Rekonstrukcija nije smanjila političku nestabilnost

Nakon što je sredinom prošle godine formirana vlada, Vladimir Gligorov je u analizi ekspozea novog predsednika vlade Ivice Dačića, između ostalog, napisao da „ova vlada nema predstavu ni o problemu niti o eventualnim mogućim rešenjima“ kada je reč o najvećem ekonomskom i socijalnom problemu Srbije – nezaposlenosti. „Pre godinu dana, zaposlenost i nezaposlenost nisu praktično ni pomenuti. Sada je to istaknuto kao najvažniji zadatak. To je nesporno promena“, kaže o novom Dačićevom ekspozeu za „Vreme“ Gligorov, dok je u Skupštini Srbije još trajala maratonska rasprava koja se u ponedeljak kasno uveče završila rekonstrukcijom vlade i izborom novih 11 članova vlade (devet resornih i dva ministra bez portfelja). „Ipak“, dodaje Gligorov, „još nije jasno kako će se postići rast zaposlenosti i smanjenje stope nezaposlenosti, što bi moglo da znači da se i dalje ne zna kako to postići ili oko toga ne postoji saglasnost. Naravno, u poslednjih godinu dana je stanje na tržištu rada pogoršano ne toliko usled nepostojanja politike zapošljavanja, već zbog sveukupne privredne politike. Da to objasnim. Ako su preduzeća u rđavom finansijskom stanju, a mnoga su i nesolventna, ona moraju vlasnički, upravljački, programski i finansijski da se, kako se to kaže, restrukturiranju; dakle, može biti potrebno da promene vlasnike, da promene menadžment, da unesu inovacije u ono što proizvode, a i da konsoliduju svoje finansije. Ako su odgovarajuća tržišta tako regulisana da je to teško ili skupo ili na drugi način neizvodljivo, preduzeće u teškoćama će težiti da smanjuje troškove, a to znači da smanjuje plate i da otpušta radnike. Alternativno, tražiće jednu ili drugu vrstu podrške iz javnih finansijskih izvora – subvencije, poreske olakšice, mere zaštite od konkurencije, garancije, podršku likvidnosti, pa i delimično preuzimanje tekućih troškova, kao što je participacija u platama. Time se obično problem samo povećava sa protokom vremena, što je otprilike razlog da ono, što je bilo veliki problem pre godinu dana, sada bude još veći. Zato što je nesolventnost u privredi povećana, što se indirektno i kaže u ekspozeu.“

„VREME„: Nedavno je Aleksandar Vučić najavio „okretanje ka ekonomiji„; nakon toga je preuzeo ministarstva finansija i ekonomije stavivši, doduše, nestranačke ličnosti za ministre. Kako komentarišete ovaj upliv SNS–a u ekonomiju, i šta će se promeniti izborom novih ministara?

Vladimir Gligorov: Podela odgovornosti u vladi ne sledi relativnu političku težinu stranaka koje je čine. Teško je stranci koja je tek prešla cenzus da preuzme odgovornost za radikalne promene u privrednom sistemu i privrednoj politici. To je politički rizik koji mora da padne na najveću stranku, ako se želi da taj program ima potrebnu legitimnost. To je gotovo priroda demokratskog, posebno parlamentarnog sistema. Manji je problem ako se sama ministarstva povere nestranačkim ličnostima, mada ostaje taj element posredne političke odgovornosti koji može da stvara probleme, posebno ako oko pojedinih mera koje se budu predlagale ne bude saglasnosti. Nestranačka ličnost kao ministar ima manje političkog prostora da pravi kompromise ili da obezbeđuje potrebne ustupke od koalicionih partnera. Generalno, problem je u tome što u parlamentarnoj demokratiji, za razliku od predsedničke sa podelom vlasti, ministar ne radi za predsednika vlade ili za vladu, već za glasače. Dakle, pretpostavlja se da je bio, na jedan ili drugi način, biran kako bi za svoj rad odgovarao glasačima na sledećim izborima. Nezavisno od toga, jasno je da je najveća stranka uzela odgovornost za najteži i politički najrizičniji problem, i to je dobro.

Pre neki dan se u „Politici“ pomenulo i vaše ime kao jednog od mogućih savetnika novog ministra privrede Radulovića. Ima li istine u tome – i ako nema, šta biste vi savetovali ministru privrede?

