Dok sedite u vozilu gradskog prevoza i zamišljeno gledate kroz prozor, sa nekog bilborda osmehuje vam se lice poznatog novinara, ušuškanog između reklame za jogurt i reklame za banku koja daje kredite bez žiranata. Otvorite novine, kad isto to. Računica je prosta: ako vas ima na bilbordima i u novinama, uz to i radite na televiziji, pa vas ljudi prepoznaju na ulici, to bi trebalo da znači da ste – zvezda
Na ovim prostorima nikada nije manjkalo TV zvezda. Još od 1958, kada je Mića Orlović pročitao prve vesti na novootvorenoj Televiziji Beograd. Posle njega, usledila je lančana reakcija: jutarnji program subotom uz Baneta Vukašinovića, „Kviskoteka“ i Oliver Mlakar… Ono što pravi razliku između tada megapopularnih televizijskih lica i ovih današnjih jeste da u bivšoj Jugpslaviji nije bila toliko rasprostranjena reklama, a nije, bogami, bilo ni piplmetra Zašto se već afirmisani novinari i potvrđeni autori veoma gledanih emisija reklamiraju i da li to doprinosi njihovoj popularnosti? „Reklama je normalna stvar“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Aleksandar Timofejev, autor i voditelj emisije „Timofejev“ na B 92: „Ona je neophodna zbog gledanosti i rejtinga.“ Najsvežije lice sa reklame iz novinarskog sveta, Nenad Lj. Stefanović, glavni i odgovorni urednik informativnog programa RTS-a i autor i voditelj emisije „Nezaštićeni svedok“, objašnjava: „Na televiziji postoji pravilo, kada je reč o autorskim emisijama, ‘tvoje lice – tvoj potpis’. Emisije moraju da se najavljuju, a to ne zavisi od samih novinara. U mom slučaju, posle snimanja druge emisije, došao je fotograf i rekao da mora da me slika za reklamu. Posle toga ništa više nije zavisilo od mene, već od službi koje se bave marketingom.“ Na pitanje da li ga ljudi zbog reklame prepoznaju na ulici više nego inače, Aleksandar Timofejev odgovara: „Ovo za mene nije prvi put da radim nešto na televiziji. Ljudi me prepoznaju i to često. Uglavnom su dobronamerni. Ne smeta mi kad mi prilaze, jer takve stvari idu uz ovaj posao. Da to nisam hteo, ne bih radio na televiziji.“
Olja Bećković, autorka „Utiska nedelje“, nije baš presrećna kada je obožavaoci zaskoče na ulici: „Ne krijem se baš u kući, ali jeste naporno. Ipak, vremenom se čovek navikne. Nikada mi nije palo na pamet da u paketu sa ovim poslom ide tolika popularnost. Nisam to očekivala. Ni kada sam se bavila glumom, nisam to radila sa idejom da ću biti popularna.“
‘DE SI, FACO: Svi sagovornici „Vremena“ slažu se da su ljudi koji im prilaze uglavnom dobronamerni i zapanjujuće neoriginalni. Olja Bećković kaže: „Nema originalnog načina na koji mi prilaze. To je fascinantno, originalnost se svodi na to da mi viču: ‘Evo ga Utisak nedelje!’“ Na to se nadovezuju i reči Olivere Kovačević, voditeljke emisije „Klopka“ na BK televiziji, koja kaže da joj se obožavaoci najčešće obraćaju sa „dobar dan, gospođice Klopka!“. Nenad Lj. Stefanović kaže u razgovoru za „Vreme“ da ga ljudi uglavnom hvale i bodre da nastavi: „Znam da ima kolega koji se žale, ali to su ljudi koji imaju mnogo duže televizijsko iskustvo nego što je moje. Ja imam problem što pocrvenim kad me neko zaustavi na pijaci pa počne da me hvali.“
Mirjana Bobić-Mojsilović, između ostalog i autor i voditelj emisije „Ovo vas još nisam pitala“ na B92, kaže: „Ljudi koji mi prilaze su vrlo dobronamerni. Uglavnom su oduševljeni emisijom. To me raduje jer u svojoj emisiji forsiram obične ljude. Nemam ružnih iskustava, ali dok sam radila političke emisije, imala sam ih mnogo.“ Postavlja se pitanje da li to znači da su autori političkih emisija više izloženi maltretiranju od autora koji preferiraju lakše sadržaje. Autorka „Utiska nedelje“ Olja Bećković kaže da danas ne doživljava grozne stvari, dok joj se devedesetih dešavalo da dobije tašnom po glavi.
