Rekvijem za nepoznatu decu

Za mene nije dokaz empatije ako odnesem stare cipele, koje još nisam stigao da bacim, slučajno sačuvane igračke unuka ili makar osmeh dobrodošlice onoj većini izbeglica koja nije doživela brodolom.

Hteo bih mnogo bolje da razumem situaciju izbeglica koji danas hrle u Evropu, nadam se da to bar u neku ruku mogu bolje od mnogih drugih, jer mislim da sam u njihovim godinama ja bio u sličnoj situaciji, da su njihovi roditelji imali i imaju slične sudbonosne dileme, kakve su imali moji roditelji pre sedamdeset i pet godina. Morali su da donesu odluku šta će sa mnom, sluteći da biraju između nade za preživljavanje i smrti svog deteta. Moji roditelji su doneli odluku da ne ostanem sa njima, da me samog upute preko vode – u mom slučaju to je samo uzani vodotok Tise – kao što izbeglice danas svoju decu poveravaju nesigurnom čamcu koji ih sa turske obale prevozi u neki sigurniji život.

Ja ne razumem roditelje koji svoju decu izlažu smrtnoj opasnosti iako su izbegli druge smrtonosne pretnje. Ali ja ne razumem ni odluku svojih roditelja da se odvoje od nas, od sestre i mene, iako će se pokazati da nam je to zaista spaslo život. O tome sam mogao da saznam mnogo, mnogo više, nego što znam. Jedan deda je ubio sebe i svoju ženu, o tome sam bezbroj puta pisao, ali druga baba, mamina mama, ostala je živa posle Bergen Belzena, bila još dugo posle rata u dobrom fizičkom i psihičkom stanju. Ona je prisustvovala ili čak učestvovala u odlukama o svojim unucima, o tome da moji roditelji – njena ćerka i zet – neće da se razdvoje, ali da hoće nas da prebace preko vode. Svašta je znala o mnogim smrtima, ali kao da je to posle rata bila tabu tema. Nikad me nije pitala za moje logore. Nikad ja nju za njene, niti o tim odlukama o životu i smrti. Zašto? Ne shvatam.

Ako ne shvatam odluku svoga oca, kako da razumem oca iz Avganistana ili Sirije? On mora prvo da sakupi za njegove pojmove fantastičnu sumu novaca ne bi li pokušao da obezbedi bolju i sigurniju budućnost svojoj deci u nekakvom nepoznatom, dalekom raju, koji se, čuo je od nekoga, zove Germanija ili Švedska. Mora potom da se uputi na dugačko, ubitačno dugačko putovanje ne bi li stigao do nekakvog čamca u koji se penje sa decom. Ona se pripijaju uz njega, mlađe mu je u naručju, starije mu se hvata za nogu, i plovilo se otisne u modru smrt. Za mene taj otac snosi svoj deo odgovornosti, ubio je svoju decu.

Ostajem pri takvom izboru reči. Kao dete sam dovoljno često video smrt da bih dozvolio sebi da je nazovem pravim imenom, a čin koji dovodi do smrti ubistvom.

Voleo bih da imam snage da kao rekvijem napišem roman o nepoznatoj izbegličkoj deci koja su na putu do nade izgubila život. Možda ovde sad beležim prvu skicu. Da li mašta može da nadoknadi neznanje?

PREKO SEDAM GORA: A sada mirno, bez strasti. Reč je o milionima ljudi, ali uživeti se možemo samo u pojedinačne, lične sudbine. Kako je pala odluka da paštunska porodica sa istoka Avganistana krene na put preko čitave svoje nepregledno velike zemlje prema zapadu, pa kroz još veći Iran do Turske i kroz celu Tursku do egejskog žala? Pratim je na globusu ili mapama, kojima raspolažem, ali da bih to opisao, morao bih mnogo toga da znam o mirisu šuma, pustinja i kvalitetu drumova, o stenama i klancima. Male noge strahovito bole. Šta su jeli, pili? Kako su se umivali. Gde i kako su spavali? Šta otac govori svojoj deci, kakve im bajke priča, ako još ima dovoljno snage za to? Ili se obrecne na njih da ne gnjave više? Boji se da ga neko ne pokrade sred mrkle noći. Majka ćuti uvijena u burku.

