Samo su B92 i RTS, 29. septembra ove godine, objavili kratke, bezlične informacije o javnom predstavljanju Izveštaja o pritiscima i kontroli medija u Srbiji. Sutradan, od pisanih medija, „Kurir“ i „Danas“.
Bila je zgodna prilika i u „Utisku nedelje“, nekoliko dana kasnije. I tema i sastav gostiju nagoveštavali su tako nešto, ali avaj, ni reči (osim u uključenjima gladalaca) o milionima koji su se slivali iz pojedinih ministarstava u određene medije, o misterijama oko vlasništva, kontroli marketinškog tržišta…
A onda, potpuni muk.
Zaglušujući govor tišine retko je prekidan uglavnom solo istupima Verice Barać ili pojedinačnim pokušajima, kao u „Danasu“, da se ovoj temi posveti dužna pažnja.
A sad, odjednom, „Vreme“ se vraća ovoj temi i to u punom kapacitetu!?
No, ajmo iz početka, što bi rekao biznismen Milan Beko.
Izveštaj, sa svim svojim manama, do bola je ogolio srpsku medijsku scenu. Malobrojni su se (malo) zastideli, neki su diskretno pocrveneli, a većina je Izveštaj shvatila kao još jedan neugodan, ali neuspeo Baraćkin pokušaj da uzdrma vladajući establišment. Ipak, niko nije mogao da ospori činjenicu da je Verica Barać pokazala i dokazala tezu o sistemskom gušenju slobode medija u Srbiji, te da je vlast stvorila neku vrstu perpetuum mobila: mediji su slobodni, ali u stvari nisu slobodni.
Kako je vlast u tome uspela?
Sa tržišta je, naime, sklonjen gotovo sav novac, ostavljena je mrvica tek radi ispunjavanja forme, a ostatak je vešto zakamufliran u ministarstva, agencije, lokalne, regionalne i lokalne organe vlasti, i dve-tri marketinške kuće koje su, ne kako se eufemistički često kaže, bliske vlasti, već su po svojoj materijalnoj, medijskoj i političkoj moći sama vlast. Tu se otvaraju najmanje dva pitanja.
Ko je omogućio da u omalenom srpskom etru, prema podacima iz avgusta 2011, sa urednom dozvolom, program emituju 321 radio-stanica i 134 televizije. Štampanih medija je, po podacima iz 2010, bilo 517!
Kako je moguće da se u Srbiji od marketinškog kolača, procenjenog na 165 miliona dolara, država i paradržavne agencije kontrolišu skoro dve trećine para koje se okreću u oglašavanju?
Dakle, mala bara mnogo krokodila. Idealna pozicija za vlast. Nekome daš nešto, nekome ništa, a treće upućuješ na tržište na kome em nema novca em i ono malo što ima opet kontrolišemo MI.
E, sad, kad su mediji videli da je vrag odneo šalu, pošli su tragom novca. Imali su, doduše, mogućnost i da zakatanče redakcije, ali…
Odgovor se sam nudio.
Sve što se kasnije dešavalo prešlo je u urbanu legendu (videti Baraćkin izveštaj – prim. aut.).
Mediji su umesto kontrolora vlasti postali deo vladajućeg mehanizma, umesto boraca protiv korupcije pretvorili su se u kariku koruptivnog lanca, umesto četvrtog stuba demokratije postali su četvri stub vlasti, a da, iskreno, velikog izbora nisu imali. Ili katanac na vrata ili Tomica i Dulić, da ne kažem Mišković i Beko.
Ovo objašnjenje može zvučati krajnje pomirljivo i kompromiserski. Slažem se i unapred prihvatam eventualnu oštru kritiku, pre svega onih malobrojnih koji su odbili da učestvuju u ovoj ne baš visoko moralnoj igri, poput „Peščanika“ ili „E-novina“. Sudbina upravo ova dva medija, međutim, pokazala je da se vlast rukovodila drevnom kineskom mudrošću: nije važno da li je mačak beli ili crni, važno je da lovi miševe.
I uspelo se u tome. „Nezavisnih“ medija gotovo da nema a građani su izloženi neviđenom brainwashing teroru strogo kontrolisanog sistema informisanja.
I zato, za mene, nije poenta u (m)oralnoj obdukciji Tijanića, Žarkovića, Verana Matića ili Veselina Simonovića. Mnogo je važnije pitanje da li će ovaj sistem biti demontiran i da li se konačno shvatilo da mediji na ovaj način, posle Baraćkinog izveštaja, ali i usvojene Medijske strategije, neće moći da egzistiraju.
Hoću da verujem da su do sličnog zaključka, nakon dvomesečnog većanja, došli i vodeći ljudi prozvanih medija, te otud i ovo iznenadno otvaranje „medijske Pandorine kutije“.
Možda se, jelda, shvatilo da ovakvo državno finansiranje medija ubuduće neće biti moguće sve i da Agencija za borbu protiv korupcije nije objavila svoj izveštaj, pa se rešilo da se otvoreno progovori o svemu što već godinama potapa medijski sektor.
Ipak, onako naslepo, uz određenu dozu rezerve izazvanu, pre svega, Simonovićevim govorom na Press Media Summitu i porukom vladinom i nevladinom sektoru da se manu medija, verovatnijim mi se čini da se u međuvremenu pronašlo rešenje za prepakovanje ovog modela u elegantniju formu, pa ajde sad da Baraćki i ostalima resetujemo hardver i pokažemo da ništa, ama baš ništa nije tačno od onog što se tvrdi u Izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije.
Ako je ovo drugo u pitanju, onda smo, zaista džabe krečili. I to pred izbore.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
