Rezervni oficir iz Svetske banke

„Pored dobrih rezultata i pozitivnog iskustva, u ovoj godini je sigurno moglo mnogo više da se uradi da veliki deo energije nije usmeren na političko nadmudrivanje i borbu za vlast po svaku cenu. Više nego u drugim zemljama kod nas se u ovoj borbi krše osnovna pravila igre, ruši se ugled zemlje i značajno se povećavaju politički rizici. Politički faul, uvreda i kleveta ne bi smeli da postanu dominantan oblik javne političke komunikacije ako nam je cilj da budemo ozbiljna država i deo modernog i uspešnog sveta. Elementarni patriotizam se pokazuje upravo priznavanjem rezultata demokratskog procesa, poštovanjem političkih protivnika i sopstvene zemlje“, reči su dr Dušana Vujovića, ministra finansija, a od pre koji dan i vršioca dužnosti ministra odbrane u Vladi Republike Srbije. I mada gornjoj izjavi teško da može da se nađe zamerka, moglo bi se raspravljati da li bi „današnji“ Dušan Vujović izgovorio nešto slično. Naime, ova ocena o dominantnoj komunikaciji na srpskoj političkoj sceni, iako deluje kao da je izgovorena juče, zapravo je stara više od jedne decenije – Vujović ju je dao za novosadski „Dnevnik“ poslednjeg dana 2004. godine.

PRVO RAZOČARANJE: Iako je ova izjava i dalje aktuelna, ono što se u međuvremenu promenilo jeste da se Dušan Vujović u poslednjih godinu i po dana nalazi na funkciji sa koje, načelno, u znatnoj meri može da promeni ovakvo stanje koje i dalje opstaje. Međutim, ko je Dušan Vujović? Pre nego što je zaseo u jednu, pa drugu, a evo sad i treću ministarsku fotelju, često su mediji njegove izjave i intervjue propraćali superlativima poput „jedan od naših najcenjenijih ekonomista“. I nema sumnje da u tome nisu grešili. Ovaj Požarevljanin, suprug i otac dvoje dece, rođen 1951. godine, diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Završio je postdoktorske studije 1990. godine na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju. Još 1979. zaposlio se u Svetskoj banci i s vremenom postao njen vodeći ekonomista (chief economist) za Evropu i Centralnu Aziju. Jedno vreme bio je predstavnik pokojne Savezne Republike Jugoslavije u Svetskoj banci, i upravo sa te pozicije, pre nego što će u leto 2003. preći na mesto predstavnika Svetske banke za Ukrajinu, dao je intervju tadašnjem „Ekonomistu“, gde nije krio koliko je razočaran potpunim gubitkom reformskog kompasa tadašnje zajedničke države.

„U vreme kad su započete, reforme su uživale punu političku podršku svih aktera Demokratske opozicije Srbije. Postojala je složnost celog reformskog tima i zrela koordinacija kojom je rukovodio tadašnji potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus. Imali smo pun rezervoar reformskih ideja i široku podršku javnosti. Posle dve godine, politička podrška je potpuno rastočena, koordinator je otišao, članovi reformskog tima utonuli su u međusobna optuživanja i svađe, rezervoar ideja se ispraznio, a javnost hvata zamor od reformi. To je ono što me stalno zbunjuje u našoj zemlji. Nesporazumi ili razlike u mišljenju koji se u drugim zemljama rešavaju dijalogom, odbacivanjem loših rešenja i obnavljanjem energije, kod nas često završavaju destruktivnim sukobima koji se velikim delom vode u medijima, pred očima domaće i svetske javnosti“, rekao je tada Vujović, proročki dodajući: „Mene će da brine ako posle kompletiranja započetih reformi i nekoliko uzastopnih godina sa stranim investicijama od milijardu dolara i više, ekonomski rast izostane usled nepovoljnih uslova, loše politike ili nekih drugih razloga. Politika može da se tretira kao potpuno nezavisna od ekonomije u jednom vrlo kratkom periodu, ali na duži rok ne može. Ovaj politički slalom koji se sada dešava, ta čista politička aritmetika koja kaže bolje mi je da se rešim potencijalnog protivnika sada nego posle izbora, to je logika koja kaže, ja od političkih konkurenata nemam šta da dobijem.“

