Roba za sirotinju

Svako relevantno istraživanje koje bi se sprovelo u Srbiji pokazalo bi da prosečna porodica u poslednjih deset godina nije mogla da obnovi ono malo bele tehnike i nameštaja koji su joj neophodni za iole pristojan i čoveka dostojan život. Ideja potrošačkog društva prekinuta je na samom početku devedesetih s propašću reformi poslednjeg premijera SFRJ Ante Markovića. Nošeni vazdušastim idejama nacionalnog dostojanstva, građani Srbije su za deset godina vraćeni u kameno doba, pa su se mentalitet i način razmišljanja promenili u svim sferama. „Dabogda ti crkla bela tehnika“ najteža je kletva koja je mogla da vas pogodi u Srbiji i, ma koliko smešno zvučala, krila je u sebi realnu opasnost i strah prosečnog građanina da mu se to zaista desi.

Ako je prosečna starost automobila oko petnaest godina, pretpostavlja se da televizor ili veš-mašina traje nešto kraće – oko dvanaest godina, tačno onoliko koliko je prošlo od poslednje godine normalnog življenja u prethodnoj Jugoslaviji. Ko se tad „tehnički“ opremio mogao je samo da moli boga da mu se korov ne naseli u katodnu cev ljubimca marke Sony ili da mu najdraža veš-mašina ne prolupa. Druge stvari u kući, poput mašine za pranje posuđa ili sušenje veša, ne pominjemo jer to nije ovdašnji standard. Vispreniji su mogli još nešto da izbunare na čekove u doba velike inflacije i to je bilo sve. Iza toga je nastupio period u kome je svako od nas najlakše mogao da se identifikuje s junacima engleske serije „Samo budale i konji rade“ ili s likovima iz tajne družine TNT koji preživljavaju u Njujorku s par desetina centi.

DOTERIVANJE I KUPOVINA: Promena vlasti trebalo bi da znači i promenu nekih navika stečenih u „zlo“ doba, kao i stvaranje uslova za neki normalniji život. Još onomad je guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić najavio povratak u naše živote potrošačkih kredita, mogućnosti kupovine na odloženo plaćanje i ostalih elemenata tipičnog potrošačkog društva. S druge strane, život se odvijao na dnu sve ove godine i formirao je neka nova pravila ponašanja i standarde pri kupovini. Kako su ljudi sve ređe ulazili u prodavnice, roba je nekako krenula ka ljudima i preplavila ulice, pijace, buvljake, depoe, haustore i slična mesta po svim gradovima Srbije. S padom standarda padale su cene, padao je kvalitet, nestajale su vrednosti. Ljudi su, nekako, zaboravili na renome velikih trgovinskih marki i opredeljivali se za ono što im dubina džepa može da priušti.

Ako je neko i kupovao tehničku robu, to je radio preko oglasa, od šanera koji su nalazili načina da probiju poslednju odbranu carine i policije. Opet, nova pojava su prodavnice polovne tehničke robe i nameštaja koje lagano pronalaze svoje mesto u uslovima „surove tržišne utakmice“. Koliko smo mogli da ustanovimo, u Beogradu ovakvih radnji ima nekoliko i uglavnom prodaju remontovanu belu tehniku, a odnedavno postoji i veliki PC diskont koji nudi „kompjuter za svaki džep“. Mnogo veća ponuda je i dalje preko oglasa gde možete naći, provereno je, odličnu veš-mašinu marke Gorenje za najviše 150 eura uz garanciju od godinu dana. Pozovete čoveka, ako nema na lageru neku mašinu, on vas stavi na spisak i obavezno vam se javi za nekoliko dana sa ponudom. Ako vam se učini da je ponuda dobra, on vam dovozi i instalira mašinu. Tras roba, tras pare. Može slatko, može kafa.

U prodavnici polovne robe to izgleda malko drugačije. Asortiman je širi, cene su nešto niže, posećenost i prodaja idu odlično. Zamrzivači i frižideri, u zavisnosti od veličine, procenjeni su do devet hiljada dinara, najskuplja veš-mašina košta sedam hiljada, dok se možete izležavati na krevetu s odličnim madracem za svega tri hiljade dinara. Različiti komadi nameštaja ne prelaze cenu od šest hiljada dinara. Sale, prodavac Salona polovnog nameštaja u ulici Gospodara Vučića, kaže da je promet sve bolji i bolji:

„Nema nikakve veze što sad možete da kupite stvari na rate kad su toliko skupe. Mi radimo nekoliko godina i mislimo da ćemo imati sve više mušterija pošto radimo na marketingu i trudimo se da budemo maksimalno predusretljivi. Prodajemo prilično kvalitetne stvari po niskim cenama, a nekad se dogodi da naleti i nešto skuplje i to se odmah proda.“ Stvari se nabavljaju na različite načine, ali je to pretežno komisiona prodaja ili se otkupljuju, za keš, za stvari, doteruju se i puštaju u promet. Nije tajna da u gradu postoji nekoliko velikih distributera starih stvari koji opslužuju i ovakve radnje i već izvikane seknd-hend šopove, a nisu im strane ni antikvarnice koje često prodaju lustere, na primer, koje na novobeogradskoj pijaci „Bangladeš“ možete kupiti za „smešne pare“.