To je, ako sam to dobro razumeo, jedna ideja, o kojoj ja nisam konsultovan. Mislim da se savet i uopšte posao savetnika pogrešno razume u javnosti. Ministar obično ima jasne ideje o tome šta i kako bi da radi. Ministarstvo, opet, obično zna da to operacionalizuje – zato postoje državni sekretari i čitava administracija koja bi trebalo da zna šta se i kako može. Ostaje nešto što je kao policy department, da ga nazovem analitičko odeljenje, gde se razmatraju i ocenjuju pojedine promene u sistemu u jednoj ili drugoj politici, ili se predviđaju posledice mera koje su sasvim nove, za koje nema iskustva (ne u svetu, već u zemlji). U tom poslu su savetnici korisni – da obezbede da politika koja se izabere i sprovodi ima ostvarive ciljeve i dostupna sredstva i dovodi do očekivanih rezultata. Tako da bi bilo dobro, eto mog prvog saveta, da Ministarstvo privrede (a to važi i za Ministarstvo finansija) ojača analitički deo sistema formulisanja privredne politike i da u to uključi i domaće i strane stručnjake i o svemu vodi stručnu i javnu raspravu. Kod izbora tema prvo će biti pitanje finansijske solventnosti privrede.

U jednom od svojih blogova, Radulović kaže, između ostalog, da je neophodna reforma poreskog sistema (smanjenje nameta za rad za trećinu), izmene stečajnog postupka, stavljanje postojećeg zakona o privatizaciji van snage, ukidanje konverzije prava korišćenja u vlasništvo nad zemljištem, reformisanje penzionog sistema, zdravstva i prosvete jer su to najveći budžetski korisnici, velika racionalizacija javnih preduzeća i otpuštanje partijskih viškova… Od ovoga nešto jeste u njegovom resoru, nešto nije. Imate li šta da dodate ovom spisku, i, šta su, po vama, prvi koraci koje bi ministri Radulović i Lazar Krstić trebalo da naprave?

To su sve poznati problemi i uglavnom poznati predlozi. Potrebna je njihova operacionalizacija. Kod Ministarstva finansija trebalo bi rešiti sledeći problem: sistem socijalnog osiguranja (penzije, zdravstvo, pomoć nezaposlenima) finansira se sa oko 50 odsto iz doprinosa. Opet, poslodavcima su doprinosi previše visoki i smatraju ih jednim od značajnih razloga što nedovoljno ulažu. Usled toga se predlaže poreska reforma i reforma penzijskog sistema kojima bi se postiglo da se smanje doprinosi na rad i smanje izdaci za socijalno staranje. Jedan predlog da se to postigne jeste da se više oporezuje potrošnja, a da se jednim delom socijalno staranje prebaci na privatne fondove. To u zbiru znači da se poveća poreski teret i teret socijalnog staranja na dohotke od rada i, ako bi se to dodatno uradilo, na dohotke od rente, a rasterete dohoci od kapitala. To bi trebalo da obezbedi privredni rast koji bi se temeljio na povećanju ulaganja i izvoz. Što se tiče privatizacije, tu je važno da se ona razume kao prodaja, dakle gde je cena najvažnija, a ne maltene kao javna nabavka, kao što je to uglavnom slučaj, gde se bira kupac. Ovo drugo vodi neefikasnim ishodima, a i podstiče korupciju. Kada je, opet, reč o Ministarstvu privrede, za ozdravljenje sektora preduzeća su potrebne promene ne samo u stečajnom postupku već i u svemu onome što se odnosi na tržište vlasništvom, da to tako nazovem, a i u sistemu korporativnog finansiranja. Ne manje važna je i komercijalizacija javnih preduzeća, što znači da imaju bilans uspeha koji određuje njihovu sudbinu, kao i sudbinu njihovog rukovodstva. To je ključno, partijnost menadžera je od sekundarnog značaja. Država je vlasnik i ako ne mora da teži da ostvaruje dobit, svakako bi trebalo da ima više nego jako opravdanje ako toleriše gubitke u javnim preduzećima. Što se prvih koraka tiče, ministar finansija ima pred sobom budžet za sledeću godinu, a ministar privrede sanaciju privrede. Ključno je pitanje hoće li kod tih prvih mera moći da se vidi i drukčija strategija.

Na jednom mestu ste napisali da je „daleko najveći ekonomski i socijalni problem Srbije niska zaposlenost ili, drukčije rečeno, visoka nezaposlenost i neaktivnost„. Zbunjujuće je kada se ukrste podaci o ogromnoj nezaposlenosti i potrebi za mnogim novim otpuštanjima (administracija, javna preduzeća, firme u restrukturiranju), sa neprestanim pritiscima i zahtevima za povećanjem plata (sledstveno tome, i penzija). Otkud ovakav paradoks?

