković iz Gornjeg Milanovca, otac dvoje dece, ubio se 20. septembra 1991. u Šidu između dva stroja vojnika, jednog koji je čekao polazak u Vukovar, i drugog koji je odbacio oružje i odbio da ide u rat.

A da nema bežanja od rata koji se vodi u tvojoj zemlji, da te on proganja gde god da si jer ga nosiš u sebi, mogu da posvedoče Jugosloveni koji su devedesetih lutali kao aveti po svetu, koje god da su nacionalnosti bili.

U kultnom filmu „Mediteraneo“, o italijanskim vojnicima zaboravljenim na jednom grčkom ostrvu tokom Drugog svetskog rata, na kraju stoje reči: „Posvećeno svima onima koji su pobegli“. O onima koji nisu pobegli napisane su bezbrojne knjige i snimljeni bezbrojni filmovi, od Remarkove „Na zapadu ništa novo“, „Voda“ Olivera Stouna, koji je ratovao u Vijetnamu, „Devete čete“ Fjodora Bondarčuka o sovjetskim vojnicima u Avganistanu…

Rusi i Ukrajinci koji su otišli u rat ili su od njega pobegli tek će u nekoj dalekoj budućnosti o tome pisati i snimati svoje priče, ako uopšte bude te budućnosti, i ako bude imao ko da ih priča.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com