Vlada Srbije je protekle sedmice usvojila predlog državnog budžeta za 2013. godinu, koji je na rashodnoj strani nominalno veći od ovogodišnjeg, nedavno rebalansiranog, za samo 1 odsto. U tom predlogu za iduću godinu se projektuju ukupni republički budžetski prihodi od 956 milijardi dinara, a ukupni rashodi od 1.078 milijardi dinara, što znači da se ide na budžetski deficit od samo 122 milijarde dinara, a to je 82 milijarde dinara manji deficit od ovogodišnjeg. U očekivanom bruto domaćem proizvodu iduće godine, koji bi trebalo da poraste za 2 odsto, taj „uski deficit“ zauzeo bi negde oko 3,3 odsto BDP-a – naspram 7 odsto ove godine.
Dakle, kako se ide na drastično „rezanje“ budžetskog deficita, a na rashodnoj strani se predviđa nominalna državna potrošnja praktično ista kao ove godine – realno će država iduće godine trošiti između 10 i 20 odsto manje nego ove godine, što zavisi od daljeg kretanja ovogodišnje inflacione stope od oko 12 odsto. Kako se za iduću godinu cilja inflacija od oko 5,5 odsto, a plate i penzije imaju limit rasta od oko 2,5 odsto (u dva koraka), jasno je da je prihvaćen i zahtev MMF-a da se blokira hronična indeksacija primanja stanovništva iz državne kase, što je bio jedan od razloga pumpanja javnog duga.
Istovremeno sa usvajanjem predloga državnog budžeta Srbije, ovoga puta jasno je najavljen i „konsolidovani bilans“ javne potrošnje, dakle odnos između ukupnih javnih prihoda i rashoda na svim nivoima, po kome se projektuje da će 2013. godine ukupni prihodi iznositi 1.685 milijardi dinara, a ukupni rashodi 1.817 milijardi dinara. Uzgred budi rečeno, konsolidovani bilans javne potrošnje pokazuje da u Srbiji Vlada direktno raspolaže sa oko 57 odsto javnih prihoda, a posle Dinkićeve „koncentracije“ ovlašćenja u pogledu određivanja javnih nameta na svim nivoima, ona ima znatan uticaj i na odluke nižih samoupravnih zajednica.
ŽIRANTSKI KIŠOBRAN: Kada se ove proporcije pogledaju u celini, odmah treba istaći da je reč o veoma štedljivom budžetu za 2013. godinu, upravo onakvom kakav je od Srbije zahtevao Međunarodni monetarni fond. Uostalom, ministar finansija Mlađan Dinkić već je najavio da će misija Fonda krajem novembra doći u Beograd na konkretne razgovore o budućem aranžmanu, što indirektno znači da je novoj Vladi i „novoj koaliciji“ veoma stalo da se „akredituje“ i kod ove svetski dominantne institucije, možda više zbog njenog potencijalnog „žirantskog kišobrana“ nego iz potrebe da se iz MMF-ovih depozita izvuku neka značajnija sredstva (mada ni ta mogućnost nije za potcenjivanje, jer je uvek reč o povoljnim pozajmicama).
Tako su u vetar otišle sve priče o tome da će se upravo Srbija herojski suprotstaviti starom „prorecesionom“ modelu stroge finansijske konsolidacije, koju decenijama nameće Vašingtonska centrala svetskih finansija, onim posrnulim zemljama koje na državne potrebe stalno troše više nego što mogu da prikupe od privrede i stanovništva – obrazlažući to borbom protiv stalnog jenjavanja privredne konjunkture u veoma nerazvijenoj ekonomiji, koju, s tim u vezi, posebno opterećuje dramatičan pad i inače niske zaposlenosti. Uprošćeno, tamo gde je država direktno i indirektno najveći aranžer potrošnje – svaka štednja ruši i celu privrednu ponudu, pa to dodatno zatvara i postojeća radna mesta.
Zašto je Dinkić (nedavno) naprasno zaboravio štivo iz letošnjeg Dačićevog premijerskog promotivnog ekspozea, a da pritom njegov koncept budžeta za 2013. godinu nije, spolja gledano, naišao ni na kakav ozbiljniji otpor u Vladi, to je pitanje na koje se uopšteno može ponuditi hipotetički racionalan odgovor – u vladajućoj koaliciji je svima jasno da je ekonomska i finansijska situacija u Srbiji teška i da se zbog toga Vlada na tom polju ne može inatiti sa trenutnim svetskim pravilima igre, tim više ako pokušava da se inati na nekim drugim krupnim pitanjima.
Možda taj Dinkićev „koncepcijski zaokret“ prema onome što je u početku odbacivao iz predloga Fiskalnog saveta (stroga štednja i povećanje državnih prihoda) i nije u vezi sa nekim „geopolitičkim razlozima“, već, možda, sa uverenjem da je pravi trenutak da se država „zategne“ do krajnjih granica, kako bi svima u zemlji postalo jasno da se dalje po starom ne može i kako bi se prečicom došlo do onog autoriteta vlasti koji se zasniva na strahu od ekonomske budućnosti – što se ponekad završi ubrzanjem reformi, ali, nažalost, češće – sa daljom erozijom društvene stabilnosti. Videćemo šta će u Srbiji prevagnuti, ukoliko, naravno, ovaj državni budžet nije samo za oči Misije MMF-a, a „mi ćemo već videti kako ćemo i kome ćemo koliko“.
