Roditeljski dinar

Vara se svako ko pomisli da se čovek koji sam hoda ulicom i mrmlja sebi nešto u bradu, povremeno pogledava u nebesa i na prste nešto računa upustio u gradnju krova nad glavom, kao što se nekad tvrdilo. Ne, on samo ima jednog ili više đaka koji mu svakog dana ispostavljaju nove zahteve i prazan novčanik: kupovina udžbenika, pribora, opreme za fizičko je tradicionalno opšte mesto zvano „septembarski atak na budžet“, odnosno roditeljska noćna mora. Iz nekog razloga, takođe tradicionalno, škole organizuju ekskurzije na početku godine, u septembru i oktobru, što roditeljski septembarski košmar dodatno pojačava. Šlag na torti je roditeljski, odnosno đački dinar, novi namet, ustanovljen pre nekoliko godina, sa tendencijom da postane tradicionalan.

Naime, aprila 2005. na promociji Nacionalne strategije obrazovanja, ministar prosvete i sporta Slobodan Vuksanović je rekao da je jedna od novina da će ubuduće i roditelji participirati u školskim troškovima – nabavci novih učila, tekućem održavanju i slično. Pritom je upotrebio magičnu reč: mora. Direktori škola su to prihvatili zdravo za gotovo i za upis učenika, pored do tada potrebnih dokumenata, uveden je još jedan – uplatnicu na već neki iznos. U septembru iste godine novine su naširoko pisale o „školskom reketu“, a ministar je korigovao svoj prethodni iskaz: nije „moraju“, nego „ako hoće mogu“. Ta korekcija, međutim, kao da nije ozbiljno shvaćena: u redu pred prodavnicom Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, svojevrsnom septembarskom samitu đačkih roditelja, može se čuti da se upis i ove godine naplaćuje „pod moranje“. Prema saznanjima „Vremena“, visina zahtevane uplate varira od skromnih 500 do popriličnih 2700 dinara, a razredne starešine se pri saopštavanju iznosa pozivaju na odluku Saveta roditelja: kao, sami ste to odlučili, sada platite.

Istina, u članu 144. Zakona o osnovama sistema obrazovanja predviđeno je da državna obrazovna ustanova može da obezbedi sredstva učešćem roditelja učenika, donatora, sponzora ili od proširene delatnosti za viši standard od utvrđenog pedagoškog standarda i da se ta sredstva koriste „za poboljšanje standarda obrazovanja i vaspitanja u pogledu prostora, opreme i nastavnih sredstava, za ostvarivanje programa koji nisu delatnost ustanove, za ishranu i pomoć učenicima“. Po istom zakonu, Savet roditelja škole ne donosi nikakvu odluku, već razmatra namenu korišćenja tih sredstava, dakle aminuje predlog ili ga odbacuje, a konačnu odluku donosi Upravni odbor koju sprovodi direktor.

Pomoćnik ministra prosvete zadužen za srednje obrazovanje Bogoljub Lazarević u razgovoru za „Vreme“ objašnjava da škole imaju izdataka koje ne mogu da pokriju sredstvima koje dobijaju od lokalne samouprave. „Stoga je opravdano što škole i na ovaj način prikupljaju sredstva i tako krpe rupe u svom budžetu.“ Ovako prikupljena sredstva, veli, troše se na tekuće održavanje školske zgrade, na nabavku novih nastavnih sredstava, ali i za plaćanje računa za struju i telefon. Lazarević napominje da roditeljski dinar može biti upotrebljen samo u te svrhe i da ne postoji način da se pretoči u davanja nastavnicima.

Jedan od tih izdataka jeste i dodatno obezbeđenje, mada mnoge škole taj izdatak namiruju kasnije, tokom godine mesečnim uplatama, opet u skladu sa „odlukom Saveta roditelja“. Lazarević kaže da troškove obezbeđenja zaista nema ko da pokrije do đačkih roditelja, uz ogradu da ne mora da bude prihvaćen, ali da u tom slučaju obezbeđenja neće biti. „Da li je dodatno obezbeđenje neophodno ili ne teško je reći, ali činjenica je da u školama u kojima dodatno obezbeđenje postoji ima mnogo manje ekscesnih situacija“, objašnjava Lazarević. „Pre petnestak godina Ministarstvo je nabavilo 1500 telefaks aparata za osnovne i srednje škole. Posle svega nedelju dana dve trećine je ‘dobilo noge’. Pa sad vi vidite sami da li je obezbeđenje potrebno ili ne.“

„Da budem precizan: škola ne sme, ponavljam – ne sme da uslovljava upis u bilo koji razred bilo koje škole davanjem roditeljskog dinara. Taj roditeljski dinar je apsolutno dobrovoljno davanje i ukoliko neko smatra da će biti ispravno uložen on će platiti, a ukoliko pak nema da plati ili ne smatra da je potraživanje opravdano, on to ne mora da učini. Ako se dogodi da je đački roditelj bilo gde uslovljavan da plati, molim da se javi Ministarstvu prosvete i sporta. Vrlo rado i vrlo brzo ćemo reagovati.“

Na pitanje da li prijavâ ima, Lazarević odgovara potvrdno: „Do sada ih je bilo svega nekoliko, sve su bile usmene i telefonom.“ Kaže da na takve prijave odmah reaguju: „Prvo što učinimo je da telefonom pozovemo direktora škole na koju nam je ukazano, skrenemo mu pažnju da nije dozvoljeno uslovljavati upis bilo kakvim davanjem. Ukoliko to nije dovoljno, onda slučaj prepuštamo inspekciji Ministarstva prosvete i sporta koja je ovlašćena da naloži školi da prekine takvu praksu.“ Da bi se stvar isterala na čistac, mora da postoje pisana prijava i svedočenje uživo da je uplata postavljena kao uslov, a na to je malo ko spreman.

Otac dvojice gimnazijalaca koji je ministrovu ispravku ozbiljno shvatio kaže za „Vreme“ da mu je u sekretarijatu škole rastumačeno da je uplata ipak obavezna. Na pitanje da li to znači da ko uplatnicu ne priloži neće biti upisan dobija odgovor da „to tako ne treba tumačiti“, ali da je reč o odluci Saveta roditelja i da je red da se ona poštuje. „Pitam ja da li mora ili ne mora da se uplati, dobijam odgovor da je to filozofsko pitanje.“ Na to „filozofsko pitanje“, kaže, dobio je u Ministarstvu prosvete vrlo konkretan odgovor: uslovljavanje upisa uplatom bilo kog iznosa novca nije po zakonu. „I sad ne znam šta da radim: u Ministarstvu kažu da nije obavezno, a dete mi svakog dana kaže kako ga razredna opominje na uplatu i da bez nje neće moći da dobije svedočanstvo.“