Rijaliti šou scenarista iz Vlade

Dan posle izborne skupštine Demokratske stranke, održane u subotu, 29. oktobra, razgovarali smo sa njenim novim, sada i zvaničnim predsednikom Draganom Šutanovcem. Kao osmi predsednik po redu, računajući od prvog osnivanja stranke, Šutanovac u svom govoru na Skupštini DS-a, a naročito posle ubedljive pobede na neposrednim unutarstranačkim izborima, nije propustio priliku da istakne novu energiju, novi optimizam i pobednički duh kao najavu jednog novog perioda demokrata. Imajući u vidu rezultate stranke na ovogodišnjim parlamentarnim izborima i raskole unutar nje, prirodno, prvo što smo ga pitali jeste na osnovu čega gradi taj svoj optimizam, na osnovu kojih stranačkih rezultata.

DRAGAN ŠUTANOVAC: Poznajući situaciju unutar stranke, energiju koju sam osetio tokom naše izborne kampanje, energiju pre svega mladih na koje sam se posebno oslonio i kojima sam se posebno obratio, uveren sam da sam potpuno u pravu i da ne samo da DS ima šansu, nego i da će Srbija imati šansu ukoliko konačno prestanemo da se delimo i pokažemo građanima da možemo da budemo jedinstveni i da ponudimo rešenja za probleme u kojima se Srbija nalazi.

„VREME„: Preti li, vašim izborom, još jedno cepanje stranke?

Ne. Ne očekujem cepanje stranke. Ono što je u javnosti deo medija dočekao na nož jeste činjenica da je nekoliko članova napustilo stranku pre i nakon izbora. Podsećam da smo mi do 2012. imali 180.000 članova, a sada imamo 20.000–30.000 aktivnih članova, tako da bi neko mogao da kaže da je 150.000 članova napustilo stranku od 2012. do 2016. godine. Dakle, nije to tema i ja ću učiniti sve da stranka ojača i drago mi je da imamo priliku da to upravo učinimo sa onim ljudima koji su meni u fokusu, a to su mladi.

U stranci ste od sredine devedesetih i ta činjenica, naročito kod ondašnjih „šetača„, mogla bi vam dati izvesnu prednost. Zašto vam nije u fokusu, recimo, vaša generacija?

Činjenica je da trenutno u stranci imamo nedostatak „moje generacije“. Razloga ima više, od odluke da svi ministri koji su učestvovali u vladi od 2008. do 2012. budu praktično izbačeni iz DS-a ili smenjeni, do toga da postoji očigledan zamor materijala pre svega kod onih koji su vršili vlast na bilo kom nivou, a onda nakon toga se nisu snašli u opoziciji i razočarali se u politiku. I ja sam bio na vrlo visokom položaju, ali svestan sam da politika nije konstanta i da nekad gubite, nekad dobijate, ali pre svega morate da budete posvećeni i da radite ono što mislite da je ispravno, a ne popularno. Realno, većina takav rad ne prepozna odmah, ali pre ili kasnije to dođe na svoje mesto. Jedan od dokaza za to je i što je na Skupštini DS-a bilo pet admirala i generala koji su došli da me podrže, i to ide u prilog upravo tome da se kvalitetan rad pre ili kasnije prepozna. Konačno, javnost je imala priliku da sazna, kroz jedan tekst u „Politici“, da tenkovi nikad nisu topljeni u Sartidu i napokon sam sa sebe skinuo i tu anatemu koja je prosto iz domena naučne fantastike.

A kako se to pojedini nisu snašli u opoziciji?

Nažalost, naša stranka se u poslednje četiri godine nije snašla u opoziciji i mislim da je opozicioni posao u Srbiji pogrešno postavljen. Najveći deo rukovodstva stranke, u periodu od 2012. do 2016, smatrao je da je sasvim dovoljno da se mi uklopimo u ambijent koji vlada na stadionima na kojima se vređa Vučić, da vičemo „Ua, Vučiću!“, a da onda nakon toga odemo kući i čekamo pozitivnu reakciju. Promena koju smo mi ponudili na izbornoj skupštini je u sledećem: da kritikujemo, ali da iza svake kritike nudimo i rešenje. Kada Aleksandar Vučić kaže „za dve godine penzije će biti povećane“, mi imamo rešenja zbog čega i kako smatramo da ne moraju da se čekaju dve godine.