Ako bismo, u tom smislu, kresanje državnih subvencija za „preduzeća u restrukturiranju“ (7 milijardi dinara manje – to jest smanjenje za oko 10 odsto) ili odvajanje pet puta manjeg prostora za izdavanje državnih garancija za kredite javnih preduzeća (JAT, Galenika, Srbijagas) mogli nazvati „reformski“ opredeljenim merama, onda bi se, na prvi pogled, moglo reći da su te mere dobro odmerene, jer „napadaju“ ona preduzeća koja bi napokon morala ili u stečaj ili u ruke nekog strateškog partnera, ili su pak u poziciji da svoju poziciju ojačaju energičnijom naplatom potraživanja i slobodnijom politikom cena (Srbijagas). Pritom, Dinkić nije odbacio ni prodaju državnog Telekoma, radi smanjenja nivoa javnog duga, što bi bio značajan korak u pravcu slabljenja monopolskog položaja državnog kapitala u državi. No, suprotno tome, Vlada ne odustaje od velikog vlasničkog udela u Komercijalnoj banci, pa planira njenu dokapitalizaciju za 100 miliona evra – što je ove godine bio jedan od razloga suspenzije sporazuma Srbije sa MMF-om.
OKVIR PREMA REALNOJ MERI: U celini gledano, štednja se predviđa na mnogim stranicama Predloga budžeta za 2013. godinu, ali je u njemu teško naći dokaz da će se nešto prištedeti i kod troškova „Kosovske politike“, to jest, na primer, na izdacima za paralelne institucije. No, kako je to eksplicitno rekao ministar Dinkić, to je „državno pitanje“ o kome se, navodno, ne odlučuje preko zakona o budžetu.
Premijer Dačić i sam ministar finansija Dinkić, bez obzira na „štedljivu koncepciju“, već naglašavaju da su u projekciji budžeta za iduću godinu izvršene izvesne rokade na liniji onoga što su oni pre i posle izbora isticali kao političke prioritete u pogledu potrošnje. Tako Dačić ističe da je ovaj budžet „socijalno opredeljen“, jer predviđa 7 milijardi dinara više za razne oblike socijalne zaštite, a Dinkić naglašava da je toliko povećao sredstva agrarnog budžeta da će se izdvajanja za tu oblast udvostručiti sa oko 2,5 na oko 5 odsto očekivanog BDP-a. Ova računica, naravno, više krije nego što objašnjava.
Već se javila nekadašnja ministarka poljoprivrede i nekadašnja Dinkićeva stranačka saradnica Ivana Dulić Marković, koja je ustvrdila da agrarni budžet ne iznosi 4 odsto (kako kaže Dinkić), nego realno 3 odsto državnog budžeta, jer će 10 milijardi otići Ministarstvu poljoprivrede – dakle, za proizvođače je relativno manji od lanjskog za 1 procentni poen. Ona kaže da će najveći gubitnici biti ratari, povrtari i voćari koji će po hektaru obradive površine dobiti tek 6 do 7 hiljada dinara (upola manje od onoga što se delilo dosad). Slične, ali i koncepcijske kritičke primedbe prema agrarnom budžetu i poljoprivrednoj politici Vlade Srbije izneo je i Goran Ješić, ministar poljoprivrede u Vladi Vojvodine („Dnevnik“, 27. oktobar).
Među našim ekonomistima i finansijskim stručnjacima Vladin predlog budžeta za 2013. godinu naišao je kako na izvesne pohvale tako i na rezerve. Većina, poput Miladina Kovačevića (Ekonomski institut iz Beograda), smatra da je predloženi budžet „dovoljno radikalan i dovoljno realan sa aspekta makroekonomskih parametara“ – što bi se na uprošćeni rečnik moglo prevesti – da je on teorijski onakav kakav nalažu realne okolnosti. No, javljaju se i rezerve u pogledu realnosti procene da se u Srbiji iduće godine može sakupiti blizu 1000 milijardi budžetskih prihoda, jer sumnju izaziva vodeći parametar – da će Srbija iduće godine zaustaviti pad u recesionu spiralu i da će u odnosu na ovu godinu (kada se očekuje značajan pad BDP-a) povećati BDP za 2 odsto.
Doista, glavni problem Predloga Budžeta Srbije za 2013. godinu biće ovoga puta prihodna strana, jer ne samo da nije izvesno koliki će biti privredni rast (ili novi privredni pad) iduće godine, već je još manje jasno hoće li već uvedena poreska opterećenja (podizanje stope PDV-a, na primer), a i neki eventualno novi porezi (na transakcije sa ofšor zonama, na primer), u zbirnom dejstvu sa bučnim antikorupcijskim akcijama i inspekcijskom ofanzivom na sve strane – doista dati izdašne prihode, ako se biznis počne ustručavati da krene u bilo kakvu akciju, dok novu vlast ne prođe nervoza, a više pritisne odgovornost za razvoj.
Inače, svi ističu da je Mlađan Dinkić kao ministar finansija pokazao da se, uprkos kratkom vremenu koje je imao na raspolaganju, može održati zakonski rok za promociju budžeta za narednu godinu, a ne da se, kao u vreme Cvetkovićeve vlade, budžet poslanicima uručuje neposredno uoči novogodišnjih praznika. Dinkić, na neki način, sam objašnjava svoju „urednost“ time što kaže da je blagovremena izrada budžeta bila preduslov ne samo pregovora sa MMF-om nego i sa Ruskom Federacijom i kineskom Exim bankom o nekim novim kreditnim aranžmanima koji će direktno ili indirektno podržati državnu potrošnju iduće godine, naročito njen investicioni deo.