Tu nema paradoksa. Pritisak na povećanje plata dolazi u velikoj meri iz javnog sektora, što nije ni neuobičajeno niti neočekivano. Nije to ni neopravdano jer je reč o zaposlenima koji, u velikoj meri, imaju više kvalifikacije i očekuju da se to vrednuje. Ono što će se verovatno dogoditi jeste da će se tražiti znatno veća efikasnost u svemu što se finansira iz javnih sredstava. Drukčije rečeno, neće, ukupno gledano, da se povećava, već će se smanjivati broj zaposlenih u javnom sektoru. Tako da sve na tržištu rada zavisi od privatnog sektora, to jest od toga kojom će se brzinom on povećavati. Zato je toliko važna konsolidacija tog sektora: ako do toga ne dođe, već se nastavi sa gomilanjem gubitaka i njihovim pokrivanjem iz buždeta, teško je videti da će doći do značajnijeg oporavka na tržištu rada. To ne znači da ne bi trebalo ulagati u obrazovanje, zdravstvo, institucionalnu infrastrukturu, naprotiv. Što se tiče plata u privatnom sektoru, to što se one nisu smanjile još više je posledica toga da su preduzeća češće smanjivala zaposlenost, a ne plate. No, sa vremenom, tolika nezaposlenost će dovesti do trajnije stagnacije, pa tako i realnog pada, plata i uopšte dohodaka od rada.

Novi, „fleksibilniji“ zakon o radu koji se zaziva, mnogi tumače kao način za lakše otpuštanje zaposlenih. Sa druge strane, sindikati, iako mnogobrojni, bolno su neefikasni i neuticajni – i kada je reč o poslodavcima, i kada je reč o državi – u privatnom sektoru maltene ne postoje. Kao da je, nakon hipertrofiranih sindikata u SFRJ, klatno otišlo na drugu stranu i potpuno marginalizovalo ulogu radnika i njihovih udruženja. Vidite li da će se u doglednoj budućnosti ova situacija u „trojnom dijalogu“ uravnotežiti?

Fleksibilnost bi trebalo da obezbedi da svako snosi rizik koji preuzima, ali ne i one koje preuzimaju drugi. To je, rekao bih, osnovno načelo, što znači da bi preduzetnici trebalo dobro da procene projekat u koji ulaze, a radnici da snose eventualni rizik sopstvene produktivnosti. To bi trebalo da reguliše zakon o radu. Nije tu toliko reč o fleksibilnosti, mada se taj termin koristi, već o valjanoj raspodeli odgovornosti. Ostaju makroekonomski rizici, koji su izuzetno veliki usled neodgovornosti privrede i politike uopšte u dužem periodu vremena. Tu se ne može mnogo postići zakonom o radu. Konačno, fleksibilnost se najviše odnosi na cenu rada, dakle na platu, što se može regulisati na više načina, od kojih je jedan da se obezbedi određena politika dohodaka kojom bi se uskladili produktivnost i naknade uz posebno vođenje računa o konkurentnosti privrede, budući da je reč o maloj, otvorenoj privredi. Ovo poslednje je neka vrsta realne fleksibilnosti cene rada. Bojazan da bi takva reforma tržišta rada dovela do ubrzanog optuštanja radnika je neosnovana, jer zapošljavanje zavisi od ulaganja i od mogućnosti prodaje, a ne od toga sa kojom lakoćom je moguće rđave rezultate prebaciti na radnike. Ovo drugo je neizbežno, ako preduzeće zapadne u finansijske teškoće. Kao što se vidi, po ovom „nefleksibilnom“ zakonu o radu zaposlenost je neverovatno mnogo smanjena.

Reforma penzionog sistema je opšte mesto, a opet, nijedna vlada do sada nije uronila u ovaj posao. Novi ministar finansija Krstić rekao je da je to dugotrajan proces, koji ne može da se završi za godinu–dve. Šta ova reforma treba da sadrži, i mislite li da ju je uopšte moguće započeti, dok je PUPS jedna od stranaka na vlasti?

Tu su dva problema. Jedan je kako delimično prebaciti teret fiskalnog prilagođavanja, koje mora da počne odmah, na one koji primaju penzije, a drugi je kako učiniti penzijski fond solventnim, što znači da se penzije u potpunosti finansiraju iz doprinosa. Fiskalno prilagođavanje se verovatno više ne može odlagati, tako da će se nastaviti, kao i do sada, realno smanjenje penzija, mada ne nužno i izdataka za penzije, jer to zavisi od povećanja broja penzionera. E sada, tu je ta dugoročna reforma koja bi trebalo da utvrdi sve ono što je u vezi sa penzijskim osiguranjem – ko, kada, pod kojim uslovima, koliku penziju stiče uz datu štednju, to jest uplaćene doprinose. Za to je potreban društveni ugovor, da se tako izrazim. Ta reforma može da zahteva i deset godina. Problem će biti da u tom međuvremenu ne dođe do socijalno ili fiskalno neodrživog stanja.