Smatrate da ćete tim rešenjima, iako nemate moć da ih sprovodite, vratiti poverenje građana?

Upravo ćemo na taj način i motivisati ljude i vratiti poverenje, energiju, i konačno pokazati da Srbija ne mora da se vodi na način na koji se trenutno vodi – lažnim projektima, lažnim reformama, lažnim diplomama. U Srbiji je očigledno sve postalo lažno.

Jesu li nam i uzbune lažne? Od juče je aktuelna najnovija, „pokušaj atentata na premijera„.

Sa svojim timom sam ozbiljno analizirao ne samo taj slučaj u Jajincima, već sve slučajeve u poslednje četiri godine i do-

šli smo do više desetina naslovnih strana na kojima „samo što nije“ ili „upravo jeste“ pokušan atentat i na premijera i na državni vrh. Ne ulazim u to da li je to zaista tako ili ne, ali nijedna ozbiljna država na takav način ne plasira informacije. Ukoliko se takve stvari dešavaju i ukoliko imamo ljude koji u vrhu MUP-

-a odaju državne tajne, onda se postavlja pitanje ko je radio bezbednosnu proveru tih ljudi i kako su oni došli na te pozicije i kako je moguće da do sada ti ljudi nisu procesuirani. Ovde je ogroman problem što se sve radi scenski, kao u drami, kao u nekakvom trileru, a da je u isto vreme naša država u fazi propadanja, sa najvišim stepenom siromaštva, najnižim životnim standardom, smanjenim platama i penzijama i povećanim svim porezima i sve to postaje nebitno kad krenu tekstovi o „državnim udarima“.

Pošto ste i sami dugo bili na funkcijama u bezbednosnom sektoru, i u MUP–u i kao ministar odbrane, kakvo je vaše iskustvo odranije i da li sada imamo realnog razloga za zabrinutost?

Pre nekoliko godina, dok sam bio ministar odbrane, dobili smo informaciju da je određena grupa ljudi, desničara, u procesu nabavke snajperske puške kojom je trebalo da na fudbalskoj utakmici Srbija–Italija bude pucano u predsednika Republike Borisa Tadića i mene. VBA je profesionalno uradila svoj posao, privedeni su ljudi, procesuirani, i to nikad nije bilo u medijima. Dakle, mediji ovde očigledno služe da bi se javnost uzbunila, sažalila, ali ne da bi se došlo do konačne istine. Mi, nažalost, nemamo saznanja ni oko toga šta se desilo sa aferom helikopter, sa rušenjem u Savamali, ko nosi čarapu preko dana na nozi, a noću na glavi, a onda odjednom imamo fantomske organizacije koje samo što nisu pobile ceo državni vrh, i to stvara konfuziju. To je veoma neodgovorno prema građanima i potpuno sam ubeđen da je sve samo rezultat nemoći ove vlasti da omogući ono što je nama na prvom mestu, a to je bolji životni standard. Zato se bavimo nekim rijaliti šouom koji se sad protegao do samog vrha države.

Ipak, možda sada postoji veća mogućnost geostrateških pritisaka?

Više je nego očigledna činjenica da reforma sektora bezbednosti, izuzev sektora odbrane, nije ozbiljno ni započeta, a daleko je od toga da je završena. MUP je potpuno haotično ministarstvo u kome se donose ad hoc odluke koje ne uvažavaju ljudi sa iskustvom, što je jako važno u policiji. Ne uvažavaju ih ljudi koji imaju iza sebe rezultate, već se postavljaju oni koji su bliži pozicijama vlasti bilo na lokalnom, bilo na republičkom nivou. Sve to dovodi do jedne potpune entropije sistema. Srbija jeste ugrožena od pretnji, reč je o asimetričnim pretnjama kao što je organizovan kriminal, terorizam, migracije, ali ne vidim razlog da Srbija u tri godine pravi tri ili četiri vojne parade, najavljuje kupovinu naoružanja radi odbrane od nekih sila koje samo što nas nisu napale. Mislim da sve to služi zamajavanju građana, jer se isto radilo i devedesetih.

Poznajete li Vučića iz devedesetih, moguće da ste tada imali neke kontakte?