Miroljub Labus samo je jedna veza Vujovića sa nekadašnjom nevladinom organizacijom po imenu Grupa 17 (kasnije G17 plus), čiji je član postao još 1997. Druga veza je Mlađan Dinkić. Dok je Vujović predavao na Katedri za privredni razvoj Ekonomskog fakulteta u Beogradu, jedan od njegovih studenata bio je i budući guverner, ministar finansija i privrede. „Njegova predavanja bila su bitno drugačija od predavanja drugih profesora, pre svega po tome što je on u njih uvek uvodio mnogo praktičnih primera – i u celini je na mene tokom studija ostavio najdublji utisak“, ispričao je Dinkić za „Vreme“ nakon proglašenja za Ličnost godine ovog nedeljnika za 2002. Negde godinu dana kasnije, početkom 2004, Dinkić kao potpredsednik G17 plus počinje da navodi Vujovića kao jednog od kandidata za ministra trgovine u manjinskoj vladi DSS – G17 plus – SPO – Nova Srbija, uz podršku SPS-a. Nakon višemesečnog licitiranja imenima i partijske trgovine ministarstvima, uprkos Dinkićevoj eksplicitnoj želji („Dušan Vujović je naš najbolji makroekonomista i on je izrazio želju da se vrati u Srbiju i uđe u Vladu Srbije kao naš kandidat za ministra trgovine. Preostalo je samo da se srede detalji oko njegovog angažmana, budući da on ima ugovor sa Svetskom bankom“), Ministarstvo trgovine je ipak pripalo Srpskom pokretu obnove, a za ministra je postavljen Bojan Dimitrijević.

Ovo je bio tek prvi od nekolicine puta da se ime Dušana Vujovića dovodilo u vezu sa postavljanjem na funkciju u neku od državnih institucija, a da se to nije realizovalo – bio je i u najužem krugu kandidata da zameni guvernera Radovana Jelašića, nakon što je ovaj dao ostavku 2010. (za guvernera izabran Dejan Šoškić), a potom i da postane član novoosnovanog Fiskalnog saveta. U međuvremenu, vlade u Srbiji su se menjale, a situacija u svetu pogoršavala – došla je svetska ekonomska kriza, a Vujović je upozoravao: „Pitanje koordinacije ekonomske politike na nacionalnom i globalnom nivou postavlja se u oštrom vidu. U odsustvu koordinacije (saradnje) učesnici sistematski biraju lošije rešenje. To bi parlamentarne stranke trebalo da znaju i destruktivni politički rat zamene koordinacijom između zakonodavne, izvršne i monetarne vlasti“ („Politika“, decembar 2008). Imao je i predlog za rešavanje problema viška zaposlenih u javnom sektoru – problem koji će ga mučiti 6-7 godina kasnije u ulozi ministra, a bilo bi zanimljivo upitati ga da li i dalje misli da je otpuštanje ljudi iz javnog sektora kontraproduktivno: „To što u Srbiji svaki treći zaposleni radi u javnom sektoru nije normalno i nije fiskalno održivo. Međutim, smanjivanje troškova otpuštanjem viška ljudi, kada to nije rezultat uvođenja novih tehnologija, krajnje je kontraproduktivno i otpori su veliki. Pre svega, zato što se otkazima za pominjanih 14.000 ljudi (samo tri procenta ukupno zaposlenih u državnom sektoru) gotovo ništa ne dobija. Trošak se sa plata samo seli na otpremnine, naknade za nezaposlene i penzije. Da bi ušteda pokrila trošak jednokratne otpremnine, trebalo bi da prođe pet-šest godina“ („Politika“, septembar 2009).

DRUGO RAZOČARANJE: Prolazile su godine vlasti Demokratske stranke i Borisa Tadića, a nezadovoljstvo građana je raslo. Vujović učestvuje u raspravama o stanju u zemlji: „Da sam na mestu premijera, prvo bih uradio ono što je u mojim rukama. Mora da se popravi slika države na svim nivoima, od rada činovnika do poreskog sistema. Premijer bi na tome trebalo da testira svoj autoritet jer ako to ne može, onda ništa ne može. Postoji dobra volja Vlade koja se, čini mi se, nasukala na dva grebena specijalnih interesa. Jedan greben je partijska država, a drugi razuđena birokratija ‘armirana’ interesima novih bogataša“, govorio je Vujović u proleće 2010.