Negde do polovine ove godine je trajao „medeni mesec„, kada je reč o zaduživanju putem državnih obveznica – ministar Dinkić je uglavnom sebi pripisivao zasluge za niže kamate, dok je većina drugih objašnjenja govorila o ogromnoj globalnoj likvidnosti. Nakon najave FED–a da će promeniti kurs monetarne politike, i kamate su odmah porasle, tako da je praktično onemogućeno dalje (razumno) zaduživanje države za finansiranje svojih obaveza. Da li to znači da će doći i do domaćeg zaokreta kada je reč o neprestanom zaduživanju?

To je gotovo retoričko pitanje. Zaduživanje sa kamatnom stopom od, recimo, 5,5 odsto je naravno povoljnije od onoga po stopi od 7,5 odsto, ali je jednako neodrživo ukoliko se značajno ne ubrza privredni rast. Kako sada stoje stvari, ne toliko zbog američke centralne banke, već više zbog veoma rđavog i zapravo pogoršanog rejtinga zemlje, nije realno očekivati pozajmice koje ne računaju sa značajnim rizikom da dug neće u celini ili na vreme biti vraćen. To uglavnom gura troškove zaduživanja nagore. Treba, međutim, dobro razmisliti šta nemogućnost zaduživanja znači. Već se vidi da smanjene mogućnosti uzimanja kredita dovode do kontinuiranog pada potrošnje, što ima za ishod manji uvoz ili njegov sporiji rast i smanjenje deficita na tekućem računu bilansa plaćanja. U nekim susednim zemljama je došlo do uravnoteženja platnog bilansa i tako do prestanka potrebe da se zemlja dodatno zadužuje u inostranstvu. Tako će biti i u Srbiji ako se recesija nastavi. Isto tako, nemogućnost države da se dodatno zadužuje takođe će dovesti do smanjenja potrošnje, a i javnih ulaganja. To ne mora da bude održivo i privredno i socijalno i politički. Usled toga su te sugestije da se formuliše program prilagođavanja uz podršku Međunarodnog monetarnog fonda i Evropske unije kako bi tereti stranih i javnih dugova bili održivi, a da ne dođe do prekida njihovog normalnog finansiranja.

Nakon što je otišao sa položaja, Dinkić je rekao i da je jedini izlaz za neodrživi javni dug „da se nađu tri milijarde dolara“ i da se njima prevremeno otplate najskuplji krediti. Kakvo je vaše mišljenje o održivosti javnog duga?

Pa, to je verovatno predlog da se izbegne trenutni moratorijum na neke državne obaveze. Održivost javnog duga zavisi u najvećoj meri od toga da li se on finansira kreditima čija je kamatna stopa veća od stope privrednog rasta. Jer je u tom slučaju potreban (odgovarajući) fiskalni suficit da bi se pokrila ta razlika i dug ne bi dalje rastao u odnosu na BDP: održivost onda znači spremnost ili sposobnost da se ostvari taj fiskalni suficit. Trenutno je stanje, pri postojećem fiskalnom deficitu, neodrživo, jer je privredni rast veoma spor, a kamatne stope na javni dug rastu. To je razlog što se insistira na smanjenju fiskalnog deficita, bilo smanjenjem rashoda ili povećanjem prihoda ili nekom njihovom kombinacijom. Dodatni problem su takozvani fiskalni rizici, što su implicitne obaveze budžeta. Recimo, ako se preuzimaju obaveza banaka ili preduzeća ili fondova koji su nesolventni ili se aktiviraju garancije ili se povećaju socijalni troškovi. Nije mi poznato da je neko računao koja je stvarna veličina javnih obaveza, onih budžetiranih i onih koje nisu, ali me ne bi iznenadilo da bi to moglo da bude znatno iznad 70 odsto od bruto domaćeg proizvoda. Uz tendenciju daljeg rasta, to je neodrživo stanje. Tako da će verovatno biti potrebno neko reprogramiranje dugova, a da li je to izvodivo i kako, to nije sasvim jasno.

Takođe, te „tri milijarde dolara“ se prilično lepo uklapaju u sumu koju bi država mogla da dobije od prodaje „Telekoma„, za šta se zalaže i Vučićev savetnik za privredu. Da li država treba da proda „Telekom„?