Ne, nismo.

Pa opet, koliko je u skladu sa njegovom tadašnjom retorikom ovakav način vladanja?

Nisam siguran da je Vučić kreator ili je to neki Delivery Unit koji analizira stanje u društvu i, eto, kada rezultati ne idu u korist ovom režimu, kao što je najavljeno poskupljenje grejanja, cene struje, naftnih derivata, oni kažu hajde sad da u javnosti podignemo teme kao što su problem sa Hrvatskom, sa Bošnjacima, sa ruskim špijunima, sa hrvatskim, američkim špijunima. Ovo očigledno postaje zemlja Dušana Kovačevića u kojoj on više i ne može da napiše novi scenario, jer su svi scenaristi danas u vladi. Sve nas zanima zašto Vladi građani nisu na prvom mestu, nego fantazmagorije o tome da 200 aviona sleće u Srbiju za koji dan, da nam stižu neke strateške rakete, da Teslino oružje samo što nije aktivirano, takvi natpisi su se ranije čitali u časopisima tipa „Treće oko“.

Koliko je u svemu tome prisutan uticaj stranih sila?

Uticaj stranih sila se po pravilu mistifikuje. Isuviše sebi dajemo na važnosti. Ono što je drugima bitno to je da ovde ne postoje tzv. vojni izazovi, da niko ozbiljan, sem u medijima, ne zvecka oru-

žjem niti je spreman da sa nekim zarati.

A kada je o politici reč, konkretno, da li strani ambasadori „biraju“ predsedničkog kandidata u Srbiji?

Sreo sam se sa gotovo svim ambasadorima EU, sa ambasadorom SAD i apsolutno niko od njih nijednom rečju nije navodio na eventualnog kandidata ili pokazivao simpatije. Interesovalo ih je kakvu će politiku DS da vodi, hoće li i dalje ostati stranka koja promoviše evropske vrednosti, da li će nastaviti da insistira na jačanju pravne države, slobodi medija… I to su naše glavne teme. Bio sam pet i po godina ministar odbrane i nikada mi niko nije rekao koje naoružanje možemo da kupimo, koje ne možemo, na koji način da reformišemo našu vojsku. Tvrdim da mi za ovih 16 godina od kada se profesionalno bavim politikom nikada niko nije rekao: „uradite to“.

Sada se ipak ne bavite vojskom, u žiži ste priče o predsedničkim izborima.

Ista stvar je i sa tim izborima. Ono što mogu da zaključim je da oni žele da Srbija nastavi evropski put i da im je to prioritet, da žele da se stabilizuje ceo region, protiv toga su da u regionu bilo gde zavladaju desničari koji bi nas vratili bilo retorikom bilo aktivnostima u devedeset godine.

Hoćete li podržati zajedničkog opozicionog kandidata ili ćete se sami kandidovati?

DS će učiniti maksimum da se dogovorimo oko zajedničkog kandidata, unutar celokupne demokratske opozicije, koju čine opozicione stranke koje podržavaju evropski put Srbije. Ono što je važno i što smo na skupštini mogli da vidimo, a bez obzira na loš rezultat na prošlim izborima zbog čega je preko 87 odsto našeg članstva glasalo za promene unutar DS-a, to je da je naša stranka pokazala da je kičma cele opozicije i da će bez naše stranke ipak biti teško da se bilo koji opozicioni kandidat ozbiljno suprotstavi kandidatu Aleksandra Vučića. Kažem, učinićemo napore, ali svi moraju da shvate da ova stranka nije na kolenima ni u kolapsu, upravo suprotno, nalazimo se u zaletu i već u narednim mesecima pokazaćemo tu energiju.

Hoćete li se vi kandidovati?

Činjenica jeste da postoji deo stranke koji bi najradije da na čelu Republike vidi predsednika naše stranke, što je prirodno. I ja sam svojevremeno smatrao da Boris Tadić treba da bude predsednik Republike, i tada nas je bilo izuzetno malo koji smo u to verovali, pa se to desilo. Ali, nije to imperativ. Imperativ je da vidimo ko će da se udruži, ko je protivnik, da li istovremeno imamo gradske izbore ili nemamo, postoji mnogo stvari koje definišu šta će biti dogovor.

