Red pucanja, red slikanja

Vežba „Vek pobednika“, viđena očima reportera „Vremena“, pokazala je i dokazala da je vojnički savršeno napravljena, potpuno u skladu sa najavljenim i sa zamišljenom taktičkom situacijom. Međutim, bespotrebno je obilovala navodnom snagom srpskog oružja specijalno upriličenim za kamere, uključujući ona koja se godinama „uvode“ u naoružanje, ali nikako da se uvedu.

Još jednom: vojnički deo vežbe tekao je onako kako je zamišljeno iz minuta u minut, ako se zanemari jedna „sitnica“ – da fantazmagorijski neprijatelj ne ispolji svoja dejstva. Ko je taj neprijatelj, do kraja vežbe nije se saznalo. Što je još gore – ni kolike su njegove snage. Sve se saznalo o snagama Vojske Srbije, ali o neprijateljskim ni slova. I kad je načelnik Generalštaba general Milan Mojsilović trebao da odgovara na pitanja novinara, neko je jednostavno odlučio da on „nestane“ iako bi imao sa ponosom da kaže mnoge stvari – jer su tenkisti kojima i sam pripada („oklop“), rutinski uradili ratni zadatak, istovetan borbenim uslovima. Ali, ako nije bilo generala Mojsilovića, tu je bio Aleksandar Vučić. On je i pored zahteva iz njegovog kabineta da se prvo postavljaju pitanja vezana za vežbu, ipak pristao da odgovara na ona druga, politička, i onda poručio u stilu „ajd zdravo, žurim za Francusku, da se sretnem sa Makronom“. Novinari režimskih medija tako su ostali uskraćeni za njegovo mišljenje šta misli o „izdajnicima“ i „tajkunima“ iz opozicije.

ISPUNJAVANJE OBEĆANJA UZ VATRENU PODRŠKU: Što se tiče vojske – a to se posebno može reći za vežbu na Pešteru – sve je bilo uigrano, ali je imalo i tragikomične delove, za koje krivicu snose planeri vežbe. „Ovladavanje“ vazdušnim prostorom koje su obavili osam lovaca MiG-29 (tek remontovanih, ali ne na standard 4+, nego na onaj koji su imali kad ih je SFRJ nabavila 1987) bilo je sve samo ne u vojničkom smislu opravdano, već obična predstava za javnost kako bi se ispunilo obećanje Vulinovog „vrhovnog komandanta“ da će leteti „svih osam MiG-29. Ti avioni, što je najgore, nisu ni dejstvovali po ciljevima na zemlji, a da su to uradili, efekat za kamere RTS bio bi veći. Ali zato su ispuštali IC-mamce, što je inače uobičajeni postupak.

Pojavljivanje osam komada MiG-29 bilo je, naravno, propraćeno gromkim aplauzom sa svečane bine, gde je, pored uobičajenog rukovodstva Srbije i u tim prilikama redovno“saslužujećeg“ predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, bila, posebno za ovu priliku, i premijerka RS Željka Cvijanović. Njih dvoje su na Pešter doleteli posebnim helikopterom, obojenim u znakove RS, što je javnost u Srbiji prvi put mogla da vidi.

Ali ako MIG-ovi nisu dejstvovali, leteli jesu „orlovi“, odnosno, jurišno bombarderska avijacija sa aerodroma Lađevci. Oni su rutinski pokazali ono što znaju i što im je zadatak – dolet prirodnom konfiguracijom terena, koristeći jaruge i uvale i dejstvo po cilju u više varijanti. Isto to su, uostalom, radili i u Vojsci Republike Srpske tokom rata devedesetih i posle na Kosovu. „Orlovi“ sa Lađevaca su danima leteli na Drenicu i bombardovali baze i položaje OVK, ali o tome se mnogo ne govori.

Vežba na Pešteru je, prema zamisli nekog ko je želeo da se dodvori Vučiću, počela sukobom u izviđanju grupe izviđačkih vozila BRDM-2, ruske proizvodnje, zastarelih (ali eto, Vučić ih se setio) sa neprijateljskom grupom. U eri sofisticiranih protivoklopnih sredstava (naše „zolje“, naprimer), ta tri vozila BRDM uspela su da se izvuku bez oštećenja, što nije verovatno i pozvali su pojačanje. Zašto je tako, jasno će biti ako se priseti da Vučić i njegovi najverniji tabloidi „Blic“ i „Informer“ već dve godine najavljuju rusku donaciju od 30 modernizovanih BRDM-2, zbog kojih će Srbija, navodno, biti najjača sila u regionu. Iako je donacija najavljivana za kraj 2016, dve godine kasnije nema pouzdanih podataka kada će ona stići, kao ni koje će biti performanse tog vozila. Ako su iste kao u ovih 150 što Vojska Srbije ima, a potpuno su nepraktična (buši ih metak iz mitraljeza 12,7 mm i troše goriva više od volge i moskviča zajedno), onda je sve uzaludno.

Vojska Srbije je potom pokazala i da ima ubojna sredstva. Na Pešteru su ispaljivane granate iz svih oruđa i kalibara. Upravo to je bilo impresivno – kad se na malom prostoru, u određenim koordinatama, „sabije“ vatrena moć. Malo je neprijateljskih snaga koje bi mogle, barem kao pešadija, to da izdrže i da ostanu na svojim položajima.

