»Rješavajuća faza« Aleksandra Vučića

Najmanje je sporno to što će vojna parada povodom svečanog obeležavanja 70 godina oslobođenja Beograda biti održana 16. oktobra. Ako bi nam baš bilo zapelo da pravdamo organizatora, bitka za Beograd jeste završena 20. oktobra, ali kompletna beogradska operacija počinje već 10. oktobra. Noć između 15. i 16. oktobra 1944. Peko Dapčević u svojoj knjizi Za Beograd definiše kao „rješavajuću fazu bitke za Beograd“. Dakle, s aspekta počasti oslobodiocima Beograda, nijedan od tih deset dana oktobra ne može biti sporan, ponajmanje pomenuti 16. ovoga meseca. No, zbog činjenice da nam je vojska paradirala obično o prigodnim državnim praznicima, legitimna su i druga tumačenja, recimo da će vojna parada biti održana u čast predsednika Rusije Vladimira Putina jer je njegov raspored takav da mu odgovara samo 16. oktobar. I to bi moglo biti podobro blizu istini. Ne bi se baš moglo reći da je vojna parada pominjana pre nego što je iz Moskve potvrđen dolazak predsednika Rusije u Beograd, dakle, sve se dogodilo po onoj staroradikalskoj mustri kad ide june nek ide i uže, ili „kad već idem u Hag, nek me trube isprate“.

ŠTA JE SPORNO: Recimo da je taman tako, da će to biti u neku ruku „parada za Putina“, šta je tu sporno? Evo, opet da pravdamo organizatora, ako su sovjetski crvenoarmejci (zajedno sa jugoslovenskim partizanima) ginuli za oslobađanje Beograda i proterivanje fašista iz Jugoslavije, i ako je isti predsednik Putin letos, 6. juna, bio na komemoraciji povodom dana D – iskrcavanja saveznika u Normandiji 1944, zašto nije u redu da učestvuje i na vojnoj paradi u Beogradu sasvim sličnim povodom? Tim pre što su na paradu pozvani svi saveznici Srpske i Jugoslovenske vojske i iz Prvog i iz Drugog svetskog rata, kako nas je na vreme obavestio Organizacioni odbor za obeležavanje 70 godina od oslobođenja Beograda.

Ono jeste, trenutak je i više nego delikatan. Prvo taj jubilej valja propisno obeležiti, da ne bude posle kako se „samo Srbi stide svog antifašizma“, drugo, proslava je zapala baš usred međunarodne rasprave treba li Srbija da se prikloni politici sankcija protiv Rusije zbog krize u Ukrajini. Treće, ali i najvažnije – dolazi Vladimir Vladimirovič u Beograd što je i bez zajedničkog nam jubileja sa crvenoarmejcima samo po sebi politički zemljotres i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici Srbije. Srbija je, ukratko, hteo – ne hteo njen premijer naviknut na reflektore zbog prirode svoga višedecenijskog posla, ponovo u orbiti evropskih zbivanja, u spektru interesovanja evropske i svetske javnosti. Jer, dolazi nam, ravno na vojnu paradu, prema zvaničnoj politici Evropske unije – „agresor“, čovek pod sankcijama. Zato će međunarodna zajednica „s velikom pažnjom“ pratiti poruke tokom te posete, kako je upozorila Karen Donfrid, predsednica nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Američkih Država.

KO KOME RAPORTIRA: Zapadni moćni svet će, dakle, pažljivo slušati – kome je parada namenjena, Vladimiru Putinu, Aleksandru Vučiću ili građanima Srbije? Preciznije, ko će tu kome, da se paradno izrazimo – „predati raport“?

Politička čaršija sluti da je potpredsednik SAD Džozef Bajden neki dan zato i zvao premijera Vučića. Da ga pita da li će 16. oktobra paradirati s Putinom da bi simbolično predstavio spoljnopolitički zaokret i novu bliskost s Rusima dok se i Brisel i Vašington baš trude da razumeju Srbiju u njenoj odluci da bude neutralna po pitanju sankcija Moskvi? Ili je sve samo još jedna premijerova parada, za koju naš glavni organizator ne žali ni para ni pravdanja svojim novim zapadnim prijateljima ako ima računicu da će mu to ojačati rejting kod kuće pa makar ga malo i okrnjio napolju? Novi zapadni prijatelji bi mogli da ga drugarski opomenu da se njegovi prethodnici nisu dobro proveli kad su upali u tu zamku. Takozvana supermarket politika „za svakoga ponešto“, koju je preuzeo od Borisa Tadića, podrazumeva da tu svako može da napuni svoju korpu želja i potreba. Na jednom su rafu ulice sa imenima Koče Popovića i Peka Dapčevića, na drugom Parada ponosa, na trećem vojna parada za srpske rusofile, da kažemo, još uvek tvrdo jezgro premijerovih birača – a na paradi Vučić i Putin, sukcesori oslobodilaca Beograda, u neku ruku oslobodioci sami po sebi. Četvrto, može biti, čim se zaborave ovi jubileji, mogao bi za Vučićevog vakta biti rehabilitovan i Draža Mihailović. Ipak je punomoćnik predlagača rehabilitacije Oliver Antić, savetnik predsednika Tome Nikolića, koji je u svoj ovoj gužvi oko Putina najavio i četnička obeležja na vojnoj paradi, pa ga je ministar vojni Bratislav Gašić jedva nekako ućutkao.