GASTARBAJTERSKI SAN: Ovde u ponudi imaju komode, kredence, stočiće za dnevnu sobu, krevete, kuhinjske elemente, veš-mašine, zamrzivače, frižidere, a najbolje idu sudopere: „Mislim da ne postoji količina sudopera koju ne bismo mogli da prodamo, to je prava jagma. Evo, trenutno nemamo u radnji, ali će gazda kasnije doneti“, kaže za „Vreme“ ažurni trgovac i kreće da pozdravi novu mušteriju. Za dvadesetak minuta ovu malu i prilično neuglednu radnju osetilo je petnaestak ljudi i naš domaćin je prodao jednu mašinu za pranje veša (6000 dinara) pomenute marke i staru preko dvanaest godina, remontovanu i dobro očuvanu, kao i tridesetak godina staru komodu, solidno očuvanu, za 2400 dinara. Mladić koji je pazario mašinu došao je s ćerkicom i bio je raspoložen za komentar, ali ne i za slikanje: „Brate, šta da ti kažem. Sređujem kuću tu u kraju i sve mi treba. Zašto sam došao da kupujem ovde? Pa to ti je, brate, Srbija, XXI vek. Ova mašina je dvesta maraka, a nova ni ne znam koliko košta. Ova će valjda da izdrži koju godinu, a za onu razliku u ceni mogu da sredim neke druge stvari na gajbi, da izmalterišem neki zid. Nisam išao da gledam koliko koštaju nove mašine, nemam kad i mislim da su dosta skupe. A varijanta s kreditima me tek ne interesuje, ne verujem ja u to. Kapiram da će i ova da bude dobra, pa za neku godinu možda kupim i novu“, završava naš sagovornik, ostavlja kaparu i izlazi iz radnje.

Nedugo zatim evo novih potencijalnih kupaca. Tri generacije jedne porodice, baka, ćerka i unuka, došle su da vide šta ima u Salonu polovnog nameštaja. Razgledaju pomno svaku stvar, baka Ilinka komentariše: „Trebalo bi da je više ovakvih radnji za nas sirotinju. Kako da ja kupim nešto na rate kada nigde nisam zaposlena. Izbeglica sam iz Bosne, prosvetni radnik. Ove stvari su odlične, dobro su očuvane i nisu skupe, mada sada kod sebe nemam ni banke, pa samo razgledam. Ima u Bosni nekakva pijaca u Memićima gde se prodaju stare stvari, ali šta da kupiš tamo kada ti potom naplate carinu. Kažem vam, po prodavnicama je sve preskupo i šteta je da je ovakva prodavnica retkost. Evo, pogledajte ovaj tepih, malo da se opere i ko nov“, gospođa pokazuje rukom na tepih u uglu koji je procenjen na 900 dinara.

Iza toga ulaze drugi, stariji i mlađi, gledaju, raspitkuju se, pipkaju stvari, procenjuju, merkaju. Ne izgledaju nezadovoljno, pre bi se reklo da prihvataju ovaj način kupovine i obnavljanja kućne bele tehnike kao sasvim normalnu stvar. Svesni dubine svojih buđelara, ljudi se opredeljuju za ono što mogu da priušte odmah i što im izgleda najisplativije. Zato su, na primer, ostaci stare veš-mašine koja je ostavljena pored kontejnera nešto što nikad ne dočeka kamion sa čistačima, a onda se nekim čudesnim kanalima ukotvi u vašem kupatilu.

Majstor hvali svoju robu, kaže da je to poslednji dobar model, napravljen da traje večno, ono posle je kozmetika. Dovoljno za vaše samopouzdanje i za izbegavanje novog išijasa. Uostalom, tako je svuda u normalnom svetu. Koliko ste samo puta čuli priču kako je neko naš tamo u svetu opremio svoj mali emigrantski (gastarbajterski) stan tako što je kupio stvari koje su kretale na otpad. A posle se lako dođe do kuće od cigle.