Po procenama, zajednički kandidat ima najviše šansi za uspeh. Ili mo–žda ne mislite da je tako?

Logički gledano, jeste. Politički gledano, nije. Moramo imati kandidata, bez obzira na to da li ga podržava cela opozicija, koji ima šansu da pobedi. A da bi se to imalo, moraju da se urade ozbiljne analize, dubinske, praktično da se dobije prvo foto-robot pa da vidimo da li se kandidat uklapa u tu mogućnost. Pristalica sam analitičnog pristupa jer ovo je ozbiljan posao. Predsednički izbori su prva realna mogućnost da se u Srbiji stvari promene nabolje i nikako ne smemo da pravimo egzibiciju.

Ne mislite da građani, pre svega, reaguju na združenu opoziciju?

Ne mislim. Mislim da danas postoji nekoliko kandidata koji bi mogli da budu izuzetno ozbiljni kandidati, a da ih ne kandiduje ni opozicija ni vlast.

Mislila sam na kandidata koga bi podržala združena opozicija.

A ja od samog početka govorim da ćemo učiniti napor da nađemo kandidata koga bi podržala opozicija i koji bi imao najveću šansu zbog toga.

Pa, zaista, koliki je taj napor i šta ga sve čini?

To bi bilo kao da vas ja pitam koliki bi napor bio da se „Vreme“, NIN, „Nedeljnik“, „Novi magazin“ udruže svi u jedne novine i da mi kao čitaoci imamo samo jedne dobre novine i da čitamo samo njih.

Ne govorimo, ipak, o tržištu, nego o opoziciji i kandidatu za predsednika Republike.

Pa, i to je tržište, političko tržište.

Podsetiću na izbore 2000, združenu opoziciju i zajedničkog kandidata.

Upravo mislim da ne smemo da napravimo greške 5. oktobra, jer i danas plaćamo njihovu cenu. Tada smo takođe mogli da napravimo odličan rezultat, a ne da uđemo u jednu spiralu problema u kojoj do dan-danas ne znamo ko je bio petooktobarac, ko je bio protiv. Prosto je fascinantno da se i DSS, čijeg smo predsednika 5. oktobra ustoličili, odriče 5. oktobra. I onda se stvarno postavlja pitanje ko je tu sve pogrešio, mislim da mi na te greške više nemamo pravo.

Ciljam na vaš odnos sa „Dosta je bilo„. Saša Radulović je već napomenuo da neće glasati ni za jednog predsednika partije kao predsednika države.

Isuviše je rano da se sada time bavimo.

Dugo se priča o Saši Jankoviću kao predsedničkom kandidatu, a vi sad verovatno nećete reći da li će on zaista i biti vaš kandidat.

Pa ni on sam čovek nije rekao da li će biti. Saša Janković je u poslednje vreme medijski streljan zato što se pominje kao kandidat za predsednika. Dakle, pominjati bilo koje ime bilo bi jako neodgovorno prema tim ljudima i valjda bi bio red da prvo oni kažu da su spremni da preuzmu tu odgovornost. Ne mislim na odgovornost vođenja države, nego odgovornost tereta koji padne na leđa u trenutku kada izađete za govornicu i kažete da ste spremni da se takmičite u nefer uslovima. Pogledajte, ja nisam bio kandidat ni za jednu funkciju pa sam medijski satanizovan, četiri i po godine se protiv mene vodio sudski proces i konačno sam oslobođen, iako sam od prvog trenutka znao da nisam kriv.

Oslobađajuća presuda za aferu „pašnjak“ stigla je dan pre nego što ćete biti izabrani za predsednika stranke. Da li vas je iznenadilo to što je presuda stigla u pravi čas?

Sudija je pomerio presudu na 28. oktobar i moj advokat je to prihvatio, a kad se to dešavalo, naša skupština još nije bila ni zakazana za 29. oktobar. Ali, verujte mi, to mi nije ništa manje važno od izbora za predsednika stranke. Kao predsednik stranke ulazim u istoriju stranke, ali sam kao čovek, roditelj, otac dva sina, četiri i po godine imao realan strah da ću biti osuđenik. U mojoj porodici nikada niko nije bio osuđenik, moji su bili ratni zarobljenici, bili su u logorima, bili su u domovima za ratnu siročad, ali niko nikad nije imao ni prekršajnu prijavu. I meni je to bio mač nad glavom i pred mojim precima, ali i pred mojom decom. To me je toliko iscrpelo, a znao sam, na kraju krajeva, da mora biti tako, jer su dokazi na mojoj strani i da je odluka mogla biti drugačija samo uz teško pravno nasilje.