No, sad bez ironije, premijer se, dosad, s priličnom pažnjom pripremao za Putinov dolazak i vojnu paradu. I vodio je računa na koji način se obraća kritičarima ove svoje priredbe. I nije, zasad, napravio nijednu grešku. Svog šefa diplomatije Ivicu Dačića pustio je da se obračunava s domaćim kritičarima, a on je preuzeo mikrofon za inostrana pitanja i komentare. Najjači je udarac dobio od američkog ambasadora još sredinom septembra, kada je Majkl Kirbi u intervjuu za „Večernje novosti“ rekao ovako: „Možete imati dobre odnose i sa Rusijom i Kinom, i sa SAD. Ali naš stav o posetama kineskih i ruskih zvaničnika se razlikuje. Kinezi gotovo nikoga nisu napali, a Rusi jesu. To treba imati na umu. Još nije sigurno da li će Putin doći, ali ako se to desi – zašto dolazi? Zbog proslave oslobađanja Beograda? A Beograd je oslobodila i Treća ukrajinska armija, kao deo Crvene armije.“ Vučić nije hteo da polemiše s Kirbijem ko je koga, kada i kako napadao u prošlosti i sadašnjosti, dao je jednu od svojih omiljenih izjava koje ne znače ništa, i sasvim se pristojno izvukao. Rekao je da je poruka američkog ambasadora u vezi sa posetom Putina Srbiji u stvari poruka ruskoj strani, a ne Srbiji, mada to nigde nije pisalo u prevodu Kirbijeve izjave: „To su njihovi odnosi i ja u to ne bih ulazio.“ Još je dodao da američki ambasador nije tražio od Srbije uvođenje sankcija Rusiji i da ne vrši pritisak na Srbiju, i kazao da je Kirbi „dobar čovek i odličan ambasador“, što nam je, je l’ te, posebno važno. Na pitanje kakvu je to poruku Kirbi želeo da pošalje, Vučić je odgovorio u svom „mirno spavaj, nano“ stilu: „Nemojte vi da brinete, ima ko da misli o tim porukama. Ne brinite se, Srbija je na dobrom putu. Sve će biti u najboljem redu.“

U međuvremenu je ambasador Kirbi neznatno omekšao svoju izjavu, Vučić je, čini se, odahnuo posle pohvala i podrške pomenute Karen Donfrid, bivše savetnice Baraka Obame, danas predsednice Maršalovog fonda, koja ne vidi da je išta sporno u poseti Putina Srbiji, ukoliko se bude vodilo računa o porukama.

A onda je američki potpredsednik Džozef Bajden telefonirao Vučiću. Iz premijerovog kabineta saopšteno je da su „dugom i prijateljskom razgovoru, Bajden i Vučić razmotrili bilateralne američko-srpske odnose, kako političke tako i ekonomske“, da je Bajden „izrazio poštovanje i podršku Amerike za reforme koje je Srbija počela da sprovodi, izrazivši nadu da će ona ostati faktor stabilnosti u celom regionu Zapadnog Balkana“, i to je bila udarna vest u Drugom dnevniku RTS-a.

Premijer Vučić je, razume se, još jednom ponovio da je Srbija posvećena svom evropskom putu i da će „voljom svojih građana pristupiti teškim ekonomskim reformama, sa ciljem da bude uspešna i moderna zemlja“. Na kraju saopštenja stoji da su Bajden i Vučić „razmenili mišljenja i o globalnim političkim i ekonomskim tokovima“.

foto: fonet

RJABINA, PO ŠUMAMA I GORAMA: Nije se, dakle, ono što je ostalo od srpske opozicije, oglašavalo tek tako protiv Putina i parade. Nije to baš bilo doslovce protiv Putina, ali je kritikovan „trenutak“ u kojem će Putin biti dočekan u Beogradu. Sve u smislu da nije sporno da Srbija treba da ugosti „velikog i značajnog lidera“, međutim, postavili su pitanje „zašto baš sad“. Otprilike kao i ambasador Kirbi i Tim Džuda, novinar i „dobar poznavalac prilika na Balkanu“. Preslabi i ideološki dezorijentisani poslanici opozicije izgledali su u Skupštini Srbije kao da se preporučuju radikalnijem krilu zapadnih kritičara domaćih prilika, zaboravljajući da su, ne tako davno, dočekivali i Putina i Medvedeva i Angelu Merkel i Džozefa Bajdena. I da se na 65. godišnjici oslobođenja Beograda, 2009, u Sava centru, na priredbi priređenoj u čast tadašnjeg ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva sve orilo od „Rjabine“ i „Po šumama i gorama“. Vučić, da budemo pošteni, samo nastavlja tradiciju obeležavanja antifašističkih jubileja uz prisustvo najviših ruskih zvaničnika koju su započele demokrate. Sem što ga je okrugla godišnjica zapala usred ukrajinske krize i što Putin za razliku od Medvedeva neće moći da dođe 20. oktobra. A to su već sitnice, važan je krupni plan.