Oni najsiromašniji, najbedniji, koje bi najviše trebalo da žalimo, na takav put neće krenuti. Više od 70 odsto od oko 30 miliona stanovnika Avganistana su nepismeni. Oni ne znaju geografiju, nemaju novaca, u celoj zemlji je samo oko 4,5 miliona pretplatnika na mobilni telefon. Nemaju snage da zamisle bolji život, od onog koji im je Alah očigledno namenio. Naš zamišljeni otac porodice mora da je imućniji, školovan je, mnogo toga zna ili bar naslućuje, ali ja bih voleo da ga pitam kako se rodila prva ideja da može da se ode u Nemačku „preko sedam planina i sedam mora“ jer će tamo on i njegova porodica biti srećni. Živeće dostojanstvenim životom. On svakako zna da preuzima rizik. Veliki rizik. Odavno ima smartfon, razgovara sa rodbinom, sa prijateljima, sa doskora nepoznatim vodičima, švercerima. Ne zna kome da veruje. Ja kao pisac želim da zamislim takvu malu porodicu, energičnog oca, podatnu ženu koja mu bezuslovno veruje i njihovu decu.

Mnogo toga se događa na dugačkom putovanju. Jedna devojčica je prvi put dobila menstruaciju. Da li je sa majkom, koja će joj objasniti o čemu se radi ili je sama, pa će pomisliti da je način života na putu uzrok krvi, da je bolesna? Dvoje mladih se zagledaju. Zaljube. Crne oči sevaju pod maramom. Ali negde se ipak peru, dečaci vide više nego što im stroga vera dozvoljava.

U Srbiji se jedna žena porodila carskim rezom, krenula je trudna. Nije htela da se odmori u našoj bolnici, već je pošla dalje sa jedva rođenom bebom, kojoj želi bolji život negde daleko, a možda je ubija svojim nestrpljenjem. Čula je da bi sve granice iznenada mogle da se zatvore baš njoj pred nosom.

OSVAJANJE ŽIVOTA: Od miliona porodica koje su krenule ne samo da spasu život nego da nađu sreću, nastao je pokret za koji ne nalazim ništa uporedivo u istoriji. Padaju mi na pamet velike seobe naroda od IV do VI veka. Pošto su krenuli iz Mongolije, Huni su stigli do juga Rusije 375. godine. I tada su mase krenule sa istoka prema zapadu. Za njima Sloveni, Mađari. Samo što oni na svom pohodu nisu računali na empatiju starosedelaca, naprotiv, osvajali su teritorije mačem i kopljem, a naročito lukom i strelama kojima su pogađali iz priličnih daljina, to je tada bilo novo i nadmoćno oružje. Nisu računali na topli doček i da žive neko vreme na tuđi račun. Bili su osvajači, otimali su šta su hteli i promenili tok istorije.

Hajde da se ne zavaravamo, prve godine novih izbeglica u Nemačkoj ne mogu se nazvati drugačije nego životom na tuđi račun osvojenim bez ikakvog oružja, izvojevanim golim mnoštvom. Nemačko ministarstvo rada procenjuje se da će se u toku prve godine boravka zaposliti samo deset odsto novopridošlih, kroz pet godina tek polovina.

Ruši se i poslednja nada u Evropu kao zajednicu ravnopravnih zemalja koje se odriču dela suvereniteta za zajedničko dobro. Zajedničko? Čije?

KAKO SU SAMO MOGLI: Čitam razne statističke podatke. U toku 2015. godine u evropske zemlje stiglo je 26.000 dece bez roditeljske pratnje, a Evropol javlja da se za oko 10.000 ne zna gde su. Nestala su. Pominje se pretpostavka da su mnoga pale u ruke kriminalaca. O njihovoj sudbini može samo da se nagađa.

Pretpostavljam da oni, koji su ih dočekali sa starim cipelama, igračkama i novim osmehom u svojoj zemlji ne žele glasno da pitaju: ko su ti roditelji koji su ih uputili na nesiguran put u neobezbeđenu sreću? Ja smem da pitam glasno, uporno i ne bez kritičkog akcenta: Kako su samo mogli!? Zašto? Smem, jer su moji roditelji mene i moju sestru tako „uputili“ preko jedne, doduše, pitome vode, preko Tise. Naša mama je mogla da krene zajedno sa nama, ali ostala je sa ocem i s njim pošla u smrt. Naši roditelji su tako odlučili. Ja sam tada imao dvanaest godina i tri i po meseca, moja sestra sedam godina i osam meseci. Baš kao mnoga od 26.000 dece iz statistike. Iza statistike kriju su strahovi žive dece prepuštene sebi.

Pošto sam ja prošao Aušvic i Buhenvald, moja sestra Bergen Belzen, a posle 75 godina još uvek smo živi i možemo da komentarišemo svoje živote, možemo i da konstatujemo da je odluka naših roditelja da nas „upute“ nekuda bez svog „staranja“ bila ispravna, iako rizična. Međutim, mislim takođe da smo mi bili u mnogo većoj životnoj opasnosti nego sva izbeglička deca o kojoj sad ovde govorimo. Rekosmo: ne može se to upoređivati, ali ja svoju i njihovu sudbinu upoređujem, jer su odluke naših i njihovih roditelja bile jednako strašne, a oni i mi jednako bespomoćni.