Činjenica je da sam optužen za prikrivanje šest kvadratnih metara iako sam dva puta bio u Agenciji za borbu protiv korupcije i to sa Tanjom Miščević, sa ženom kojoj državni vrh veruje, koja pregovara sa EU, koja je bila i svedok na suđenju, u želji da iznađemo rešenje. Dakle, u pitanju je potpuni nesporazum koji se onda zlonamerno pojavio kao afera „pašnjak“. Zlonamerni su pisali, a lakoverni poverovali da sam zidao „stambeno poslovni kompleks“ na pašnjaku u centru grada. To što se deo porte Hrama Svetog Save i sad u katastru vodi kao „pašnjak“, to nikome nije tema.

Jeste li to doživeli kao pravni ili politički obračun?

Pre svega politički, a onda i pravni. Kada kažem politički, ne tvrdim da je neko iz vlasti vršio pritisak, ali ako vas svakodnevno režimski mediji osuđuju u procesu koji traje, to je više nego jasan politički pritisak.

Čitate li iz toga tvrdu nameru ove vlasti da delegitimiše svoje oponente?

To je postao aksiom ove vlasti. Više nemate mogućnost ni da izađete s nekim na TV duel, a u isto vreme ste medijski satanizovani. Pogledajte samo tu činjenicu: ja sam u petak oslobođen, u ime naroda, pa kako god to zvuči, i rekao sam da očekujem od medija koji su me stavljali na naslovne strane da bar toliko učine pa da na naslovne stave sad i presudu. I niko je nije stavio. Ali da sam osuđen na pet godina robije, bio bih na svim naslovnim stranama.

Da li se isti princip „delegitimacije“ primenjuje na bilo koju opozicionu pretnju? DSS?

Moram priznati da sam u DSS-u imao nekoliko prijatelja, ljudi za koje sam smatrao da jesu desničari, ali da je to evropska desnica koja postoji u celoj Evropi i sa kojima smo mi kao DS mogli da sarađujemo. Ali, ovo što se trenutno dešava, rastakanje u kome je Sanda Rašković Ivić po metodu rada UDBE izbačena iz DSS-a, bez čije pomoći DSS ne bi bio parlamentarna stranka, to je meni prosto neverovatno. Koalicije na lokalu su, mislim, samo slika koja želi da se prikaže kao stvar principa, ali, u suštini, verujem da je reč o borbi za moć na jednom splavu koji je polupotonuo. I samo je pitanje ko će se naći na jarbolu broda koji tone, da preživi najduže.

Činjenica je, ipak, da postoje koalicije sa SNS–om na lokalu.

To je stvar koja zahteva izuzetno visok stepen discipline u okviru stranke, a DSS već duži vremenski rok nema tu disciplinu. Ne želim nikoga da opravdam, ali pošto se bavim politikom i terenski sam čovek, verujte, jako je teško objasniti nekome da ne može da uđe u koaliciju sa svojim školskim drugom sa kojim bi hteo da uradi nešto u svojoj ulici, komšiluku, u svojoj opštini. To je pitanje za neko buduće vreme u kojem ćemo morati da se ozbiljno pozabavimo tim pitanjem i vidimo da li su stranke odgovorne sebi ili građanima. Ali, to pitanje će imati mnogo preduslova, pre svega, poštovanje zakona, medije koji ne mogu biti tretirani kao što su danas, ne mogu se otimati odbornici, ne mogu se mlatiti kandidati. U ovom trenutku mi sa vlašću ne delimo isti sistem vrednosti, odnosno siledžijski način ponašanja na lokalu je takav da mi ne želimo da učestvujemo u tome.

Postoji li bilo gde na lokalu koalicija DS–a sa SNS–om?

Ne. Kada bi se to dogodilo u ovom trenutku, postoji odluka da se ti odbori raspuste.