Popularnost ne mora nužno da prija, jer kao i obični ljudi, ni televizijski novinari nisu uvek raspoloženi za ćaskanje sa nepoznatima. Na pitanje da li joj i kako ljudi dosađuju, Olja Bećković sažeto odgovara: „Naravno, pa njima je u opisu radnog mesta da dave.“ Opisujući svoja iskustva ove vrste, Olivera Kovačević kaže da gledaoci imaju potpuno pogrešnu predstavu o njenim mogućnostima, pa joj se dešavalo da od nje traže da im pomogne da dobiju kredit za privatan posao ili stan: „Osim toga, svi imaju ideju o tome ko bi trebalo da bude gost, šta bi ga oni pitali i šta bi mu ‘skresali’.“
USVOJENI ROĐAK: Evidentno je da TV lica prosečnom gledaocu deluju kao izuzetno moćni ljudi. A kako oni vide same sebe, dok im se sopstveni lik smeška sa bilborda ili iz novina? „Delovaće kao da lažem, ali ne uživam u tome, već to doživljavam kao nužnost“, kaže Nenad Lj. Stefanović i nastavlja: „Volim kolumniste, ali me uvek nerviralo kad neko napiše dva teksta i odmah se slika u pozi ‘ja, mislilac’. Sad kad vidim sebe na reklami, setim se toga. Izašla je reklama za moju emisiju u TV novostima. Svi mi kažu da mi je dobra slika, a mene sve vreme grize što je na naslovnoj strani Jelena Karleuša, a na pretposlednjoj ja.“ Stefanović dodaje da je uspeo da se izbori da se reklama za „Nezaštićenog svedoka“ ne pojavi na bilbordima. Odgovarajući na isto pitanje, Aleksandar Timofejev kaže da mu je u početku bilo čudno kad vidi sebe na bilbordu, ali da se vremenom navikao: „Imam ćerku od godinu i po dana koja se uvek obraduje kad negde vidi tatu, tako da mi ne smeta.“
U čemu je tajna popularnosti TV voditelja i novinara? „Gledaoci nas kapiraju kao deo familije“, objašnjava Timofejev. „Sedeo sam sa društvom kada mi je prišao momak i pitao da li bi mi smetalo da me časti pivom. Slavio je osamnaesti rođendan.“ Svi sagovornici „Vremena“ slažu se da ljudi prema njima imaju familijaran odnos, a nekima smeta što im uglavnom ne persiraju. Kao najduhovitiju primedbu gledalaca, Mirjana Bobić-Mojsilović prepričava doživljaj posle emisije u kojoj su joj gosti bili bilderi: „U toj emisiji zamolila sam Petra Čelika da zavrne rukav kako bih mu opipala mišić. Posle emisije sreo me čovek na ulici i predložio da promenim ime emisije u ‘Ovde vas još nisam pipala’.“
Aleksandar Timofejev kaže da ne doživljava sebe kao zvezdu, jer je to estradni pojam: „Ja sam ipak novinar“, kaže Timofejev. Nenad Lj. Stefanović je malo opširniji: „Govorili su mi da pojavljivanje na ekranu izaziva zavisnost, da čovek može da stekne neku vrstu imuniteta na realnost. Ali, ako imaš svoju profesionalnu tačku oslonca, ni te slike po novinama ni ljudi koji te prepoznaju ne mogu mnogo da te pomere. Važno je sačuvati svest da si običan novinar koji, eto, radi nešto.“
Među izvorno američke izume spada i tok-šou, jedna od najpopularnijih televizijskih formi. Opra Vinfri, Lari King ili Dejvid Leterman zahvaljujući kablovskoj televiziji i ovde imaju svoje fanove. Verovatno najpopularnija među njima, a svakako najbogatija, Opra Vinfri, izgradila je čitavu imperiju na uspešnom reklamiranju svoje emisije. Opra šou je klasičan tok-šou, sa ne baš jasno definisanom koncepcijom, jer se među gostima može naći bukvalno svako, od Britni Spirs do žrtava silovanja u američkoj mornarici. Ipak, Vinfrijeva je ovom emisijom uspešno „ubola“ senzibilitet prosečnog američkog gledaoca i plasirala se u sam vrh najbogatijih ljudi šou-biznisa. Opra je odličan primer uspešnog marketinga za jednu TV emisiju. Osim klasične reklame i veb-sajta na kome možete odgledati emisiju odmah po njenom emitovanju na TV-u, tu su i čitave linije garderobe i kozmetike sa prepoznatljivim „Oprah show“ logom, mesečni magazin „Harpo“ i istoimena producentska kuća.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