No, situacija je klizila iz loše u sve goru, te Vujović krajem 2010. ne krije novo razočaranje. „Ja sam dugo vremena mislio da postoji čitav niz ekonomskih teškoća, da je to glavni problem, a sada sam došao do uverenja da je kod nas glavni problem generalizovani kvalitet upravljanja ili, narodski rečeno, korupcija. To blokira sve odluke u ovoj zemlji. Korupcija je ovde način na koji političari rešavaju pitanje sopstvenih prihoda, jer ne može da se živi od 1.000 evra, kada vam samo odela za službene potrebe koštaju mesečno otprilike toliko. Deset godina sam se nadao, a sada vidim da je generalizovana korupcija postala blokada svega. Korupcije su razne: neko prima pare, neko se slaže da prima pare a da ne radi, neko se slaže da zatvori oči i ne kaže ljudima šta je glavni problem. Strašno je loše ako neko kaže da će izgraditi 200 kilometara autoputa, a napravi dvadeset (i ovde bi bilo zanimljivo čuti mišljenje ministra u vezi sa beskonačnim spiskom obećanja vlade čiji je član, prim R.M.). Demokratija znači poverenje naroda ne samo u momentu izbora nego i trajno. Neophodno je razumeti da se ne može farbati poverenje naroda“, rekao je krajem 2010. Vujović za „Blic“. U 2011. je još eksplicitniji: „Javni sektor je postao partijsko vlasništvo, tzv. otuđeni centri moći, gde imate spoj lokalnih i nacionalnih partokratija sa birokratijom, koja ima ogromne društvene i državne resurse u rukama i koristi se privilegovanom monopolskom pozicijom da svima diktira uslove. Država treba maljem i čekićem sve to da razbije“ („Novosti“, mart 2011).

Kritikovao je i politiku subvencionisanja radnih mesta („Nisam siguran da je davanje fiksne sume po radnom mestu dobar način koji će privući najbolje investitore. Mnogo bolji način je da se anketama o poslovnom okruženju sazna šta investitori očekuju a ne dobijaju u Srbiji i da se ujedini reformska energija da se ta i takva poboljšanja i ostvare“), a tu su bile i zamerke ministarstvu finansija: „Ako pogledate aktuelni budžet, od 1.200 strana koje ne možete ni da pročitate, ja bih našao one ključne delove koji su ostali kao diskreciono pravo države i preispitao ih. Tražio bih od svih ministara ne samo da kažu gde su pare nego i na šta su potrošene.“ Ovu potonju izjavu kao da su prepisali današnji opozicionari i upotrebili je prilikom donošenja budžeta za 2016.

ULAZAK U VLADU: Dušan Vujović je bio izabran za ministra privrede u Vučićevoj vladi u aprilu 2014, da bi ubrzo, nakon ostavke Lazara Krstića, postao ministar finansija, a na mesto ministra privrede bio je postavljen dotadašnji predsednik Privredne komore Srbije Željko Sertić. Šta bi moglo da se kaže o Dušanu Vujoviću kao ministru? Gledajući prenose Skupštine na kojima je Vujović učestvovao, vidljivo je da nema nikakvu želju da učestvuje u političkim prepirkama. Veoma rado polemiše o stručnoj materiji zakona koje brani pred Skupštinom, poput Zakona o budžetu ili Zakona o akcizama – ponekad je u stanju da održi pravo malo predavanje u Skupštini – ali ignoriše političku argumentaciju opozicionih poslanika. Zapravo, kao jedan od najčešćih razloga za odbijanje amandmana opozicije Vujović navodi da je reč o političkom, a ne o stručnom argumentu.