Pitanje je da li država treba da investira u komercijalne poslove, da ih tako nazovem, dakle u poslove u koje je privatni sektor, domaći ili strani, spreman da ulaže? Odgovor je, po mom mišljenju, negativan. Zašto? Zato što postoje ulaganja u oblasti u koje privatni sektor nema interesa da ulaže, a koji su, sa stanovišta javnog interesa, isplatljiviji. Recimo: obrazovanje, infrastruktura, nauka, zdravstvo, sve što je prirodni monopol u energetskom sektoru, i uopšte svuda gde su prisutna javna dobra, dakle visoki fiksni troškovi, i eksterni efekti. Naravno, ako se smatra da je potrebno subvencionisati nečije troškove korišćenja telekomunikacionih usluga, to vlasti uvek mogu da urade. Takođe, ako se smatra da privatne kompanije stiču neke rente, to bi trebalo oporezovati. Tako da bi država trebalo da ne ulaže tamo gde je za to spreman privatni sektor i da ulaže tamo gde njega nema, a javni interes je jasan. Da li je najbolje novac od prodaje iskoristiti da bi se vratili neki skupi dugovi, a onda uzeti jeftinije za javna ulaganja, to je zaista nešto za šta bi Ministarstvo finansija trebalo da je rutinski osposobljeno.

U februaru ste rekli da „izbori na jesen ne bi bili neracionalni„. Šta sada mislite o tome? Da li je ova rekonstrukcija vlade uklonila razloge za izbore?

Mislio sam da ne bi bilo nepoželjno da se vladi obnovi mandat pred početak pregovora sa Evropskom unijom, čime bi se takođe dobila i trajna legitimnost za proces normalizacije sa Kosovom. To može i posle početka pregovora uz manje-više isti ishod. Mislio sam takođe da ne bi bilo neracionalno sa stanovišta stranaka u vladi i van nje, jer bi se uravnotežio odnos među njima i kada je reč o podeli odgovornosti u vladi, a i kada je reč o očekivanjima opozicije, jer bi ona počela da se prilagođava na stanje povećane političke stabilnosti, dakle otklonile bi se stalne spekulacije o prevremenim izborima i opozicija bi morala da krene da igra na snagu svojih programa, a ne na slabosti vladajuće koalicije. Rekonstrukcija, za sada, ne menja ništa kada je reč i o legitimnosti i o političkoj stabilnosti. No, interesi da se održava stanje osporavanja legitimnosti strateških odluka i političke nestabilnosti nisu mali, a ova ih rekonstrukcija ne smanjuje.

Kako komentarišete rad NBS–a? Često ste kritikovali njen rad, da vodi monetarnu politiku koja za posledicu ima trajnu makroekonomsku nestabilnost. Dolaskom nove vlasti i (načelno) nezavisna pozicija centralne banke je poništena promenom zakona o NBS–u i dovođenjem stranačke ličnosti za guvernera. Sa druge strane, kurs je stabilan od početka godine, a inflacija, za koju je NBS zadužena, pada, i kažu da će doći do 4,5 plus/minus 1,5 odsto do kraja godine. Da li je ovo najava dugoročne stabilizacije inflacije, ili je samo splet okolnosti?

U meri u kojoj je smirivanje inflacije posledica praktično fiksnog kursa, dalje kretanje cena će zavisiti od održivosti kursa. Sam kurs opet se drži na tome što je tražnja za uvozom stagnantna (zapravo se smanjuje, ako se ne uzme u obzir povećani uvoz delova za automobile), a kamatne stope centralne banke su i dalje visoke, usled čega se isplati držanje dinara. Stabilnosti bi pomogao i ugovor sa Međunarodnim monetarnim fondom, koji bi čak možda omogućio izvesno smanjenje kamatnih stopa u skladu sa smirivanjem inflacije. U osnovi, stanje u privredi je deflatorno, jer se tražnja smanjuje, a došlo je i do jednokratnog povećanja izvoza. Ako se sledeće godine rast izvoza uspori, a značajnijih stranih ulaganja ne bude, biće potrebna depresijacija kursa i onda će sve zavisiti od inflatornih očekivanja. Ukoliko nastave da se smiruju usled, kao što rekoh, deflatornih pritisaka u privredi, centralna bi banka mogla da računa sa dugoročnijom stabilnošću cena. To će, naravno, zahtevati da ne bude sumnje u njenu posvećenost cenovnoj stabilnosti.

PRIVREDNI RAST NA TEMELJU ULAGANJA I IZVOZA: Vladimir Gligorov