U Srbiji se o zdravstvenom sistemu govori samo kada izbije neka koruptivna afera ili neko umre zbog eventualne doktorske nebrige. Slučaj se okonča optužbama na relaciji aktuelni ministar zdravlja – mediji. A onda, doviđenja do novog skandala. Neuređene i nedorečene sistemske stvari u zdravstvenoj politici koje i dovode do neželjenih posledica u lečenju građana Srbije niko ne pominje. Za razliku od uređenih država (Amerika i Evropa) u kojima se glasovi birača pridobijaju obećanjima o reformama zdravstvenog sistema, pravima osiguranika, kod nas ni vladajuće ni opozicione stranke ne nalaze za shodno, čak ni u predizborno vreme, da bilo šta na ovu važnu temu kažu, predlože, ili obećaju biračima bolje, sigurnije i humanije, dostojanstvenije lečenje. Poput zdravstvenog sistema čiji se finansijski temelji zasnivaju na solidarnom dinaru, i političari solidarno ćute. Ćute i lekari gombajući se sa sopstvenim, ali i velikim nezadovoljstvom građana zdravstvenim uslugama u Srbiji. Godišnje građani ove zemlje za zadravstveno osiguranje izdvoje preko doprinosa 1,8 milijardi evra, preko vanstandardnih usluga još 260 miliona evra. Mimo osiguranja i vanstandardnih usluga 44,1 odsto osiguranika izdvaja dodatno novac za zdravstvene usluge: u proseku više od 14.000 dinara.
Sagovornica „Vremena“, prof. dr Jagoda Jorga, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, poslanica Demokratske stranke u parlamentu Srbije i članica Odbora za zdravlje i porodicu, „prekršila“ je nedavno manir ćutnje i javno progovorila o sistemskim problemima u zdravstvu Srbije.
„U našem zdravstvu ima ozbiljnih sistemskih problema. Za ćutanje postoje bar dva razloga. Čitava medijska scena je, nažalost, preplavljena senzacijama a strateška rešenja su nešto što je za većinu ljudi veoma komplikovano da shvate i da iza toga stanu. Svi bi da pričaju samo o aferama i parama. Zatim tu je i uvreženi deo političke kulture koji glasi: nemoj da talasaš ako ti je koalicioni partner taj koji time upravlja. Demokratska stranka čiji sam ja član ima apsolutno razjašnjeno pitanje zdravstva, ali nametnuti to kao prioritet nije jednostavno ni lako. Postoji još nešto: ovde nema epiloga ni sankcije. Ako prozovete nekoga za sistemske probleme, onda se to shvata lično. Dođete u poziciju, da li da uopšte nešto kažete jer posle toga možete snositi ličnu odgovornost u profesiji i u stranci i u javnom životu. Ovde nije zaživela atmosfera konstruktivne kritike.“
„VREME„: Na prošlonedeljnoj sednici Odbora za zdravlje Skupštine Srbije upozorili ste na sistemske manjkavosti u funkcionisanju zdravstva. Da li je tačno da Srbija nema zvaničnu strategiju zdravstvene zaštite?
DR JAGODA JORGA: Naravno da je tačno. Krenuli smo u reformu ali bez strategije i tačnih određenja šta želimo tim promenama da postignemo, kojim tempom u kom vremenu i po koju cenu. Takav dokument nikada nije predložen od strane Vlade Srbije niti ga je usvojila Skupština Srbije. Bio je 2003. neki predlog Vlade, ali on nikada nije došao do Skupštine. To je jako važan dokument koji bi morao da utvrdi pravce razvoja a na osnovu zdravstvenog stanja stanovništva, njihovih zdravstvenih potreba. Da utvrdi kriterijume za mrežu zdravstvenuh ustanova, planiranje kadrova, način finansiranja i razvoj sistema zdravstvenog osiguranja. Nije formiran ni Zdravstveni savet Republike Srbije, što je inače obaveza iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti, usvojenog pre dve godine.To je telo koje bira Skupština Srbije i koje Vladi predlaže pomenutu strategiju, mere za očuvanje zdravlja stanovništva i standarde za ocenu kvaliteta stručnog rada zdravstvenih ustanova. Pa kako ćemo dalje? Zdravstvena politika se danas svodi na iscepkane pokušaje projekata koji izdvojeni iz konteksta ne daju rezultate, a odnose novac i stvaraju haos. Na primer, zdravstvo koje je mnogo godina razvijno na konceptu doma zdravlja, kao osnovnog elementa primarne zdravstvene zaštite, koje je decenijama školovalo specijaliste opšte medicie, vi okrećete ka konceptu porodičnog lekara koji ima svoje mesto u sistemima gde se primarna zdravstvena zaštita u 90 odsto oslanja na privatnog doktora. Nama treba tzv. izabrani lekar koji bi morao da ima veštinu i znanje da može da uradi za pacijenta brzu orjentaciju u dijagnozi, brzi skrining, da dâ terapiju. O nepostojanju baze podataka i da ne govorim. Pogotovu za privatni sektor u kome se prema procenama Ministarstva zdravlja leči između 20 i 30 odsto građana ove zemlje. Ovaj deo zdravstva nigde ne postoji u državnoj statistici u smislu evidencije, dijagnoza od čega boluju i od čega se leče ti ljudi. Evidencija važi samo za državni sektor u kome se, opet prema zvaničnim podacima leči ukupno 50 odsto građana. Mi nemamo podatak ni koliko, na primer, imamo obolelih od tuberkuloze. To bi moralo da nas zabrine. U zdravstvu su nedopustive odokativne odluke. Kako da utvrdimo strategiju ako nemamo podatke?