KO OSTAJE, KO NESTAJE: U međuvremenu je naša zamišljena porodica iz Avganistana stigla u Nemačku, ali nemačka vlada sada pregovara sa avganistanskom o mogućnosti da Avgani budu smesta vraćeni u svoju zemlju. Avganistan svakako nije bezbedna zemlja po evropskim merilima, pa se razmatra mogućnost da se uplašene izbeglice koje su se dokopale Evrope ne vrate u svoj zavičaj, nego nekuda u svoju zemlju gde je za njih bajagi bezbednije. Nemački ministar unutrašnjih poslova De Mezijer je hitno odleteo u Kabul da pregovara o tome. Pregovaraju Berlin i Kabul, niko ne pita one kojih se tiče. Avgani ne govore arapski. Glavni jezici su paštu i persijski, ukupno se govori 49 jezika. Oni ne mogu da kupe sirijske pasoše, kao što to čine brojni nesirijci čiji je maternji jezik arapski, a trenutno su Sirijci izbeglice prvog reda.

Nemački graničari govore o „pravim lažnim sirijskim pasošima“. U nekim sirijskim gradovima raznorazne pobunjeničke grupe su došle do velikog broja još neispunjenih, ali autentičnih putnih isprava, pa ih prodaju. Treba samo još da se zalepe fotografije i ispune imena. Trgovina pasošima je dobra, stara i uhodana rabota, sedamdesetih godina prošlog veka najskuplji pasoš na crnom tržištu bio je jugoslovenski, jer se s njim u najveći broj zemalja na svetu moglo ući bez vize. Mi smo tada bili zemlja u procvatu, današnja Sirija je propala i na izdisaju, ali danas se njen pasoš najviše traži i zbog toga je najskuplji. Islamski teroristi u Evropi su najčešće bili državljani evropskih država sa valjanim, „pravim“, francuskim pasošima. Nikakvi papiri, nikakvi pečati ne dokazuju kakav je čovek njihov nosilac, koje su njegove namere.

ZATVARANJE GRANICA: Video sam na nemačkoj televiziji kako pored granične policije stoji veoma mlada žena sa velikim naočarima i navodno prema akcentu prepoznaje ko je od pristiglih izbeglica iz koje arapske zemlje, pa prema tome, ko ima šanse da dobije azil, a ko nema. Sirijci i Iračani prolaze. Ona praktično odlučuje o sudbinama, policajce baš briga. Zamislimo situaciju da su pre dvadesetak godina samo Bosanci mogli da se slobodno nastane u Nemačkoj, da na granici stoji neki naš ekspert koji prepoznaje bosanski akcenat – kojim, zar ne, jednako govore Srbi, Hrvati i Bošnjaci – za razliku od onih koji istim jezikom govore sa crnogorskim, dalmatinskim, krajiškim, južnobanatskim, vranjanskim ili pirotskim akcentom.

Podsećaju me da je Nemačka velika zemlja, da će 80 miliona njenih državljana lako izdržati dolazak jednog, pa čak i dva ili više miliona pridošlica. Izračunava se da je dolazak „sveže krvi“ dobrodošao, jer je potrebna radna snaga, a pogotovu mladi muškarci, koji će uplaćivati u fondove zdravstvenog i penzionog osiguranja, plaćati poreze i prireze, jer su Nemci sve stariji i problemi se najavljuju već kroz nekoliko godina. Međutim, novopridošle izbeglice nemaju pravo da rade sve dok se njihove molbe za azil ne reše. Samo, njih je sve više, a osposobljenih nemačkih činovnika sve manje, jer beže od tih poslova čak uzimajući upute na bolovanje. U međuvremenu, izbeglice treba smestiti u zagrejane prostorije i hraniti, davati im džeparac, obezbediti časove nemačkog jezika. Problem je u tome što nezaposleni Nemci viču da bi oni takođe želeli da dobiju besplatne stanove, ishranu i džeparac.