U novinarskim krugovima stiče se utisak da ili sam ministar Vujović ne mari baš za novinare ili da ga tako savetuju osobe zadužene za odnose sa javnošću. Prilikom usaglašavanja stend-baj aranžmana sa MMF-om krajem 2014, ministar je održao pravu lekciju jednom od novinara, na temu efikasnosti javnog sektora. U februaru 2015. su ministar Vujović i direktor Uprave za javni dug Branko Drčelić održali konferenciju za novinare, čija je tema doslovce glasila „Pravilno informisanje javnosti o kretanjima javnog duga i zaduživanju“. Ujedno, zahtev ministra da novinari unapred šalju pitanja za konferenciju idealno se uklapa u postojeći odnos predsednika Vlade prema novinarima.

No, ne prati ministar Vujović samo ustanovljenu praksu vlade i njenog predsednika prema novinarima. Uprkos zalaganju za potpunu transparentnost javnih troškova u predvečerje izbora 2012. („Javna preduzeća moraju da se stave na tapet, unajmi profesionalni menadžment. Svi javni rashodi moraju biti javni i kontrolisani da se tačno vidi gde se troši i šta. Ako to ne budemo uradili, onda ćemo morati da idemo na mnogo grublje mere smanjenja potrošnje, a to je otpuštanje ljudi, neplaćanje penzija i tako dalje“), Dušan Vujović nije dizao glas protiv tajnih ugovora koje je Vlada Srbije potpisivala. Tokom čitave 2015. godine ministar se hvalio višestruko nižim deficitom od predviđenog, iako je morao da zna da na naplatu dolaze i dug Srbijagasa, a i isplata vojnim penzionerima, što je (ponovo) decembarski deficit lansiralo u orbitu i znatno podiglo deficit ostvaren tokom cele godine. Tu je bila i tvrdnja da sporazum sa MMF-om ne predviđa otpuštanje radnika, pa se posle ispostavilo da baš i nije tako, a rešavanje problema 17 preduzeća u restrukturiranju je odloženo na godinu dana, do kraja maja 2016, uprkos uveravanjima da će sve biti završeno do 31. maja 2015.

Ponekad Vujović preuzme i manir predsednika vlade da se građanima obrati kao nezrelim osobama, nesposobnim za samostalno funkcionisanje – tako, kada se saznalo da dogovor sa MMF-om predviđa i poskupljenje struje, ministar je izjavio da vlada nije htela ranije da tu vest saopšti građanima „da ih ne bi uznemirili“. Potom, braneći odluku o povećanju struje u Skupštini, ministar Vujović je ustvrdio da je dovoljno da se građani odreknu jedne i po paklice cigareta mesečno, pa da time pokriju poskupljenje električne energije, a ostao je zabeležen i navodni incident u Pošti na Dedinju iz septembra 2015. Prema pisanju štampe, dve radnice Pošte nisu prepoznale ministra i tražile su mu ličnu kartu prilikom plaćanja računa, a on se, nezadovoljan uslugom i dugim čekanjem, navodno požalio Milanu Krkobabiću, direktoru Pošta Srbije, koji je, opet navodno, ove dve radnice po kazni premestio u Mladenovac. I ministar Vujović i Milan Krkobabić su demantovali ovu priču. Poslednji navodni gaf ministrov dogodio se prilikom burnog zasedanja Socijalnoekonomskog saveta o nacrtu zakona o sistemu plata u javnom sektoru. Na opasku sindikalca Branislava Čanka da sindikat zanima koliko će lekara zbog ovog zakona napustiti zemlju, ministar Vujović je, navodno, odgovorio da, ako se lekarima to ne sviđa, „potraže drugu državu“. I ovo je ministar demantovao. Ipak, prema ocenama Evropske komisije, Srbija je najveći napredak u 2015. zabeležila upravo u ekonomskim reformama, gde je ministar Vujović, bez sumnje, igrao centralnu ulogu.

Nakon epske i još uvek nezavršene predstave o smenjivanju Bratislava Gašića, Aleksandar Vučić je za vršioca dužnosti ministra odbrane predložio upravo Dušana Vujovića, što je on prihvatio. „Ja sam rezervni oficir. Prema tome, sa zadovoljstvom sam prihvatio tu obavezu“, rekao je Vujović poslednjeg dana januara 2016.