Reforma zdravstvenog osiguranja još nije došla na dnevni red. Koliko je postojanje samo jednog zdravstvenog fonda u koji nije uključeni privatni sektor izvor tzv. endemske korupcije u zdravstvu. Prema poslednjem izveštaju svetske banke, Srbija po korupciji u zdravstvu zauzima četvrto mesto?
Smatram da bi bilo jako dobro da na tržištu imamo bar dva državna fonda. Zalažem se i da određeni privatni fondovi dobiju mogućnost privatnog obaveznog osiguranja ako neko hoće s njima da sklapa ugovor. To je put i način da se spereči monopol koji danas postoji u zdravstvu. Danas imamo situaciju da su sve zdravstvene ustanove okrenute tom jednom fondu koji se ponaša ko bog i batina. Oni treba da sprovode zdravstvenu politiku, da vrše plaćanje za ono što je odlučeno, a ne da oni odlučuju o tome.
Šta se događa? Vi imate fond koji finansira samo državno zdravstvo. Privatni sektor ste gurnuli u ćošak čime ste lečenje velikog broja ljudi ostavili bez ikakve stručne kontrole i nadzora. Preduslov za više fondova je jasan paket usluga iz obaveznog osiguranja i ozibljan cenovnik zdravstvenih usluga koji, nažalost, nije menjan 15 godina. Na tom spisku postoje usluge koje su prevaziđene i koje se više ne primenjuju. S druge strane, imate usluge koje se daju a kojih nema u cenovniku. Tu se stvara prostor za samovoljno odlučivanje komisija fonda za socijalno osiguranje. To je problem i za doktore i pacijente. Mi smo u Odboru tražili da se cenovnici modernizuju i prilagode onome što je obavezna dijagnostička i terapijska procedura za određene bolesti. Nije reč o trgovini, već obostranom uvažavanju: da pacijent zna da doktor koji preporučuje nešto što mora da se doplati ne radi to jer ga je platila neka farmaceutska kuća, ili neko drugi.
Država je dala dozvole za osnivanje privatnih zdravstvenih ustanova ali je trenutna zdravstvena politika da Fond sa njima ne potpisuje ugovore o finansiranju i pružanju usluga?
I privatne i državne institucije u tom pogledu moraju biti u istoj poziciji u kojoj će stručnost i cena biti jedini kriterijumi za potpisivanje ugovora. To pretpostavlja cenovnik, paket usluga obaveznog i dodatnog osiguranja i uspostavljanje konkurencije osnivanjem više institucija zdravstvenog osiguranja preko kojih bi i išli tokovi novca. Šta sada imamo? Ugrožena su pre svega prava pacijenata koji duplo plaćaju za svoje lečenje – vanstandardne usluge i privatna lekarska praksa, plus obavezno osiguranje. I ne samo to. Ministarstvo izda dozovolu za rad privatnoj ordinaciji stvarajući privid da su one pod kontrolom. Državni stručni nadzor u ovim institucijama ne postoji. Postoji samo inspekcijski nadzor. U svetu komisije fondova vrše stručni nadzor i kontrolu rada i na osnovu toga skalapaju ugovor sa nekom ustanovom.
Prema podacima iz poslednjeg istraživanja Ministarstva zdravlja, pored obaveznog osiguranja 44,1 odsto građana Srbije imali su u 2006. godini izdatke za lečenje iz sopstvenog džepa, prosečno veće od 14.000 dinara. Gde je taj novac?
To spada u tzv. sivu medicinu, i sigurno je izvor korupcije. Tu se ne računa mito doktorima.To je pre svega posledica ogromnog broja usluga koje nisu pod stručnom kontrolom. U svetu taj procenat iznosi deset odsto, čime građani plaćaju lekove, alternativnu medicinu…Ući u trag tom novcu je jako teško. To je novac koji su građani nekome dali bez ikakvog računa, a ne postoji ni evidencija za koje usluge je on dat.
Novim zdravstvenim zakonima uvedena je institucija zaštitnika prava pacijenata. Koliko će on doprineti da se građani Srbije bolje i humanije lečenje?
Ako želimo poboljšanje tih prava, onda se zaštitnik mora izmestiti iz doma zdravlja, bolnice, i ne sme biti zavisan od direktora koji ga postavlja. Za mene je pacijent svetinja. To nije demagoška stvar. Pripadam generaciji koju su o tome učili na fakultetu. Između lekara i pacijenata pre svega mora postojati ogroman stepen uzajamnog poverenja i poštovanja. Iako smatram da većina lekara dobro obavlja svoj posao, to je najvećim delom i jer su svesni ozbiljnosti i posledica lekarske greške i nesavesnog lečenja. Ima, naravno, i drugačijih slučajeva. I to ne malo. Mi smo na Odboru za zdravlje odlučili da pozovemo organizacije koje se bave zaštitom prava pacijenata kako bi se upoznali sa njihovim iskustvom i kako bi prevazišli probleme koji se javljaju u lečenju i ophođenju prema pacijentima. Čovek koji ima bilo kakav zdravstveni problem potpuno je ogoljen i zato mora da bude zaštićena njegova ličnost, privatnost, intimnost. Mora jako mnogo da se radi na poboljšanju atmosfere u zdravstvenim ustanovama koja trenutno nije dobra, kako između pacijenata i lekara tako i između samih lekara.