Ako bi ta situacija prouzrokovala samo porast desničarskih partija, reklo bi se, u redu, pa parlamentarna demokratija to mora da izdrži. Međutim, protivnici izbeglica pretvaraju se u palikuće, već je na stotine prihvatilišta izgorelo, a poletele su i prve bombe na njih. To znači da su neophodne i policijske snage da se izbeglice zaštite, ali i da ih mire, jer se potuku i međusobno, pa sindikat nemačke policije kaže da te napore više ne može da izdrži.

foto: fonet / ap / marko drobnjaković

Ljudi, koji samo što ne pucaju od ljubavi prema bližnjima dok to ne pogađa njihov životni standard, pitaju mene šta bih ja uradio i konstatuju da sam konzervativac, jer tvrdim da oni koji uspevaju da beže, na primer, balkanskim putem, nisu pobegli od neposredne životne opasnosti, nego zbog lošeg stanja u prihvatnim logorima u Turskoj ili Jordanu, ne spasavaju goli život, nego hoće bolje da žive. Zar ja hoću da se granice zatvore kao što traže neonacisti u Nemačkoj, sram me bilo? Ja kažem da nije reč o tome šta bih ja hteo, nego da će se granice nužno zatvoriti i već se zatvaraju i to već sada pogađa sve nas, ne samo nas, na primer, iz Srbije, nego i nemačke firme koje transportuju svoju robu drumovima, ali sada im pretresaju kamione i na granicama sa šengenskim zemljama, jer se u njima možda krijumčare izbeglice. Gube vreme, a vreme je novac. Scene, koje smo sa jezom posmatrali na granici Srbije sa Hrvatskom, u zasad još ne tako drastičnom obliku sele se na nemačko-austrijsku, nemačko-francusku, dansko-holandsku, italijansko-špansku i sve druge evropske granice. Mase izbeglica su nas probudile iz sna o nekakvoj jedinstvenoj Evropi. „Vreme“ je u prošlom broju pisalo o tome.

Kako to da su Nemci većinom ipak tako „dobri“ prema izbeglicama? Oni se još plaše svoje nacističke prošlosti. Pre neki dan mi visoka činovnica nemačkog ministarstva kulture napisala da joj je uvek neugodno da razgovara sa mnom kao sa Jevrejinom, jer se stidi prošlosti svoje zemlje i naroda. Za mene je to rasizam sa obrnutim predznakom. Niti sam u njoj video Nemicu, niti u sebi Jevrejina.

DOKAZ ČOVEČNOSTI: Niko ne zna šta će sve doneti 2016. godina. Tek je prvi mesec potrošen, ali cunami miliona izbeglica, koji su krenuli sa juga i istoka prema zapadu i severu, menja sve što smo do sada smatrali mogućim bez obzira na to ko lično pokazuje empatiju za svako ljudsko biće ili mržnju prema svakom ko je drugačijeg porekla ili čak boje kože.

Zamišljam da će se kroz 75 godina pokazati da je poneki Sirijac, Iračanin ili Avgan, koji je kao dete stigao, na primer, u Nemačku, postao nosilac Nobelove nagrade za hemiju, poznati kompozitor ili pisac, koji bi za svoju autobiografiju mogao da pozajmi naslov moje knjige „Moj lepi život u paklu“. On će februara meseca 2091. godine sedeti pored velikog prozora svog modernog stana, posmatraće svoje unuke, koji se u bašti grudvaju i iznenada setiti onog srpskog policajca koji ga je naučio da se grudva. Posle toliko usputnih grubosti stigao je iz sirijskog Alepa u Srbiju gde je prvi put video sneg, a dvojica sredovečnih, uniformisanih ljudi mu je pokazivalo kako da napravi grudvu i ohrabrilo da ih gađa, da se igra u snegu. Raznežio se kad se setio da ima dobrih ljudi. Setio se tada i cipelica, koje je tada dobio, nekih igračaka, crvenog vatrogasnog automobilčića, kome se u prvom trenutku obradovao, ali ga posle bacio, jer ga je bilo teško nositi. Iz perspektive svoje udobne starosti u sigurnoj zemlji shvatio je da je grudvanje sa srpskim policajcima bio važniji dokaz ljubavi ili prosto čovečnosti, od svega ostalog što je doživeo. I znao je da svojim unucima koji odrastaju u miru i blagostanju nikako ne bi mogao da objasni svoje misli.

Jevrejska deca su držeći tatu ili mamu za ruke ušla u veliku prostoriju za koju su mislili da je kupatilo, začuđeno, ali poslušno su se skidala sa onim silnim ružnim tetama i čikama, prvi put videla tolika gola tela odraslih ljudi, onda im je nešto zagušljivo oduzelo dah. Tela su im posle odvukli do peći, pa su se kao dim vinula ka nebu. Deca, koja su sa puno poverenja sa svojim roditeljima radoznala ušla u čamce i krenula preko nemirnog mora, udavila su se, nisu se ugušila. Plin ili voda, u čemu je razlika ako ubija? Smrt je smrt. Njihova mala tela verovatno leže u površno ili nikako obeleženim grobnicama na prelepim grčkim ostrvima.

Za sve njih govorim: requiescant in pace – počivajte u miru. Vama više ne mogu da pomognu ni država Izrael, ni države neujedinjene u Evropi.