JOŠ JEDNOM ZA KAMERE: Pored proverenih sredstava, haubica u naoružanju vojske i ruskih haubica „gvozdika“ (nalaze se na gusenicama i lako su pokretne), a bile su na položaju na, po meteorološkim izveštajima čuvenim, Karajukića bunarima, Ministarstvo odbrane je želelo da po svaku cenu“poturi“ i dejstvo haubica NORA koje još nisu zvanično ušle u upotrebu u Vojsku Srbije. Zašto nisu kad to godinama najavljuju, nije objašnjeno, isto kao ni oklopni točkaš „Lazar“. Taj „Lazar“ je bio i na segmentu vežbe na Pasuljanskim livadama, ali o njegovom uvođenju u vojsku novinari nisu mogli ništa da pitaju. Možda bi mogli na Pešteru, ali je Vulinov „vrhovni“ žurio, a Mojsiloviću nije dao dozvolu da odgovara na pitanja.

Naime, vežba na Pešteru pokazala je još jednom uticaj Jugoimport SDPR, čiji predstavnik u Ministarstvu odbrane v.d. državnog sekretara Nenad Miloradović po svaku cenu nastoji da svoje proizvode ubaci u Vojsku Srbije. Jedina brana koja im u tome stoji je Tehničko-opitni centar (TOC) iz stručnih razloga. Tako je protivavionski samohodni artiljerijsko-raketni sistem PASARS 16 dejstvovao po ciljevima na zemlji, što je potpuna glupost, osim ako se želi neprijatelju naneti moralna katastrofa i pad motivisanosti. Isto je bilo i sa dejstvom topova Bofors (i oni su oruđe PASARS, ali se vode pod drugim imenom, „da se Vlasi ne dosete“).

Posle savršenog dejstva „orlova“ i potom haubica, a onda i protivoklopnih helikoptera „gazela“ (retkost je da od četiri „maljutke“ iz dve letelice sve četiri pogode cilj, a to se desilo), krenuo je napad tenkovima i mehanizovanom pešadijom gde je prikazano umeće posada.

Dve tenkovske i dve mehanizovane čete (iz dve brigade Vojske – Druge i Četvrte – čisto da ministar Vulin i ostali znaju kad demantuju neke napise u medijima), pokazale su šta umeju i kako se nose sa neprijateljem. Od rastresitog napada do uvođenja tenkovske rezerve u borbu, sve su savršeno uradili i to još pri punoj brzini koja može biti u borbenim dejstvima.

„Lako je tebi, brate“, kaže naknadno jedan tenkista, „ratni drug“ s kraja devedesetih. „Ti odmah ideš kući, a mi smo tu sedam dana i ostaćemo još barem pet“. A onda sa zadovoljstvom dodaje: „Jesi video kako smo razbucali mete“.

I tako, dok su zvaničnici Srbije, uključujući one koji ne znaju kako se dvogled koji je bio pred njima upotrebljava, sa „pažnjom“ posmatrali vežbu, rukovodstvo koje je istu organizovalo strepelo je da li će sve ispasti kako treba, pogotovo kad je u njihovoj blizini bio novinar koji se smatra za „nenaklonjenog“. Ispalo je.

Kako svaku vežbu pokvare „sitnice“, jer treba za kamere, tako je bilo i na Pešteru. Iz nigde ničega, na poprište su stigli delovi samohodnog PVO diviziona KUB, koji se rasporedio neposredno ispred posmatrača, kao „zamena vatrenog položaja“. Ko još normalan PVO divizion šalje u zonu borbenih dejstava, pitanje je koje je ostalo bez odgovora, kao i ono zašto višecevni bacači raketa „oganj“ dejstvuju neposredno po ciljevima.

Taj „oganj“ je posebna priča, oficiri iz operativnih snaga se hvatali za glavu – dva oruđa dejstvuju neposredno sa po 32 rakete – idealna meta za bilo koji protivnički tenk, o ostalim oruđima da se ni ne govori. Sagovornici, nekadašnji artiljerijski oficiri specijalisti za „oganj“ kažu da je takva upotreba samoubistvo, jer bi za 30 sekundi posada bila mrtva. I objašnjavaju da je VBR sredstvo sa kojim se iz daljine, sa maltene milimetarskom preciznosti, pogotovo u današnje vreme, od kada postoji GPS sistem, mogu gađati položaji neprijatelja. Ali, na Pešteru je bio potreban prikaz za kamere, da to „lepo izgleda“.

MiG-29, PASARS, NORA, VBR sve je to na Pešteru stavljeno u korist propagande, a ne stvarne vojne moći. Slično je bilo i na Pasuljanskim livadama ili poligonu kod Vršca gde je bio Peti bataljon Vojne policije, pa su posle vežbe morali da šlepuju sredstva, što zbog probušenih guma, što zbog kvarova na motorima. A šta sve čeka učesnike vežbe u povratku u matične garnizone, priča je koja tek zaslužuje da bude napisana.