Imajući u vidu mehanizme vlasti u „razbijanju“ protivnika, kolika će sutra biti odgovornost opozicije, ako se ostvari: što više kandidata za predsednika države, manje šansi za uspeh na izborima?

Već sam pomenuo da moraju da se urade ozbiljna istraživanja, šta ćemo da ponudimo, kakvog kandidata, koje teme nudimo, da li po tim temama kandidat može da odgovori.

Rade li se ta istraživanja?

Još uvek, koliko znam, ne. To je ono oko čega treba da se dogovorimo, to nije čak ni jeftino. Na svetu se niko ne zatrči i ne ubaci svog kandidata tek tako. Ako želimo da budemo ozbiljni, onda moramo da napravimo mapu puta kako doći do predsednika Republike na način kojim ćemo udovoljiti i građanima i interesima svih stranaka koje ga podržavaju. Pritom, ono što je za nas najvažnije jesu evropske vrednosti, sa velikim znakom uzvika pored. To znači, prava čoveka, sloboda medija, pravna država. Sila prava, a ne pravo sile, što danas imamo, i to očigledno.

Juče je izabrano novo rukovodstvo stranke, a ono što je izazvalo najveću pažnju jeste smena osnivača stranke Dragoljuba Mićunovića sa čela Političkog saveta i na njegovo mesto postavljanje Zorana Lutovca. Zašto vam nije odgovarao Mićunović?

Kao prvo, do smene nije došlo. Kao drugo, mislim da je zaista iskorak što smo se Lutovac i ja, kao ljudi koji su imali i nekoliko najžešćih debata, dogovorili da DS mora da ojača i da mi na ličnom primeru moramo da budemo promena koju želimo da vidimo u društvu. Lutovac je dobio podršku, ima iskustvo, bio je ambasador, znam da može da radi taj posao, da pruži maksimum na opštu korist. Hoću da znate da to što je Lutovac dobio na izborima 20 odsto, na Skupštini je moglo da bude nula, mogao je da bude zaboravljen. To i jeste bila praksa ove stranke – ko izgubi, taj je zaboravljen. U startu sam obećao da princip „sablje“ neću da sprovodim, i tako sam i uradio.

A profesor Mićunović?

Profesor Mićunović je izrazio želju da ne bude predsednik Političkog saveta.

On sam izrazio želju?

Da, i ne samo meni.

Posle unutarstranačkih izbora na kojima ste vi pobedili?

Da, u međuvremenu. Ja se u ovoj situaciji, da kažem iskreno, ne snalazim baš najbolje. Jer sam čovek za koga će vam svako reći da kada se nešto dogovorimo, to tako i bude. Dogovorio sam se u ovoj kampanji sa nekoliko ljudi, koji su posle rekli da se baš tako nisu dogovorili. Ali, sad više nemam vremena da se bavim time. Znači, DS ide dalje, Lutovac će voditi Politički savet na najbolji mogući način, promenili smo statut pošto smo uveli počasnog predsednika koji je član i Političkog saveta i Predsedništva sa pravom glasa i koji ima mogućnost da kreira politiku. Ako neko smatra da je to protokolarna funkcija, nemam ništa protiv. Jedan od preduslova da Zoran Lutovac postane predsednik Političkog saveta bio je da ne smenjujemo prof. Mićunovića. I sam Lutovac je rekao da ne bi prihvatio da smenjujemo Mićunovića, niti bih ja predložio smenu sa pozicije na kojoj je bio godinama unazad. Znači, profesor Mićunović nije smenjen. Nikoga, da znate, nikoga nisam smenio.

Ne dotiče vas to što je Mićunović nesumnjivo uvređen?

Godine 1996. zakoračio sam u ovu stranku, i imao sreću da upoznam Zorana Đinđića i da radim s njim. Na skupštini sam rekao da je ovo stranka Zorana Đinđića i ja ću se potruditi da energiju, politiku, viziju stranke vodim na način na koji je to radio Đinđić. Ako budem i bleda senka njega, biću jako uspešan. Nikoga time ne želim da uvredim niti iko tako treba da se oseća. Dragoljub Mićunović je istorijska ličnost ne samo iz ugla DS-

-a, već iz ugla građanske i demokratske Srbije. Poštujem ga i uvažavam njegove opservacije na razne teme, čak i kad se ne slažemo. To je demokratija.