I tako, poslanik Tadićeve Nove demokratske stranke (koja se sad zove Socijaldemokratska stranka) Janko Veselinović pitao je: „Zašto se Parada održava 16. oktobra, kada je tada oslobođen manji deo Beograda, jer svi znamo da su borbe trajale do 20. oktobra? I ko je izdao naredbu da se vojna parada održi, zašto nema pisanog dokumenta o toj naredbi i kolika su finansijska sredstva predviđena za njeno održavanje?“ I Zoran Živković, predsednik Nove stranke, rekao je da je 16. oktobar izabran jer je tada Putin slobodan, i da nije trenutak da nam dolazi predsednik Rusije dok su Rusija i Ukrajina u ratu zbog Krima. Recimo i da je Borislav Stefanović, poslanik DS-a, bio najblaži u kritikama. Vlast je optužio da je nesposobna što centralnu proslavu nije umela da organizuje na sam Dan oslobođenja Beograda – 20. oktobar, ali je dodao: „Najbitniji su ekonomski rezultati, kao i dogovori o realizaciji nekih već postignutih sporazuma.“

I domaćim i stranim kritičarima Putinove posete Beogradu i vojnoj paradi povodom 70 godina od oslobođenja Beograda šef srpske diplomatije Ivica Dačić odgovorio je da je to „bilateralna stvar Srbije i Rusije i da nema nikakve veze sa našim glavnim spoljnopolitičkim ciljevima da Srbija postane članica EU“. Spomenuo je i narod koji će s velikim oduševljenjem učestvovati u proslavi oslobođenja Beograda. I iskreno je pred kamerama RTS-a kazao da ne može da razume stavove stranaka bivšeg režima, sadašnje opozicije, „koji nas praktično teraju da kažemo predsedniku Ruske Federacije da odlažemo njegovu posetu, jer možda nije vreme za to“.

I na kraju, kome vojna parada, u stvari, treba?

EFEKAT TOPLOG RADIJATORA: Premijeru Vučiću savršeno odgovara. Nije učestvovao na Paradi ponosa, jer „nije njegov izbor“, kako je rekao. Ova će vojna parada, dakle, biti njegov izbor. Možda i ućutka sve one koji mu spočitavaju da je veći evroentuzijasta od svih svojih postpetooktobarskih prethodnika zajedno, te da su Berlin, Vašington i Brisel glavne adrese s kojih mu stižu političke porudžbine zapovednim tonom. Svakako će premijer Vučić iskoristiti posetu ruskog predsednika da mu potvrdi neutralnu poziciju Beograda u odnosu na ukrajinsku krizu te da je zapravo pozicija neutralnog – više nego proruska. Otud Vučiću samopouzdanje kada domaćoj javnosti poručuje da neće biti nikakvih restrikcija niti hladnih radijatora i da je Srbija poslednja evropska zemlja koja bi u ovom trenutku trebalo da brine zbog neprikosnovene energetske pozicije Rusije u ovom delu sveta. Srbija je prijatelj, a prijatelji se tokom zime ne zaboravljaju.

I Vladimir Vladimirovič Putin ima razloga da ovom posetom bude zadovoljan. Nije to više puki ruski interes na Balkanu niti istorijsko obaranje ruku sa Amerikancima ili Nemcima, oko uticaja u regionu. Ovaj put politička je korist izgleda i veća jer je poseta upriličena u trenutku kada je Rusija pod sankcijama EU i kad se na Srbiju vrše dodatni pritisci da svoju politiku prema Rusiji usaglasi sa zvaničnim Briselom. U okolnostima neke vrste medijskog i političkog bojkota Ruske Federacije, Putin dolazi u posetu prijateljima i saveznicima iz oba svetska rata. Slika stotina hiljada Beograđana koji ga oduševljeno pozdravljaju je ono što Moskvi u ovom trenutku i te kako treba.

Na kraju, a možda i najvažnije, priredbu će finansirati građani Srbije, makar većina ovaj trošak primila s osmehom. Većinu, a naročito glasače predsednika Vlade Srbije ova će Putinova poseta uveriti da je politika i istok i zapad, takoreći Titova, ipak moguća. A da je njihov lider Vučić čovek koji uspeva da u isto vreme sedi ne na dve nego na bar četiri stolice: ruskoj, američkoj, briselskoj i arapskoj. I Tadić je, pre njega, imao svoja „četiri stuba spoljne politike“, samo što je poslednji bio valjda kineski, plus nesvrstani. Tadiću nije uspelo, ali, Titu jeste.

Hoće li Vučiću?